Let Him Go

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Thomas Bezucha (prema romanu Larryja Watsona)

uloge: Kevin Costner, Diane Lane, Kayli Carter, Lesley Manville, Will Brittain, Jeffrey Donovan, Booboo Stewart, Ryan Bruce

Naslov zaista ne obećava, čak zvuči kao nešto generičko za romantične dramedije, a utisak je dodatno pojačan uvidom u prethodnu autorsku karijeru Thomasa Bezuche koja se sastoji skoro isključivo od osrednjih i srednjostrujaških romantičnih komedija. Poverenje ne uliva ni činjenica da je Bezucha nestao iz posla na period od devet godina. Priča je, međutim, drugačija ako bacimo pogled na pažljivo odabranu glumačku postavu i na izvorni roman koji kombinuje triler potrage, »backwoods noir« ugođaj, uvide u socijalnu sliku jednog određenog perioda u prošlosti i interesantnu perspektivu sukoba dveju majki.

Let Him Go je od početka do kraja film za odraslu, strpljivu publiku kojoj ne treba crtati i koju na treba bombardovati akcijom od prvog minuta. Takvi filmovi su postali relativna retkost na bioskopskim repertoarima u poslednje vreme, ali ne treba zaboraviti da su pre dve ili tri decenije zauzimali njegov dobar deo. Let Him Go liči na nešto što bi, primera radi, Clint Eastwood snimio u svojoj zlatnoj autorskoj fazi 90-ih godina prošlog veka ili kao nešto što bi Kevin Costner izabrao za svoj povratak u autorske i glumačke vode. Bezucha je toga svestan i besprekorno emulira takvu dramaturgiju i stil režije.

Film počinje sa srećnom američkom proširenom, trogeneracijskom porodicom. George Blackledge (Costner) je penzionisani šerif negde u dubokoj provinciji Montane. Njegova žena Margaret (Lane) je rančerka i krotiteljica konja. Njihov sin James (Bruce) je sveže oženjen Lornom (Carter) i njih dvoje imaju bebu Jimmyja. Jednog dana se Jamesov konj vraća bez jahača, a James kasnije biva pronađen mrtav pored potoka na imanju, konj ga je zbacio i jahač je polomio vrat, a ta će nesreća rasturiti porodicu. Tri godine kasnije, Lorna se preudaje za Donnieja Weboya (Brittain), čoveka koji miriše na nevolju. Kada Margaret primeti da Donnie tuče Lornu i Jimmyja, to će u njoj probuditi sumnju dovoljnu da pokrene ćutljivog, stoički nastrojenog Georgea koji bol utapa u još uvek podnošljivim količinama alkohola kako bi njih dvoje spasili unuka iz pogrešnih ruku.

Njihova reakcija će doći prekasno, jer su Donnie, Lorna i Jimmy otišli nekamo bez pozdrava ostavljajući samo poneki trag. Njih dvoje kreću u potragu koja ih vodi put Severne Dakote odakle je Donnie rodom, usput saznajući da su Weboyevi klan nalik na seosku mafiju. Indijanac Peter (Stewart) kojeg slučajno sreću i koji zapravo više funkcioniše kao nekakva ideja i komentar (životna priča mu je zanimljiva, ali nema nužno veze sa njihovom potragom) upućuje ih prema gradiću Gladstoneu i prema najintegrisanijem članu klana, Donniejevom ujaku Billu (Donovan) koji ih vodi na ručak kod Donniejeve majke i gospodarice klana Blanche (Manville).

Zajednički ručak i prvi susret dveju rešenih majki različitih nastupa, ali sličnih, iako suprotstavljenih interesa, polako se rasplamsava u sukob oko budućnosti za Lornu i Jimmyja koji su uhvaćeni u procepu. Loše skovani i osujećeni planovi, pištolj potegnut u nevreme i demonstracija sile vode do sve više i više nasilja, brutalnog koliko i šokantnog, gde su sva sredstva dozvoljena.

Kevin Costner je jedan od poslednjih kauboja među glumcima, a tipovi tihih, snažnih heroja mu jako dobro stoje. Svog penzionisanog šerifa bi mogao odigrati i u snu jer tu zapravo i nema previše posla pošto George uglavnom prati i operacionalizuje Margaretine ideje, ali u svemu tome je prisutna jedna diskretna, teško uhvatljiva crta melanholije koju nije nimalo lako odigrati, ali u Costnerovoj izvedbi sve deluje besprekorno lako. Sa druge strane, Margaret je žena snažne volje, ali isto savršeno svesna svog društvenog položaja, posebno na tom mestu (ruralna Amerika) i u to vreme (60-te godine prošlog veka, ali pre pojave hipika, seksualne revolucije i daljnjih koraka ka ravnopravnosti polova, dok je roman smešten čak u deceniju ranije). Njih dvoje savršeno funkcionišu kao par, kuriozitet je to da su u najsvežijoj filmskoj verziji upravo njih dvoje igrali Supermanove zemaljske roditelje, gospodina i gospođu Kent, i to dugogodišnji, jedan od onih koji se razumeju i bez reči.

U suprotnom taboru imamo Leslie Manville koja ima svoju predstavu kao Blanche, večito sa cigaretom u ruci i sa uvredom ili komandom na vrh jezika. U filmu Phantom Thread (2017) smo se uverili kako glumica suvereno vlada pasivnom agresijom pod plaštom finoće, a ovde pokazuje i to koliko preteća može biti, s oružjem u ruci ili bez njega. Važna komponenta tu je da ona odstupa od pretpostavljene rodne uloge, odnosno dokaz da je gerantokratija jača i od patrijarhata. U klanu Weboyevih pamtljiv je još i Jeffrey Donovan kao Bill, ali to smo od glumca-kameleona i majstora za akcente mogli i očekivati. Zanimljiva je i Lornina pozicija »nagrade« ili neosvojene teritorije oko koje se dve familije glože, tim pre što ona itekako ima svoju ličnost na koju deluju različite sile (strah, ljubav, želja da kao majka zaštiti svog sina) i impulsi.

Bezuchino najveće dostignuće je, međutim, savršen izbor sredstava da se očuva detaljnost likova iz romana, ali i da se prilagodi novom mediju filma. Autor ne poseže za dijaloškim i monološkim obrazloženjima što je često slučaj u adaptacijama romana, premda i njih ima na za to predviđenim mestima tako da ona zvuče čak poetično, što lirski (Margaretina priča o opraštanju sa dragom, umirućom kobilom pre nego što ju je George upucao), što epski (Blanchina priča o tome kako je došlo do toga da ona vodi klan i zašto ih drži na okupu i na mestu). Bezucha, pak, savršeno pripoveda vizuelno, u detaljima poput konja bez jahača, ispalog sladoleda, hrane kao tajnog oružja i sredstva legitimacije žena, kadrova iz relativne daljine i kroz prozor automobila. Vestern-pejzažima direktora fotografije Guya Godfreeja i ugođajnom muzikom Michaela Giacchina, Let Him Go upotpunjuje utisak kao jedno ozbiljno kinematografsko delo.

Sa druge strane, roman je teško stlačiti u klasičnu dramsku strukturu činova (tri ili četiri), dok struktura poglavlja retko kada radi kako treba. Ekspozicija je za nijansu preduga, gledaoca navodi na krivi trag da se radi o porodičnoj (melo)drami i zbog toga je teško reći kada tačno počinje zaplet, kulminacija pristiže naglo i prolongira se brojnim, često vrtoglavim obratima, dok je rasplet suviše čist i prigodan da deluje ishitreno. Ali i pored toga, reč je o vrlo dobrom, čak izuzetnom filmu kakve više ne prave i kakvih nedostaje.