Jodorowsky's Dune

2013.

scenario i režija: Frank Pavich

Suština filmske kritike, pa čak i običnog razgovora o filmu među prijateljima je banalno jasna: pričamo o filmovima koje smo videli, šta nam se svidelo, šta nije, šta nas je nateralo da razmišljamo. Osnovna pretpostavka je da smo taj film videli, da je on snimljen i nije izgubljen, zaboravljen, zametnut u ratu ili nešto slično. Danas, kada skoro svaki trash ima status kulta i kada je sve manje ili više “na izvol'te”, neki filmovi ili čak njihovi segmenti koji su izgubljeni (pa pronađeni posle mnogo, mnogo godina) neretko pobude više interesovanja nego filmovi koji su nam tu, pred nosom. Pre nešto više od dve godine imao sam priliku da odgledam Langov Metropolis, i, važnije od toga, slušam živu izvedbu izgubljenog, pa pronađenog “soundtracka”. Osećaj je bio neponovljiv.

Ono što se postavlja kao pitanje je: Koliko često razgovaramo o filmovima koji nisu snimljeni? Dobro, takva tema bi odvela razgovor u smeru maštarija i “šta bi bilo kad bi bilo” alternativnih istorija i verovatno bi bila zanimljiva najzagriženijim filmskim fanaticima i geekovima. Takav sam, pa sam se upecao, a mamac je, ni manje ni više, film koji je mogao da promeni pogled na svet i istoriju filma. U pitanju je adaptacija “svemirske Biblije”, Herbertovog romana Dune u izvedbi ludog genija koji se odaziva na ime Alejandro Jodorowsky.

Dune nam je relativno poznata stvar, Jodorowsky isto tako. Pre hvatanja ukoštac sa adaptacijom, čileanski umetnik sa pariskom adresom je snimio jedan film koji je posle premijere bačen direktno u bunker (Fando y Lis), jedan kultni acid western koji je postao otelotvorenje “midnight flicka” (El Topo), te jedan od uvrnutijih art filmova (Holy Mountain). Prvi mu je doneo pažnju umetničke javnosti, drugi poznanstva u filmskim i ne-filmskim umetničkim krugovima, već na trećem je radio zajedno sa Michelom Seydouxom, u to doba jednim od vodećih evropskih producenata sa solidnim vezama u Americi. Nakon uspeha sa Holly Mountain, Seydoux je Jodorowskom dao odrešene ruke da izabere sledeći projekat. To je bio Dune. “A mogao je biti Don Quixote ili Hamlet”, kaže Jodorowsky.

Priča je manje ili više poznata: veliki umetnik je imao velike umetničke zamisli, okupio glumačku i tehničku ekipu “spiritualnih ratnika”, napravio veoma detaljan plan snimanja u vidu knjige sa “storyboardom”, skicama kostima i scene. Među glumcima bi bili David Carradine, Orson Welles, Salvador Dali i Alejandrov sin Brontis, tada dvanaestogodišnjak koji je bio podvrgnut brutalnom treningu akrobatike i borilačkih veština. Muziku bi radili Pink Floyd i francuski uvrnuti progresivci Magma. Vizuelni deo je bio poveren ekipi najvećih imena: strip-crtaču Moebiusu, H.R. Gigeru, Chrisu Fossu i Danu O'Bannonu. A onda je zafalilo finansija...

Istini za volju, nije to bila neka basnoslovna lova, nedostajalo je 5 miliona dolara od inicijalnih 15. Bili su snimani filmovi i sa većim budžetima. Suština priče nije u količini love koliko u “razumnim odlukama” hollywoodskih studija. Njima se nije svidela ideja da daju novac u ruke dokazanom ludaku koji je okupio genijalnu postavu jednakih ludaka, bez obzira što im se “pitch” svideo. Drugi problem je bila i predviđena dužina. Ne treba smetnuti s uma da je to još uvek bilo vreme Novog Hollywooda, današnji studiji takav predlog ne bi ni poslušali. Istini za volju, možda bi bezobrazno bogati Europacorp. ili neki egzotični investitor mogli pljunuti ozbiljnu lovu za film, pa Amerikanci ne bi ni bili potrebni.

Jodorowsky je izvisio, prava za ekranizaciju su završila kod De Laurentisovih, pa je Dune na kraju snimio David Lynch. Jodorowsky se bojao da će taj film biti bolji od njegovog, jer “ako neko to može, onda je to Lynch”, ali taj Dune je bio samo studijski film, poprilično trashy pritom, prva i poslednja saradnja Lyncha sa hollywoodskom mašinerijom. Ostaje nam da se pitamo šta bi bilo da je Jodorowsky imao više sreće, i da je Dune snimljen pre Star Wars serijala, kako bi onda izgledao science fiction i kakav bi onda bio identitet hollywoodskih blockbustera, koji bi se profil publike iz toga svega razvio.

Jodorowsky's Dune potpisuje Frank Pavich, autor sa relativno malo referenci (NYHC mu je jedini samostalni film, uglavnom je radio kao asistent režije). Njegov pristup je jednostavan i svodi se na to da što više pusti Jodorowskog da sam priča o svom projektu, te da to montira sa slikama i skicama iz knjige i govorima drugih učesnika projekta i poklonika velikog reditelja, među kojima je i Nicolas Winding Refn. Iako apsolutno neobjektivan (imamo izbora da verujemo ili ne verujemo Jodorowskom, njegovom sinu, njegovim pulenima i poklonicima), ovakav pristup je efektan. Prosto i jednostavno, stari veštac još uvek poseduje onu neverovatnu ludačku energiju, još uvek melje brzinom zvuka i razmišlja brzinom svetlosti. Posle 23 godine pauze, ponovo je snimio film (The Dance of Reality) i nivo energije mu nije nimalo pao.

Ono što je posebno zanimljivo je paralela sa romanom u interpretaciji Jodorowskog i sudbinom filma. Mesija na kraju gine, ali njegov duh postaje sveprožimajući. Tako je ekranizacija stopirana, ali su se njene ideje pojavljivale u različitim filmovima (Alien, koji je preuzeo dobar deo ekipe, Indiana Jones filmovi, Flush Gordon, Star Wars, Contact), stripovima, knjigama.

Jodorowsky's Dune nije dokumentarac koji će vam otkriti novi svet, ali je svakako vredan gledanja. Pruža uvid u pojedinosti, pre svega u famoznu knjigu, dovodi zanimljive sagovornike i sama tema je više nego zanimljiva. Za svojih 90 minuta trajanja je sasvim dovoljno informativan i ni jednog trenutka dosadan. Preporuka filmofilma.