Beneath

2013.

režija: Ben Ketai

scenario: Patrick Doody, Chris Valenziano

uloge: Kelly Noonan, Jeff Fahey, Joey Kern, Eric Etebari, Brent Briscoe

Sa ovakvim filmom postavlja se samo jedno pitanje: koliko će to loše biti? Znamo da neće ozaći na dobro. U pitanju je horor iza koje stoji autorska ekipa koja je šljakala neke gluposti na televiziji i za kompjuterske igrice. A onda se pojavljuje onaj najjeftiniji i najuvredljiviji trik: po istinitom događaju. Najbolje je da preskočite ovaj film.

Nećete? Dobro, ima nas raznih, i mazohista i kompulsivnih opsesivaca i ljubitelja svakakvog đubreta. Za početak, kliše broj 1: stari rudar bučno i masovno proslavlja svoju penziju, možda on i ne bi da ide u penziju, ali preživeo je 30-ak godina na opasnom poslu, pa je red da napravi žurku. Znamo da će biti sranja, jer se sranja obično dešavaju poslednjeg dana na poslu. Zatim, kliše broj 2: proslavi prisustvuje i njegova kćerka advokatica za životnu sredinu. Roditelj i dete na različitim stranama u borbi, pa će kćerka pristati da za neku glupavu opkladu jedan dan raditi u rudniku da dokaže da to može, ceni, štagod. Onda imamo kliše broj 3: prisustvo žene na muškim poslovima (a rudnik je isti kurac kao ribarski brod) je ultimativni baksuz.

Naravno, dolazi do nesreće, deo rudnika se uruši, a rudari i turistkinja ostaju zarobljeni pod zemljom, neki čak i zaginu, nestanu ili se povrede. Pomoć im stiže za tri dana, dok se ekipa prokopa, a oni moraju da pričekaju, najbolje u komori za preživljavanje. Međutim, rudnik je bio poprište prilično brutalne nesreće početkom veka i možda je uklet, a možda nastupa i “sindrom brvnare” pa naša vesela škvadrica polako klizi u ludilo mozga.

Hajdemo prvo na pluseve. Gluma je solidna, hajdemo reći profesionalna pa nismo opterećeni sa lošom glumom koliko bi inače bili sa ovako tipskim i tankim likovima. Atmosfera je tu, ali rudnici su sami po sebi klaustrofobična mesta. Pristup da gledamo sve iz ugla protagonistkinje Sam nije loš, jer nismo načisto da li smo svedoci prirodnog ili natprirodnog fenomena, odnosno da li imamo posla sa ludilom ili sa zombijima.

Problem je u tome što nas nije briga. Žanrovska difuznost filma koja se kreće od filma katastrofe preko psihološkog do zombie horora i nazad vrlo brzo postaje naporna, kao i drmusava kamera iz ruke i mračni hodnici po kojima se naši likovi bez motivacije muvaju. Poveznica sa prethodnom katastrofom u istom rudniku nikad nije do kraja ispitana, samo je ubačena reda radi. Sve odaje utisak recikliranog, derivativnog proizvoda. A kartica “po istinitom događaju” je u kontekstu ovakvog filma nemoralna i uvredljiva prema žrtvama prave nesreće.

Ko izdrži 80-ak minuta do kraja filma biće nagrađen jednom više nego solidnom country pesmom na odjavnoj špici. Meni je laknulo kada sam je konačno čuo. Nije da se zbog nje isplati gledati film, ali treba uživati i u sitnim nagradama. Znam samo da je prošle godine izašao još jedan film pod nazivom Beneath, da je u pitanju bio prirodni horor o džinovskom somu i da je imao potencijal meta-filma i samim tim je bio bolji. Ko se zezne, pa skine pogrešan Beneath, neka se ne žali da nije bio upozoren.