Red Army

2014.
autor: Gabe Polsky

Šta možemo očekivati od klasično postavljenog dokumentarca (“talking heads & archive footage”)? Još kada je o sportu? I to o ne baš najpopularnijem i najrasprostranjenijem kao što je to hokej? Pa čak kad ne govori o našim herojima, što će reći Amerikancima, nego upravo o (u toj grani) nadmoćnim i sistemski podržanim neprijateljima?
Verovali ili ne, dosta toga. Kao što pametnom čoveku sport nije samo sport, nego produžetak rata i propagande o superiornosti prefinjenijim sredstvima, tako je i dokumentarac koji govori samo o sportu generalno nezanimljiv ako ne pratimo dotični sport. Međutim, kada je osmišljen i napravljen kako treba, dokumentarac o sportu zapravo mnogo više govori o drugim stvarima: istoriji, politici, načinu života... Red Army je takav film: na prvi pogled deluje klasično i vrlo ograničeno, ali je pametan, pronicljiv i zanimljiv, te stoga sjajna polazna tačka ako želite znati nešto više o kraju Hladnog rata sa sovjetske strane koju niste imali prilike slušati.

Nije tajna da je u sumornoj egzistenciji sovjetskih građana bilo izuzetno malo prilika za socijalnu mobilnost. Pre svega partija, onda vojska, nauka, umetnost i sport. Sport je posebno zgodan za propagandu jer siromašnom čoveku bez perspektive vrlo lako podvaljuje ideju kolektivne narodne superiornosti. U svetu sovjetskog sporta hokej zauzima posebno mesto. Pošto konkurencija drugih zemalja nije bila brojna, hokej je bio idealna prilika za okršaj sa arhi-neprijateljem – Amerikancima. I, logično, svaki sovjetski omladinac je hteo da se uključi na taj voz. To je bila prilika za čast, slavu i određene privilegije u zemlji i da se lično učestvuje u bubetanju neprijatelja.
Naslov se odnosi na armijski klub, moskovski CSKA, šampiona države sa razrađenim sistemom od najmlađih kategorija do onih udarnih, seniorskih i klub čiji su igrači bili baza reprezentacije koja je, opet, bila uverljivi svetski i olimpijski favorit. Dovoljno govori činjenica da su se o američkoj slučajnoj (ili ne) pobedi na Olimpijadi u Lake Placidu 1980. godine snimali filmovi i da se o njoj govorilo kao o pobedi Davida protiv Golijata. Sovjeti su uzeli dve sledeće olimpijske medalje, u Sarajevu i Calgaryju, ali je i sport kao ponos nacije polako počeo da se urušava sa ostatkom ekonomski iscrpljenog sistema.
Autor Gabe Polsky je prvu pravu odluku doneo kada je izabrao sagovornika. Vjačeslav “Slava” Fetisov, momak iz siromašnog predgrađa koji je postao globalna sportska zvezda je zaista sjajan sagovornik: televizičan, inteligentan, ponekad nadrkan i ruski osoran, predan radnik, veliki šampion, čovek unutar sistema, čovek koji je imao problema sa sistemom, nesentimentalni komentator ruske tranzicije, Putinov ministar i senator, jedno od zaštitnih lica Olimpijade u Sočiju. Sve i da je Red Army potpuno običan “talking heads” dokumentarac, sama priča Slave Fetisova i način na koji je izlaže je dovoljan razlog da se film pogleda.

Fetisov je počeo da trenira kod možda najboljeg sovjetskog hokejaškog trenera svih vremena, Anatolija Tarasova. Međutim, u diktatorskoj državi, čak su i likovi besprekorni poput Tarasova bili u opasnosti da budu “obezglavljeni” samo na osnovu volje jednog čoveka. Na njegovo mesto je došao aparatčik Viktor Tihonov koji je pozirao kao veliki stručnjak, a zapravo je samo bio sadista koji je maltretirao igrače koji, opet, kao oficiri Crvene Armije nisu smeli da pisnu. Jer, kako dečija pesma kaže, hokej nije za kukavice. Međutim, kako se ekonomija SSSR-a rušila i kako su subvencije za sport postajale bednije, tako su noseći igrači poput Fetisova, Makarova, Kasatonova i drugih počeli dobijati primamljive ponude od “neprijatelja” iz NHL-a. Dovoljno je reći da se oko toga Fetisov sukobio sa ministrom odbrane maršalom Jazovim. Da, tim maršalom Jazovim kojem je Milošević prerano čestitao na uspešno obavljenom puču...
Naravno, jednom kad su Rusi dospeli u NHL nije sve išlo kao po loju. Igrala se drugačija igra, individualnija i grublja, ni izbliza toliko baletski elegantna i naučno nastudirana kao što je to bio sovjetski hokej. Tek je duboko u 90-ima, kada je Fetisov imao blizu 40 godina, došlo ne samo do pomirenja ta dva sistema nego do svojevrsne fuzije krunisane dvema uzastopnim titulama Detroit Red Wingsa sa dominantno ruskom postavom i filozofijom igre. Podsetimo, u isto vreme je u Rusiji pobedio "kapitalizam" sa svim nuspojavama poput novobogataša i korupcije...
Osim što ima zanimljive sagovornike od kojih je Fetisov možda najsnažnija i najharizmatičnija ličnost, a pored njega su tu njegovi saigrači, američki treneri i sportski novinari, pa i jedan pravi KGB-ovac u penziji zadužen za praćenje i čuvanje (od prebega) igrača na turneji, Polsky zna da im postavi prava pitanja. Ponekad će zbog toga dobiti srednji prst od Fetisova, vrdanje od strane drugih ili makar poneku neprijatnu grimasu na njihovom licu, što znači da je pogodio. Neizgovoreno i neodgovoreno ponekad ima veću težinu nego ono očigledno.

Još jedna stvar u kojoj je Polsky jak je osećaj za detalj. To je demonstrirao u svom prethodnom filmu The Motel Life (2012), predivnoj, tužnoj i snažnoj socijalnoj drami u kojoj je svaki detalj iz teksture filma toliko promišljen i pred nama prisutan tako da ga skoro možemo dodirnuti. Sada nemamo mračnu varijantu Americane. Čak ni raspad SSSR-a nije prikazan dramatičnim ljudskim pričama, niti dosadno kao kakvo predavanje iz novije istorije. Prikazano je zanimljivim živim svedocima i zanimljivim detaljima, kako iz perioda uspona i vrhunca (poput onih predivnih sličica igrača-heroja koje prosto odišu soc-realizmom), tako i onima iz perioda raspada, anarhije i ponovne obnove sovjetskog duha.
Najvažnije od svega, Polsky je uspeo da ukapira i sport, ali da se time ne pokazuje, nego da svoje znanje plasira znalački i diskretno. Hokej je izuzetno dinamičan sport, akcije znaju delovati naprasito, i treba ispratiti kuda se pločica kreće po terenu. Red Army je retko dinamičan i snažan dokumentarac koji poput dobre hokejaške utakmice (sa pauzama) traje 80 i nešto minuta i nijednog trenutka ne posustaje i ne postaje predvidljiv.

The Motel Life

2012.

režija: Alan Polsky, Gabe Polsky

scenario: Micah Fitzerman-Blue, Noah Harpster (po romanu Willija Vlautina)

uloge: Emile Hirsch, Stephen Dorff, Kris Kristofferson, Dakota Fanning, Noah Harpster, Joshua Leonard

The Motel Life je rediteljski debi braće Polsky, producenata nekoliko zanimljivih indie naslova, nastao po zapaženom romanu-prvencu alternativnog country muzičara Willija Vlautina, savremenog barda americane. Ovaj kratki, oštroumni i simpatični film je iz meni nepoznatih razloga čekao punih godinu dana na američku distribuciju, iako je premijera u Rimu prošla dobro. The Motel Life će nas podsetiti na neka druga filmska vremena, kada su angažovane socijalne priče bile legitimne teme koje su punile bioskopske dvorane, kada nisu bile odbacivane unapred kao smaranje ako nisu bile napunjene specijalnim efektima i grafikom iz kompjuterskih igrica.

The Motel Life je priča o dvojici braće, rođenih gubitnika, radnika na sat i alkoholičara koji žive u rupama od motela. Nisu oni ljudi bez talenta, Frank (Hirsch) je u stanju da iz topa ispali stripovsku priču, a Jerry Lee (Dorff) to ume da pretoči u crtež. Zašto nikad nisu uspeli u tome? Nisu ni pokušali, za to treba vremena i posvećenosti, a oni moraju da rade i da piju da bi ublažili bol katastrofalnog života. Tome treba dodati da je Jerry Lee invalid bez jedne noge koju je izgubio u železničkoj nesreći, a Frank ima slomljeno srce i pati za Annie (Fanning), još jednom rođenom gubitnicom koju je majka gurnula u prostituciju. Neverovatne priče koje Frank priča, a Jerry Lee ilustruje su kompenzacija za grozan život, u njima braća doživljavaju avanture dostojne Corta Maltesea, bore se sa nacistima i gusarima, okružuju ih stripovski prelepe žene (raz)odevene u pin-up stilu, a Jerry ima obe noge...

Da, crnjak, ali živi se kako-tako, pa makar i u šugavom motelu u centru Rena, Nevada, tog Las Vegasa za sirotinju, kompulsivne kockare i očajnike. Ipak, oni imaju prijatelje kojima je do njih stalo, ali od tih prijatelja je malo koristi. Al (Harpster) nikako nema sreće ni u čemu, na pravdi boga zabunom dobija batine, a Tommy (Leonard) ima niz kockarskih malera i duguje par hiljada dolara, sumu koju on ne može zaraditi poštenim radom. Braća su, međutim, upala u nevolju: Jerry Lee je pijan zgazio momka na biciklu koji mu se zaleteo pod auto. Iako policija pokazuje tek sporadičan interes za to, sve smrdi na običnu nesreću, Jerrija izjeda osećaj krivice i braća moraju da se maknu iz grada, da odu u neki drugi grad, u neke druge motele i da nađu neke slične slabo plaćene poslove. Možda im se sreća osmehne u par stotina kilometara udaljenom gradu gde živi neprežaljena Annie.

Film je, kao i roman, koncipiran fragmentarno. Vidimo braću kao muškarce, ali i kao dečake, neposredno nakon majčine smrti. Znamo da ih život nije mazio, znamo da ih je otac napustio kad su bili klinci, da od njega imaju samo jednu pozlaćenu winchesterku koju je on verovatno dobio na kocki. Osim flashbackova radnja filma je isprekidana i ubrzanim animacijama Frankovih avanturističkih stripovskih predložaka. To je rizičan potez, nekome će se to učiniti kao nepotrebna onanija, ali ovde to nije slučaj. Animacije, ma koliko neverovatne, uvrnute i over-the-top bile, služe za razvedravanje turobne atmosfere filma.

Steven Dorff je svakako zvezda filma. Obično ga nismo viđali u tragičnim ulogama, ali ovde je perfektan. Mi zapravo ne znamo koji je njegov psihološki hendikep pored fizičkog, ali verovatno da ni Jerry Lee ne može to iskazati na koherentan način. Način na koji igra lika koji se nosi sa smrću koju je sam prouzročio diže ceo film iz prethodne dominantno socijalne “country” sfere na teritoriju Eugena O'Neilla, F. Scott Fitzgeralda i Johna Steinbecka.

U takvom odnosu snaga i emocija, teško je da drugi, zdravi brat ne bude samo štaka tragičnom, ali i Emile Hirsch je briljantan kao Frank. Iako ima više vremena na ekranu i nominalno se više stvari vrti oko njega, u zajedničkim scenama Hirsch prepušta inicijativu Dorffu i sjajno dopunjuje šta treba. Takav je i Frankov lik, nalik na heroja country i heartland rock pesama, rođeni gubitnik, ali žilavi borac. Filmovi često promaše kada prikazuju bratsku ljubav i lojalnost, ali ovde to nije slučaj. Jerry će reći Franku da se posveti Annie, jer ljubav prema stvarnoj ženi je nešto što je mnogima nedostupno. Jerry će fantazirati o ženi sa jednog od svojih crteža, i to će biti njegova kompenzacija.

Naravno, ni epizodni glumci nisu ništa slabiji. Kris Kristofferson je već odigrao svu silu takvih uloga, i napisao dosta svojih pesama. On igra prizemno mudrog čoveka koga je oblikovalo životno iskustvo, prodavca polovnih automobila, Frankovog bivšeg šefa i očinsku figuru. On će mu dati jedini donekle pametan i upotrebljiv savet: “Nemoj donositi odluke misleći da si ništarija, donosi odluke kao da si sjajan čovek, ili makar pristojan”. Frank je svakako pristojan momak i to će poslušati. Dakota Fanning je sjajna kao Annie, devojka iza koje je težak život i koja je tek stala na noge. Ona će videti neviđenu sreću u svom (za nas prozaičnom) poslu prodavačice u pekari. Odlični su i Joshua Leonard i Noah Harpster kao simpatični gubitnici. Oni svi imaju dovoljno vremena na ekranu da se predstave kao glumci i likovi sa karakterom, što je neobično za film koji traje ispod 90 minuta. Istina, radnja je sporija, ali film je zbog atmosfere i emotivnog naboja daleko od dosadnog.

Pored toga, film je i lepo snimljen, tako da jasno naznači epohu (90-te), kraj i godišnje doba (Nevada pod snegom), kao i milje u kojem se kreću likovi. U motelima se odmah dobije utisak koje su to rupe, koliko je prašnjav tepih, koliko su potrošeni pokrivači, koliko je tanak mlaz vode na tušu. Moteli su svakako jedan od neophodnih elemenata američke pop-kulture, zajedno sa dinerima, drive-in restoranima i bioskopima, džuboksima i kockarskim automatima. Obratite pažnju na scenu u casinu, dobro pogledajte svaki detalj. Osetićete se kao da ste na domaćem terenu, jer vam je sve poznato, makar iz filmova, i ti crveni separei od skaja, prigušeno svetlo, televizor na kome ide boks meč.

Uz sjajna glumačka ostvarenja, tešku i melanholičnu atmosferu, poželite da pomognete tim nesrećnicima. Malo filmova danas ima toliko emocija u sebi i angažuje na takav način. Film ne vrši eksploataciju nad svojim likovima i ne pokušava nikakvu manipulaciju. Likovi se doimaju kao da imaju sopstveni život i volju, njihovi postupci su samo njihovi. Da, The Motel Life je tužan film, ali je istovremeno i lep i pozitivan i budi makar malo nade. Kao neka country pesma.