2012.
režija: Joachim
Lafosse
scenario: Mathieu
Reynaert, Thomas Bidegain, Joachim Lafosse
uloge: Emilie Dequenne,
Tahar Rahim, Niels Arestrup
Čak i ako izuzmemo
uvodnu scenu, flashforward spoiler nalik onom iz Amour, čak i
ako tu scenu ne povežemo sa engleskim prevodom naslova, u filmu ima
dovoljno znakova da se priča neće dobro završiti. Tu je atmosfera
teskobe među uskim krugom likova i dramatična klasična muzika koja
čini 90 % soundtracka. U filmu se to nigde ne spominje, ali priča
je bazirana na istinitom događaju koji je potresao Belgiju –
ubistvu petoro dece koje je počinila njihova majka. Takvi događaji
znaju da odjeknu daleko, a ovaj po svojoj monstruoznosti lagano šije
i crnu hroniku u balkanskoj žutoj štampi.
Srećom, ovo je više
rekonstrukcija na bazi pretpostavki nego ekranizacija kroz
doku-dramu. Upoznajemo mladi par, perspektivnog doktora marokanskog
porekla Mounira (Rahim) i učiteljicu Murielle (Dequenne). Oni su
strastveni i zaljubljeni i planiraju venčanje. Onda na scenu stupa
Andre (Arestrup), stari doktor i Mounirov mentor koji za Mounira ima
veći značaj nego njegova najbliža familija. Priroda njihovog
odnosa nam nikako nije jasna. Da li su pederi? Da li je Andre samo
mentor i stariji kolega, možda profesor sa fakulteta? Je li očinska
figura ili poočim? Da li je Mounir u njihovom odnosu neki sirotan,
post-kolonijalni rob koji duguje zahvalnost belom gospodaru i
dobročinitelju.
U početku Mounir
pokušava da se nekako oslobodi Andreovog sveprožimajućeg i
kontrolirajućeg pritiska, dok Murielle razmišlja logičnije: Andre
leži na parama i voljan je da pomogne, pa zašto ga ne istrpeti i
iskoristiti tu ničim izazvanu dobrotu. Znamo iz filmova, a i iz
života, da dobrota nikad nije ničim izazvana i da dolazi na
naplatu.
Mladi par se venča, a
Andre je kum. Svadba je mala, ali ukusna i interkulturna. Pojavljuje
se Mounirova familija i Muriellina lagano trashy sestra. Odnosi su
čudni i napeti. Otkrivamo da je Andre oženio Mounirovu sestru, ali
da ne živi s njom, da je brak samo formalan radi vize. Otkrivamo i
da Mounirov brat žarko želi da dođe u Belgiju, ali da mu je za to
potreban brak. Politički usmereni kritičari već trljaju ruke i
anticipiraju film o neo-kolonijalizmu, kultur-rasizmu i klasnim
razlikama. I u pravu, ali samo delimično.
Nakon svadbe, film se
zatvara u kuću, a kada u već čudnu domaću situaciju uleti i jedno
po jedno dete, ukupno četvoro, teskoba raste do neizdrživosti. Film
postaje veoma mračna studija karaktera i njihovih odnosa, a već
fragmentarna struktura postaje još izlomljenija. Nije to stvar
fluktuirajuće hronologije, ona je fiksirana i ide napred, ovde se
radi o komadićima informacija koje se uklapaju u slagalicu.
Film menja fokus sa
Mounira, osrednjeg do lošeg lekara ili socijalnog radnika (film nije
baš precizan po tom pitanju) čija je jedina opcija da radi kao
Andreov asistent u kućnoj ordinaciji, na Murielle i njenu sve veću
teskobu, depresiju i umor. Gledamo je kako propada, sa svakim detetom
sve više. Gotovo je sigurno da deca nisu razlog, barem ne jedini. I
vidimo da se Andreova dobročinstva plaćaju slepom poslušnošću u
njegovoj patrijarhalnoj diktaturi koja se ispoljava kroz
“micro-management”, odnosno upravljanje svakom sitnicom. Mounir
nema snage ni volje da mu se odupre, tako da je Murielle manje ili
više sama u svojoj svakodnevnoj borbi.
Glumci su odabrani
sjajno. Emilie Dequenne je karijeru započela kod braće Dardenne i
to je kod nje razvilo sklonost ka glumi u zahtevnim, naturalistički
intoniranim filmovima. Slabija glumica bi se polomila sa ovakvim
emotivnim lukom kod lika, ali Emilie je naprosto sjajna. Niels
Arestrup i Tahir Rahim su već imali uloge pasivno-agresivne očinske
figure i pulena-početnika. Ovog puta je situacija drugačija nego u
Un Prophete, ali njihov “casting” zajedno nije ni najmanje
slučajan. To može biti “in character” šala koju su nam
servirali scenaristi i reditelj, s obzirom da se najmanje jedan lik
oseća kao u zatvoru, omaž tematski poptpuno različitom filmu, ali
i priznanje činjenice da je Tahir Rahim majstor da odigra
nesnađenost, a Niels Arestrup apsolutni gospodar pasivne
agresivnosti bazirane na stvarnom ili izmišljenom autoritetu.
Joachim Lafosse je
značajno ime belgijskog filma, ali nema planetarnu slavu.
Ponavljanje reči “Private” u njegovim ranijim filmovima može
ukazivati i na političke stavove, ali se uglavnom bavi izvitoperenim
odnosima između ljudi koji bi trebali biti bliski. Ti filmovi su
atmosferični, svedeni na malo likova i lokacija i čine se veoma
intimnim. Moguće je da se drži saveta poznatijih zemljaka,
Dardennovih, da lični odnosi moraju stajati pre političkog ili
socijalnog konteksta. A perdre de la raison je pravi primer za
to.
Pomenuo sam atmosferu i
ona dosta podseća na Virgin Suicides. Ona i nagoveštaji
preuzimaju ceo film, iako postoji i nekakva radnja. To je dobro jer
pušta glumce da briljiraju, i oni to čine iz scene u scenu.
Međutim, otkrića su daleko od šokantnih, pa nam se čini da
nijedan drugi ishod nije moguć. Our Children deluje kao dosta
lakša varijanta u poređenju sa Miss Violence, filmom na
sličnu temu familijarne disfunkcije. To ne znači da je loš film,
samo da će ga se malo ko setiti za koju godinu.
No comments:
Post a Comment