2013.
scenario i režija:
Bobcat Goldthwait
uloge: Alexie Gilmore,
Bryce Johnson
Bobcat Goldthwait je
autor u usponu koji se proslavlja frenetičnim, uvrnutim i
provokativnim komedijama. Zašto bi onda u jednom trenutku odlučio
da napravi “no-budget” horor sa samo dvoje glumaca i to u već
isfuranom i dozlaboga dosadnom “found footage” maniru, pa još i
na isfuranu temu Bigfoota? Solidna pretpostavka bi bila da je
Goldthwait, ako ne baš potpuni vernik, onda barem entuzijastični
poštovalac mita.
Počinje veoma
klasično: dvoje mladih ljudi, Jim (Johnson) i Kelly (Gilmore),
dolazi u naslovni gradić prepun Bigfoot kič memorabilije, od murala
na zidu, preko specijalizovane knjižare i spomenika folk monstrumu
do ogromnih hamburgera. Oni su par na prekretnici u vezi, i cela
ideja je Jimovo viđenje romantičnog vikenda. On je Mulder (vernik),
a ona je Scully (skeptik), ali makar se nadaju solidnom provodu na
vikendu u prirodi. Oboje su nekakvi kao hipsteri i ide im na živce
industrija turizma koja se izgradila oko Bigfoota (postojao on ili
ne). Jim snima amaterski dokumentarac, dobar je poznavalac opštih
znanja, kao što je mutni i drmusavi film iz 1967. godine na kojem je
navodno zabeležen i Bigfoot.
I prvi deo filma sjajno
radi svoj posao kao dokumentarac o opsesiji mitom, od zaluđenosti do
industrije turizma i zabave. Goldthwait tu pušta svoje glumce da se
upuštaju u interakciju sa lokalnim stanovništvom, od kojih su neki
“vernici”, neki muljatori i drmatori, a neki samo pokušavaju da
zarade za život, verujući ili ne u mit. Neki će im čak dati i
nešto korisnih saveta vezanih za negostoljubivu šumu koju moraju
prepešačiti, a u kojoj obitavaju i medvedi i pume. Drugi će ih
upozoravati da pokažu malo više poštovanja prema lokalcima i da se
ne zajebavaju sa stvarima koje nisu za zajebanciju.
Jednom kad dođu u
šumu, jasno je da će film uskoro skrenuti ka klasičnoj horor
teritoriji. Ali Goldthwait pametno čeka svoje vreme. Prvo ćemo
upoznati dinamiku dvoje protagonista, njihov odnos, ali i pomeranja u
modernom shvatanju rodnih uloga. Osim toga što snima dokumentarac, o
Jimu ne znamo ništa. Jedino što primećujemo je žar s kojim on
pristupa ne samo temi nego i ideji o svom uspehu, cenjenosti i slavi.
Vidi se da momak prosto voli da sluša svoj glas. Za Kelly znamo da
pokušava na audicijama za reklame i da je za njenu karijeru važno
da se preseli u Los Angeles. U modernom svetu muškarac nije nužno
onaj od kojeg se očekuje da se pobrine za zajednicu, a pitanje je
koliko su moderni muškarci spremni da žene preuzmu inicijativu.
Horor nastupa tek pred
kraj. U jednom dugom i statičnom kadru Goldthwait nas izlaže
atmosferi na pravi način: zvukom a ne slikom. Vidimo jedino
preplašena lica naših protagonista, dok u pozadini čujemo ljudsku
i neljudsku buku. Ta scena je, u horor pogledu, i najefektivnija u
filmu. Jasno nam je da ćemo teško proći i bez monstruma, ali autor
je diskretan po tom pitanju, videćemo tragove, možda i samog
Bigfoota, ali ne na više od delića sekunde, ali biće nam jasno da
je ipak tu negde u blizini.
Do pred kraj je sve u
najboljem redu, glumci su više nego ležerni i sigurni u svojim
ulogama, priroda nam se otkriva u lepoti i surovosti, a na Bigfoot
fenomen gledamo iz perspektive turiste sa stavom i integritetom.
Posebno treba pohvaliti retkost u “found footage” filmovima:
često fiksiranu kameru koja snima iz normalnog ugla, kao i kameru iz
ruke koju ne drži osoba koja pati od Parkinsonove bolesti ili
nekakve neuroze, pa ne može održati mirnu ruku. Kamera se trese
onoliko koliko mora, ne više od toga.
Willow Creek je
školski primer za limitacije žanra. Da ne mora ispuniti žanrovske
zahteve, verovatno da bi bio bolji i originalniji. Ovako, jasno nam
je šta se mora desiti, ipak je to “found footage”. Autor to
odlaže koliko može, ali nema hrabrosti da potpuno batali pravila i
napravi nešto novo. Poslednjih desetak minuta su najslabiji deo
filma i uspevaju da upropaste inače sasvim solidan utisak.
No comments:
Post a Comment