Pieces of a Woman

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Kornél Mundruczó

scenario: Kata Wéber

uloge: Vanessa Kirby, Shia LaBeouf, Ellen Burstyn, Iliza Shlezinger, Benny Safdie, Sarah Snook, Molly Parker

Može se reći da je Kornél Mundruczó već od početka svoje karijere miljenik kritike, festivalskih selekcija i žirija, što se najjasnije ocrtava u uspesima njegova poslednja tri filma koja je realizovao u tandemu sa scenaristkinjom i svojom životnom partnerkom Katom Wéber. Na ovom mestu moram ponuditi disonantan ton i ostati iza izjave da su i White God (2014) i Jupiter’s Moon (2017) zapravo pretenciozni, neartikulisani filmovi sa natrpanim »Velikim temama«, do te granice da su zapravo loši, pojedinim impresivnim stilskim i tehničkim rešenjima uprkos. Mundruczó tako postaje i ostaje jedan od onih reditelja sposobnih da vizueliziraju i režiraju scenu, ali kod kojih se oseća manjak pripovedačke veštine, naročito kada je reč o široj slici, pa zbog toga zavise od kvaliteta scenarija sa kojim rade, a scenaristički rad Kate Wéber naprosto nije dobar.

Dobra vest sa prvencem para na engleskom jeziku i sa internacionalnom glumačkom postavom je to da se makar u određenoj meri drže onoga što im je poznato i iskustveno jasno, što ih u krajnjoj liniji iskreno zanima, pa je prostor za greške nastale iz mudrovanja nešto sužen. Pieces of a Woman je film o traumi gubitka novorođenčeta ispričan uglavnom iz ženske perspektive, sa ponešto autobiografskih elemenata i elemenata stvarnih slučajeva, i zbog toga se čini dosta zahvalnim za okruženje filmskih festivala. Zlatni lav mu je u Veneciji izmakao (s razlogom, Nomadland je skoro pa savršen film), za utehu je nagrada Vanessi Kirby za najbolju glumicu na istom festivalu, uz određeni »oscarovski« žamor oko šansi Ellen Burstyn za zlatnu statuetu za sporednu ulogu.

Strukturalno, film se može podeliti u tri čina. Nakon kratke i bazične ekspozicije u kojem se upoznajemo sa našim parom protagonista, Seanom (LaBeouf) i Marthom (Kirby) i njihovim okruženjem, u prvom planu njenom familijom, majkom Elizabeth (Burstyn), sestrom Anitom (Shlesinger) i zetom Chrisom (Safdie), dolazimo do emocionalno najsnažnijeg i tehnički najboljeg dela filma: Marthinog traumatičnog kućnog porođaja snimljenog naizgled u jednom »steadycam« kadru, gde švenkovi služe kao sredstva montaže i prebacivanja perspektive s jednog na drugi lik. Osim Marthe i Seana, u kući je prisutna i babica Eva (Parker), koja je inače došla kao zamena za babicu koju su oni izabrali. Isprva se čini da Eva kontroliše situaciju i da se sve odvija po planu, ali kako porođaji i inače znaju biti nepredvidljivi i ovisni o mnogo naizgled nepovezanih faktora, polako dolazi do frke i panike i potrebe da se odluči da li i kada pozvati hitnu pomoć i urediti transfer za bolnicu. Devojčica se rađa i sve deluje normalno, ali nekoliko minuta zatim umire pre nego što je hitna pomoć uspela stići.

Drugi čin se bavi tugovanjem supružnika koji tuguju svaki na svoj način, time samo produbljujući razlike pokazane još u uvodu. Sean i Martha, naime, dolaze iz potpuno različitih okolina. On je tipičan predstavnik radničke klase: radi na gradilištu, siromašan je, neintelektualan, čak i grub, dok ona dolazi iz redova gradske buržoazije sa kasnije razjašnjenim evropskim (mađarsko-jevrejskim) poreklom. Određena doza napetosti je prisutna od prvog kadra, a Martha mora da balansira između svoje jezikave majke sklone ponižavanju drugih i Seanovog fragilnog muškog ponosa. Kada na to dodamo i činjenicu da njih dvoje imaju potpuno različite mehanizme i faze tugovanja, te da je ona u procepu i sa familijom, jasno nam je da verovatno gledamo završnu fazu njihovog odnosa.

Pritisak njene familije ključna je pokretačka sila za treći čin filma, odnosno sudsku dramu vezanu za Evino suđenje, prvo krivično, onda i parnično. Elizabeth, naime, pritiska da se Evu sudski goni, Sean na to iz svojih razloga pristaje, Martha nije uverena, ali njena rođaka, advokatica Suzanne (Snook), uverena je u uspeh. Mehanizam svih u Marthinom okruženju je jasan: za tragediju neko mora biti kriv, a ako niko drugi nije kriv, onda je ona sama kriva jer nije verovala u sistem i otišla u porodilište. Slučajnosti se negira čak i postojanje.

Glumački, film je izvrstan. Vanessa Kirby ima nimalo zahvalan zadatak da sa vrlo malo reči igra osobu koja je uglavnom prepuštena sama sebi i kojoj »pomoć« drugih zapravo smeta, što ona čini dosta ekspresivno, ali i prirodno, bez foliranja i grimasa. Dodajmo tome da je Martha dosta kriptično, ako ne i isprazno napisan lik i da zapravo ne saznajemo puno o njoj i njenoj suštini, ali da glumica ipak uspeva da nas veže za nju. Shia LaBeouf i inače ima auru neprijatnog tipa (glasine i novinski napisi to potvrđuju), pa mu iritantni, neprijatni tipovi dobro stoje. Njegov lik je, pak, previše napisan, pa neki od detalja ne vode nikamo osim prema inflaciji grozote toliko da se zapitamo šta je Martha ikada videla u njemu. Treći ključan lik je Elizabeth, a monolog koji Ellen Burstyn izgovara slikovito opisuje međugeneracijske razlike između onih koji su imali makar i nesvesne veze sa Drugim svetskim ratom i holokaustom kao najvećom tragedijom čovečanstva i onih koji su toga bili pošteđeni, te je kao takav idealan za one foršpane u noći Oscara.

Dobru glumu akcentuju određena rešenja po pitanju fotografije i muzičke pratnje, pa čak i par relaksacija u scenariju. Primera radi, to da se pozadina oko Marthe muti kad god je ona u kadru ilustruje njeno psihičko stanje, što čini i paleta boja u eksterijeru, navodno Bostona (film je doduše sniman u Montrealu) koja prvo kopni, a onda se ponovo budi po prirodnim zakonima (autorski par potpisuje datume kada se nešto događa). Muzika Howarda Shorea varira od klasičarske klavirske, preko jazza do akustično-gitarske na tragu folk-rocka, emociju pogađa, ponekad i diktira, u nekim trenucima čak preočito. Dramaturški je ozvežavajuće to što povremeno dobijemo preko potrebnu relaksaciju, kao što je to, recimo, razgovor između Seana i Chrisa o The White Stripes na poslednjem porodičnom okupljanju.

Međutim, kao i u prethodna dva Mundruczóva filma, scenario je često problematičan. Iako se u određenoj meri vodi ličnim iskustvom gubitka deteta, te nasleđa koje novim generacijama ostavljaju starije, traumatizovane, te ubacuje elemente jednog stvarnog slučaja (jedna babica je u Mađarskoj zbog tragičnog ishoda kućnog poroda završila na sudu), a to je samo po sebi dovoljno za snažan film, autorski par rizikuje gurajući likove prema ekstremima i čineći ih izuzetno antipatičnima, te stvarajući inflaciju detalja i nedovoljno obrađenih ideja. Najveći problem je, pak, što Pieces of a Woman zapravo deluje lažno, kompilatorski, kao da je složen od elemenata bolje obrađenih u drugim filmskim i dramskim delima, od Three Colours: Blue (tugovanje, pritisak sredine da se tuguje tačno određeno vreme i na tačno određeni način), The Broken Circle Breakdown (gubitak deteta i raspad veze), pa čak i Tramvaj zvani želja (čak iako Martha nije nužno Blanche, Sean je Stanley Kowalski). Konačni utisak je vrlo pomešan, kao film sa potencijalom čiji su pojedini delovi daleko bolji od celine.