Two Prosecutors / Zwei Staatsanwälte

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako je najpoznatiji kao dokumentarista, ukrajinski filmski autor Sergej Loznica snima i igrane filmove. Njegov izbor tema se najčešće, ali ne ekskluzivno, vrti oko sovjetskih nepočinstava i nasleđa koje se ogleda i u sadašnjem trenutku, posebno u svetlu rusko-ukrajinskih odnosa, ali i unutrašnjih relacija u obe zemlje. Lozničin naj noviji igrani film Two Prosecutors, nastao u koprodukciji šest evropskih zemalja, premijerno je prikazan u glavnom takmičarskom programu Kana, da bi se posle uputio na turneju koja je uključivala i Karlove Vari i Palić.

Brajansk, Rusija, Sovjetski Savez, 1937. godine. Staljinističke čistke su na vrhuncu, zatvori pretrpani političkim zatvorenicima, tretman njih je izuzetno nehuman. Kako se praktično sve odvija u tajnosti i mimo zakona, njihova pisma u „spoljni svet“, pa makar i samom Staljinu, po nalogu upravnika zatvora se spaljuju. Sa sekvencom u kojoj jedan stariji zatvorenik spaljuje pisma film i počinje.

Jedno od tih pisama iz punog teškog džaka preživljava i postaje nepokretni pokretač radnje. Njega je napisao Stepanjak, politički zatvorenik iz „specijalnog“ bloka, krvlju i na tvrdom kartonu. Pismo će prizvati mladog inspektora u tužilaštvu, Kornjeva (Aleksandar Kuznjecov), zaduženog da procesi protiču po zakonu, da ga poseti i ispita na šta bi u tretmanu on imao da se požali. Da bi do njega došao, mora da prođe preko nekoliko instanci gde odluke donose pripadnici tajne policije NKVD, oni ga tretiraju kao naivca i pokušavaju da ga spreče u naumu.

Međutim, sada izmučeni i gotovo na samrti Stepanjak (Aleksandar Filipenko) bio je tužilac u Brajansku i profesor mladom tužiocu tokom studija i inspirisao ga da bude pošten boljševik. Zatvorenik ima prilično validnu teoriju da su karijeristi iz NKVD-a preuzeli „revolucionarnu pravdu“ i da trenutno „čiste“ stare partijce po lažnim optužnicama.

Gotovo naivno, stari tužilac koji više nema šta da izgubi, šalje mladog u Moskvu da dospe do nekog visoko pozicioniranog u Centralnom Komitetu. Međutim, verujući u pravdu i institucije, Kornjev želi da dobije vanrednu audijenciju kod glavnog državnog tužioca Višinskog (Anatolij Belij). Koliko tako nešto može uticati u državi kojom vlada paranoja, a komanduju razbojnici?

Lozničin režijski postupak je rigidan kao što je to bio period vremena u kojem je radnja smeštena: slika je u Akademijinom 4:3 formatu, a boje su isprane i gravitiraju memljivim smeđe-sivima. Kadrovi su dugi i statični, fantastično komponovani od strane direktora fotografije Olega Mutua koji kroz njih plastično prikazuje svu „neveselost“ sovjetskog života, od zatvora, preko vagona treće klase, pa do čekaonica u partijskim zgradama.

Ali, u tim dugim scenama i sekvencama gde dosta vremena otpada na čekanje (sasvim logično, takav je bio tretman ljudi koji su hteli nešto pošteno i po zakonu, a nisu imali formalnu moć u svojim rukama) glavna stvar su dijalozi. A oni su mračni, cinični, ali čak mogu biti duhoviti kada ih se sluša s razumevanjem, odnosno s poznavanjam i shvatanjem govora u pasivno-agresivnim ili otvoreno pretećim šiframa. Već kroz način obraćanja mogu se osetiti odnosi moći, što formalni, što stvarni, kao i generalni sovjetski način života i tamošnji proklamovani ideali kada se primene u svakodnevnoj praksi.

Iako se mogu prepoznati uticaji iz literature, od ruskih (i ukrajinskih) klasika kao što su Gogolj sa svojim satiričnim realizmom ili Dostojevski sa psihologizacijom, preko Kafke do „samizdat“ disidentske literature. Potonje nikako ne treba da čudi, budući da je autor izvornog predloška disidentski pisac Georgi Demidov koji je prošao politički progon, logore i gulage.

Two Prosecutors ni u kojem slučaju nije lagan i prijatan film. Nijedan Lozničin ikada to nije bio. Ali takav šamar realnosti koji nas mori dok ga gledamo, a i kasnije kada ga se setimo, nam je ponekad potreban. Ovaj film dokazuje da je nagrada za životno delo Aleksandar Lifka na Paliću otišla u prave ruke, jer Sergej Loznica je zaista jedan od najvećih autora trenutno.

Victory Day / Den’ Pobedy

kritika objavljena na portalu Dokumentarni.net

Scenarist, redatelj i producent: Sergej Loznica
Direktori fotografije: Sergej Loznica, Diego Garcia i Jesse Mazuch
Montaža: Danielius Kokanauskis
Dizajn zvuka: Vladimir Golovnitski
Zemlje podrijetla: Njemačka / Litva
Godina proizvodnje: 2018.
Trajanje: 94 minute

Ma koliko varirao u temama, tehnikalijama i autorskim pristupima te poduzimao ekskurzije u igrani film, od ukrajinskog dokumentariste Sergeja Loznice možemo sa sigurnošću očekivati jedno: studiju ponašanja ljudi, najčešće mnoštva, u određenom prostoru i kontekstu. Loznica je hroničar, etnograf i istoričar, dakle posmatrač više nego pripovedač. To važi za skoro sve njegove filmove u dugoj i plodnoj karijeri, od ranih kratkometražnih radova, preko found footage perioda karijere kojeg su obeležili “Blokada” / “Blockade” (2005) i “Revija” / “Revue” / “Predstavljanje” (2008), pa sve do recentnih naslova “Majdan” / “Maidan” (2014), “Događaj” / “The Event” / “Sobytie” (2015) i “Austerlitz” (2016), kojem bi “Dan pobjede” / “Victory Day” / “Den’ Pobedy” (2018), jučer prikazan na 16. Human Rights Film Festivalu, po nekim aspektima trebao predstavljati idealan parnjak na dvostrukoj projekciji. Valja napomenuti da je samo u 2018. godini Loznica izbacio tri naslova, dva dokumentarna i jedan igrani; mada kod njega i igrani filmovi deluju dokumentarno u izrazu, što zbog opsesije za snimanjem gomile, što zbog navade da upotrebljava duge, statične kadrove. Postoji stoga bojazan kako je autor upao u hiperprodukciju, no sudeći po prvom filmu iz 2018. godine, “Danu pobjede”, premijerno prikazanom u sklopu Foruma na Berlinaleu, površnosti i brljotine, ako ih ima, ostavljene su za igrani “Donbass” / “Donbas” (2018) (premijera u Cannesu) ili “The Trial” (2018) (premijera u Veneciji).

Kao što je “Maidan” posmatrao ukrajinsku demokratsku revoluciju na naslovnom kijevskom trgu, “Događaj” bio doprinos kulturi sećanja na moskovski puč 1991. godine, a “Austerlitz” ispitivao savremeni fenomen turističkih ruta tragedije po mestima stradanja poput koncentracionih logora, “Dan pobede” se bavi fenomenom proslave 9. maja, Dana pobede nad fašizmom, i to na jednom od potpisnih mesta, oko sovetskog memorijala u (istočno)berlinskom parku Treptower, gde je film i snimljen na licu mesta prilikom prošlogodišnje proslave. Samo mesto posebno je interesantno u kontekstu rusko-nemačkih i rusko-evropskih odnosa u rasponu od Drugog svetskog rata, preko Hladnog rata do današnjih dana. Valja imati u vidu da se Nemci, a pre svega Berlinci, nisu odrekli antifašizma i da se proslava inače instalirana od strane sovjetske okupacione vlasti neometano odvija i nakon završetka Hladnog rata.
Film se bavi raznorodnom skupinom ljudi koji tu pobedu slave, pretvarajući celu proslavu navodno punu pijeteta prema žrtvi koju su oslobodioci podneli, u zabavu vašarskog tipa, farsu, pa čak i ideološku negaciju vrednosti antifašizma. S jedne strane, imamo čisto folklorne aspekte proslave, poput mladića u preširoko skrojenim uniformama koji uvežbavaju crvenoarmijski strojevi korak, amaterske zborove sastavljene od bakica koje pevaju onovremene borbene pesme i romanse (koje imamo prilike čuti i kao muzičku podlogu iz offa), kulturno-umetnička društva, prodavce suvenira i potomke poginulih. S druge strane, tu je i raznorodna – u klasnom i ideološkom smislu – ruska i generalno ex-sovetska dijaspora kojoj je to prilika za okupljanje i druženje. Na trećoj strani, tu su i ideološki čisti mladi lokalci koji istinski proslavljaju pobedu nad fašizmom. Na četvrtoj, nostalgičari koji se sa setom sećaju tekovina socijalističkog DDR-a. Na petoj, familije s decom koje uživaju u prazničnoj atmosferi. Paradoksalno, svoje mesto naći će tu i oni kojima je antifašizam neka vrsta kolajne kojom se ponose, a svojim delovanjem zapravo od fašizma ne odstupaju previše, poput podružnica moto-bande Noćni Vukovi iz različitih istočnoevropskih zemalja, te raznih paramilitarnih skupina kojima je jedna od retkih zajedničkih stvari podrška politici Vladimira Putina. I sve te grupe nekako egzistiraju zajedno, vođene strukturiranim protokolom, dok na rubovima skupa povremeno izbijaju sukobi, na sreću samo verbalnog karaktera.

Dok se poveznice s “Austerlitzom” nameću po tematskoj bliskosti, iako uz posve različit ton, Loznica različitosti naglašava potpuno drugačijim formatom slike i paletom boja. Nešto uža (16:9) i crno-bela fotografija “Austerlitza” odgovarala je mestu stradanja, ali ovde za promenu imamo widescreen (2.39:1) i puni kolor koji su u tonu s proslavom pobede, ma šta kome ona predstavljala. Loznica sebi namenjuje ulogu posmatrača i ostaje potpuno nevidljiv u snimljenom materijalu, dok su jedine primetne intervencije upotreba muzike i struktura punog kruga u vidu prve i poslednje scene prikaza samog spomenika. Možda se ideja fokusa prema jednoj proslavi sa svim njenim formama i protokolima čini banalnom, ali snimajući ljude koji u njoj učestvuju i koji ju čine, Loznica uspeva sprovesti “Dan pobjede” kao ultimativnu studiju jednog fenomena i raskoraka između svečarskog narativa i banalne realnosti, u osetljivom političkom trenutku kada je sve teže uočiti suštinske razlike između deklarativnog antifašizma i neofašističkih praksi.