Tumbledown

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Sean Mewshaw

scenario: Sean Mewshaw, Desire Van Til

uloge: Rebecca Hall, Jason Sudeikis, Joe Manganiello, Griffin Dunne, Diana Agron, Blythe Danner, Richard Masur

Letimičnim pogledom na IMDB, shvatio sam koliko je Tumbledown pravi film za mene. Ne, nisam naročiti fan filmskih romansi, ali su me privukle druge stvari. Recimo, okruženje šumskih i planinskih predela u državi Maine. Američka folk muzika. Obećavajuća glumačka postava. I konačno, meditacija o smrti i životu jedne neobične osobe i posledicama sa kojima se nose i njegovi najbliži i oni profesionalno zainteresovani.

Floskula da smo u smrti svi jednaki ne drži dalje od pojavnog nivoa. Istina, svi idemo u zemlju ili u more, u formi praha i pepela ili mesa i kostiju. Odatle se još niko nije vratio da bi nam pričao o životu posle smrti, raju, paklu, reinkarnaciji, pa tu ostajemo samo sa verovanjima, bez ikakvog potkrepljenja. Međutim, svet ne prima isto kada umre stara ili mlada osoba, dobar ili loš čovek, jednostavni anonimus, avanturista koji je smrt već nekoliko puta prevario ili nekakav umetnik. Za umetnikom ostaje njegovo delo, a ako je još pritom bio mlad i nije raspuhnuo auru genija, onda i potencijal šta bi sve on mogao uraditi da je poživeo.

U Tumbledown taj mladi umetnik je genijalni folk pevač Hunter Miles koji se od sveta sklonio u šume Mainea, izdao jedan savršen album i onda poginuo u nesreći na planini. U filmu je prisutan samo kroz muziku koju je napisao i izveo kantautor Damien Jurado i koja u suštini liči na klasike “singer-songwriter” žanra, dakle ranog Neila Younga i oca i sina Buckleya. Za sobom je, pored 12 pesama i legende, ostavio i udovicu Hannah (Hall) koja i posle dve godine od njegove smrti svoj život gradi oko čuvanja uspomene na njega. Pritom tu uspomenu čuva samo za sebe: svaki dan odlazi na groblje i skuplja memorabiliju koju ostavljaju Hunterovi fanovi, pa je pohranjuje u svojoj kući na osami.

Kao da svoj život nije nastavila dalje, viđa se sa lokalnim susedom u nezreloj i neobaveznoj telesnoj shemi, radi intervjue sa lokalnim ljudima za lokalne novine i posećuje lokalnu knjižaru i druži se sa vlasnikom (Dunne), sve misleći da svoje uspomene na Huntera uobliči u pristojnu knjigu potpuno drugačiju od tipične lešinarske proze koja se u tim prilikama pojavljuje. Ali ona ne može sama i zato na scenu stupa profesor američkih studija i pop-kulture iz New Yorka Andrew McDonnell (Sudeikis) kojem su polje interesa baš takvi pesnici i kome bi jedna knjiga možda obezbedila stalni angažman na prestižnom univerzitetu.

Njih dvoje ne započinju svoj odnos na dobar način. Prisutne su razlike u željama šta uraditi sa Hunterovim nasleđem, ali i razlike u karakterima i motivima. Logično, sukob se gradi na osnovu podele selo-grad, što je podvučeno i u fotografiji (nasuprot šuma i planina stoji užurbani i klaustrofobični New York), ali i u tipovima njihovih ličnosti. Radnja se većinom odvija u kući u kojoj živi Hannah i malom gradiću, pa je Andrew sa svojim brbljanjem i nesnalaženjem upadljivo smešan.

Logično, film će skrenuti na ustaljene tokove romantične komedije, ali suština nije u tome da će uobraženi gradski intelektualac naučiti da ceni jednostavni seoski život. Zapravo, oboje će se promeniti usled međusobnog druženja, a centralna tema je tu mnogo kompleksnija od filmskih klišea. Tu se radi o životu, smrti, žalovanju i prihvatanju gubitka. U krajnjoj liniji i o opraštanju. Ključna stvar tu je motiv koji Andrew ima i na osnovu kojeg gradi teoriju, a koji možda deluje konvencionalno i senzacionalistički, ali je zapravo duboko ličan. Jednako tako, Hannah živi u senci svog genijalnog, pokojnog muža, ali to ne znači da je ona osoba bez sadržaja.

Kako film odmiče, naročito pred kraj, klišei ga preuzimaju i podrivaju potencijal, ali sama premisa i centralna tema su dovoljno snažne da ga i pored tog brljanja iznesu do kraja. Makar zbog muzike i fotografije, zbog oka za detalj i pažljive postavke epizodičnih situacija. Neke od njih nisu sjajno izvedene, tako su sused (Manganiello) sa kojih se Hannah viđa i njegovo mužjaštvo nasuprot prepotentnom stavu koji Andrew gaji potpuni višak koji služi za ubiranje lakih komičnih poena. Film je isto tako mogao biti pošteđen Andrewove devojke (Agron) sa kojom se on razilazi, a da zapravo nema nekog opipljivijeg sukoba. Mi znamo zašto, ali to nije bitno. Sa druge strane, Hannahina familija, naročito majka (Danner) koja pokušava da udahne malo života u svoju kćerku koja je zapela u fazi žalovanja i otac (Masur) su vrlo potreban dodatak, a scene u lokalnom klubu i na žurci javorovog sirupa u lokalnom baru su esencija jednostavnosti američke provincije. Vrlo uspeo lik je i knjižar, kao jedini koji se ne plaši kad Hannah ima besne ispade.

Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, Rebecca Hall i Jason Sudeikis su odlični u svojim ulogama, doduše bolji svaki za sebe nego što imaju zajedničke hemije. Nje možda ima u onim parirajućim scenama na početku, ali baš i ne kako kliše romantične komedije preuzima film. To ne treba da čudi, njihovi likovi nisu baš pojam kompleksnosti, ali su napisani dovoljno detaljno, intrigantni su i pružaju glumcima mogućnost interpretacije.

Autori filma, Sean Mewshaw i njegova žena i ko-scenaristkinja Desire Van Til su debitanti na svojim pozicijama, ali nisu amateri. Oboje su ostvareni producenti u svetu američkog nezavisnog filma i nešto od te producentske logike se vidi, pre svega u oslanjanju na opšta mesta, što pomalo guši kreativni potencijal u filmu. Pa ipak, slučajno ili ne, oni su uspeli da pronađu ne baš novu, ali svakako životnu i važnu temu žalosti i mogućnosti za nastavak života nakon smrti voljene osobe koja je pritom i deo američke i svetske baštine, te da je obrade na pristojan način, sa pristojnim likovima i bez nepotrebne patetike. Što je za pohvalu.

Jackie & Ryan

2014.

scenario i režija: Ami Canaan Mann

uloge: Katherine Heigl, Ben Barnes, Clea DuVall, Sheryl Lee, Nathan Stevens, Ryan Bingham, Emily Alyn Lind

Hteli mi to da priznamo ili ne, muzika prati naš život. Istražujući, otkrio sam kakav mi “sound” paše za koji sentiment. Ovo leto je bilo gadno za mene, serija groznih događaja. A kada sam tužan, ili ostajem u tišini, ili slušam country i bluegrass. Obožavam Crazy Heart, muziku T-Bone Burnetta i glas Jeffa Bridgesa koji je sve pesme iz filma sam otpevao. Jebo sve, ima tu nečega u toj zdravorazumskoj mudrosti. Zato evo jednog county mjuzikla o dobrim ljudima u vrtlogu onoga što zovemo životom.

Ryan (Barnes) je moderni beskućnik, putujući ulični muzičar koji se šverscuje na teretnim vozovima. To može biti i stvar karaktera i stava, a možda puka nužda socijalnih i ekonomskih uslova, najverovatnije kombinacija i jednog i drugog. Put ga vodi u gradić Ogden, država Utah, zima je i okolne planine su pod snegom. Tu se skrasio njegov kolega i mentor, muzičar koga svi zovu Cowboy, sa ženom Virginijom (DuVall). Dalje planira u Portland, kolega mu je sredio snimanje u studiju.

Jackie (Heigl) je, sa druge strane, povratnica u Ogden u kome je odrasla. Ona je do nedavno imala muzičku karijeru u New Yorku, bogatog, “old money” muža i finansijski ugodan život. Jebiga, muž je šupčina, razvod se sprema, pa su se Jackie i kći joj Lia (Lind) vratile u Ogden kod mame, odnosno bake (Lee) da se oporave i pripreme za parnicu.

Jackie i Ryan će imati “meet cute” momenat na ulici, ali njihov drugi susret, mnogo manje prijatan, će biti sudbonosan za oboje. Ryan će se pobrinuti za povređenu Jackie, otići kod nje na kratku večeru i malo-pomalo ostati tamo nekoliko dana, dok ne popravi krov. I u to vreme će se izroditi i ljubav, ali pre svega potreba jednog za drugim. Ryanu treba hrabrosti da pokrene svoju kantautorsku karijeru, a Jackie je potrebna emocionalna podrška za težak životni period.

Znam, moja kritika nije nešto posebno, niti vam uspevam “prodati” film. Vama se to čini kao standardna ljubavna ljiga. Nisam baš u stanju ni da složim nešto pametno, oprostite mi. Ali film je bolji od toga. Čak pozitivan, optimističan, realan, “down to earth”. Čak je i ljubavna priča bez previše patetike, decentna i nekako nam nije problem da je kupimo. Nema velikih izjava i strasnih zagrljaja na kiši. Imamo samo dvoje odraslih ljudi načetih životom i uobičajenim nedaćama. Fotografija je predivna u toj surovosti i impozantnosti krajolika. Dvoje glavnih glumaca su možda za nijansu previše ulašteni za svoje neglamurozne uloge, ali zrače međusobnom hemijom i jednostavno ljudskošću. Čak je i curica simpatična, a nisam ljubitelj iskonstruirane filmske dece kojoj lajne pišu odrasli. Naravno, ima i tipičnih indie klišea, kao i estetike video-spota (možda je to sekundarno tržište), ali daleko od toga da to narušava utisak o filmu.

Muzika je tek priča za sebe, sastavljena od country standarda. Istina, ponekad se jasno vidi sinhronizacija i “lepljenje” zvuka na sliku, ali Katherine Heigl se čini kao da stvarno peva, a Ben Barnes kao da stvarno svira, barem u većini scena. I oni su ležerni i stvarni, kao uostalom i sama muzika. Jednostavni, čovečni, u raljama života, ali svejedno optimistični. Kao i sama muzika koja nam pomaže da se pomirimo sa onim što nas snađe. Na mene je delovalo, makar nakratko. Za dalje ćemo videti. Jackie & Ryan su klasična americana, oni imaju nove početke i druge šanse. I treba mi to, makar ponekad, koliko god bio uobičajeno pesimističan.

The Motel Life

2012.

režija: Alan Polsky, Gabe Polsky

scenario: Micah Fitzerman-Blue, Noah Harpster (po romanu Willija Vlautina)

uloge: Emile Hirsch, Stephen Dorff, Kris Kristofferson, Dakota Fanning, Noah Harpster, Joshua Leonard

The Motel Life je rediteljski debi braće Polsky, producenata nekoliko zanimljivih indie naslova, nastao po zapaženom romanu-prvencu alternativnog country muzičara Willija Vlautina, savremenog barda americane. Ovaj kratki, oštroumni i simpatični film je iz meni nepoznatih razloga čekao punih godinu dana na američku distribuciju, iako je premijera u Rimu prošla dobro. The Motel Life će nas podsetiti na neka druga filmska vremena, kada su angažovane socijalne priče bile legitimne teme koje su punile bioskopske dvorane, kada nisu bile odbacivane unapred kao smaranje ako nisu bile napunjene specijalnim efektima i grafikom iz kompjuterskih igrica.

The Motel Life je priča o dvojici braće, rođenih gubitnika, radnika na sat i alkoholičara koji žive u rupama od motela. Nisu oni ljudi bez talenta, Frank (Hirsch) je u stanju da iz topa ispali stripovsku priču, a Jerry Lee (Dorff) to ume da pretoči u crtež. Zašto nikad nisu uspeli u tome? Nisu ni pokušali, za to treba vremena i posvećenosti, a oni moraju da rade i da piju da bi ublažili bol katastrofalnog života. Tome treba dodati da je Jerry Lee invalid bez jedne noge koju je izgubio u železničkoj nesreći, a Frank ima slomljeno srce i pati za Annie (Fanning), još jednom rođenom gubitnicom koju je majka gurnula u prostituciju. Neverovatne priče koje Frank priča, a Jerry Lee ilustruje su kompenzacija za grozan život, u njima braća doživljavaju avanture dostojne Corta Maltesea, bore se sa nacistima i gusarima, okružuju ih stripovski prelepe žene (raz)odevene u pin-up stilu, a Jerry ima obe noge...

Da, crnjak, ali živi se kako-tako, pa makar i u šugavom motelu u centru Rena, Nevada, tog Las Vegasa za sirotinju, kompulsivne kockare i očajnike. Ipak, oni imaju prijatelje kojima je do njih stalo, ali od tih prijatelja je malo koristi. Al (Harpster) nikako nema sreće ni u čemu, na pravdi boga zabunom dobija batine, a Tommy (Leonard) ima niz kockarskih malera i duguje par hiljada dolara, sumu koju on ne može zaraditi poštenim radom. Braća su, međutim, upala u nevolju: Jerry Lee je pijan zgazio momka na biciklu koji mu se zaleteo pod auto. Iako policija pokazuje tek sporadičan interes za to, sve smrdi na običnu nesreću, Jerrija izjeda osećaj krivice i braća moraju da se maknu iz grada, da odu u neki drugi grad, u neke druge motele i da nađu neke slične slabo plaćene poslove. Možda im se sreća osmehne u par stotina kilometara udaljenom gradu gde živi neprežaljena Annie.

Film je, kao i roman, koncipiran fragmentarno. Vidimo braću kao muškarce, ali i kao dečake, neposredno nakon majčine smrti. Znamo da ih život nije mazio, znamo da ih je otac napustio kad su bili klinci, da od njega imaju samo jednu pozlaćenu winchesterku koju je on verovatno dobio na kocki. Osim flashbackova radnja filma je isprekidana i ubrzanim animacijama Frankovih avanturističkih stripovskih predložaka. To je rizičan potez, nekome će se to učiniti kao nepotrebna onanija, ali ovde to nije slučaj. Animacije, ma koliko neverovatne, uvrnute i over-the-top bile, služe za razvedravanje turobne atmosfere filma.

Steven Dorff je svakako zvezda filma. Obično ga nismo viđali u tragičnim ulogama, ali ovde je perfektan. Mi zapravo ne znamo koji je njegov psihološki hendikep pored fizičkog, ali verovatno da ni Jerry Lee ne može to iskazati na koherentan način. Način na koji igra lika koji se nosi sa smrću koju je sam prouzročio diže ceo film iz prethodne dominantno socijalne “country” sfere na teritoriju Eugena O'Neilla, F. Scott Fitzgeralda i Johna Steinbecka.

U takvom odnosu snaga i emocija, teško je da drugi, zdravi brat ne bude samo štaka tragičnom, ali i Emile Hirsch je briljantan kao Frank. Iako ima više vremena na ekranu i nominalno se više stvari vrti oko njega, u zajedničkim scenama Hirsch prepušta inicijativu Dorffu i sjajno dopunjuje šta treba. Takav je i Frankov lik, nalik na heroja country i heartland rock pesama, rođeni gubitnik, ali žilavi borac. Filmovi često promaše kada prikazuju bratsku ljubav i lojalnost, ali ovde to nije slučaj. Jerry će reći Franku da se posveti Annie, jer ljubav prema stvarnoj ženi je nešto što je mnogima nedostupno. Jerry će fantazirati o ženi sa jednog od svojih crteža, i to će biti njegova kompenzacija.

Naravno, ni epizodni glumci nisu ništa slabiji. Kris Kristofferson je već odigrao svu silu takvih uloga, i napisao dosta svojih pesama. On igra prizemno mudrog čoveka koga je oblikovalo životno iskustvo, prodavca polovnih automobila, Frankovog bivšeg šefa i očinsku figuru. On će mu dati jedini donekle pametan i upotrebljiv savet: “Nemoj donositi odluke misleći da si ništarija, donosi odluke kao da si sjajan čovek, ili makar pristojan”. Frank je svakako pristojan momak i to će poslušati. Dakota Fanning je sjajna kao Annie, devojka iza koje je težak život i koja je tek stala na noge. Ona će videti neviđenu sreću u svom (za nas prozaičnom) poslu prodavačice u pekari. Odlični su i Joshua Leonard i Noah Harpster kao simpatični gubitnici. Oni svi imaju dovoljno vremena na ekranu da se predstave kao glumci i likovi sa karakterom, što je neobično za film koji traje ispod 90 minuta. Istina, radnja je sporija, ali film je zbog atmosfere i emotivnog naboja daleko od dosadnog.

Pored toga, film je i lepo snimljen, tako da jasno naznači epohu (90-te), kraj i godišnje doba (Nevada pod snegom), kao i milje u kojem se kreću likovi. U motelima se odmah dobije utisak koje su to rupe, koliko je prašnjav tepih, koliko su potrošeni pokrivači, koliko je tanak mlaz vode na tušu. Moteli su svakako jedan od neophodnih elemenata američke pop-kulture, zajedno sa dinerima, drive-in restoranima i bioskopima, džuboksima i kockarskim automatima. Obratite pažnju na scenu u casinu, dobro pogledajte svaki detalj. Osetićete se kao da ste na domaćem terenu, jer vam je sve poznato, makar iz filmova, i ti crveni separei od skaja, prigušeno svetlo, televizor na kome ide boks meč.

Uz sjajna glumačka ostvarenja, tešku i melanholičnu atmosferu, poželite da pomognete tim nesrećnicima. Malo filmova danas ima toliko emocija u sebi i angažuje na takav način. Film ne vrši eksploataciju nad svojim likovima i ne pokušava nikakvu manipulaciju. Likovi se doimaju kao da imaju sopstveni život i volju, njihovi postupci su samo njihovi. Da, The Motel Life je tužan film, ali je istovremeno i lep i pozitivan i budi makar malo nade. Kao neka country pesma.

The Broken Circle Breakdown

2012.

režija: Felix Van Groeningen

scenario: Felix Van Groeningen, Carl Joos (po drami Johana Heldenbergha i Mieke Dobbels)

uloge: Johan Heldenbergh, Veerle Baetens, Nell Cattrysse

Za nepuna dva sata koliko traje, The Broken Circle Breakdown će vas povesti na vožnju rollecosterom emocija, od vrhunski prijatnih do potpuno rasturajućih. Samo dva filma su na mene ostavila tako jak emotivni utisak: They Shoot Horses, Don't They? (1969) i Shame (2011), obe priče o ljudskim razvalinama, sa malo ili nimalo šansi da se izvuku iz blata svog života.

Likovi The Broken Circle Breakdown ne počinju na dnu, bez šansi u životu, naprotiv. Oni su par koji potvrđuje tezu o suprotnostima koje se privlače. On je Didier (Heldenbergh), bluegrass muzičar zaljubljen u idealizovanu Ameriku, u društvo novog početka i šansi za uspeh, koji pokušava da komadić svog američkog sna ostvari na farmi malo izvan Genta, u Flandriji. Ona je Elise (Baetens), strastvena tattoo umetnica koja svoje jake emocije upisuje na svoje telo. Njih dvoje gaje zajedničku ljubav prema bluegrass muzici, zajedno su u bandu, od skromnih početaka u barovima do koncerata u velikim dvoranama, ali razlozi za tu ljubav su različiti. Didier je ateista, materijalistički filozof (u najboljem smislu te reči) i idealista društva nauke i napretka. Elise je verujuća osoba, a objekat njene vere ne mora biti samo Isus, to može biti i bilo koji misticizam koji trenutno objašnjava njene emocije.

Sve je to divno i krasno, dok se njihov život ne pretvori u jednu veliku tragediju. Najpre se njivova kćerkica Maybelle (Cattrysse) razboli od leukemije, i nakon silnih terapije ne uspe da iz izvuče. Roditelji imaju drugačije reakcije na njenu smrt: Didier pokušava da nastavi sa životom za sebe i Elise, pošto ne veruje u bilo šta mistično, a gradualno se njegov bes prema religiji i misticizmu povećava. To ga, naravno, odvaja od Elise, koja ne može da nastavi dalje i pada u naizmenične napade depresije i mistifikacije Maybelline smrti. Neće pomoći ni kada se njih dvoje raziđu, a svejedno se vole.

Uvod u drugu tragediju će biti Didierova tirada protiv religije i Georga Busha, koji je stavio veto na zakon kojim se dozvoljava istraživanje matičnih ćelija i kloniranje u cilju lečenja teških bolesti. Elise će to videti kao napad na sebe i sve iza čega stoji, otrčati u noć, ucrtati poslednju tetovažu, i uzeti fatalnu dozu sedativa i viskija.

E, sad, zašto sam spoilao ceo film? Film je otporan na spoilere, priča je ispričana tematskim redosledom, ne mareći mnogo za hronologiju, ceo sadržaj je manje ili više izložen u prvoj polovini. To vidimo po spoljnim manifestacijama likova i okoline, frizurama, odeći, stanju kuće u kojoj oni žive, veličini koncerata na kojima sviraju, ili vestima na televiziji. Michael Haneke je slično pristupio u svom emotivno razarujećem filmu Amour. To je prednost, ali i mana filma. Film se svejedno napeto posmatra, na ivici suza, ali faktor iznenađenja je uništen. Uostalom, iznenađenje bi bio bonus, umesto toga imamo objašnjenje, na momente efektno sa jako malo reči, na momente propovednički intonirano.

Poređenje sa Amour nije nimalo slučajno, The Broken Circle Breakdown je mnogo tragičniji film. Dok je odumiranje u Amouru čista surovost prirode, smrt male Maybelle je, kao i smrt svakog deteta, neobjašnjiva tragedija, surova igra sudbine (ili slučajnosti, ako ostanemo verni Didierovom materijalizmu), a potonji raspad veze i Elisin poslednji čin su nešto što se možda moglo izbeći sa malo kompromisa, za koje to dvoje tako divnih, ali tako različitih ljudi nisu bili spremni.

Film je savršeno snimljen, sa savršenom muzičkom podlogom (oboje glavnih glumaca su i muzičari i za potrebe filma ih prati sjajan sastav). Bluegrass u filmu igra ogromnu ulogu, ne samo što je muzika stalno prisutna i prati emocije glavnih likova, nego je i ceo film intoniran kao slatko-gorka bluegrass pesma o smrti i životu. Bluegrass je, inače, jugoistočna varijanta country muzike, svirana u rudarskim zajednicama u negostoljubivim planinama, i smatra se najčistijim oblikom countrija. Pozadina je ipak emigrantska i očajnička, kako to Didier lepo objašnjava u filmu. Sirotinja celog sveta se sjatila na Apalačke planine, nadajući se da će tu naći sreću, i svako je poneo svoj instrument: Jevreji violinu, Italijani mandolinu, Španci i Latinoamerikanci gitaru, crnci sa Juga bendžo, pored toga imamo još kontrabas i steel gitaru i muški ili ženski glas, što čini definitivnu kombinaciju.

Vizuelna lepota je sveprisutna u ovom filmu, ne samo u portretima, što nije bilo teško izvesti, jer glumci pucaju od strasti, nego i u pejzažu, što je u ravnoj, vlažnoj i prenaseljenoj Flandriji poduhvat. Ipak, u kontrastu sa lepotom života, emotivno stradanje likova nam još teže pada.

Glumci su sjajni, toliko hemije i strasti nisam dugo video na filmu. Glumci će nas provesti kroz svoje najsrećnije i najtužnije momente, a mi ćemo to gutati sa širom otvorenim očima i ustima i osećaćemo ih, i stalo nam je do njih. Progutaćemo čak i pomalo nerealno isfuravanje kaubojske kulture u Belgiji, čak i band belgijskih bradonja koji će svirati i pevati čak i na sahrani. Mala Nell Cattrysse pokazuje neverovatnu ležernost i opuštenost za tako malo dete.

Zašto onda The Broken Circle Breakdown nije najbolji film ove godine? Ima jednu krupnu manu, a to je da autori baš i ne znaju šta bi film trebao da bude: elegija o tragediji koja nikad ne dolazi sama, lamentacija nad spojem slučajnosti ili traktat protiv religije. Rekao bih da problem nije u režiji, mada je nelinearno izlaganje moglo biti i bolje rešeno. Film je podeljen u dve celine, prva se bavi Maybellinom smrću, druga raspadom veze, sadržaj oba segmenta je manje ili više dat na početku. Čini mi se da problem nije ni u scenariju, koliko je u izvornoj drami. Ne zna se šta je tačno u prvom planu: nemogućnost života sa osobom suprotnih uverenja, čak i kad sve puca od ljubavi, različita tumačenja tragedije i mehanizmi nošenja sa njom, ili licemerje religije. Akcenti su poređani prigodno, od prilike do prilike.

Ono što bi trebalo da bude kulminacija filma, scena nestanka svake mogućnosti za vezu između Didiera i Elise, njihov raspad i ogoljenost uživo na koncertu, nakon Didierovog traktata protiv religije i Busha, deluje kao nadobudni preserans bez koga se moglo, usuđujem se reći čak kao ubačeno strano telo za demonstraciju autorskog stava. Taj momenat baca propovdničku senku koja će celom filmu ostaviti pomalo loš ukus, i svojom grandioznošću upropastiti kraj filma, koji bi morao biti pravo dno tuge. The Broken Circle Breakdown, potencijalno najbolji film godine, ostaje samo dobar, nesvakidašnji film. Ako mislite da ga ne možete podneti, nemojte ni počinjati da ga gledate, zanemarite ovu kritiku i samo slušajte bluegrass. Ima još razloga za plakanje.