Miss Violence

2013.

režija: Alexandros Avranas

scenario: Alexandros Avranas, Kostas Peroulis

uloge: Themis Panou, Reni Pittaki, Eleni Roussinou, Sissy Toumasi, Kalliopi Zontanou, Constantinos Athanasiades, Chloe Bolota

Iskreno, nemam puno iskustva sa grčkom kinematografijom. Pogledao sam poneki grčki festivalski film iz 90-ih i uglavnom su mi se takvi filmovi činili kao larpurlartistički daveži. U poslednje vreme se, međutim, pojavio nekakav niz grčkih festivalskih filmova koji deluju potpuno drugačije. U pitanju su uglavnom čudni i neprijatni filmovi smešteni u okruženje disfunkcionalnih familija. Dogtooth (2009) i Attenberg (2010), pa i Alps (2011) su primeri za to. Novinari i kritičari su već skovali naziv za filmove tog tipa i on glasi “Wierd Wave”, i ako grčki filmovi održe kontinuitet i pridobiju još veću pažnju filmskih festivala i relevantne kritike, moguć je rumunski scenario: čvrsta, nezaustavljiva art produkcija.

O Miss Violence se dosta pričalo i publici je poznato dosta pojedinosti o filmu. Znamo da je snimljen u digitalnoj tehnici, na malo lokacija (većina radnje se odvija u jednom stanu) i da je budžet iznosio oko 80.000 €, što nije ozbiljan novac čak ni u uslovima balkanske kinematografije. Znamo da je film izazivao šokove i skupljao nagrade i dobre kritike. Znamo i da nam naslov obećava nasilje, samo nismo sigurni kakvo.

 

Već od početka vidimo da je nešto pomereno. Imena glumaca i ekipe su ispisana u fontu nalik na pisaću mašinu i to je jasna asocijacija na stare novinske ili policijske izveštaje. Film počinje u navedenom stanu, trosobnom ili četvorosobnom, u novogradnji, ni po čemu posebnom. Njegovi stanari su predstavnici šire familije u tri generacije. Tu su čovek i žena od po 50+ godina, jedna žena od tridesetak godina i četvoro školske dece – dvoje u starijim razredima, dvoje u mlađim. Jedno od te dece, Angeliki (Bolota), slavi jedanaesti rođendan. Atmosfera je gusta i neprijatna, vidimo da je familija disfunkcionalna i neopuštena čak i za vreme slikanja i rezanje torte. Plešu uz nedvojbeno mračnu Cohenovu pesmu Dance Me to The End of Love i to je prvi pravi znak za uzbunu – ko još nešto slavi uz pesmu sa temom iz Holokausta? Scena se završava u gotovo crnohumornom obratu kada slavljenica Angeliki skoči kroz prozor, dok se ostali pitaju gde je uopšte ona.

Film prati događaje koji uslede nakon njene smrti, zaplet je kompleksan i polako nam se otkriva, dozirano i sa jakim osećajem za dramu. Isprva nemamo pojma koji su tačno rodbinski odnosi u kući. Eleni (Roussinou) je Angelikina majka, doduše malo premlada, otupela od bola ili samo tupava. Kućom upravlja njen otac (Panou), u svemu mu sekundira njegova žena (Pittaki). Disciplina je čelična, sastavljena od preciznih rituala i kazni za njihovo nepoštovanje. Najstarije dete (za koje se tek kasnije otkrije da je tetka, a ne sestra ostaloj deci) Myrto (Toumasi) pokazuje prve znake tinejdžerskog bunta na koje stariji reaguju sa fizičkim i drugim kaznama. Dvoje male dece, Alkmini (Zontanou) i Philippos (Athanasiades) uglavnom poštuju pravila, iako ih ne razumeju, a kada ih prekrše – čeka ih kazna.

 

Svima u stanu kao pretnja nad glavom visi socijalna služba koja mora da proveri je li samoubistvo devojčice imalo veze sa uslovima života u zajedničkom stanu, kao i da li je mala trpela nasilje od svojih bližnjih. S tim u vezi, maska mora da se održi. Problem predstavlja i to što je Eleni opet trudna, a otac njene ostale dece se vodi kao nepoznat.

Državne službe, socijala, škola i policija, uvode nas u socijalni aspekt filma. Jasno, Grčka je u dugoročnoj ekonomskoj krizi i pitanje hoće li ta kriza ikada proći, kao i koliko je duboko dno koje država i njeno stanovništvo moraju dotaći. Taj kontekst je neizbežan u grčkim filmovima. S tim u vezi, jasan nam je socijalni status aktera filma. Oni uglavnom žive od socijalne pomoći, a glava kuće ponekad ima posao, a ponekad ne. Ipak, to je samo “background” koji film povezuje sa Grčkom danas, dok je tema Miss Violence daleko univerzalnija, više nego moguća i u kriznim i u ne-kriznim situacijama. U pitanju je ogled o psihopatologiji, perpetuiranom nasilju i pre svega o ljudskoj gadosti, nepodložnoj mestu i vremenu.

 

Zbog toga je Miss Violence, jednom kada se misterija otkrije, još šokantniji i neprijatniji film. Usuđujem se reći da je crn kao dno bunara, ako ne i crnji. U njemu nema ni tračka nade, sve je neizbežno i bezizlazno. Tome odlično doprinosi i sterilna, oštra, mirna kamera i fantastična gluma koja nam otkriva neverovatan, a tako realan spoj zlobe i gluposti. Ipak, ono u čemu Miss Violence briljira je odmerena režija i nepogrešiva dramaturgija koja nam otkriva samo onoliko koliko možemo da podnesemo i mrak u filmu malo po malo podiže i podiže. Kraj je šokantan, ali je, uzevši sve u obzir, i jedini moguć. Porazan.

Miss Violence je odličan film, ali nije za svakoga. U pitanju je film koji je teško, naporno i mučno gledati i koji ubija u pojam. Snimljen sa distance, ali bez pokušaja osude i popovanja, mnogima će se učiniti bolesnim. Uverljiva gluma i vešta režija ga čine samo još strašnijim.