My Happy Family / Chemi Bednijeri Ojakhi

kritika originalno objavljena na DOP-u:

napomena: drugi deo "double bill" kritike

Ovogodišnje izdanje Sarajevo Film Festivala prošlo je u znaku Gruzije. Osim naslova Hostages smeštenog u sovjetsko doba, druga dva igrana filma, Scary Mother koji je u Sarajevo došao nakon svetske premijere u Locarnu neke dve sedmice ranije i tu odneo glavnu nagradu, Srce Sarajeva, te My Happy Family koji je na festival došao nakon izuzetno duge turneje još od Sundancea i Berlina savremene su priče koje tretiraju jednu te istu temu (položaj žene u još uvek patrijarhalnom društvu) i čiji su likovi dve iznimne pedesetogodišnje žene imena Manana.

Druga Manana (Ia Shugliashvili), ona čija je porodica “srećna”, ima malo drugačiji set problema. Na njoj nisu prisutni vidljivi znaci traume iz kuće, detinjstva i mladosti. Njen osnovni problem je komično prepuna kuća, odnosno stan koji deli sa svojim roditeljima, ocem Otarom (Goven Cheishvili), starcem večito obučenim u narodnu nošnju koji je opsednut svojom smrtnošću, dominantnom i zajedljivom majkom Lamarom (Berta Khapava), tunjavim mužem Sosom (Merab Ninidze) i sa dvoje odrasle dece od kojih sin ne silazi sa kompjutera, a kćerka je u stan dovela i svog muža. Manana se nalazi na dnu kućnog lanca ishrane, nema pravo na svoje mišljenje već mora slušati majku, poštovati tradiciju i bojati se sramote. Ona pritom nije neobrazovana i lenja žena, već vrlo inteligentna i sposobna nastavnica književnosti i sve što želi je pravo na svoj život.

Ostvariće ga tako što će sama iznajmiti stan (navodno u lošoj četvrti), tamo se preseliti nakon proslave svog rođendana koju su bez njenog znanja i odobrenja organizirali drugi ukućani na čelu sa mužem, te početi da živi sama na zaprepašćenje i osudu ostalih ukućana, ali i mlađeg brata Reza (Dimitri Oragvelidze) koji će nastaviti da se meša u njen život sa pozicije patrijarhalne moći.

Nasilje u filmu ostaje isključivo na verbalnom nivou, ali varira od buke i besa do pasivno-agresivnih igrica. Manana će sav taj pritisak izdržati uverena u ispravnost svoje odluke čak i posle otkrića koje bi nekom slabijem filmskom liku (ili stvarnoj osobi, svejedno) promenilo život iz korena. Ona svoje bivše ukućane i dalje voli, pa na nju ne deluju emocionalne ucene i apsolutno razume njihovu tendenciju da se po svaku cenu drže zajedno, šta god to značilo. Iz zapadnjačke perspektive će se učiniti čudnim što njen muž ostaje sa njenim roditeljima pod istim krovom i na istoj strani, ali njoj ni taj nedostatak lojalnosti neće smetati.

Jedna od glavnih teza koju autorski dvojac Nana Ekvitmishvili i Simon Gross, internacionalno poznat po svom prethodnom filmu i tadašnjem pobedniku ZFF-a In Bloom, postavljaju je paradoks u kojem patrijarhalnu tradiciju najgorljivije brane upravo njene primarne žrtve – žene. Toga se, uz dozu začudnosti i tripa u svom prvencu Ne gledaj mi u pijat dohvatila i Hana Jušić. Ovde je postupak drugačiji, raspoloženje prijatnije, a fokus je na porodičnoj histeriji koja je u svojoj apsurdnosti čak smešna, a ponekad i izuzetno topla (uglavnom zahvaljujući Mananinoj osobnosti), a da nije ništa manje strašna u svojim implikacijama. Za razliku od Ane Urushadze koja u Scary Mother ne vidi izlaz, Nana i Simon (koji se i inače potpisuju svojim imenima, a ne prezimenima) u My Happy Family nude opciju: upornost, ali i zezanje i ljudskost, a najviše iskrenost u borbi za ličnu slobodu.  

Grzeli nateli dgeebi / In Bloom

2013.

režija: Nana Ekvitimishvili, Simon Gross

scenario: Nana Ekvitimishvili

uloge: Lika Babluani, Mariam Bokeria, Zurab Gogaladze, Data Zakareishvili

Tbilisi, Gruzija, 1992. godine. Škola je stroga, starog kova, ali kontrola popušta. Deca su divlja, profesori frustrirani. Ispred prodavnice red za najosnovnije potrepštine, u kojem nije neobično da izbije tuča. Na severozapadu zemlje, u Abhaziji besni građanski rat, muškarci bivaju mobilizirani i poslani tamo. Ne znamo mnogo o tome, ali ovo nam zvuči poznato, bolno poznato.

Dok smo se mi, bivši Jugosi, bavili našim prljavim ratovima, nekako smo zaboravili da se još jedna velika država u slično vreme raspala na način koji je otvorio vrata svoj sili malih prljavih ratova, post-komunističkoj bedi (koja se od komunističke razlikuje samo po tome što je nasilnija, a umesto stege vlada anarhija) i nasilnom i nesigurnom životu. Tu i tamo bismo čuli za Čečeniju, možda za Nagorno-Karabakh, a tek kada su nam blagodeti interneta postale dostupne saznali smo za razne Abhazije, Osetije, Transdnistrije i razne bizarne naftaške diktature i njihove ekscentrične diktatore. Sve to je sporedno, bitno je da će se stariji od nas naći na manje ili više poznatom terenu u filmu In Bloom, ovogodišnjem gruzijskom kandidatu za Oscara.

Priča ovog filma se vrti oko nekoliko meseci u životu dveju tinejdžerki, povučene Eke (Babulani) i nešto ekstrovertnije Natije (Bokeria), koja je već počela da privlači pažnju momaka. Njih dve idu u školu, druže se, posećuju, vise na ulici, čekaju u redovima, naleću na zajedljive klince i školske nasilnike, u principu rade ono što su svi istočnoevropski klinci radili 90-ih, pre interneta, konzola i mallova. Iz današnje perspektive to možda deluje nasilno i borderline kriminalno, ali tada je to bilo normalno. Uostalom, šta bi drugo klinci radili, kada je u kući totalno sranje, kada žive tri generacije skupa, kada se svađa svako sa svakim, kao kod Natije, ili kada kućom vlada sablasna atmosfera zbog prezaposlene depresivne majke, veoma aktivne starije sestre i odsustva oca, od koga su ostali neki papiri i jedna cigareta zabijeni u neku kutiju, kao kod Eke. Van kuće je nasilni svet, onaj između starog koji se srušio i novog koji je u nastajanju, ono što smo imali prilike da vidimo u italijanskim neorealističkim filmovima smeštenim u period odmah nakon rata.

Iako se čini da je Eka centralni lik, jer gledamo događaje iz njene perspektive, i ona je tu „stand-in“ za autoricu Nanu Ekvitimishvili i njeno odrastanje u Tbilisiju, jedva vidljivi luk zapleta se više odvija oko Natije. Ona će upoznati momka Lada (Zakareishvili), koji će joj pred odlazak na šljaku u Moskvu ostaviti pištolj, da se zaštiti od nasilnika i obećanje da će joj dati još municije kad nabavi. Sama pretpostvka da se stvari najlakše rešavaju pištoljem i da postoje stvari koje tinejdžerka može rešiti samo pištoljem je možda strašna, ali je i realna. Kontekstualna scena u luna-parku, gde se klinci sudaraju na autodromu i usput mlate torbama je slika i prilika uslova komunikacije među tadašnjom decom u tako pomerenim uslovima.

Nije taj pištolj bezveze tu, i moram priznati da je inovativno što služi za nabijanje tenzija kao kod Čehova, ali na jedan sasvim drugi način. Pištolj će se šetati od Natije do Eke, napred-nazad, ali neće rešiti probleme. Eki je potreban da sa njim otera dosadnjakoviće koji bi je rekreativno pokrali, a Natiji da otera dosadnog udvarača i njegovu bandu.

Možda zvuči čudno, ali praksa otimanja čak veoma mladih devojaka i venčanje na silu nisu retka pojava na rubu civilizovanog sveta. Silovanje je implicirano, nevinost je svetinja, oteta devojka je za sva vremena obeležena. Zona Zamfirova je prema tome zajebancija, ovde smo više u domenu sjebanosti Nečiste krvi. I način na koji se Natia nosi sa situacijom je zabrinjavajući, liči na onaj ogavni štos „prvo su me malo silovali, a onda sam i pristala“, odnosno u tom svom braku na silu vidi čak korak napred, da se makne od svoje kuće, pijanog oca, frustrirane majke i dominantne babe. Nema veze što je njen muž Kote (Gogaladze) nasilan, nezreo, granični slučaj retarda...

Zvuči strašno, i jeste strašno, emotivni naboj je veliki. Film je napisan iz srca, režiran školski (rediteljski tim stoji iza zapaženog filma Fata Morgana) i sjajno odglumljen. Glumačka ekipa je veoma mlada i amaterska, ali pogađaju onu anksiozu odrastanja u govnima do guše.

In Bloom je sjajan film po delovima, ali ima nekoliko povezanih krupnih mana. Prvi je taj jedva vidljiv luk radnje i spor ritam, što je moda po festivalima, posebno u Berlinu, pa iako sa iskrenim scenarijem film deluje stilizovano i kao da je namenjen za festivalsku publiku. Možda narativac u meni priželjkuje više radnje, dinamike i vidljivije akcente, umesto festivalskog stila i rumunskog trenda sporih filmova. Drugi utisak je čisto lični, da mi je ovaj film neprijatno neprijatan, odnosno ne otkriva mi ništa novo, samo izvlači na površinu stara neprijatna iskustva. Treća zamerka je banalna, a to je da ne mogu jasno i smisleno da odgovorim na amatersko pitanje o čemu se radi u filmu. Sve u svemu, za ljubitelje takvih filmova, In Bloom će biti morbidna poslastica, za one koji ne vare takve filmove, In Bloom će biti previše egzotičan, festivalski, spor i „wtf“. Sebi ostavljam pravo da budem na sredini. Nije to loše, ali voleo bih da je drugačije složen.