Beginning / Dasatskisi

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Dea Kulumbegashvili

scenario: Dea Kulumbegashvili, Rati Oneli

uloge: Ia Sukhiatashvili, Rati Oneli, Kakha Kintsurashvili, Saba Gogichaishvili

Nesnađenost u životu, trauma, gubitak vere i (unutrašnji) konflikti tema su mnogih umetničkih dela kroz istoriju, prvo književnih, u novije doba i filmskih. U pitanju je jedna od večitih tema, otpornih na modne trendove, aktuelna u svakom vremenu. Naročito u današnjem kada razni ljudi sa raznim titulama traže da verujemo baš njima, a ne, primera radi, svojim očima. Kada se dva sistema verovanja (ili etiketiranja) nađu na tački sukoba, katastrofa je neizbežna, ali ona takođe predstavlja priliku za re-evaluaciju vlastitog života.

Prvenac Dee Kulumbegashvili, Beginning, prošao je selekciju za prošlogodišnji Cannes koji nije bio održan i sa tom etiketom je obišao filmske festivale od Toronta, preko San Sebastiana (gde je „počistio” tri najveće nagrade), pa do Göteborga i Rotterdama gde je igrao u revijalnoj konkurenciji Limelight. Na nekima od njih prikazan je (proređenoj) živoj publici, na drugima virtuelnoj, a od nedavno je prisutan i na internetskim platformama poput cenjenog Mubija i stoga dostupan globalnoj publici. Kritika, pak, nije mogla odoleti da ne bi povukla paralele sa nekim recentnim klasicima, poput Schraderovog filma First Reformed, često se vodeći samo i isključivo „settingom” egzotične i posvećene verske zajednice.

U slučaju filma Dee Kulumbegashvili, to su Jehovini Svedoci koji žive u planinskom selu izvan glavnog grada Gruzije, Tbilisija. Film počinje uobičajenim aktivnostima, pripremama za bogosluženje koje biva prekinuto bombaškim napadom. Slikovito, u trenutku napada, služba i razgovor sa kongregacijom je tekao oko pitanja žrtve na primeru starozavetne knjige o Isaku kojeg je otac za volju Božju bio spreman ubiti. Dok sveštenik David (ko-scenarista filma Rati Oneli, inače poznat kao autor dokumentarca City of the Sun iz 2017. godine) odlazi u prestonicu kako bi se posavetovao sa vođama na nacionalnom nivou (i možda iskamčio premeštaj), njegovoj supruzi Jani (Sukhiatashvili), inače zaduženoj za veronauku i pripremu mlađih naraštaja na obrede, ostavljeno je da se bavi tekućim poslovima oko istrage koja ne vodi nigde i crkve u Davidovom odsustvu.

Jani je, pak, malo „pun kufer” svega, izvršavanja zadataka i tuđih naredbi, osude i zlostavljanja, pa i žrtve koju je podnela i koju još uvek podnosi kako bi bila ono što neko drugi očekuje od nje. David joj ne pridaje na važnosti i zapravo je ucenjuje, njen otac je, doznajemo, bio isti takav, tako da je njena karijera glumice kojoj se kao mlada nadala osuđena na propast. Sa decom, uključujući i svog sopstvenog sina Giorgija (Gogichaishvili), mora da se bori protiv uticaja spoljnog sveta i prirodnih unutrašnjih potreba (poput one za igrom). Netolerancija okoline prema njima, „sektašima”, se podrazumeva, a ni čovek koji se predstavlja kao prestonički inspektor (Kintsurashvili) nije ono za šta se izdaje (ili možda čak i je), ali je svakako seksualni predator i silovatelj. Nepotrebno je naglašavati, Janin život ide u smeru toga da se raspadne u krhotine neviđenom brzinom.

Sličnosti sa Schraderovim poslednjim filmom su očite, ne samo po pitanju verske tematike, posebno u smislu gubitka vere i fingiranja da do njega nije došlo, već i po pitanju određenih tehničkih rešenja. Fotografija koju potpisuje Arseni Khachaturan je takođe analogna (na traci od 35mm) i u istom uskom, staromodnom formatu 4:3. Njome, međutim, dominiraju izrazito dugi kadrovi uglavnom u širim planovima (od srednjih, preko polu-totala do totala). Fiksacija na jedan lik, pak, otvara neke druge reference, recimo filmografiju Lászla Nemesa (Son of Saul, Sunset) sa kojim Beginning deli montažera Matthieua Taponiera koji, pak, sada mora kreirati drugačiji osećaj od hektičnosti i haotičnosti u kojem je glavni lik nešto kao centar uragana. Na kraju, najispravnija paralela bi možda bio opus Michaela Hanekea i njegova sklonost ka intelektualnom, hladnom i smirenom seciranju turbulencija kroz koje prolaze njegovi protagonisti.

Kada se crta podvuče, Beginning je jedan od filmova koji su obeležili prošlu godinu i ne čudi da je postao gruzijski kandidat za Oscara. Istini za volju, neku drugu bi obeležio još i jače (trenutni trend u „mainstream arthouse” produkciji je bavljenje unutrašnjim stanjima ljudi, naročito žena, u stresnim situacijama), ali svetu trenutno niti je do filmova, niti ih imaju gde pogledati u idealnim uslovima. Ostaje nam da, za razliku od junakinje filma, pokušamo da sačuvamo ono razuma što nam je ostalo.