Lucy

2014.

scenario i režija: Luc Besson

uloge: Scarlett Johansson, Morgan Freeman, Choi Min-Sik, Amr Waked, Pilou Asbaek

Lucy je film koji je sjajno prošao kod publike, ali je zato oštro podelio kritiku na tri tabora. Jedni ga smatraju za inteligentno koncipiran uglavnom zabavni i pitki – plitki letnji blockbuster. Reakcija drugih je “Dokle više, Luc Besson?”, a treći ga smatraju jednim od najuvredljivije glupih filmova poslednjih sezona. I jedni i drugi i treći mogu (ali ne moraju) biti u pravu, jer je Lucy film koji zavisi od početnog stava gledaoca. Ko je došao da se zabavi i uživa u trash (a Lucy svakim svojim kadrom vrišti “trash”), taj će upravo to i dobiti, a ko očekuje koherentno, logično i prosvetljujuće delo, taj će opasno izvisiti.

To ne treba da čudi kada je u pitanju Luc Besson. On kao reditelj izbacuje najmanje jedan film godišnje. Kao scenarista ili ko-scenarista barem još nekoliko, a kao producent na desetine kroz svoju “fabriku akcije” pod imenom Europacorp. Ako je i imao za reći nešto novo, on je to odavno učinio, a sada samo operira iz svoje zone ugodnosti. Uglavnom znamo šta ćemo dobiti, svidelo nam se to ili ne.

Besson sa Lucy nastavlja niz svojih super-heroina koje čine nadljudske napore da prevladaju ranjivost. Njegovi potpisni filmovi su na tome i bili zasnovani, La femme Nikita i The Professional, pa čak i trashy epopeja The Fifth Element. Lucy se svojom pojavom u to savršeno uklapa, isprva naivna američka studentkinja na razmeni u Taipeiu koja tokom filma dobija nadljudske moći. Lucy, međutim, nastavlja još jedan niz: transformaciju Scarlett Johansson iz glumice koja se pouzda uglavnom na svoju prirodnu lepotu u glumicu koja igra na kartu moći i integriteta. Ovo joj je treća SF uloga zaredom, nakon bestelesnog operativnog sistema u Her i vanzemaljke koja otkriva ljudskost u Under The Skin.

Ekspozicija je malo razdužena za film koji traje tek nešto više od 80 minuta bez odjavne špice. Na jednom planu imamo Lucy (Johansson) na Taiwanu kojoj njen ljigavi novi dečko (Asbaek) munta da dostavi kofer nepoznate sadržine gangsteru Jangu (Choi) i nevolju koja će je kasnije zadesiti: Chang će od nje načiniti “mazgu”, osobu koja u stomaku prenosi drogu preko granice. To je ispresecano sa slikama kosmosa i isečcima iz dokumentaraca o svetu divljih životinja i te asocijativne montaže su banalne koliko su i zabavne. Na drugom planu, imamo profesora Normana (Freeman) koji drži predavanje o većoj iskorištenosti moždanog kapaciteta. Ta teorija je samo zaumno naklapanje, obdačeno od strane relevantne nauke, ali se na filmu održava, valjda iz istih razloga kao psihoanaliza – taj mumbo jumbo je više nego filmičan.

Sticajem okolnosti, Lucy biva izložena velikoj dozi droge u svom trbuhu i oseća neverovatnu promenu. Njen um se otvara, a ona stiče super-moći opšteg spektra, u stanju je da pročita ceo internet za manje od minute, da se seti svega što je ikada osetila, da izdrži operaciju bez anestezije i da potamani četu gangstera, a da glavnom od njih prekopa po umu. Kako joj moći rastu, ona postaje svesna toga da nema previše vremena, i da sa njima mora nešto uraditi. Put je vodi u Pariz kod profesora, gangsteri su joj za petama, a u svemu će joj pomoći i mladi kapetan francuske policije (Waked). Sledi jurnjava i pucnjava sa minimumom logike i maksimumom krša, loma i eksplozivnih efekata, sa povremenim skretanjima na polje pseudo-nauke i pseudo-filozofije, na teritoriju nekakvog Matrixa ili sličnog instant-mudrovanja.

Osnovni problem filma je neujednačenost. Prva polovina je, i pored banalnih asocijacija i povremenih rasističkih ispada, svakako zanimljivija, intrigantnija i logički koherentnija. Gledati slatku naivnu plavušicu kako prolazi kroz transformaciju i postaje osvetnica je pravo zadovoljstvo. Pa ipak, kako Lucy kao lik postaje svesnija svojih neograničenih moći, Lucy kao film se tu gubi i odlazi u smeru nelogične akcione krljačine. Primera radi, još na Taiwanu je super-Lucy kopala po sećanjima šefa mafije, dok u Parizu nije uspela da primeti da se horda krvožednih Kineza ukotvila na deset metara od nje. Čini se da je Bessonu bilo zanimljivije da u sve to uklopi još jednu jurnjavu ulicama Pariza koja obiluje sudarima i eksplozijama kompaktnih evropskih automobila. Kraj sam za sebe je ridikulozan, ali šta smo očekivali...

Jedna jedina stvar tu Bessonu služi kao spas. On ima reputaciju trashera i čini se da je taj stav o sebi kao o trasheru prihvatio oberučke. Besson se ne uzima za ozbiljno, ne popuje i ne pokušava da nas uveri u istinitost. On se zabavlja istovremeno zabavljajući nas. Njegove slike evolucije nisu Malickovo mudrovanje iz The Tree of Life nego štosevi na nivou viceva koje čujete na ulici. Njegov rasizam nije duboko utemeljen prezir nego svesna kalkulacija na nešto malo jeftinog smeha od publike. Njegov scenario je namerno aljkav do granice haotičnog ludila, ali je njegova režija veoma promišljena.

To se najbolje vidi u izboru dvoje prvopotpisanih glumaca. Scarlett Johansson varira svoje dve prethodne uloge: Lucy je operativni sistem Samantha sa telom kao što je i vanzemaljka iz Under The Skin koja se kreće suprotnom putanjom – od ljudske slabosti do nadljudske moći. Slično važi i za Morgana Freemana, on ovde nije profesor Norman, on je Morgan Freeman, narator dokumentaraca o kosmosu, evoluciji i popularnoj nauci. Uz takve asocijacije, neka dalja karekterizacija nije preko potrebna, što se ne može reći za gangstera Janga. Choi (Oldboy) ga igra dobro koliko može, s obzirom na veoma malo materijala koliko ima na raspolaganju.

Da završim, nisam siguran koliko je dobar ili koliko je loš film Lucy. Dosta zavisi od očekivanja. Zezanje je tu, akcija je spektakularna, iako ponekad usiljena, reference vidljive, čak i providne. Film dobro izgleda i zvuči, posebno u boljoj dvorani. Glumci, barem glavni, su dobro odabrani i pušteni da sami iznesu svoje likove koji im stoje kao saliveni. Čak je i misija filma relativno plemenita: da se zabavimo, ali i da se osvestimo i počnemo da upotrebljavamo mozak, makar je to rečeno kroz psudo-naučnu osnovu filma. Problem nastaje sa logikom filma, čiji nas furiozni tempo zabavlja do maksimuma, ali pritom nema nikakve šanse da se drži makar interne logike.