The Empire / L'empire

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Neke nagrade nije lako objasniti, poput ovogodišnjeg Srebrnog medveda Brunu Dimonu za film The Empire. Očito se neko dobro našalio na naš račun baš kao što se nekada ozbiljni francuski autor poslednjih desetak godina isto tako intenzivno zeza s filmovima koji znaju tu i tamo biti zabavni, ali je jasno da ih radi prevashodno za sebe. Srećom po nas, mogli smo da se ubrzo nakon premijere i nagrade uverimo kakav je film – na beogradskom Festu.

The Empire je smešten u Dimonov dobro poznati milje čudaka sa severne, normandijske obale Francuske, milje kojim se autor već bavio u serijama Little Quinquin i Coincoin, kao i u filmu Slack Bay. Tu možemo čuti naizgled besmislene dijaloge, sresti komično nesposobne policajce koji zapravo ne služe ničemu, te preživeti oluje koje podižu i kovitlaju kojekakve komade sitnijeg i krupnijeg smeća.

Svega toga će biti i u The Empire, ali biće tu i još nečeg zanimljivog čime se Dimon već bavio u seriji Coincoin između dva toma mjuzikla o Jovanki Orleanki, Jeanette i Jeanne. Reč je, dakako, o vanzemaljcima, a koji su ovde podeljeni u dve rase (pritom obe koriste ljudska tela i izgledaju kao ljudi) koje se sukobljavaju baš na Zemlji.

Jedni se zovu Nule i figuriraju kao demoni. Njihov matični brod na svom vrhu nosi Versaj, imaju kralja s kompleksom grandioznosti (Fabris Lušini), a u selu ih predvodi vitez Džoni (naturščik Brendon Flig) kome se nedavno priključila nesigurna, ljubomorna, ali zato koketna šegrtkinja (Lina Kudri). Nule imaju i tajno oružje, Mladenca, zapravo Džonijevog sina kojeg mu je rodila ljudska žena.

Drugi su, pak, Jedinice koje figuriraju kao anđeli. Brojčano su nadjačani, ali njihova kraljica koja govori unatraške ih uverava da ustraju. Vojsku u selu predvodi Džejn (Anamarija Vartolomei, viđena u filmu The Happening), a njen šegrt je kao tiganj ograničeni Rudi (isto naturščik Žilijen Manije kojeg je Dimon već otkrio u Jeanne). Ali oni imaju svetlosne mačeve i ne libe se da ih upotrebe, dok na vrhu njihovog broda stoji katedrala.

Stvari se, pak, mogu ubrzo promeniti kada „vitezovi“ na Zemlji počnu da slušaju svoja ljudska tela, pa se, uz mržnju i neprijateljstvo, javi i čista karnalna privlačnost između Džonija i Džejn...

Jasno nam je, dakle, da pred sobom pre imamo jednu dražesnu budalaštinu koja potiče od internih zezalica, negoli ikakav Dimonov ozbiljan pokušaj da ukrsti priču iz Zone Sumraka ili neke od duplih epizoda The X-Files sa sredine serije s elementima Star Wars serijala, filmova Žaka Tatija i „slepstik“ komedijom nemih filmova. Nije to samo po sebi loše, dapače, s vremena na vreme je čak urnebesno zabavno, i pritom je sve realizovano s nemalom količinom čvrstog uverenja, od Dimona naniže po ekipi. Opet, stvar je u tome da nam reditelj na ovom mestu ne donosi ništa posebno novo za svoje standarde, pa čak ni ništa posebno dobro.

Afire / Roter Himmel

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako smo vrlo dobri Transit (2018) mogli nazvati „tranzitnim“ filmom u kojem se Kristijan Pecold privikavao na odsustvo pokojnog scenariste Haruna Farokija i bivše muze i „kućne glumice“ Nine Hos, a solidni Undine (2020) početkom nove etape u karijeri s glumicom Paulom Ber kao novom muzom, onda o novom filmu Afire za početak možemo reći da se radi o potvrdi da je Pecold na misiji da napravi ciklus tematski povezanih filmova. Teme tog ciklusa biće, pored njegovih standardnih (tajne ljudske duše, mehanizmi ljubavi i povezivanja kroz fascinaciju) su osnovni gradivni elementi našeg sveta po antičkom shvatanju. U Undine smo imali vodu, a sada – vatru.

Afire je premijeru doživeo zimus na Berlinalu (gde je osvojio i drugu po važnosti Veliku nagradu žirija). Mi smo, pak, dobili priliku da ga vidimo kao jedinu nacionalnu premijeru na letnjoj reviji Zagreb Film Festivala, kao najavu šta nas, između ostalog, očekuje na jesen na filmskom festivalu u hrvatskoj prestonici.

Drugari Leon (Tomas Šubert, uglavnom televizijski glumac koji je imao i par manjih, ali zapaženih filmskih uloga) i Feliks (Langston Uibel) idu u vikendicu Feliksove mame na nemačkoj baltičkoj obali početkom leta kako bi dovršili svoje projekte. Leon je pisac koji dovršava svoj drugi roman koji bi prezentirao svom izdavaču Helmutu (Matijas Brant) kojeg očekuje da mu se kasnije pridruži, dok Feliks želi da napravi portfolio fotografija na temu mora za prijemni ispit na likovnoj akademiji.

Put, međutim, ne protiče prema planu. Prvo im na par kilometara od cilja „crkne“ auto, pa tu poslednju etapu, sa sve stvarima, moraju proći pešice kroz šumu, a onda saznaju da je Feliksova majka izdala sobu u kući jednoj devojci. Ona, Nađa (Ber), ima običaj da odsustvuje po ceo dan, ostavivši pritom nered za sobom, dok noću glasno vodi ljubav sa, ispostaviće se, lokalnim spasiocem Devidom (Eno Trebs).

To sve manje smeta Feliksu koji je, kako mu ime govori, veseljak koji se nada da će mu takav stav u životu doneti sreću, pa prokrestinira, zeza se, druži s ljudima i smišlja distrakcije. Leon, pak, ne može da se skoncentriše i oseća autorsku blokadu, pa mu sve živo smeta. On, doduše, oseća fascinaciju Nađom, ali istu pokušava da uguši, kao što to čini i s većinom podražaja oko sebe, od „fjakaste“ atmosfere mora (kojeg, interesantno, Pecold prikazuje samo kao deo pejzaža, nikad more ne dominira kadrom), pa do vesti o šumskom požaru koji se širi u, navodno, daljoj okolini. Ali vatra, što fizička, što metaforička, nikada nije dovoljno daleko da nas ne može zahvatiti... (Na ovom mestu treba reći da je originalni naslov filma Rotter Himmel, što znači „Crveno nebo“.)

Neke stvari u Afire su jako atipične za Pecolda. Prva od njih je možda utišani, ali svejedno neprijatno komični ton. Takav ton je, doduše, tipičan kontekst u koji stavljamo pisca u blokadi koji pritom sam po sebi nije naročito simpatičan lik, ali tako nešto očekujemo od, recimo Vudija Alena, ali ne i od do sada serioznog i u izrazu hladnog Kristijana Pecolda. To implicira i odstupanje u stilu od kliničke preciznosti kojom je autor mogao da se pohvali u ranijim filmovima kada je, po pravilu s distance, samo studirao misterije ljudskih osećaja. Naprotiv, tonovi boja u fotografiji snimatelja Hansa Froma (inače čestog Pecoldovog saradnika) su topli, osvetljeni prirodnim svetlom junskog sunca, a atmosfera filma čini se relaksiranijom i manje bremenitom nego što je to bio slučaj u njegovim ranijim filmovima, makar u prve dve trećine filma.

To, naravno, ne znači da je Pecoldova režija neprecizna i aljkava, naprotiv, a posebno treba obratiti pažnju na gestove neverbalne komunikacije između likova u zajedničkim, grupnim situacijama. Precizna je i montaža autorove stalne montažerke Betine Beler u kojoj nijedan kadar ne traje duže ili kraće nego što bi trebalo, već sve zajedno u laganom tempu neprimetno podiže dinamiku prema onome što možemo nazvati tipičnim Pecoldovim krajem filma na i preko ruba tragedije. Doduše, nemački autor nikada nije imao tako prolongiranu ekspoziciju na čak dve trećine filma, dok ne dođe na „svoj teren“ tragičnih ljudi, tragičnih ljubavnika i njihovih tragičnih pojedinačnih i zajedničkih sudbina začinjenih simbolikom. Ona je, kao i u Undine, antičkog porekla (na jednom mestu se referira i na spaljene ljubavnike iz Pompeje), ali ovde ne ispada toliko banalna jer se na njoj ne insistira toliko naivno.

Pecold se, očekivano, opet sjajno snalazi s glumcima i iz njih izvlači njihov maksimum u funkciji likova i filma. To svakako ne čudi kada je u pitanju uhodana saradnja s Paulom Ber koja je opet zavodljiva, misteriozna, a opet nekako opipljiva, taktilna i životna, te zrači mudrošću „obične devojke“ koja ipak nije ni izbliza toliko obična. Opet, možda najteži zadatak ima Tomas Šubert u ulozi Leona koji mora da dozira antipatičnost svog lika, inače u priličnoj meri samoživog snoba fokusiranog na svoje ciljeve i prepreke na putu do njih, da isti ne bi završio u domenu karikature. Ostatak ansambla se relaksirano upušta u igru koju vode ovo dvoje, pa je grupna dinamika svih njih više nego uverljiva.

Na kraju, Afire možda nema onu eleganciju Barbare (2012), „uzemljenje“ Phoenixa (2014) ili potentan komentar Transita, ali je svejedno nepogrešivo „pecoldovski“, pa makar u poslednjoj trećini. I kao takav je kvalitetan, interesantan i vredan pažnje.

The Elegy of Laurel / Elegija lovora

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Bračni par odlazi u hotel u banjskom lečilištu na moru u kojem su već jednom odseli. Filip (Frano Lasić) je univerzitetski profesor koji voli da drži monologe i sluša svoj glas. Njegova supruga Katarina (povratnica u crnogorski i film uopšte Savina Geršak) zna sve njegove trikove, ali se drži za sebe i pokušava da vodi svoj život oko njih.

Njihov brak deluje skladno i građanski pristojno, uz poštovanje koje je ostalo kao senka nekadašnje ljubavi, ali pukotine se već naziru. Odmor u banji na moru i druženje sa ljudima iz njima sličnih ešalona, međutim, neće popraviti njihov brak. Samo će učiniti, da se pukotine i njihovo širenje još bolje vide. Katarina će na kraju skupiti hrabrosti da napusti Filipa, a on će ostati sam sa sobom. Sve dok ne otkrije fantazijski svet u blizini svoje vikendice u planinama, u kojem ga čekaju njegova majka (Draginja Voganjac), ali i mlada devojka nastala od zmije (Lidija Kordić).

Ovo bi ukratko bio sadržaj jedne od sarajevskih svetskih premijera, filma ,,Elegija lovora“, dugometražnog prvenca Dušana Kasalice, autora nekoliko kratkih filmova i producenta filmova ,,Ti imaš noć“ (2018) Ivana Salatića i ,,Domovine“ (2020) Jelene Maksimović. Kasalica je zapravo deo blisko povezanog filmskog kolektiva sačinjenog od profesionalaca raznih profila koji deluje u Srbiji i u Crnoj Gori, a kojem se povremeno pridružuju i neki drugi autori. Drugarsko i profesionalno pomaganje se podrazumeva i zapravo je esencijalno za male kinematografije, ali za razliku od nekih drugih filmskih kolektiva, u ovom svako ima svoj individualni glas.

Sudeći po ovom filmu, Kasalica bi mogao da se profilira kao Jorgos Lantimos bivše Jugoslavije, koliko po tematikama kojih se dotiče, toliko i po neizravnom načinu na koji ih se dotiče. Ali i po stilu koji bi mnogi opisali kao hladan, precizan i analitičan. Koliko u tome uspeva, prosudiće svako za sebe nakon pogledanog i „svarenog“ filma, čiji je narativni minimalizam istaknut u prvi plan, kako bi ispod površine sačuvao sijaset tema i različitih potencijalnih uglova gledanja. U svakom slučaju, reč je o intrigantnom komadu filmske umetnosti pogodnom za iscrpnu analizu.

Jedan od uglova gledanja na film može biti i taj da Filipa i Katarinu, ali i druge goste hotela, najviše oslikane kroz još jedan par koji se s njima družuje, Danila (Zoran Trojanović) i Sonju (Lidija Petrone) posmatramo kao decu Jugoslavije. Odnosno, njene više srednje ili srednje klase intelektualaca. Njihovo vreme je svakako prošlo, ali je pitanje koliko su oni toga svesni dok ulaze u verbalne polemike oko ovoga i onoga jedno sa drugim, uglavnom pričajući da ništa ne bi rekli i da bi sakrili sve važno.

Izbor glumaca tu nikako nije slučajan jer se i Frane Lasića i Savine Geršak sećamo pre svega kao mladih, lepih i moćnih glumaca iz perioda Jugoslavije. U tom smislu ni Kasaličina odluka da pusti glumce da im akcenti i sintaksa vrludaju između srpskog i hrvatskog standarda zajedničkog nam jezika, nije produkt slučajnosti ili nemara. Jezik kojim oni govore zvuči kao da ga govore stranci, što oni zapravo i jesu na jednom drugom nivou, strani su sami sebi i jedan drugome. Sa druge strane, glumci koji igraju epizodne uloge iz redova radničke klase (a kasnije i iz sfere mitologije) govore svojim prirodnim akcentima i doimaju se kao autentična ljudska bića.

Nakon prolongirane ekspozicije koja zauzima skoro polovinu filma i u kojoj se autor trudi da „uhvati“ bizarnosti realnog života određenih pojedinaca na što prirodniji i nenametljiviji način, sledi još nekoliko kraćih pasaža, od kojih se samo fantazijski deo može smatrati punim činom. Prvi od tih pasaža je Filipovo suočavanje s realnošću, prvo s kćerkom koja će ga istrpeti za nekoliko telefonskih razgovora sedmično, ali ga ne želi u svom stanu. Pa onda i sa studentima koji na formalističke baljezgarije koje Filip s pozicije profesora ponavlja, reaguju opipljivim štrajkom. U tom trenutku vidimo njegovu prazninu, odnosno istrošenost, ako je ikada i bio svež.

Nakon toga sledi povlačenje u goru, u vikendicu, delom kao iznuđeno rešenje za naprasno „fensi beskućništvo“, a delom kao jalovi, poluplanirani pokušaj da se nekako podvuče crta, promisli o svemu i počne iznova.

Da stvari nisu baš „s ovog sveta“ signalizira crni, smireni jarac, „parkiran“ pred kućom bez razloga koji služi kao vodič koji ga dovodi i do Majke i do Devojke između kojih dolazi do trvenja. Ovaj deo filma se može posmatrati kao potencijalno etički problematičan, jer nekako poziva na simplifikaciju i podelu žena na „žene-majke“ i „žene-zmije“ (pojavljuje se u nekom trenutku i devojčica, ali sasvim je u prolazu, pa ne ostavlja trag). Ali, stvari su kompleksnije od toga. Kasalica na umu svakako ima slovensku mitologiju pretočenu u bajke (a etička slika bajki uglavnom je crno-bela i u oštrim kontrastima), ali je sve što vidimo zapravo Filipova perspektiva na koju on ima pravo, i koja je zapravo nešto najzanimljivije što možemo videti.

Pad i suočavanje s njim je možda najatraktivnije gledati iz vizure onog koji je pao, pa mora da se suoči s posledicama, a to nemamo priliku da gledamo stalno. Problem je, pak, u tome da Kasalica zapravo u svemu tome ni u jednom trenutku ne ide dovoljno duboko, u bilo kom aspektu, psihološkom, sociološkom, filozofskom i antropološkom. Iako podgreva očekivanja u tom pravcu, čini se da ostaje nekako blizu površine, verovatno više sa ciljem da nas zaintrigira sijasetom labavih metafora nego sa namerom da bilo koju od njih produbi i donese svoj sud.

Što se buđenja interesovanja tiče, u tome i uspeva, i to makar na vizuelno impresivan način. Njegovi kadrovi su po pravilu sjajno komponovani, bilo da je reč o dužim ili kraćim, statičnim ili sporim vožnjama. U njima u prvom delu dominira hladna estetika hotela, sa čistim formama i linijama koja oponaša formalizam i stegnutost Filipa (tu teatarski stil Frane Lasića dobro dođe), ali i ljudi u njegovom prisustvu. U drugom delu, pak, boje i forme se menjaju, sve deluje nekako prirodnije i manje rigidno, ali ipak vidimo jednako izraženu nameru Kasalice kao reditelja i sposobnost njegovog direktora fotografije Igora Đorđevića da uhvati baš ono što treba.

U drugom delu filma dizajn zvuka (potpisuje ga Jakov Munižaba) postaje jako važan element u kreiranju napetosti, a u paketu s muzičkom temom Branislava Jovančevića koja preuzima dominaciju od eklektično upakovane muzike iz drugih izvora prisutne u prvom delu, zvučni pejzaž jednako je impresivan kao i vizuelni. Uz inteligentnu montažu Jelene Maksimović, „Elegija lovora“ postaje meditativno, dojmljivo filmsko iskustvo o kojem je teško ne imati mišljenje, pa makar i podeljeno.

Na koncu, ovo nije savršen film, ali je svakako početak. Svakako karijere Dušana Kasalice u dugometražnom formatu, ali i još nečega. Čega tačno, videćemo ili na drugo-treće gledanje kada se otkrije još neki sloj ili ugao, ili sa nekim novim filmovima.

mother!

kritika pročitana u emisiji Filmoskop HR3

Darren Aronofsky je autor kojem je, čini se, cilj prije ostaviti jak prvi dojam nego napraviti dobar film koji će se održavati na istom nivou ili postajati bolji sa svakim narednim gledanjem. Autor toga nije nužno svjestan, on je možda zaista uvjeren da radi pravu stvar i da njegovi filmovi nisu samo dobri, nego su i važni i odišu mudrošću, ali čini se da mu je jak prvi dojam i krajnja mogućnost, pošto, da se našalim, njegov ego piše čekove koje njegove ruke ne mogu pokriti. Istini za volju, Pi je bio impresivan niskobudžetni dugometražni debi, ali se i u njemu naknadnom pameti mogu utvrditi sve boljke koje će Aronofskog pratiti dalje u karijeri: pretencioznost, psihološku površnost i filozofsku nedoraslost, sklonost banalnostima, preočitim metaforama i tumačenju materijala u jednom te istom ključu – religijskom i starozavjetnom. Rekvijem za snove, ta adaptacija iskreno napisane kronike ovisnosti Huberta Selbyja mlađeg, u interpretaciji Aronofskog je samo zgodno montirani “školski specijal”, film kojim se plaše naivni adolescenti i relativizacija da su sve ovisnosti iste, pa se može povući znak jednakosti između heroina, televizije i konzumerizma. O tome koliko “pada” na drugo gledanje kada potroši poene za novitet i šok izlišno je i govoriti. Sa Fontanom života je, pak, možda posve obrnut slučaj jer prvi dojam, premda snažan, ne može biti lošiji, ali nekako nije za vjerovati da će se negdje oko četvrtog ili petog gledanja film podići na nivo remek-djela. Neće, riječ je o nekoherentnom filmu, premda se njegovom autoru moraju uputiti pohvale za luđačku hrabrost da sa nečim takvim izađe pred kritiku i publiku i nekoga čak i uvjeri u svoju autorsku viziju. Hrvač je po svemu izuzetak u autorovom opusu, jedan stabilan i solidan film lišen pretencioznosti, fokusiran i psihološki dorađen, koji funkcionira kao sukob, ali i međuovisnost između osobe iza uloge i uloge same uz maestralnu glumačku interpretaciju Mickeya Rourkea. Sa Crnim labudom Aronofsky je pokušao istu priču ispričati u drugom miljeu i donekle mu je to pošlo za rukom zbog glumačkih ostvarenja, ali ispod površine vrebaju sve banalnosti i prečice kojima je autor sklon. Noa, autorov otvoreni flert sa visokom hollywoodskom produkcijom, završio je kako je završio, umjetnički i financijski raspet između dva svijeta.

Majka! se reklamirala kao horor, što i nije čudno jer u poslijednje vrijeme autori sa visokim umjetničkim ambicijama ne bježe više od ovog žanra koji se nekada davno smatrao trivijalnim. Proračunski stoji u donjem dijelu A produkcije, kao što je slučaj i sa većinom filmova za “sezonu nagrada”, od čega značajan dio odlazi na zvučna glumačka imena Jennifer Lawrence i Javiera Bardema koji se oboje vole pojaviti i u studijskoj i u “art house” produkciji, dok je film lokacijski ograničen na jednu kuću i njenu kompjuterski dizajniranu okućnicu i namjerno jeftino izgledajuće efekte. Film je igrao u multipleksima, ali nije namjenjen obiteljski nastrojenoj multipleks publici koju će odbiti i cenzorskim oznakama. Pogodniji bi bio za art-kina kada ona ne bi bježala od žanra. I naravno, opet je riječ o filmu dojma, i to onog prvog, a možda čak i predrasuda sa kojima će gledatelj doći na projekciju. Nižepotpisanog je film više nego ugodno iznenadio, autorovim brljanjima unatoč.

Bezimeni pjesnik srednjih godina (Bardem) pati od stvaralačke blokade. Živi sa svojom mladom, predanom i požrtvovanom suprugom (Lawrence) u kući na osami koju je ona restaurirala sasvim sama. Jedne večeri im se na vratima pojavljuje čovjek (Ed Harris) koji prvo tvrdi da je liječnik-istraživač, što pjesnika, željnog društva i komplimenata razgaljuje (posebno kada se otkrije da je gost ljubitelj njegove poezije), a mladu ženu ispunjava tjeskobom više nego njeni bolovi koje rešava žutim praškom razmućenim u vodi. Kada se na vratima pojavi gostova arogantna i ne baš uravnotežena žena (odlična Michelle Pfeifer) i kada za njom dođu i njihovi posvađani sinovi, situacija se otima kontroli, eskalira ubojstvom i bdijenjem koje se pretvara u tulum nepozvanih gostiju, da bi se privremeno razriješila ispadom domaćice, da bi uslijedila trudnoća kojom ona opravdava naslovnost svoga lika i probijanje pjesnikove blokade. Međutim, na noć objavljivanja njegove poeme, dok je ona u visokoj trudnoći, kuća je opet pod opsadom obožavatelja i stvari će se opet oteti kontroli tako da će prvi čin ove “biblijske sapunice” izgledati tek kao zagrijavanje.

Banalnosti i preočita simbolika na stranu, vrlo je lako iščitati tko je tu tko i što je tu što, kao i inzistiranje na cikličnosti ponavljanjem početka na kraju, Majka! je film koji djeluje tako što hvata i ne pušta. Razloga je nekoliko: kuća kao entitet za sebe sa zvukovima, bojama, pa i vlastitom krvlju, tu svakako pomaže, ekipa vrhunskih, savršeno izabranih glumaca također (tu ne treba stati samo na zanosnoj Jennifer Lawrence i bogolikom Javieru Bardemu, već u obzir valja uzeti sve epizode do posljednje), ali glavni razlog ipak je manijakalan tempo filma, autorova savršena kontrola ritma sa nužnim predasima na tačno određenim mjestima, i vrhunski osjećaj za prostor po kojem nas sasvim dozirano dezorijentira. Majka! tako ostaje vjerna svojoj izvornoj ideji prije nego što je ista pretočena u scenarij za samo nekoliko dana, a to je autorov košmar, “fever dream”, sa zagušujućom atmosferom i pripadajućom bizarnom logikom. Aronofsky je u ovom filmu čak i demokratičniji prema svojim gledaocima nudeći im odmah dva ključa koja se ne isključuju međusobno (osim njemu inherentog biblijskog, tu je i slično očit ekološki), a film može podnijeti još bezbroj drugih, od toga da je sve rasprava o umjetnosti, preko kompleksa koji njome mogu biti uvjetovani, pa do ozbiljne teološke rasprave o potrebi ljudi za Bogom, ali i Boga za ljudima. Film također može biti ogled o kreaciji i destrukciji, može biti satira ljudskog roda i njegovih izgrađenih struktura, a možda je sve samo besmisleni, ali efektni i zabavni “art house” treš, što također nije za podcjenjivanje. I zahtjeva krajnje osobno tumačenje. Što je potpisniku ovih redaka dovoljno da Majku! svrsta u vrh opusa Darrena Aronofskog, sasvim blizu prvom mjestu.

The Witch / The VVitch: A New-England Folktale

2015.

scenario i režija: Robert Eggers

uloge: Anya Taylor-Joy, Ralph Ineson, Kate Dickie, Harvey Scrimshaw, Ellie Grainger, Lucas Dawson

Neke filmove jednostavno ne možemo da pogledamo kako dolikuje, legalno, na velikom platnu i, ako je moguće, uz neku tribinu koja ih prati. Neki filmovi, poput najiščekivanijeg horora ove godine, The Witch, to naprosto zahtevaju. Ali čini se da u našem kraju festivali koji bi imali sluha za ovako nešto nemaju sredtava i obrnuto. O distribuciji ne bih trošio reči sa našim jadnim brojkama. Možda bi se video-tržište bolje odazvalo, The Witch ima sve predispozicije da postane kultni film i za horordžije i za sofisticiranije filmofile, jedan od onih koji se gledaju po više puta i analiziraju, ali ko će to dočekati. Ali i za to postoji lek i vi to dobro znate.

Malo je reći da je The Witch film koji ispunjava očekivanja i zaslužuje “hype” koji se oko njega podigao, festivalski i onaj na internetu. Ovo nije horor iz masovne proivodnje, onaj nastao po jednostavnim šablonima i sa isključivo brzom zaradom u mislima, nije “found footage”, nije nastavak, nije plagijat i nije franšiza u pokušaju. A osim toga što je pošten, promišljen, artističan, atmosferičan, dorađen i detaljan, ovaj film ima i nešto da kaže, i to da razloži, a ne da sažvaće i nabije na nos. Važan film, dakle.

Počnimo od naslova, onog dužeg. Imamo biće – vešticu, lokaciju – Novu Englesku i folklornu priču. To nije bajka, iako se određeni elementi preklapaju. Razlika je pre svega u predvidljivosti ishoda i tretmanu morala koji zauzima možda i centralni deo i jednih i drugih. Dok su bajke najčešće vaspitnog karaktera i imaju za cilj pre svega deci ucepiti određene moralne vrednosti i obrasce ponašanja, narodne priče se više oslanjaju na fenomenologiju, događaje, uzroke, posledice i tumačenja (uzmimo u obzir distorzije koje nastaje u prenosu), pa je s tim u vezi ishod (sudbina upletenih) neizvestan, makar u smislu da dobro ne mora nužno pobediti.

Veštice, dakle, nisu nužno ružne babe sa čirevima na nosu, već mlade i najčešće lepe žene sa svojim moćima. To je i više u skladu sa istorijskim zapisima o navodnim vešticama, kako u (Zapadnoj) Evropi, tako i u prekookeanskim kolonijama. Što nas dovodi do lokacije i vremena radnje, što će reći do engleskih kolonija u Americi oko 1630. godine, znači 10-ak godina posle Mayflowera (sa kojim praktički i počinju američke folklorne legende) i 50-ak pre velikog lova na veštice u Salemu. Tu će nam od pomoći biti i kartica sa kraja filma koja govori da je materijal skupljen sa raznih strana, iz onovremenih zapisa i raznih lokalnih legendi, te da je dobar deo dijaloga (na arhaičnom engleskom) preuzet upravo odatle.

Osim perfektno uhvaćenih fizičkih detalja glede vremena i mesta radnje, poput kostima i scene (što ne treba da čudi, pošto se time Eggers primarno bavio na filmu i u teatru), ključna stvar tu je paradigma, odnosno sistem verovanja. Eggers, naime, odoleva iskušenju da na priču gleda očima čoveka XXI veka i potpuno shvata i prihvata onovremenu paradigmu koju su oblikovale religija i narodno praznoverje. Veštice (za ljude onog vremena) postoje, vrag vreba na svakom koraku, sablasne životinje koje govore postoje, bolesti se leče molitvom, svi ljudi su rođeni u grehu i, ako samo malo skrenu sa Božjeg puta, završiće u paklu prema kojem ovozemaljske muke nisu ništa, seksualnost je grešna, telesnost je grešna, sreća je grešna...

U tom svetu represivne religije začinjene mukama svakodnevnog pionirskog života žive junaci filma The Witch čijih će prvih nekoliko minuta više izgledati kao komorna istorijska drama nego kao punokrvni horor. U tom svetu je možda naslovna junakinja Thomasin (Taylor-Joy) cura duboko u pubertetu, lepe kože, privlačna, izazovna, telesna i veruje se, grešna. Sa njenim krupnim kadrom i počinje film, iako se u tom trenutku ne radi o njoj direktno. Zbog spora sa propovednikom (nerazjašnjene, ali verovatno religijske prirode), njen otac William (Ineson) biva izgnan iz kolonije, pa familiju seli na imanje na osami na ivici šume. Ispostavlja se da William nije zlatnoruki farmer, kukuruz mu propada, životinje su mu mršave i sve u tom smeru. On ne odustaje, trudi se i skroman je, pa njegova žena Katherine (Dickie) u njemu vidi Joba, čoveka na Božjoj kušnji. Međutim, polako na površinu izbijaju priče o veštici u šumi.

Neće proći puno vremena kad sranja počnu da se dešavaju kao na tekućoj traci. Beba nestaje, životinje se inate, sin Caleb (Scrimshaw) se gubi u šumi i vraća se kasnije, bolestan i u bunilu. Blizanci Mercy i Jonas kažu da razgovaraju sa rasplodnim crnim jarcem i pevaju mu pesmice. Crni zec se pojavljuje na putu i donosi nesreću. U centru svih tih događaja stoji Thomasin, možda kao žrtva, možda kao akter. Senka sumnje ubrzo pada na nju, a majka i sestra Mercy su prve koje će uperiti prst, svaka iz svojih razloga. Otac se drži suzdržanije i praktičnije, ali čini se da se obruč oko Thomasin steže...

Postavljeno u okruženje jesenje netaknute i surove prirode, oslikane sivo-smeđim kišno-blatnjavim tonovima, ono što vidimo na ekranu možemo racionalno objasniti iz vizure savremenog čoveka. Život je težak, godina loša, nesreća retko dolazi sama, u šumi su životinje, možda i Indijanci, deca se gube, izmišljaju svašta, a vragovi i veštice su deo standardne religijske “dijete” kojima se i deci i odraslima puni glava. Meditirajući o prirodi u dugim kadrovima (koji bi mogli biti i duži), Eggers ostavlja tu mogućnost, mada ne baca sve karte na nju.

To tumačenje ne narušavaju ni sekvence snova o vešticama, kako onima koje kradu bebe i od njih pripremaju mazivo za metlu, tako i onima koje zavode dečake, pa ni scena u kojoj gavran kljuje majčine grudi. Samo, jesu li te scene baš scene snova ili su možda fantazije i vizije koje se porađaju u Thomasininoj (ili možda čak ne ni u njenoj) glavi? Eggers tu nije konkluzivan i dodaje još simboličkih dokaza natprirodnih aktivnosti, pokazujući nam životinje koje nose određene simboličke konotacije (crni zec, crni jarac, crni gavran), krvavo mleko, religijsko buncanje i time otvara mogućnost natprirodnog, veštičijeg, vražjeg.

U tom smislu treba biti oprezan sa samim krajem filma koji možemo tumačiti na više načina, najmanje u nekom realističkom ključu. Da li se on tu poziva na psihologiju i time slika određene mehanizme odbrane, prihvatanja i oslobođenja? Ili ostaje veran pradigmi i ondašnjem verovanju, pa podastire to kao nepobitni dokaz za natprirodno, u kome god da se ono skriva (ni tu nije konkluzivan)? Takav otvoreni kraj ne bi bio problematičan sam po sebi ako se makar u jednoj od njegovih jednako mogućih varijanti ne bi krilo nešto moralno sporno za današnjeg čoveka: Eggers tu sugerira da veštice postoje ili su postojale, te da je lov na njih (bio) opravdan.

I pored toga The Witch je sjajan film koji njegov reditelj do pred sam kraj vodi na skoro idealan način. Nema tu jeftinih trikova ni pokušaja veštačkog plašenja. Nema kretenskih telefoniranih obrata. Atmosfera je gusta, jeziva i postojana. Tempo je lagan, radnja usporena, ali to ne znači da se ništa ne dešava. Eggers tačno oseća kada da ubaci neki “hint” i na koju stranu da ga zavrti. Zato je The Witch obavezna lektira.

Uz već pomenutu sklonost ka detaljima, valja pohvaliti i “casting”. Nema tu velikih imena, uglavnom su u pitanju početnici i naturščici. Ralpha Inesona i Katie Dicke smo možda zapazili na televiziji koja im je primarni medij, a The Witch im je možda transfer prema filmu. Otkrovenje filma je Anya Taylor-Joy u svojoj prvoj ulozi, perfekto izabrana, pleni talentom i ležernošću (neviđeno još od Jennifer Lawrence u Winter's Bone) i siguran sam da ćemo još čuti za nju, kao i za reditelja Roberta Eggersa koji već sa ovim svojim dugometražnim prvencem pokazuje retku suverenost.

Among Ravens

2014.
režija: Russell Friedenberg, Randy Redroad
scenario: Russell Friedenberg
uloge: Russell Friedenberg, Christian Campbell, Victoria Smurfit, Calum Grant, Castille Landon, Amy Smart, Joshua Leonard, Johnny Sequoyah, Will McCormack, Chris Pinkalla, Natalie Imbruglia

Retko kad se dogodi da se na jedan film sruči takav odium negativnih kritika kao što je to slučaj sa Among Ravens. Čitajući ih, stiče se utisak da pred sobom imamo skoro pa poduhvat za Guinnessa, film koji će skinuti The Room sa trona ubedljivo najgorih filmova ikada. Nema čak ni nekog poslovičnog kontraša ili plaćenika da makar pokuša da to opovrgne, samo žuč i crnilo. Ne bih se ja javljao za tu nezahvalnu ulogu, ali mislim da su kolege malo preterale. Nema smisla tvrditi da je Among Ravens dobar film, jer nije, čak nije ni solidan, ali svakako nije među najgorim ikada. Njegov greh, pak, nije toliko to što je loš, koliko to što je neoriginalan, recikliran, površan i zbog toga nepotreban.
Premisa nam je tu još od 80-ih i The Big Chill: disfunkcionalno društvo sa nekim čak familijarnim vezama se okuplja na tradicionalnoj godišnjoj proslavi 4. jula u kućici na jezeru. Za razliku od legendarnog filma u kojem bivši hipici žale što su postali japiji, ovde niko (još) nije umro, nego je ovo malo verovatno disfunkcionalno okupljanje redovna stvar. Ekipa su standardni varijeteti (više-)srednjeklasnih filmskih tipova: vlasnik imanja, truli naslednik Ellis (Leonard) koji je raspičkao sve pare, ali neće da prizna, njegova žena Wendy (Smart) koja shvata da nije baš ni toliko cool biti buržujka, njena zapostavljena kćerka Joey (Sequoyah), Wendin bivši muž i Joeyin otac Saul King (Friedenberg), uspešni pisac-muljator koji je doveo svoju blaziranu ženu Emmu (Smurfit) i uštekao negde svog “ghost writera” u krizi (Campbell), a tu je još i post-hippie “full of shit” par sačinjen od matorog Hala (Grant) i njegove dosta mlađe devojke Saturn (Landon) za koje nemam blagog pojma otkud su došli i čemu služe. Međutim, pizdarije počinju tek kad se pojavi sused Chad (McCormack), lagano autistični momak koji snima dokumentarce o prirodi, naročito o pticama.
Kartonska menažerija je, dakle, tu, ali šta ona ima da nam ponudi? Najbolja stvar su tu vizuali: komad imanja je lep, kuća je lepa, jezero je blizu, a sve je to u Idahu, ergo, okolina je lepa, pa je i fotografija koja se malo poigrava sa amaterskim formatima pristojna. Glumci se relativno trude da nekako ožive svoje kartonske likove, ali ne ide pa ne ide. Sa takvim pisanjem, pomoći nema: ne samo da su likovi nezanimljivi, nego je i sve što im se dešava nekako “stock” i već viđeno u brojnim filmskim naslovima.
Ono što, međutim, ubija film je ono na šta autor u svoj aroganciji najviše cilja: jeftina prvoloptaška simbolika vezana za ljude i ptice i sličnosti u njihovom ponašanju. Najčešće je iskazana kroz Joey, jedno potpuno beživotno tipično filmsko dete sa tipičnim problemima filmske dece (“tata je hteo sina” i ta sranja), koja čita knjigu o pticama koju joj je dao “magični retard” Chad. Njena familija i njihovo društvo se po tome ponašaju kao gavrani, a njena naracija uglavnom objašnjava ono što smo upravo videli ili najavljuje ono što ćemo upravo videti. Ptičija simbolika se tu ne završava, pošto Saul, odnosno njegov “ghost writer” voli ptičije metafore za naslove svojih romana.
Sve u svemu, Among Ravens je jedno u suštini bezvezno i beznačajno filmsko iskustvo, ali ni izbliza toliko loše koliko se o tome raspisala kritika. Slažem se, ima tu pretencioznosti i prodavanja muda za bubrege, i to ume da bude iritantno. Takvo nekakvo delo i možemo očekivati od svaštara kao što je Friedenberg. Međutim, imali smo i mnogo gorih naslova koji bi nas zaista zapanjili svojom lošošću. Among Ravens je samo bezveze. Takvih filmova ima "na lopate", neki samo imaju sreću da, kao August: Osage County, imaju poneku komponentu koja iskače iz mase. Nedavno objavljeni Snow in Paradise je festival lošosti. Drastična razlika.

Horns

2013.

režija: Alexandre Aja

scenario: Keith Bunin (po romanu Joea Hilla)

uloge: Daniel Radcliffe, Juno Temple, Max Minghella, Joe Anderson, Kelli Garner, James Remar, Kathleen Quinian, Heather Graham, David Morse

Oko nekih autora se stvara neverovatni “hype”, a meni nikako nije jasno zašto. Recimo, Alexandre Aja. Proslavio ga je Haute tension, za moj ukus providan i banalan film koji od kvaliteta ne poseduje bog zna šta, osim ekstremnosti. Fakat je, međutim, da je Aja tu pokazao da je dovoljno vešt reditelj koji može bez problema komunicirati sa američkom publikom, pa mu je to otvorilo vrata u karijeri. Remake The Hills Have Eyes je jedan od boljih naslova kad je u pitanju oživljavanje starog klasika. Mirrors baš i nije uspeo, a na Piranhu 3D ne treba trošiti previše reči, ipak je to festival campa.

Kakav god da je, Aja svakako nije suptilan reditelj, reklo bi se čak suprotno. No dobro, suptilnost nije nužan kvalitet horor filmova, posebno onih ekstremnijih. Ali to Aju čini potpuno pogrešnim izborom za film poput Horns koji je žanrovski blender u kome je horor samo začin, ako i toliko. Ostalih elemenata je previše, od provokativne komedije, preko ljubavne drame i filma o odrastanju do triler-misterije koja i čini okosnicu radnje. Naravno, sa toliko toga na jednom mestu i verziraniji autori bi imali problema, ali Aja jednostavno ne uspeva da pronađe ton. Konačni utisak je da je Horns film koji tu i tamo, gotovo slučajno, nabasa na svoje trenutke, dok se kao celina ne uklapa i deluje konfuzno.

Zapravo i ti naslovni rogovi su simbol, jedan od mnogih, teškom rukom nabijenih kako u film, tako i, pogađam, u izvorni roman (koji nisam čitao). Ostatak simbola je uglavnom standardni splet koji se gura uz đavolje rogove, dakle anđeoska krila, zmije i jabuke. Tek je jedan od likova sa amputirana dva strateška prsta relativna inovacija, ma kako providna. Naravno, demonska priroda glavnog lika je projekcija, kako njega samog, tako i okoline (koja ga demonizira), ali mu otvara specijalne moći, to jest da ljudi pred njim ne kriju ništa, naročito svoje najniže i najmračnije porive. (Upotreba gay momenata u tu svrhu je neukusna i homofobna, ali ko sam ja da tu ikome sudim i popujem, pa ovo shvatite kao usputnu opasku.)

A naš protagonista sa demonskim rogovima, Ig Perrish (Radcliffe) je u problemu. Njegova dugogodišnja devojka Merrin (Temple) je brutalno ubijena, poslednji put je javno viđena kako se raspravlja s njim, a on se, zgodno, napio kao svinja. U gradiću koji kombinuje ludilo Twin Peaksa i muljažu Farga ionako svi misle da je on kriv, pa legalna istraga ne vodi nikuda po logici “neka visi Pedro”. Opremljen svojim “rogovima istine” i setom natprirodnih moći koje će tek razviti, naš junak mora sam istražiti slučaj i dokazati svoju nevinost.

“Flashback” momenti su ključni za ceo film. Kroz njih upoznajemo i nekakvu predistoriju u odnosu likova i predistoriju veze izmađu Iga i Merrin, ali se oni često vraćaju na tu usudnu noć. Neki od njih će, pak, poslužiti kao poligon za komediju, dok će drugi davati nimalo diskretne “hintove” šta se zapravo dogodilo. Ako ništa drugo, barem su komični ispadi dovoljno slučajni, uvrnuti i zabavni da nam drže pažnju. Iako je tu možda bilo natruha nekakvih satiričnih tendencija, oni su jednostavno previše farsični za takav efekat, ali su svejedno olakšanje u filmu.

Problem je sa tipskim, ukalupljenim pričama, kako glavnom, tako i sporednima. Daniel Radcliffe i Juno Temple uspevaju samo pomoću svoje hemije da inače ljigavu tinejdžersku vezu učine gledljivom. Grad ludaka, ovako skiciran, jedan je od potrošenijih fazona. Najstandardnija je sama misterija oko ubistva čija logika i mehanika ne odlaze ni korak dalje od romana Agathe Christie. Tome valja dodati i činjenicu da film traje mamutskih 2 sata, a da su sve karte otkrivene već na sat i po, tako da se kraj svodi na obračun napucan jeftinim kompjuterskim efektima koji će vrlo brzo i vrlo ružno ostariti.

Zapravo, nikad nije dobra vest kad film provede godinu dana na nekoj polici između jedne jedine festivalske premijere (Toronto) i limitirane bioskopske distribucije. U Americi je čak paralelno pušten na internet, što nikada nije dobar znak. Ipak, čini se da je Ajino ime dovoljno zvučno i da dovoljno privlači fanove, pa su rezultati u svetu malo popravili (finansijsku) sliku. Ne brinem se preterano za Aju, sposoban je i kao producent, pa već ima nekoliko novih projekata. Važno je da se kreće, kvalitet njegovih ostvarenja je ionako uvek bio nekonzistentan.

Razlog zašto sam, posle dužeg odlaganja i premišljanja, ipak pogledao Horns je Daniel Radcliffe koji svakako raste kao glumac. Dobro, sa ovako neujednačenim materijalom teško je pokazati vrhunske sposobnosti, ali svejedno je korak dalje od Harrija Pottera koji je obležio njegove početke. Radcliffe se trudi i isprobava nove stvari i to može biti samo dobro. Previše je glumaca od jedne uloge na ovom svetu i znam koliko je frustrirajuće za mladog čoveka kad ga vežu za fiktivni lik. U tom smislu, apsolutna podrška za Radcliffa i njegov “out of the box” pristup. Možda bi bilo lakše da “ostane” Harry Potter i živi od tantijema, ali verujem da bi to istovremeno bilo apsolutno neizdrživo.

La danza de la realidad / The Dance of Reality

2013.

scenario i režija: Alejandro Jodorowsky

uloge: Jeremias Herskovits, Brontis Jodorowsky, Pamela Flores, Alejandro Jodorowsky, Bastian Bodenhöfer, Adan Jodorowsky, Axel Jodorowsky

Alejandro Jodorowsky je ime koje ne treba posebno predtavljati. Iako je snimio šačicu filmova u svojoj skoro 50 godina dugoj karijeri, većina tih filmova ima status kultnih klasika. Ono što je posebno zanimljivo, kada se govori o Jodorowskom, govori se i o filmovima koje on nije snimio, prvo o Dune, pa o nastavku El Topa. Činilo nam se da se nakon Santa Sangre (1989) i neuspešnog izleta u komercijalne vode u ulozi reditelja u najam, The Rainbow Thief (1990), kojeg se kasnije i odrekao, Jodorowsky povukao iz sveta filma, da se posvetio stripu, pisanju i duhovnoj potrazi, a da na filmske događaje ide samo kad treba da primi neku nagradu za životno delo. Istina je da je Jodorowsky planirao povratak još od 90-ih, da je pokušao da privuče producente i investitore za nastavak El Topa, sada pod radnim nazivom Abel Cain, i za filozofski gangsterski film King Shot. U tu svrhu je kontaktirao sa Davidom Lynchem i uzdao se u to da privuče ne samo glumačke zvezde, povezivao se s Marilynom Mansonom i Johnnijem Deppom ali uzalud.

Sredstva za projekat / projekte su došla drugim putem, preko Michela Seydouxa, velikog prijatelja i poslovnog partnera tokom zlatnih 70-ih sa kojim je planiran i Dune. Sredstava za mega-projekat je zmanjkao, tako da na istom mestu nismo mogli videti Salvadora Dalija, Pink Floyd, Moebiusa i Gigera, ali su se Seydoux i Jodorowsky razišli kao prijatelji i opet našli na dva projekta. Prvi je dokumentarni film Franka Pavicha Jodorowsky's Dune, a drugi igrani film prema motivima autobiografske proze i poezije Alejandra Jodorowskog pod nazivom The Dance of Reality. Film je snimljen u rodnom mu Čileu (prvi u karijeri, Jodorowsky je snimao u Evropi i Meksiku) i može se reći da ne odstupa od onog što znamo o Jodorowskom.

Stari šaman započinje film traktatom o novcu, kojeg treba deliti kao Isusovo učenje, a ne zadržavati ga za sebe. To možda malo oslikava njegove levičarske stavove, a malo više ipak iscrpljujuće bitke sa finansijerima i producentima, i sa filmom nema ama nikakve veze, a film osim toga nema otvorenih krajeva i nepovezanih slika, scena ili epizoda. Autobiografsku crtu filma treba uzeti sa zrnom sumnje, ipak je u pitanju Jodorowsky i njegova realnost je pomešana sa snom, nepouzdanim sećanjima, simbolikom raznih religija i magija i potrebom da spoji sve u jedno i napravi amalgam, ma koliko sastavni elementi delovali nespojivo ili besmisleno sami za sebe.

U pitanju je, dakle, priča o odrastanju u čileanskom gradiću Tocopilli gde dečak Alejandro živi sa svojim roditeljima. Alejandro je neobičan, povučen i androgin. U dečačkoj dobi ga igra Jeremias Herskovits, ali se i sam Alejandro Jodorowsky pojavljuje i kao narator i kao neka vrsta intervencije na ekranu, glas iz budućnosti koji upravlja dečakom u odsudnim trenucima. Njegovo odrastanje je tužno i naporno. Ostali dečaci ga isključuju, zezaju i maltretiraju zbog imigrantskog, pa još i jevrejskog porekla (ima jedna scena u kojoj oni u ruci drže banane, a on, jadan, gljivu, simbolika jasna i banalna, ali delotvorna). Ni kod kuće nije bolje, otac Jaime (igra ga Alejandrov sin Brontis, Jodorowsky voli da radi u okviru familije) je preki tiranin opčinjen Staljinom koji jednako strasno mrzi čileanskog dikatatora generala Ibaneza. On je rešen da od sina napravi stoičkog ratnika, a ne plačipičku i u svrhu toga ga stavlja na iskušenja. Sa druge strane jednačine stoji majka Sara (Flores), krupna žena koja živi u svetu fantazije i oglašava se operskim arijama. 

Prvi deo filma se bavi familijarnom i lokalnom dinamikom, pitanjima razuma, vere, izdržljivosti, identiteta, hrabrosti i prijateljstva. Izgleda, naravno, kao festival bizarnosti u kojem žena koja govori u arijama nije najbizarnija pojava. Ima tu i bogalja i kepeca i cirkusa i beskućnika i stvarnih i lažnih komunista i relikvija prošlih vremena. Za razliku od prethodnih filmova gde je čudaštvo i šokove potencirao, podvlačio ih seksom i nasiljem, Jodorowsky im sada pristupa lagodno i opušteno, kao da kaže da je to njegov san, njegovo sećanje i njegova realnost, pa nema šta da sakriva i maskira.

Drugi deo filma se bavi fizičkim i spiritualnim pohodom njegovog oca (u engleskom jeziku postoji divna reč “quest” koja bi ovde odgovarala) u pokušaju atentata na predsednika Ibaneza, te kasnijim fizičkim i duhovnim propadanjem nakon neuspeha, menjanjem ideologija i religija, te konačnom spoznajom. Sličnost između Jaimea, Staljina i Ibaneza (vidimo ga stalno na plakatima) je očita i znakovita za kasnije. Dok je otac na životnoj misiji, dečak odrasta sa majkom koja ga na drugi, nežniji način uči kako da se oslobodi straha i uklopi. Film se završava sa scenom dečaka na brodu koji odlazi iz rodnog grada, ostavljajući za sobom prikaze, utvare, kosture, celokupnu svoju prošlost.

Spoj dve celine i funkcioniše i ne funkcioniše. Odnosno, kod nekog drugog ne bi funkcionisao, ali Jodorowsky sam piše svoja pravila, pa mu i to prolazi. On ovlaš prelazi preko brojnih tema, od odrastanja i roditeljske ljubavi (ili odsustva iste) do identiteta, politike i velikih istina. Ovlaš je tu ključna reč, jer se autor ne zamara dubinom, iako dobro znamo o čemu sve vreme govori i šta ima za cilj. Vizuali su fantastično atraktivni i podsećaju nas da je sve što vidimo njegova interpretacija i njegov san.

Još jedan od dokaza koliko je ovo uspešan film je i spoznaja da nijedna činjenica u filmu nije tačna u smislu čiste faktografije. Jodorowsky falsifikuje godinu svog rođenja, predsednički mandat, (ne)postojanje svoje sestre, čak i odnose sa svojim roditeljima, da ne govorimo o njihovim postupcima. To se otkrije kada se malo prokopa da se raščiste neke nedoumice, ali dok gledamo film takve stvari nam uglavnom neće pasti na pamet.

Jodorowsky se vratio čistom nadrealizmu i snimio film po svojoj volji i za sebe. Nema potrebe da nam drži predavanja iz filozofije i religije, da nas privlači šokom, već jednostavno, direktno i beskompromisno izlaže spoj sna i jave. Ovo je njegov Amarcord, nasilniji, seksualniji i ako je moguće nadrealniji od Fellinijevog, a primećuju se i uticaji od Buňuela do Marquesa. Ta 2013. je očito bila dobra godina za Jodorowskog, imao je dvostruku premijeru u Cannesu, dokumentarca o sebi i svom neostvarenom projektu koji bi bio ultimativni SF film, i svog prvog igranog filma nakon više od 20 godina pauze. Sva je prilika da stari šaman još nije rekao sve što je imao, a šuška se i o skorom snimanju filma Abel Cain. La danza de la realidad može poslužiti kao dokaz da veliki autor ima još uvek dosta duha, snage i volje.

Borgman

2013

scenario i režija: Alex van Warmerdam

uloge: Jan Bijvoet, Hadewych Minis, Jeroen Perceval, Alex van Warmerdam, Tom Dewispelaere, Sara Hjort Ditlevsen, Annet Malherbe, Eva van de Wijdeven

Film počinje napeto i celim svojim trajanjem nas drži u napetosti. Tri tipa, jedan okoreli “redneck” sa opakom džukelom, jedan sportista sa kopljem i jedan pop sa lovačkom puškom bauljaju po šumi i traže nekog u maniru prave seljačke hajke. Pas njuši, onaj sa kopljem bode zemlju, a pop tu i tamo okine iz puške. Vidimo i metu hajke, zapuštenog klošara koji živi u zemunici duboko u šumi, oseća da su mu za petama i beži brzinom munje, usput alarmirajući dvojicu kolega (van Warmerdam, Dewispelaere) u sličnim zemunicama koji mu se pridružuju.

Potera ostaje kratkih rukava, mete im izmiču. Priznajem, odlična je to “udica” za ono što će uslediti – već nekoliko puta viđen film. Vođa “klošarske bande”, naslovni junak Camiel Borgman (Bijvoet) se malo uljudi na benzinskoj pumpi i zaputi se pravo u sterilno buržoasko susedstvo, grozno kako samo u Holandiji može biti, sa modernim kućama na livadi usred ničega, ogradama i neukusnim vrtovima. U takvim kućama žive i takvi ljudi, nepoverljivi, ograđeni, čiji prividno očuvani maniri (buržoaski par u priči ima dadilju koja govori stranim jezikom i vrtlara) o njima govore kao o najmanju ruku površnim skorojevićima.

Kada im Borgman zakuca na vrata njihov savršeni mali svet je uzdrman iz temelja: Richard (Perceval) već od početka gaji neprijateljstvo prema nižim klasama (videćemo uskoro i prema “nižim rasama”), a njegova žena Marina (Minis), očajna domaćica i “wannabe” slikarka ima onu blaziranost tipičnu za buržoaske žene. Njoj je neprijatno kada muž brutalno prebije nezvanog gosta, ali joj nije dovoljno neprijatno da tog gosta pozove u kuću među ljude (i decu, naročito decu) nego ga skriva u baštenskoj kućici na improvizovanom krevetu.

Ali Borgman nije samo obični klošar. Nije ni prerušeni princ kakvi se sreću u bajkama, nego je neka vrsta princa tame, demona osvete arogantnim i ignorantim ljudima. On ulazi u snove, njegovi kompanjoni se pretvaraju u savršeno poslušne pse (i to hrtove, jedine pse koji se tako po rasi pominju u Bibliji), a ima i dve vanjske pomagačice, Brendu (Malherbe) i Ilonku (van de Wijdeven). Dakle, predstava može da počne.

Logično, ovo će vam zazvučati kao varijacija na temu Funny Games, i nećete puno pogrešiti – film je nabijen upravo takvom simbolikom, samo, ako je ikako moguće, klasno još osvešteniji, direktniji i jasno na strani nižih slojeva. Borgman predviđa njihov bes kao Božji, a njihovu umreženost (“Occupy” pokret ili šta već) kao sredstvo neupitne pobede. Nisu to obični klošari i stranci koji plaše “poštene ljude koji rade i zarađuju”, oni su demoni koje su isti ti “pošteni ljudi” sami stvorili svojom arogancijom.

Borgman je film sa plemenitom i ispravnom misijom plašenja upravo tih slojeva skrivenih u kućama iza ograda, u to nema sumnje. I napet je od početka do kraja. I pun simbolike. I šokantan, hajdemo tako reći. Neki kadrovi i neka rešenja su toliko crnohumorna da su zlata vredna, glumačka ostvarenja su vrhunska, posebno u centralnom trokutu Borgman-Richard-Marina, ma kako likovi bili dvodimenzionalni, tanki poput papira i simboli svoje klase. Pitanje ostaje je li Borgman dobar film.

Odgovor je da, ali... Svakako je vešto izrežiran, vizuelno upeglan i znalački montiran. Odlično je odglumljen. Jasan je i nedvosmislen. Problem je, međutim, u tome što se pravi da je pametniji nego što zapravo jeste. Simbolika je u velikoj meri prvoloptaška i banalna, a to nikako ne ide sa jezivom atmosferom na rubu horora i crnim humorom. Prosto i jednostavno, Borgman se prodaje kao nekakav “mindfuck”, kao otkriće koje će naš svet promeniti iz korena (jebote, počinje sa karticom na kojoj je citat iz Biblije), a zapravo je pravolinijski i ima samo jedan ključ u kojem se može tumačiti. Recimo, film traje predugo i, iako je napet, dosta gubi na momentumu s početka, usput propuštajući zicere, kao što su odnos Borgmana i Marine, koji bi u nekoj malo promišljenijoj izvedbi bio ključan.

Iako je imao uspešnu festivalsku turneju i zaveo relevantnu kritiku, Borgman ostaje solidan, možda čak i dobar film, ali jednako tako nepotreban, površan, promašen i na granici preseransa.

A Field in England

2013.

režija: Ben Wheatley

scenario: Amy Jump, Ben Wheatley

uloge: Reece Shearsmith, Michael Smiley, Julian Barratt, Peter Ferdinando, Richard Glover, Ryan Pope

Nećete naći dvoje ljudi koji će vam isto odgovoriti na pitanje šta se dešava na naslovnom polju. U pitanju je novi film veoma zanimljivog, i do ovog filma potpuno koherentnog Bena Wheatleya, jedna mozgolomka koja testira granice naše mašte, naše koncentracije i našeg strpljenja da se nosimo sa serijom tripova bez ikakve referentne logike.

Jedina konstanta je estetika. Film je snimljen u crno-beloj widescreen tehnici. Radnja je smeštena u doba Građanskih ratova u Engleskoj, i u skladu sa tim su i kostimi, mada podsećaju na “tribute” za film Witchfinder General sa Vincentom Priceom, i u skladu sa tim je donekle i jezik, uglavnom 300 godina stara varijanta engleskog ispresecana sa savremenim psovkama. Sam film je miks istroijske drame nabijene apsurdnim humorom, potrage za ljudskom dušom, folk-horora i okultnog psihološkog “midnight flicka”. Jasno se vide uticaji Davida Lyncha, Kennetha Angera i Terrija Gilliama.

Zanimljivi su i produkciono-distributerski aspekti. Naime, Wheatley i ekipa su snimili film za neverovatni stiniš od 300.000 funti, na jednoj jedinoj lokaciji (poljani negde u Engleskoj) i u samo dvanaest dana snimanja. Glumačka ekipa je poznata samo ljudima sa ekstenzivnim znanjem o britanskom TV programu i indie sceni, od kojih su neki stalni Wheatleyevi saradnici. Autoru su verovatno dosadile žanrovske konvencije, pa ih je prethodno mešao u crne komedije. Sada je radikalizovao pristup i napravio avangardni film koji je nemoguće opisati. U skladu sa tim je i distribucija inovativna. Film je imao festivalsku premijeru u Karlovim Varima, koliko sutradan je pušten u bioskope, na VOD i PPV servise, pojavio se na DVD-u, i u programskoj šemi jednog kablovskog TV kanala. Pristup podseća na onaj koji koristi Radiohead za promociju svojih albuma, ali film i muzika su dve različite stvari. Muziku je moguće naplatiti na koncertu, u formi karte, ali i diskova i memorabilije. Film je moguće prodati samo za bioskopske ulaznice i DVD izdanja, kroz distribuciju u inostranstvu i na regularnoj televiziji. Da bi svoje delo davao skoro besplatno, autor mora biti jako siguran u sebe i imati mnogo verne publike. Čini se da u Britaniji Wheatley nema ama baš nikakvih problema.

Film počinje sa upozorenjem da će gledaoci biti izloženi fleševima i stroboskopskoj slici. Ovo nije trik za plašenje, vizuelni efekti u filmu su zaista čudni i naporni za gledanje. Fleševi, mirror image, usporeni snimci i ostalo efektno i tripozno prate halucinacije likova koji su se najeli gljiva. Jako su efektni i znalački odrađeni, uz sjajnu kameru Laurie Rose i montažu scenaristkinje i Wheatleyeve žene Amy Jump. Mala napomena, elemente radnje sa najstrašnijim implikacijama nikad ne vidimo na ekranu. Ipak, sama estetika i atraktivnost nisu u stanju da popune narativnu pratninu. Wheatley i Jumpova su se poigravali sa naracijom i ranije, često preskakali ekspoziciju, na primer, i sasvim se pristojno izvlačili, ali čini se da su sada zagrizli previše.

Hajde da pokušam da makar malo kažem o čemu se tu radi. Film prati bandu dezertera čiji je neformalni vođa Whitehead (Shearsmith) koji su upravo pobegli od bitke. On je relativno obrazovan i elokventan (pomoćnik astrologa i alhemičar u pokušaju) za svoje vreme, dok su ostali manje ili više seljački ili vojnički tipovi. Likove je dosta teško razlikovati ako ne poznajete glumce, za šta je mala šansa ako ne gledate britansku televiziju. Svaki od likova predstavlja svoju klasu, i to je valjda nekakav “punchline”. Stvari će otići u potpuno čudnom pravcu kada družina naleti na O'Neilla (Smiley), irskog nekromansera koji preuzima bandu, drogira ih ludim gljivama i tera ih da mu pronađu blago koje se valjda nalazi zakopano negde na polju. Između njega i kukavice Whiteheada se razvija dinamika sukoba, međutim nit se gubi u haosu i tripu u koji je film utonuo. Mrtvi će ustajati, vreme će se savijati, situacije će se menjati, nakon dvominutnog natezanja konopca ili vrištanja, junaci će izvoditi neku folk pesmu ili će jedan drugom konstatovati sifilis i pucati fore iz asortimana klozetskog humora. Sve u svemu, ni najtreniraniji gledalac neće pogoditi šta će uslediti, šta je simbol, a šta distrakcija.

A Field in England je film kojem ne možete osporiti originalnost i nepredvidljivost. Opet, sa druge strane to dovodi do dezorijentacije i generalno lošeg osećaja kod gledaoca. Okultni, nightmare logic i magijsko-simbolički elementi su ostavljeni mašti na tumačenje, bez ikakvog utemeljenja. Setting je mogao biti komotno zamenjen fantazijskim, aistorijskim ili post-apokaliptičnim, i to bi možda učinilo da film bude za nijansu koherentniji. Ovako je uporediv donekle sa Valhalla Rising, i to na svoju štetu. Vikinška engzistencijalna blatnjava klanica ima svoje elipse i praznine koje treba popuniti, dok psihodelična jurnjava po engleskoj poljani deluje kao da su je elipse i praznine preuzele.

Cheap Thrills

tekst objavljen na www.fak.hr

2013.

režija: E. L. Katz

scenario: Trent Haaga, David Chirchirillo

uloge: Pat Healy, Ethan Embry, David Koechner, Sara Paxton

Moram da priznam da, uprkos dobrim kritikama i šuškanju po festivalskim hronikama, nisam u početku bio uveren u kvalitet, značaj i genijalnost ovog filma. Reditelj i obojica scenarista dolaze iz miljea trash horora i nisu imali nikakva iskustva van tog uskog žanra. Cheap Thrills je najavljen kao crnohumorni triler sa primesama telesnog horora, znači nešto uvrnuto i na momente gadno, i zasnovan na jednostavnoj premisi. Međutim, odmah ispod površine se krije prilično bogata i artikulirana simbolička i metaforička ravan.

Film počinje kada Craig (Healy), koji ima jedan od onih epski groznih dana u kome ga stiže obaveštenje o deložaciji i otkaz na glupom poslu koji mu je bio jedini izvor prihoda, uđe u bar da popije piće pre nego što ode da se suoči sa sudbinom. U baru naleće na starog školskog druga po imenu Vince (Embry), koji radi kao uterivač dugova, pa se oni tako malo porazgovaraju o životu, a jedno pivo se razvuče na dva, pa na tri, pa posle toga nema više smisla brojati.

U nekom trenutku, očajni Vince ode na pišanje i vidi u klonji novčanicu, pa se sagne da je pokupi. Kada se vrati, dvojica prijatelja dobivaju poziv da se pridruže čudnom, ali bogatom paru za susednim stolom. Oni su nešto stariji Colin (Koechner) i njegova primetno mlađa žena Violet (Paxton), koja slavi rođendan, ali se drži pokislo i pasivno. Njih dvoje predlože da drugari igraju igru jeftinih izazova i uzbuđenja, a oni će plaćati. Prvi izazov je da onaj ko popije čašicu tekile dobije 50 dolara. Izazovi se samo ređaju, recimo ko prvi dobije šamar od devojke za šankom, dobije 100 dolara. U nekom trenutku se presele u striptiz klub i tamo moraju da uhvate striptizetu za dupe – 200 dolara, i da prvi zveknu izbacivača – 500 dolara. 

 

Zezanje se nastavlja u Colinovoj vili, čak i nakon što Vince i Craig pokušaju da opljačkaju Colinov sef. Tada generalno komičan, budalast “jackass” ton skreće ka mračnijem registru. Colin im predlaže da zarade ozbiljnu lovu radeći ozbiljnija sranja. Prvo moraju da se takmiče ko će duže zadržati dah, ali lova na stolu je prevelika da bi drugari nastavili da igraju pošteno. Sledeća akcija je da se poseru susedu u kući, za osvetu što susedov pas sere u Colinovom dvorištu. Kako vreme prolazi, izazovi su sve uvrnutiji, a rivali sve oštriji i spremniji da igraju prljavo. Onda će takmičenje dobiti seksualne konotacije, pa telesne, i još gore od toga. (Da, ima i gore.)

Colin je odlično zamišljen kao lik. On je bogataš koji se dosađuje i spreman je da plati masne novce za uvrnutu zabavu. Izazovi koje on postavlja, bilo sa osmehom, bilo mrtav ozbiljan se graniče sa demonskim. On nije toliko organski lik (u ovom filmu toga nema), koliko je personifikacija onih “1%” o kojima se priča. Njegova igra u početku liči na detinjariju, da bi se pretvorila u nekakav “reality show” uživo. Njegova žena Violet je samo pojavno pasivna, a sasvim je moguće da je ona nepokretni pokretač cele akcije, samo je dovoljno blazirana i odvojena od stvarnosti da ništa sama ne započinje.

 

Craig i Vince su tu personifikacija radničke klase koja je spremna na sve ne bi li zaradila novac. Međutim, oni nisu isti karakter pod dva imena, oni predstavljaju dva suprotna koncepta, dva pristupa kojima pribegavaju siromašni kako bi preživeli u ovom svetu. Craig je ono što bismo mogli nazvati “dobrim momkom”, on poštuje pravila, radi šta treba, pokušava da sledi svoje snove, a za nedaće verovatno krivi lošu sreću. Vince je, sa druge strane, baraba. On je razočaran svojim životom i sudbinom koja mu je namenjena i pokušava da se snađe kako zna i ume, imajući u tome vrlo malo morala. Craig mu očitava, pomalo s visoka, da je Vince svoj klošarski i dripački život sam odabrao kada je napustio školu. Vince je gotovo prirodno sklon nasilju, dok je Craig jednostavno očajan i ne zna šta bi drugo. Lakoća sa kojom oni udaraju jedan na drugoga sa novčanom nagradom u mislima, a ne na “klasnog neprijatelja” je zastrašujuće realna.

Film je izvrsno odglumljen od strane postave koju sačinjavaju poznati televizijski glumci. Inteligento je napisan i razrađen, hrabar i riskantan. Autori prave potpuno svesne izbore, ton kreće od veselog ka veoma mračnom, ali se šokantna horor taktika namerno napušta u jednom trenutku kako bi se istakla socijalna komponenta. Iskreno, meni bi više odgovaralo da je film za nijansu sporiji, da se više oslanja na dijalog i da čekanjem i izgradnjom atmosfere maksimizira efekte određene udarne scene ili udarnog momenta. Režija se oslanja ne standardnu montažu i pomalo haotičnu kameru i konstantno podiže tenziju do jednog trenutka, kada dinamika pada.

Posle skoro godinu dana po festivalskim turnejama, i sa nekoliko osvojenih nagrada, Cheap Thrills će gotovo sigurno imati uspeha u bioskopskoj i video distribuciji. Vreme će pokazati da li će postati kultni klasik, a za to ima sve potrebne predispozicije. Sjajno hvata duh vremena i sjajno locira temu nedostatka klasne svesti kod potlačenih u trenutku kada se pritisak na njih pojačava, i sjajno to spušta na nivo nečega što možda liči na zajebanciju, ali je zapravo strašna pojava. Od autorskog tima koji je do sada pravio varijacije na temu Troma produkcije, Cheap Thrills nikako nije jeftino uzbuđenje, nego film čija će vrednost samo rasti.

The Truth About Emanuel

2013.

režija: Francesca Gregorini

scenario: Francesca Gregorini, Sarah Thorpe

uloge: Kaya Scodelario, Jessica Biel, Alfred Molina, Frances O'Connor, Aneurin Barnard, Jimmi Simpson

Dugo nisam video film sa psihotičnijom i iritantnijom uvodnom replikom. “Ja sam Emanuel (nemojte da vas zavara “muški” napisano ime, u pitanju je devojka koja kao da je dobila ime po soft-porn heroini iz 70-ih) i ubila sam svoju majku”. Zaista zvuči čudno, ali tu je emo-kliše objašnjenje: njena majka je umrla na porođaju. U roku od prvih 30 sekundi, film menja ton on horor-trilera do dramice o odrastanju čudne devojke. U tu svrhu, imamo dve štake na kojima se ovaj film vuče.

Prva je tajna koja je, kao, u centru filma. Problem je što naslovna junakinja, a sa njom i gledalac, otkrije tu tajnu u roku od 20 minuta, pa se stvarna napetost pretvara u veštačku: kako da ostatak likova ne otkrije istu tu tajnu. Dosadno, sa puno ponavljanja i iritantno.

Druga štaka je “vezivno tkivo” filma, jeftini, loše osmišljena i realizovana simbolika. Film se najviše bavi odnosom između Emanuel (Scodelario) i njene susede Linde (Biel), koja je zapošljava kao bejbisiterku, dakle o devojci koja u susedi nalazi surogat-majku, pošto ima loš odnos (zapravo, nema odnos) sa maćehom (O'Connor). E, sad, tu imamo motiv vode, poplave, rađanja u vodi i sličan preserans koji nema mnogo veze sa filmom, ali ima veze sa njegovim iritantnim originalnim (festivalskim) naslovom Emanuel and The Truth About Fishes. Kada su stilske figure stavljene u nekakvu, makar kakvu funkciju, kada su uposlene, daju filmu određenu dubinu. Ovde to nije slučaj, ovde su metafore i simboli pobacani bezveze, pa film stvara isti osećaj kao loša tinejdžerska poezija.

Neki mudroser će potegnuti ultimativni argument da nisam u pravu, iz prostog razloga što ne razumem šta je pjesnik hteo reći. Ja kažem: “Bullshit!” Nema tu neke misterije, sav taj glupo nabacani magijski realizam sa mnogo, mnogo vode služi samo da istakne anksioznost. To posebno loše izgleda kod lika Linde, koja je svedena samo na svoju anksioznost, tako da je nema van tog konteksta.

Sa Emanuel stvari stoje malo bolje. Ne zato što je lik dobro napisan, jer nije, Emanuel je tipičan “trope”, duša ciničnog pisca zarobljena u telu mlade devojke. To je otrcano, ali nije loše za malo (očekivanog) humora. Emanuel ima potrebu da izvali nešto veoma neprimereno kad god ima publiku, a najviše voli de nervira maćehu i oca (Molina). Malo svetliji momenat je “running joke” u kojoj se Emanuel i njen dečko Claude (Barnard) stalno viđaju u javnom prevozu i naizmenično izjavljuju uvredljive, glupe ili opasne stvari ne bi li oslobodili mesto i seli jedno pored drugog. Deluje kao nešto pokupljeno iz filma sa Winonom Ryder iz 80-ih, ali je svejedno simpatično. Sa druge strane, Emanuelini postupci nemaju nikakvu konzistentnost ni motivaciju, u jednoj sceni će biti defanzivna ili agresivna, u sledećoj pasivna bez ikakvog razloga.

Ono što donekle popravlja utisak o filmu su glumci. Alfred Molina ima zapaženu, karakternu epizodu kad Emanuelin otac, a Jessica Biel se oslobađa “typecasta” opasne ženske u akcionim filmovima, i igra majku – domaćicu iz predgrađa koja govori o detetu, odeći, nameštaju i vrtu oko kuće. Ipak najveće iznenađenje je mlada Kaya Scodelario u naslovnoj ulozi, koja uspeva da samom svojom pojavom i prisustvom na ekranu iznese i pritom da pečat autentičnosti jednom tipski napisanom liku kao što je Emanuel.

Problem sa ovim filmom je što apsolutno ne ispunjava očekivanja. To počinje od naslova, koji Emanuel pozicionira kao misterioznu devojku sa mračnom tajnom, što ne može biti dalje od istine. Nastavlja se sa očekivanjem da tajna, jednom otkrivena, konačno pukne i napravi haos, tako da svaki lik snosi posledice. The Truth About Emanuel je slab filmski uradak koji se može okarakterisati kao studija karaktera. Slab je zato što nije naročito studiozan, a nema ni baš mnogo karaktera.