La danza de la realidad / The Dance of Reality

2013.

scenario i režija: Alejandro Jodorowsky

uloge: Jeremias Herskovits, Brontis Jodorowsky, Pamela Flores, Alejandro Jodorowsky, Bastian Bodenhöfer, Adan Jodorowsky, Axel Jodorowsky

Alejandro Jodorowsky je ime koje ne treba posebno predtavljati. Iako je snimio šačicu filmova u svojoj skoro 50 godina dugoj karijeri, većina tih filmova ima status kultnih klasika. Ono što je posebno zanimljivo, kada se govori o Jodorowskom, govori se i o filmovima koje on nije snimio, prvo o Dune, pa o nastavku El Topa. Činilo nam se da se nakon Santa Sangre (1989) i neuspešnog izleta u komercijalne vode u ulozi reditelja u najam, The Rainbow Thief (1990), kojeg se kasnije i odrekao, Jodorowsky povukao iz sveta filma, da se posvetio stripu, pisanju i duhovnoj potrazi, a da na filmske događaje ide samo kad treba da primi neku nagradu za životno delo. Istina je da je Jodorowsky planirao povratak još od 90-ih, da je pokušao da privuče producente i investitore za nastavak El Topa, sada pod radnim nazivom Abel Cain, i za filozofski gangsterski film King Shot. U tu svrhu je kontaktirao sa Davidom Lynchem i uzdao se u to da privuče ne samo glumačke zvezde, povezivao se s Marilynom Mansonom i Johnnijem Deppom ali uzalud.

Sredstva za projekat / projekte su došla drugim putem, preko Michela Seydouxa, velikog prijatelja i poslovnog partnera tokom zlatnih 70-ih sa kojim je planiran i Dune. Sredstava za mega-projekat je zmanjkao, tako da na istom mestu nismo mogli videti Salvadora Dalija, Pink Floyd, Moebiusa i Gigera, ali su se Seydoux i Jodorowsky razišli kao prijatelji i opet našli na dva projekta. Prvi je dokumentarni film Franka Pavicha Jodorowsky's Dune, a drugi igrani film prema motivima autobiografske proze i poezije Alejandra Jodorowskog pod nazivom The Dance of Reality. Film je snimljen u rodnom mu Čileu (prvi u karijeri, Jodorowsky je snimao u Evropi i Meksiku) i može se reći da ne odstupa od onog što znamo o Jodorowskom.

Stari šaman započinje film traktatom o novcu, kojeg treba deliti kao Isusovo učenje, a ne zadržavati ga za sebe. To možda malo oslikava njegove levičarske stavove, a malo više ipak iscrpljujuće bitke sa finansijerima i producentima, i sa filmom nema ama nikakve veze, a film osim toga nema otvorenih krajeva i nepovezanih slika, scena ili epizoda. Autobiografsku crtu filma treba uzeti sa zrnom sumnje, ipak je u pitanju Jodorowsky i njegova realnost je pomešana sa snom, nepouzdanim sećanjima, simbolikom raznih religija i magija i potrebom da spoji sve u jedno i napravi amalgam, ma koliko sastavni elementi delovali nespojivo ili besmisleno sami za sebe.

U pitanju je, dakle, priča o odrastanju u čileanskom gradiću Tocopilli gde dečak Alejandro živi sa svojim roditeljima. Alejandro je neobičan, povučen i androgin. U dečačkoj dobi ga igra Jeremias Herskovits, ali se i sam Alejandro Jodorowsky pojavljuje i kao narator i kao neka vrsta intervencije na ekranu, glas iz budućnosti koji upravlja dečakom u odsudnim trenucima. Njegovo odrastanje je tužno i naporno. Ostali dečaci ga isključuju, zezaju i maltretiraju zbog imigrantskog, pa još i jevrejskog porekla (ima jedna scena u kojoj oni u ruci drže banane, a on, jadan, gljivu, simbolika jasna i banalna, ali delotvorna). Ni kod kuće nije bolje, otac Jaime (igra ga Alejandrov sin Brontis, Jodorowsky voli da radi u okviru familije) je preki tiranin opčinjen Staljinom koji jednako strasno mrzi čileanskog dikatatora generala Ibaneza. On je rešen da od sina napravi stoičkog ratnika, a ne plačipičku i u svrhu toga ga stavlja na iskušenja. Sa druge strane jednačine stoji majka Sara (Flores), krupna žena koja živi u svetu fantazije i oglašava se operskim arijama. 

Prvi deo filma se bavi familijarnom i lokalnom dinamikom, pitanjima razuma, vere, izdržljivosti, identiteta, hrabrosti i prijateljstva. Izgleda, naravno, kao festival bizarnosti u kojem žena koja govori u arijama nije najbizarnija pojava. Ima tu i bogalja i kepeca i cirkusa i beskućnika i stvarnih i lažnih komunista i relikvija prošlih vremena. Za razliku od prethodnih filmova gde je čudaštvo i šokove potencirao, podvlačio ih seksom i nasiljem, Jodorowsky im sada pristupa lagodno i opušteno, kao da kaže da je to njegov san, njegovo sećanje i njegova realnost, pa nema šta da sakriva i maskira.

Drugi deo filma se bavi fizičkim i spiritualnim pohodom njegovog oca (u engleskom jeziku postoji divna reč “quest” koja bi ovde odgovarala) u pokušaju atentata na predsednika Ibaneza, te kasnijim fizičkim i duhovnim propadanjem nakon neuspeha, menjanjem ideologija i religija, te konačnom spoznajom. Sličnost između Jaimea, Staljina i Ibaneza (vidimo ga stalno na plakatima) je očita i znakovita za kasnije. Dok je otac na životnoj misiji, dečak odrasta sa majkom koja ga na drugi, nežniji način uči kako da se oslobodi straha i uklopi. Film se završava sa scenom dečaka na brodu koji odlazi iz rodnog grada, ostavljajući za sobom prikaze, utvare, kosture, celokupnu svoju prošlost.

Spoj dve celine i funkcioniše i ne funkcioniše. Odnosno, kod nekog drugog ne bi funkcionisao, ali Jodorowsky sam piše svoja pravila, pa mu i to prolazi. On ovlaš prelazi preko brojnih tema, od odrastanja i roditeljske ljubavi (ili odsustva iste) do identiteta, politike i velikih istina. Ovlaš je tu ključna reč, jer se autor ne zamara dubinom, iako dobro znamo o čemu sve vreme govori i šta ima za cilj. Vizuali su fantastično atraktivni i podsećaju nas da je sve što vidimo njegova interpretacija i njegov san.

Još jedan od dokaza koliko je ovo uspešan film je i spoznaja da nijedna činjenica u filmu nije tačna u smislu čiste faktografije. Jodorowsky falsifikuje godinu svog rođenja, predsednički mandat, (ne)postojanje svoje sestre, čak i odnose sa svojim roditeljima, da ne govorimo o njihovim postupcima. To se otkrije kada se malo prokopa da se raščiste neke nedoumice, ali dok gledamo film takve stvari nam uglavnom neće pasti na pamet.

Jodorowsky se vratio čistom nadrealizmu i snimio film po svojoj volji i za sebe. Nema potrebe da nam drži predavanja iz filozofije i religije, da nas privlači šokom, već jednostavno, direktno i beskompromisno izlaže spoj sna i jave. Ovo je njegov Amarcord, nasilniji, seksualniji i ako je moguće nadrealniji od Fellinijevog, a primećuju se i uticaji od Buňuela do Marquesa. Ta 2013. je očito bila dobra godina za Jodorowskog, imao je dvostruku premijeru u Cannesu, dokumentarca o sebi i svom neostvarenom projektu koji bi bio ultimativni SF film, i svog prvog igranog filma nakon više od 20 godina pauze. Sva je prilika da stari šaman još nije rekao sve što je imao, a šuška se i o skorom snimanju filma Abel Cain. La danza de la realidad može poslužiti kao dokaz da veliki autor ima još uvek dosta duha, snage i volje.

Jodorowsky's Dune

2013.

scenario i režija: Frank Pavich

Suština filmske kritike, pa čak i običnog razgovora o filmu među prijateljima je banalno jasna: pričamo o filmovima koje smo videli, šta nam se svidelo, šta nije, šta nas je nateralo da razmišljamo. Osnovna pretpostavka je da smo taj film videli, da je on snimljen i nije izgubljen, zaboravljen, zametnut u ratu ili nešto slično. Danas, kada skoro svaki trash ima status kulta i kada je sve manje ili više “na izvol'te”, neki filmovi ili čak njihovi segmenti koji su izgubljeni (pa pronađeni posle mnogo, mnogo godina) neretko pobude više interesovanja nego filmovi koji su nam tu, pred nosom. Pre nešto više od dve godine imao sam priliku da odgledam Langov Metropolis, i, važnije od toga, slušam živu izvedbu izgubljenog, pa pronađenog “soundtracka”. Osećaj je bio neponovljiv.

Ono što se postavlja kao pitanje je: Koliko često razgovaramo o filmovima koji nisu snimljeni? Dobro, takva tema bi odvela razgovor u smeru maštarija i “šta bi bilo kad bi bilo” alternativnih istorija i verovatno bi bila zanimljiva najzagriženijim filmskim fanaticima i geekovima. Takav sam, pa sam se upecao, a mamac je, ni manje ni više, film koji je mogao da promeni pogled na svet i istoriju filma. U pitanju je adaptacija “svemirske Biblije”, Herbertovog romana Dune u izvedbi ludog genija koji se odaziva na ime Alejandro Jodorowsky.

Dune nam je relativno poznata stvar, Jodorowsky isto tako. Pre hvatanja ukoštac sa adaptacijom, čileanski umetnik sa pariskom adresom je snimio jedan film koji je posle premijere bačen direktno u bunker (Fando y Lis), jedan kultni acid western koji je postao otelotvorenje “midnight flicka” (El Topo), te jedan od uvrnutijih art filmova (Holy Mountain). Prvi mu je doneo pažnju umetničke javnosti, drugi poznanstva u filmskim i ne-filmskim umetničkim krugovima, već na trećem je radio zajedno sa Michelom Seydouxom, u to doba jednim od vodećih evropskih producenata sa solidnim vezama u Americi. Nakon uspeha sa Holly Mountain, Seydoux je Jodorowskom dao odrešene ruke da izabere sledeći projekat. To je bio Dune. “A mogao je biti Don Quixote ili Hamlet”, kaže Jodorowsky.

Priča je manje ili više poznata: veliki umetnik je imao velike umetničke zamisli, okupio glumačku i tehničku ekipu “spiritualnih ratnika”, napravio veoma detaljan plan snimanja u vidu knjige sa “storyboardom”, skicama kostima i scene. Među glumcima bi bili David Carradine, Orson Welles, Salvador Dali i Alejandrov sin Brontis, tada dvanaestogodišnjak koji je bio podvrgnut brutalnom treningu akrobatike i borilačkih veština. Muziku bi radili Pink Floyd i francuski uvrnuti progresivci Magma. Vizuelni deo je bio poveren ekipi najvećih imena: strip-crtaču Moebiusu, H.R. Gigeru, Chrisu Fossu i Danu O'Bannonu. A onda je zafalilo finansija...

Istini za volju, nije to bila neka basnoslovna lova, nedostajalo je 5 miliona dolara od inicijalnih 15. Bili su snimani filmovi i sa većim budžetima. Suština priče nije u količini love koliko u “razumnim odlukama” hollywoodskih studija. Njima se nije svidela ideja da daju novac u ruke dokazanom ludaku koji je okupio genijalnu postavu jednakih ludaka, bez obzira što im se “pitch” svideo. Drugi problem je bila i predviđena dužina. Ne treba smetnuti s uma da je to još uvek bilo vreme Novog Hollywooda, današnji studiji takav predlog ne bi ni poslušali. Istini za volju, možda bi bezobrazno bogati Europacorp. ili neki egzotični investitor mogli pljunuti ozbiljnu lovu za film, pa Amerikanci ne bi ni bili potrebni.

Jodorowsky je izvisio, prava za ekranizaciju su završila kod De Laurentisovih, pa je Dune na kraju snimio David Lynch. Jodorowsky se bojao da će taj film biti bolji od njegovog, jer “ako neko to može, onda je to Lynch”, ali taj Dune je bio samo studijski film, poprilično trashy pritom, prva i poslednja saradnja Lyncha sa hollywoodskom mašinerijom. Ostaje nam da se pitamo šta bi bilo da je Jodorowsky imao više sreće, i da je Dune snimljen pre Star Wars serijala, kako bi onda izgledao science fiction i kakav bi onda bio identitet hollywoodskih blockbustera, koji bi se profil publike iz toga svega razvio.

Jodorowsky's Dune potpisuje Frank Pavich, autor sa relativno malo referenci (NYHC mu je jedini samostalni film, uglavnom je radio kao asistent režije). Njegov pristup je jednostavan i svodi se na to da što više pusti Jodorowskog da sam priča o svom projektu, te da to montira sa slikama i skicama iz knjige i govorima drugih učesnika projekta i poklonika velikog reditelja, među kojima je i Nicolas Winding Refn. Iako apsolutno neobjektivan (imamo izbora da verujemo ili ne verujemo Jodorowskom, njegovom sinu, njegovim pulenima i poklonicima), ovakav pristup je efektan. Prosto i jednostavno, stari veštac još uvek poseduje onu neverovatnu ludačku energiju, još uvek melje brzinom zvuka i razmišlja brzinom svetlosti. Posle 23 godine pauze, ponovo je snimio film (The Dance of Reality) i nivo energije mu nije nimalo pao.

Ono što je posebno zanimljivo je paralela sa romanom u interpretaciji Jodorowskog i sudbinom filma. Mesija na kraju gine, ali njegov duh postaje sveprožimajući. Tako je ekranizacija stopirana, ali su se njene ideje pojavljivale u različitim filmovima (Alien, koji je preuzeo dobar deo ekipe, Indiana Jones filmovi, Flush Gordon, Star Wars, Contact), stripovima, knjigama.

Jodorowsky's Dune nije dokumentarac koji će vam otkriti novi svet, ali je svakako vredan gledanja. Pruža uvid u pojedinosti, pre svega u famoznu knjigu, dovodi zanimljive sagovornike i sama tema je više nego zanimljiva. Za svojih 90 minuta trajanja je sasvim dovoljno informativan i ni jednog trenutka dosadan. Preporuka filmofilma.