November

2017.

režija: Rainer Sarnet

scenario: Rainer Sarnet (prema romanu Andrusa Kivirähka)

uloge: Rea Lest, Jörgen Liik, Arvo Kukmägi, Katariina Unt, Taavi Eelmaa, Heino Kalm, Jette Loona Hermanis, Dieter Laser

Baltik danas je region kontrasta gde se prelamaju skandinavski uticaji, prodor kapitala i inovativna poduzetnička kultura sa post-sovjetskom zaostavštinom, protestantskom restriktivnošću i paganskom tradicijom. Takvo stanje je bilo na snazi i kroz veći deo istorije u kojoj su se mali narodi nalazili na meti osvajača sa istoka, zapada, severa i juga, te bivali potlačeni i zanemareni. Iz toga se ljudi i narodi nauče dovijanju i preživljavanju, često gazeći bilo kakve moralne vrednosti, i to preživljavanje je često sve čemu se mogu nadati na terenu punom hladnih močvara gde su zime duge i hladne. Progres Baltika danas ogledalo je progresa tehnologije: makar se ne ratuje toliko i ne gladuje skoro uopšte.

Dva veka ranije, međutim, nije bilo tako. O tome nam govori roman Andrusa Kivirähka Rehepapp (što je estonski arhaični naziv za mesec novembar), prilično verno ekraniziran relativno uspešan bestseller novijeg datuma koji se bavi fenomenologijom duha estonskog naroda pod jednom od nemačkih okupacija u post-napoleonskom periodu. Možda se nešto zapadnog (ili makar ruskog) moderniteta očešalo o gradove, ali seoski život je izgledao isto kao u srednjem veku, ili kako bi izgledao u nekoj distopiji: bolest, glad, mraz i smrt.

U skladu sa tim su na snazi i naredna verovanja. Kuga uzima oblik divlje svinje ili mlade žene i grabi ljude, a moguće ju je nakratko prevariti oblačenjem pantalona preko glave da pomisli kako neko ima dve guzice. Meci se oblažu prežvakanim hostijama kako bi sigurno pogodili metu (pragmatično čitanje hrišćanstva, nema šta). Vukodlaci se slobodno kreću i špijuniraju. Veštice mogu nekoga uvračati. Duhovi na Svisvete izlaze iz grobova, jedu i čiste se u sauni. A Vrag koji izgleda kao zli blizanac Deda Mraza udahnjuje duše frankenštajnskim spravama zvanim “kratt” koje seljani prave od poljoprivrednih i kućnih alatki i pretvara ih u robote naplaćujući za to u krvi ili u duši.

Sličnom linijom kreće se i uobičajeno ponašanje ljudi. Kratt se pravi kao rana verzija kućnog robota i ne sme biti besposlen. Krade se od Boga i od Vraga, da ne pričamo o komšijama, gazdama i familiji. Kćeri se udaju posle pijanih razgovora u krčmama, a curama svileni šalovi vrede više od venčanog prstenja. Očajnička vremena zahtevaju očajničke mere, poštenje često ne vodi nikamo. U takvom svetu čak i kad se rodi ljubav, kao ona koju seoska cura Liina (Lest) gaji prema seoskom momku Hansu (Liik), ona ne ostaje dugo čista i nevina. O, ne, tu su spletke, krađe i vradžbine, naročito zato što je Hans beznadno zateleban u nemačku baronicu (Hermanis) koja mesečari da se zaposlio u dvorcu kako bi je čuvao i zaveo. On kod nje nije ni na radaru, baš kao što Liina nije kod njega, baš kao što stari sused nije kod Liine i kao što seoska veštica nije kod seoskog šamana. Potraga za srećom na takvom mestu se čini odveć optimističnom.

Sad, film se romana prilično verno drži, što mu je i prednost i lagani nedostatak. Prednost je u smislu da se Sarnet ne stidi kada je reč o prikazivanju ljudske podlosti i gadosti i da u tome nalazi čak i inspiraciju za izuzetno crni humor. Takođe, nije teško povući paralele između pozno-feudalnog kmeta negde u evropskoj vukojebini i današnjeg sluđenog čoveka kojem se svašta može podvaliti. Suštinski, ondašnji nedostatak relevantnih saznanja se u rasponu dva stoleća transformirao u šum potpuno irelevantnih neo-primitivnih naklapanja. Narod koji želi naći sreću mora početi sa promenom u sebi i iz sebe.

Problem u adaptaciji je taj što izvorni roman nije naročito adaptibilan i sam deluje adaptirano, odnosno kao zbirka folklornih mitova i starih seoskih legendi i izreka gde nam Liina, Hans i ostatak seljana i vlastele samo pružaju iluziju nekakve radnje, dok se “prava stvar” skriva na rubovima i u pozadini. Sa takvom strukturom film retko kad može dugo trajati, a pre ili kasnije će se uhvatiti ponavljanja ili se potpuno raspasti na sve strane i pravo je čudo kako se November svejedno drži i fiksira pažnju skoro do samog kraja filma.

Razlog tome je stil za koji se Sarnet odlučio i kojeg se drži kroz ceo film. Crno-bela fotografija nije baš zahvalna za boje jeseni i zime, ali ovde to sjajno izgleda, naglašava melanholiju, očaj i beznađe tako da kolibe izgledaju još trošnije, zima još hladnija, a ljudi još zapušteniji, prljaviji i zlobniji nego što bi to bio slučaj u nekom prirodnom koloru. U tom sivilu su čak i dvorac i crkva lišeni bilo kakvog glamura, a njihovi vlasnici, odnosno stanovnici ionako pojma nemaju gde su i šta rade. Uz savršenu kompoziciju svakog kadra, proračunate pokrete kamere i aktivnu montažu, November je atraktivan i u celini, a naročito u pojedinostima ( recimo, dizajn “krattova” je takav da od strašnih na početku postaju nekako melanholični prema kraju filma). Uz savršeno uklopljen minimalistički soundtrack na gudačima, sve to deluje još bolje, pa je November komad filmske egzotike koja vešto spaja žanrove, nudi različite oblike zabave, ali i sasvim ozbiljnu analizu tog idealiziranog malog čoveka i zaslužuje preporuku.

The House / Huset

2016.

scenario i režija: Reinert Kiil (uz prevodilačke usluge Jana Helgea Lillevika)

uloge: Mats Reinhardt, Frederik Wolf, Sondre Krogtoft Larsen

Nacistički oficir Kreiner (Reinhardt) i vojnik Fleiss (Wolf) nakon što su izgubili svog vezistu moraju sprovesti zarobljenog borca Norveškog Pokreta Otpora Runea (Larsen) kroz zavejanu šumu. Kako ih kompas zeza, a karte nisu baš precizne, orijentacija im je problem. Sreća u nesreći je da nalete na veliku, osamljenu kuću na proplanku gde se makar mogu odmoriti, oporaviti i sačekati da oluja prođe. Ali, kako smo na terenu horora, kuća na osami je retko kad dobra vest...

Pripremite se, dakle, za klasične paranormalne aktivnosti. Sve počinje pomalo začudno, ali ne baš izravno opasno: u kući nema žive duše, ali je na štednjaku toplo jelo i radio je uključen i sam menja stanice. Tu je negde i sveska sa dečijim crtežima koji su malo morbidni, ali još uvek ništa ne pali lampice. Rune na uvezanoj knjižici i na vratima ormara su već druga priča, pa će se tako norveška zastava pojavljivati na jarbolu na kome su nacisti okačili svoju, partijsku, Rune će umirati i oživljavati, kretati se po kući i menjati krevete, a Kreiner i Fleiss će ugledavati prikaze iz svog života, svađati se i tonuti u ludilo dok se dani pretvaraju u Dan Mrmota.

Kuća, naravno, ima svoju pred-istoriju, slučaj egzorcizma iz prošlosti ne baš jasno povezan sa događajima u vremenu sadašnjem, ali prisutan u nekoliko flashback momenata. Te scene izgledaju zgodno na foršpanu, ali čini se da im je to i jedina namena, dok Kiil tek na kraju, uz prilično dobar obrat, uspeva da ponudi suvislo objašnjenje koje sa egzorcizmom nema neke naročite veze.

Prvi kvalitet filma je njegova ekonomičnost: snimljen za desetak dana na ograničenom broju lokacija i za samo 100-ak hiljada dolara, film se više oslanja na pametno složen produkcijski dizajn nego na efekte. I njih ima, ali su relativno diskretni. Mana te ekonomičnosti je što je nije teško pročitati, pa tako loše osvetljenje često deluje kao maska u iznudici nego neki nameran psihološki ili kakav već efekat.

Drugi kvalitet filma je relativno uspela karakterizacija likova. Kreiner je obrazovaniji, kulturniji, razboritiji, pa čak i humaniji od nacističkog dvojca, dok je Fleiss fanatični vojnik partije na ivici živaca i željan osvete zbog smrti svog saborca. U njihovim međusobnim okršajima, oficir će se često pozivati na čin, sa sve manje i manje efekta. Problem je, međutim, što su njih dvojica nacisti sa kojima se publika ne može i ne treba saživljavati (nemojmo se zavaravati, The House ni u kom slučaju nije nekakav snažni anti-ratni film poput Peckinpahovog Cross of Iron, već film o ukletoj kući koji Drugi svetski rat koristi kao pozadinu), a Rune kao žrtva je zamišljen kao enigma, ali zapravo deluje pasivno i skoro mutavo. Najvažnije, on ne pruža nikakvu perspektivu.

The House ostaje film dobre ideje kojoj u suštini fali razrade. Idealan format za nešto takvo bi bio kratkometražni jer materijala zapravo ima za 20-30 minuta. Sve preko toga deluje kao razvlačenje i ponavljanje jednog te istog bez nekog naročitog efekta. The House izgleda kao prvi, dramaturški nespretni dugometražni film autora koji je zanat pekao na kratkom metru, ali to nije. Reinert Kiil je prekaljeni asistent scenografije i reditelj nekoliko kratkih i dugometražnih filmova, od kojih je Whore (2009) jedan od skandinavskih low-budget klasika. Od njega smo, dakle, videli i bolje, čak i za manje para.

Kiş uykusu / Winter Sleep

2014.

režija: Nuri Bilge Ceylan

scenario: Nuri Bilge Ceylan, Ebru Ceylan (po motivima kratkih priča i drama A.P. Čehova)

uloge: Haluk Bilginer, Melisa Sözen, Demet Akbag, Ayberk Pekcan, Serhat Mustafa Kiliç, Nejat Isler, Tamer Levent, Nadir Saribacak

Iskreno, i pre nego što sam ga odgledao, gajio sam određeno strahopoštovanje prema ovom filmu. Zlatna Palma u Cannesu, za sada poslednji, krunski rad turskog reditelja koji je miljenik festivala, gde god da se pojavi žanje pozitivne kritike. Sa druge strane, traje preko tri sata, sporog je tempa i umirenog ritma, ne baš komunikativan sa publikom. Art-film koji govori jednim svojim jezikom koji nije baš uvek i svima razumljiv, detaljan iako se čini praznjikavim, suptilan po cenu nerazumevanja.

Moram priznati da deo mojih rezervi dolazi iz predrasuda prema bliskoistočnoj kinematografiji. Pokušao sam jednom davno sa Turcima i Irancima, ali nešto mi tu nije štimalo. Odsustvo dijaloga, prazni pogledi, dugi, statični kadrovi, za to nisam bio spreman. Ta moja pretpostavka, kao i ovlašna internet-pretraga autora i njegovih radova (ovo mi je, sramota, prvi susret sa Ceylanom) su razlozi zašto sam oklevao sa Winter Sleep čak i na festivalima. Drugi je bio pragmatičan: trajanje od tri sata i kusur, sedenje u istoj stolici i istom položaju, možda bi sve to bilo malo previše za moju kičmu i nemalu nikotinsku ovisnost. Sve dođe na DVD, negde pre, negde kasnije.

Priznajem, bio sam površna budala, a Winter Sleep je retka zverka, vredna gledanja, svidela vam se ili ne. Za razliku od ranijih Ceylanovih filmova u kojima je škrtario na dijalogu i okrenuo se pre svega fotografiji i eksterijerima, Winter Sleep ima sasvim drugačiji pristup, gotovo teatarski, sa obiljem dugih dijaloških scena u intimno osvetljenim enterijerima, gde kamera samo klizi oko glumaca najčešće fiksiranih u sedećem položaju. Čak i bez potpisa na odjavnoj špici, uticaj Čehova je primetan: film izgleda kao poduža, na nekoliko prizora podeljena pozorišna predstava. Ceylan je u intervjuima govorio kako je dobro pazio da ga okruženje Kapadokije (poznata po svojim prirodnim i arhitektonskim fenomenima, poput kuća delom ukopanih u stene) ne ponese i ne preuzme primat nad filmom koji je pre svega film stanja i karakterna studija likova.

U centru priče je Aydin (Bilginer), bivši glumac, a večiti bogataš. Novinar, pisac i intelektualac u pokušaju, zapravo “dobri” vlastelin u pokušaju u svom rodnom kraju gde je od oca nasledio hotel u planini i nekoliko kuća u dolini koje daje pod kiriju. Vreme provodi u razmišljanju, filozofiranju, pisanju kolumni i skupljanju građe za svoj “magnum opus”, istoriju turskog teatra. Oženjen je dosta mlađom lepoticom Nihal (Sözen) koja se kao i većina udavača bavi humanitarnim radom. Njih dvoje imaju naizgled korektan, ali ne i blizak odnos, svako živi u svom krilu “dvorca”. Društvo im pravi i njegova nedavno razvedena sestra Necla (Akbag) koja tu promišlja šta može uraditi na životnoj prekretnici. Tu je još i Hidayet (Pekcan), Aydinov asistent, predradnik, upravitelj imanja, kao i nešto stalne posluge. Zima je i hotel ne radi punom parom.

Već u jednoj od uvodnih scena shvatamo kakav je Aydin kao čovek, makar po temperamentu. On će možda dogovarati i pregovarati vezano za neki svoj posao ili hobi, ali “operativu” prepušta Hidayetu. Takav je i slučaj kada seoski momčić baci kamenicu na njihov auto i razbije prozor. Hidayet hvata dečaka koji je usput pao u vodu, odvodi ga kući i razgovara sa njegovim ocem. Otac Ismail (Isler) nije baš oduševljen da prima posetu od bilo koga iz Aydinove kompanije, on živi u jednoj od Aydinovih kuća i kasni sa kirijom toliko da su Aydinovi advokati poslali uterivače dugova. Rezultat: zaplenjen televizor i frižider, batine i sramota za Ismaila. Neće ovo biti pokretač radnje, Winter Sleep je, rekoh, film stanja, ali će biti prva situacija u kojoj će Aydin pokazati svoje ponašanje: za sve vreme frke i prepirke, on mirno stoji pored auta i ne meša se sa plebsom, čak ni kad Ismailov brat Hamdi-hodža (Kiliç) prekine situaciju obećanjem da će on refundirati štetu i porazgovarati sa malim.

Ono što sledi dalje je samo dublji i dublji uvid u Aydinovu glavu. Hodžinu posetu će iskoristiti da napiše kolumnu o neprimerenosti sveštenih lica da predstavljaju veru. O ženinom humanitarnom radu neće znati ništa do pred samu finalizaciju, onda će se pobuniti što je isključen i držati joj lekcije kako je ona neiskusna i nesposobna za tako što. Sestri će deliti lekcije o braku, ponašanju, radnoj etici i dokolici i čemu sve ne. Sve vreme će sebi uskakati u usta i iznova i iznova dokazivati da je ili totalni šupak od čoveka koji ima malo inteligencije i rečitosti da okrene priču na svoju stranu ili da je jednostavno ceo život proveo u imaginarnom svetu u kojem je on superioran, a svi ostali su budale, nedostojni, prevaranti.

Normalno, nekom tako samoljubivom i prepotentnom je cilj da ga svi vole, ali, takođe normalno, ne voli ga niko. Sestra mu se suprotstavlja dok ima snage i volje. Sa ženom živi u braku bez ljubavi, ma kakav kliše bila svaka priča o mladoj i lepoj ženi i starijem i bogatom muškarcu. Nihal u svom humanitarnom radu, bio on besmislen ili ne, vidi priliku da nešto stvori sama, van zlatnog kaveza na koji je pristala. Njegovi “seljani”, “podanici” o njemu imaju loše mišljenje i ne ustručavaju se da to kažu, oni hrabriji i u lice. Čak i nesrećni Hidayet nije tu iz nekog poštovanja prema gazdi, nego iz proste ekonomije. Na kraju, Aydin živi jedan tužan i prazan život, što je neretko i sudbina prevaranata, mudrosera i ljudi sa privilegijama.

Ovakav film, sačinjen skoro isključivo od dijaloga, zavisi pre svega od glumačke postave. Svaka čast Ceylanu na donekle fluidnim kadrovima tih dijaloga, on je lavovski posao odradio sa glumcima, i kroz izbor i kroz vođenje. Izuzev Bilginera koji je imao neku zapadnu karijeru (uglavnom pozorišnu u Engleskoj, tek nekoliko epizodnih uloga u zapadnim filmovima), ostali glumci su nepoznati van Turske. Pozorišno iskustvo se pokazalo kao vredno, Bilginer pogađa sve prave tonove i nosi ceo film, pritom nikad ne klizeći u teatralnost, a dve glumice su mu ravnopravne u zajedničkim scenama.

Zanimljiv je i scenario, odnosno način pisanja. Kao i na prethodna dva filma, Ceylan je sarađivao sa svojom suprugom Ebru. Njih dvoje su zajedno pisali scene sukoba, pa kasnije sučeljavali verzije i dobili konačnu, što se pokazalo kao dragoceno, jer Winter Sleep ima i mušku i žensku perspektivu, one su izbalansirane i u funkciji filma. Ceylan(ovi) pripoveda(ju), a ne propoveda(ju), seciraju likove i tursko društvo između bogatih i siromašnih, muškaraca i žena, modernosti i konzervativizma.

I pored pomalo bajkovitog naslova, ovo nije nimalo bajkovit film. Čehov je tu, prisutan u svakoj pori, kao i realizam, psihologija likova, situacije, socijalna inteligencija i socijalna komponenta. Winter Sleep je film koji zaslužuje gledanje, koji se možda neće svakom svideti, ali je svejedno jedan od najkompletnijih filmova ove godine. Opet, sa druge strane, treba biti oprezan, Winter Sleep nije laka literatura. Činjenica da nije dobio nominaciju za Oscara samo govori u prilog tome da je prošla godina bila izuzetno dobra za filmove van engleskog govornog područja.