Asteroid City

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Verovatno da nema filmskog autora čiji je filmski izraz prepoznatljiviji od onog kojeg se u svojim radovima drži Ves Anderson. Pastelne boje. Načičkani kadrovi. Geometrijska kompozicija, uz insistiranje na savršenoj simetriji. Detalji vremena i mesta. Ekstenzivni ansambl (poznatih) glumaca. Priče u okviru ili okvirima. Apsurdni humor isporučen ravnim, ozbiljnim tonom.

Uostalom, dovoljno je pogledati možda nekoliko sekundi filma, pa biti siguran da je Andersonov. I sve to, a možda još ponešto, čeka nas i u autorovom najnovijem uratku Asteroid City prikazanom na filmskom festivalu u Puli, u Areni, u ponoćnom terminu u novoj koncepciji festivala pod novom upravom. Zapravo, ovakav film i funkcioniše jedino na velikom platnu, a svako dodatno „očuđenje“ i specifikacija festivalskog okruženja idu mu na ruku.

Počnimo s okvirom: crno-belo i u starinskom, „akademskom“ formatu slike snimljenom televizijskim spcijalom koji vodi neimenovani voditelj (Brajan Krenston). Tema specijala je život i delo dramskog pisca Konrada Erpa (Edvard Norton), a posebno njegova poslednja drama Asteroid City smeštena u naslovni (izmišljeni) pustinjski gradić nazvan po krateru koji je napravio meteorit nekih 5.000 godina ranije. Objašnjavanjem detalja scene i čitanjem didaskalija saznajemo da nesvakidašnji događaji u gradiću nisu samo stvar prošlosti, već da bi preko njega morao da prođe nikad završeni autoput, a da se u njegovoj okolini izvode nuklearne probe.

Na okvir i situacije „iza scene“ u produkciji pozorišne predstave, odnose između reditelja Šuberta Grina (Adrijen Brodi), glumaca Džonsa Hola i Mercedes Ford, samog pisca i još nekih likova poput instruktora glume i glumice čiji je lik „izrezan“ imaćemo priliku da se povremeno vratimo tokom filma. Glavnina tog toka, pak, je zamišljena kao televizijska ekranizacija te same drame i snimljena je u „andersonovski“ pastelnim bojama i na ultra-širokom „cinemascope“ formatu. Drama se odvija u tri čina (slikovne kartice nas povremeno podsećaju na čin i partikularne scene, te nam služe kao orijentacija), drugi se odvija dan posle prvog, a treći još nedelju dana kasnije.

Glavni junak drame je tužni ratni fotograf Ogi Stinbek (Džejson Švarcman, jedan od najstandardnijih Andersonovih glumaca, posebno u ranijim fazama autorove karijere). On, je, uskoro ćemo saznati, sveži udovac, a razlog njegove posete Asteroid Sitiju je konvencija mladih naučnika na kojoj učestvuje njegov sin Vudro (Džejk Rajan), a u pratnji su i tri mlađe kćeri „astronomskih“ imena i potencijalno natprirodnih sposobnosti. U trenutku početka drame, on deci još nije bio rekao da im je majka umrla, ali kvar na automobilu i poziv tastu Stenliju Zeku (Tom Henks u ulozi u kakvoj kod Andersona obično zamišljamo Bila Marija) će taj proces ubrzati.

U Asteroid Sitiju će Ogi upoznati još uvek poznatu, ali svejedno smorenu i moguće isluženu glumicu Midž Kembel (Skarlet Johanson) koja dolazi kao pratnja svojoj pametnici od kćeri Dini (Grejs Edvards) koja takođe učestvuje na konvenciji. Kako se između dvoje odraslih polako razvija romansa, tako se razvija i između dvoje mladih, na vrlo sličan „andersonovski“ nespretan način. Opet, te romanse su najopipljivija okosnica radnje u ovom kolažu od filma.

Takođe, tu su i drugi pametni klinci – učesnici konvencije, njihovi roditelji (Liv Šrajber, Houp Dejvis i Stiven Park), učiteljica Džun Daglas (Maja Houk), njen razred, muzikalni kauboji predvođeni Montanom (Rupert Frend), domaćin konvencije general Gibson (Džefri Rajt) i njegov asistent (Toni Revelori, Andersonovo glumačko otkriće u filmu Grand Budapest Hotel), te naučnica iz lokalne opservatorije, dr Hikenluper (Tilda Svinton, takođe redovna u Andersonovim filmovima). Svi su oni smešteni u bungalovskom motelu kojim upravlja ljigavi menadžer (Stiv Karel koji je u toj ulozi zamenio planiranog Bila Marija koji se pred snimanje razboleo, pa je kao utešnu nagradu dobio ulogu u foršpanu). Iznenadno pojavljivanje, čini se dobrohotnog vanzemaljca (kombinacija Džefa Goldbluma u retro-naivnom odelu i lutkarskog rada Kim Kokelear) dovodi do odluke da se gradić stavi u karantin, a njegovi stanovnici i gosti nateraju na tešnju interakciju međusobno...

Generalno gledano, što smo očekivali, to smo i dobili od Andersona i ovaj put, i to nije bez šarma (dapače), ali nije ni bez mane. Zapravo, Asteroid City više podseća na manje ili više pokretnu, a svejedno skriptiranu muzejsku postavku na temu američkog Jugozapada 50-ih, retro-futurizma, hladnoratovske paranoje, persiflaže porodičnih vrednosti, fascinacije naukom i počecima „NLO-kulture“, gde je Anderson i kreator i kustos. Opet, ako ga striktno gledamo kao filmsko delo, Asteroid City je nekako rastrzan, natrpan, s brojnim digresijama i očuđujućim momentima, bez neke radnje zapravo, a i taj nagoveštaj radnje zapravo služi više kao „kičma“ na koju autor kači svoje uvijene komentare potkrepljene referencama po postulatima post-modernizma, kao i vizuelne egzibicije.

Kao takav, Asteroid City nije nimalo „ekonomičan“ uradak, ni prema glumcima koje nemilice „troši“ na male, skoro pa „kameo“ uloge (očiti primer su Margo Robi, Vilem Defo i Met Dilon za čije likove se nije našlo mesta u opisu radnje), a ni prema gledaocima, naročito onima koji bi se rado skoncentrisali da „pohvataju“ sve te silne rukavce i obuhvate ih u celinu. Glumci koji imaju supstancijalnije uloge se s njima solidno snalaze, igrajući tipičnu „andersonovsku“ igru između improvizacije i vođenja u smeru neke generalne ideje pre nego životne opipljivosti svojih likova, ali nikome od njih uloga u ovom filmu neće biti uloga karijere. Šarma u tim „zašećerenim živim dioramama“ kojima nas Anderson zasipa, rekosmo, ne fali, baš kao što ne fali ni zanatske veštine na izvođačkom planu, od samog reditelja i njegove predanosti mizansenu i kadriranju da isti dođe do izražaja, preko kompozitora Aleksandra Despla i supervizora muzike Rendala Postera koji „saundtrek“ puni starim i novokomponovanim kantri-vestern hitovima, pa do direktora fotografije Roberta Jeomana koji sada već iskusno hvata Andersonove zamisli i montaže Barnija Pilinga koji sprečava da se film raspline i ispadne iz ritma, te ga drži „na okupu“ u trajanju od podnošljivih 105 minuta.

Na kraju, Asteroid City je tipičan Andersonov film koji nas, u pravim okolnostima, može prolazno razgaliti, a u krivim pomalo i umoriti. Dometi su mu „tu negde“ s prethodnim filmom The French Dispatch koji je, doduše, bio ambiciozniji, ali se zato više rasplinuo, premda su pojedini detalji bili impoznatniji. Solidno je sve to, ali nema tu kompaktnosti i zaokruženosti Moonrise Kingdom ili konsekventne monumentalnosti Grand Budapest Hotel, o novitetu rani(ji)h Andersonovih naslova da i ne govorimo.

Radioactive

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Marjene Satrapi

scenario: Jack Thorne (prema grafičkom romanu Lauren Redniss)

uloge: Rosamund Pike, Sam Riley, Anya Joy-Taylor, Cara Bossom, Aneurin Barnard, Simon Russell Beale, Sian Brooke

Doprinos koji je Marie Curie (rođena kao Maria Sklodowska) dala nauci teško je merljiv i uporediv sa bilo čijim drugim. Ona je prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu i prva osoba uopšte koja je skupila dve, a "klan" Curiejevih koji osim nje broji i njenog muža Pierrea i njihove dve kćeri Irene i Eve ukupno je skupio pet Nobela u različitim granama nauke. Za života slavljena i osporavana, ona je čak i svoj život dala za nauku svojom smrću od aplastične anemije koja je posledica izlaganja radijaciji. Istini za volju, to je pre bio skok u nepoznato nego nešto što bismo mogli nazvati svesnom žrtvom, ali u tome svejedno ima neke simbolike.

Logično je da takva žena zavredi biografski film o sebi, a izbor Marjene Satrapi, najpoznatije po svom animiranom autobiografskom prvencu Persepolis, činio se kao dobra vest, iako strip kao izvorni materijal nije ulivao previše poverenja kada je reč o ovakvoj priči. Radioactive je, nakon premijere u Torontu i festivalske turneje u jesenjoj i zimskoj sezoni, najavljen za rano proleće u bioskopima u Evropi, ali zbog korone nije prikazan, pa je u međuvremenu dospeo na video-platforme gde ga možemo pogledati i oceniti.

Isprva se čini da ćemo imati posla sa sasvim klasičnim biografskim filmom. Vidimo Marie (Pike) kako umire na krevetu u zamračenoj sobi, a onda se selimo na izabrani početak priče gde se ona kao mlada naučnica sukobljava sa mudrim, sedim glavama akademaca predvođenih profesorom Lippmannom (Beale) koji figurira kao jedan od kapitalnih negativaca u filmu. Tačka sukoba je količina i glomaznost opreme koju mlada i tek relativno etablirana poljska naučnica dovlači u svoju laboratoriju, a usled sukoba sa pomenutom akademskom zajednicom, ona ostaje i bez jednog i bez drugog.

Srećom pa tada upoznaje jednakog autsajdera među naučnicima, Pierrea (Riley), a on ima kakav-takav prostor za nju u svojoj laboratoriji. Tu se rađa prvo naučno partnerstvo, pa zatim i ljubav, krunisana sa dve kćeri, dve Nobelove nagrade i slavom prvo u naučnim, a onda i širim krugovima usled otkrića radijuma i polonijuma. Taj događaj od posebne naučno-istorijske važnosti dešava se negde na trećini filma, usled čega shvatamo da je fokus i u scenariju Jacka Thornea i u režiji Marjane Satrapi negde drugde.

Slede razmimoilaženja među supružnicima, pre svega u smislu naučne koncepcije, gde je Marie bila stroža nego njen suprug kojem je slava prijala toliko da nije hajao ni za moguće posledice, kako u vidu šarlatanizacije otkriće, tako ni u vidu ozbiljne bolesti od koje ga je spasla smrt usled nesreće. Film nakon toga prelazi na epizodu saradnje i partnerstva između Marie i još jednog naučnika iz njene laboratorije, Paula Langevina (Barnard), te nevolju u koju je upala prvo sa njegovom suprugom, a onda i sa nacionalističko-ksenofobnom pariskom svetinom jednom kada su štetne posledice radijacije postale vidljive. Realizacijski problem sa filmom je to što se sa tom važnom perspektivom imigrantkinje u stranoj zemlji, naučnice među šarlatanima i žene u muškom svetu upoznajemo ne kroz pokazano, nego kroz Mariejine žalopojke, prvo svojoj sestri (Brooke), a kasnije kćerima, premda Anya Taylor-Joy (The Witch) dobija vrlo zapaženu epizodu pri kraju filma.

Druga posebnost filma su kratke "flash-forward" epizode u budućnost gde se vidi koliko je i na koje načine otkriće radioaktivnosti koje se pripisuje Curiejevima (premda su oni samo skovali termin za ono što je Henri Becquerel otkrio koju godinu ranije). Tako imamo scenu u američkoj bolnici iz 50-ih godina XX veka gde dečak odlazi na radijacijsku terapiju, Hiroshimu i nuklearne probe, pa čak i katastrofu u Černobilu, iako od svega toga samo prvo ima suštinske veze sa otkrićima Marie Curie. Za bombe, probe i elektrane se ne koriste ni radijum ni polonijum, nego od ranije poznati uranijum ili kasnije sintetizovani plutonijum. Mogli su se, doduše, autori osvrnuti i na nečovečnu primenu polonijuma, recimo u slučaju prebeglog ruskog agenta Litvinjenka kojeg su bivše kolege otrovale baš tim elementom, ali to bi verovatno imalo i neke političke konotacije koje nisu baš zaželjene.

Problem sa filmom je, dakle, što pokušava da bude više toga odjednom zato što Marjene Satrapi strahuje od jedne etikete, umesto od više njih. Radioactive zbog toga ostaje film bez jasnog fokusa koji nije ništa manje generički autobiografski i ništa manje mlak pokušaj aktivizma, bilo kroz podsetnik na to kako je svet izgledao kad su patrijarhat i ksenofobija bili jači nego danas, bilo kroz upozorenje o opasnosti nuklearne energije. Za sve to bi bilo suviše lako okriviti samo izvorni materijal, premda grafički romani na važne teme ipak poseduju suviše bazičan fond izražajnih sredstava da bi u tome bili uvek efektivni, jer se od Satrapi očekivalo ipak više, i zbog iskustva sa stripom i zbog sklonosti ka ostavljanju autorskog potpisa.

Na kraju krajeva, ne pomaže puno ni gluma. Prvo, zato što su svi ostali likovi potisnuti u protagonistkinjinu senku, pa se čini da Sam Riley i ostali mesečare kroz film. Drugo, zato što je i sama Rosamund Pike itekako sklona glumačkim oscilacijama, ponekad pogodi suštinu i široki spektar emocija (poslednji put, recimo, kada je igrala jednu drugu istorijsku ličnost, ratnu reporterku Marie Colvin koja je nastradala u Siriji), a ponekad ulaže previše napora i neobuzdano preglumljuje, što je ovde slučaj. To nipošto nije samo njena krivica: scenario je pun deklamatorskih replika, a Marjene Satrapi ni sama ne zna kako da obuzda instinkte svoje glumice i konstruktivno joj pomogne da se izbori sa izazovom. Konačni rezultat je film koji čak ni toliko loš, koliko je nedostojan osobe čiju nam biografiju piše i slika.

Hidden Figures

2016.

režija: Theodore Melfi

scenario: Theodore Melfi, Allison Schroeder (prema knjizi Margot Lee Shetterly)

uloge: Taraji P. Henson, Octavia Spencer, Janelle Monae, Kevin Costner, Jim Parsons, Kirsten Dunst, Mahershala Ali, Aldis Hodge, Glenn Powel

Velika dela ne čine sami heroji, već ekipa ljudi koja neku ideju pretvara u stvarnost. Svi ćemo se setiti genijalnih vojskovođa, državnika, naučnika, ali ćemo po putu zaboraviti one milione vojnika, pomoćnika, inženjera i tehničara. Naročito ako nam se ne uklapaju u narativ. To ne znači da individualni doprinos svakog pojedinačno, bilo kroz vredan rad i čeličnu volju ili kroz trenutak inspiracije i dovoljno bezobrazluka, nije bitan. Ali ne dolazi sa najvišeg mesta, pa zašto bismo pamtili...

Hidden Figures je priča o tri takve heroine iz senke čija imena nisu punila novinske stupce. One su bile zaposlenice NASA-inog računskog odeljenja (dok je kompjuter, makar ona kutija veličine cele sobe koja radi na bušene kartice, bio egzotika čak i za NASA-u, pa su postojala cela odeljenja uglavnom popunjena ženama za “pešački” račun) koje su se aktivno uključile u “Svemirsku trku”. I to kao žene i crnkinje u mnogo rasističkijem (segregacija je još uvek bila na snazi čak i u NASA-i) i seksističkijem (podela na “muška” i “ženska” zanimanja nije bila upitna) svetu. Jesu li baš one odlučile utakmicu između Amerikanaca i Sovjeta, ne bih se usudio tvrditi, ali zbog filmske čarolije možemo verovati da jesu.

One su matematičarka Katherine G. Johnson (Henson), supervizorka jednog računskog odseka i kasnije programerka Dorothy Vaughan (Spencer) i zaposlenica koja želi postati inženjerka Mary Jackson (Monae). Upoznajemo ih kao trio dobrih prijateljica kojima se auto pokvario na putu za posao. Tako dobijamo i konture njihovih ličnosti: Katherine je mudri optimista, Dorothy je jezičava i realistična, a Mary je onako malo bezobrazna i koketna.

Karijera će ih svaku za sebe pogurati napred. Katherine kao protagonistkinja će proveravati i ispravljati greške u računu na zaprepaštenje svojih nadređenih, nadmenog Stafforda (Parsons) i dobronamernog Harrisona (Costner), pa će postati deo najužeg tima oko lansiranja Johna Glenna (Powel) u orbitu i njegovog spuštanja na Zemlju. Dorothy će se prvo izboriti za svoj status supervizorke, pa će zatim shvatiti kompjutere kao budućnost, naučiti programiranje i obučiti tim svojih cura, kako ih zove, za rad na tim mašinama, sve vreme se boreći sa birokratijom oličenom u Vivian Mitchell (Dunst). Mary će se čak na sudu boriti za svoje pravo da pohađa kurs u belačkoj i uglavnom muškoj školi.

Njihov zajednički neprijatelj je segregacija, ali i nepoverenje okruženja da one kao žene mogu parirati muškarcima. Najefikasnija slika segregacije je Katherine koja nervozno tapka nogom i trči po pola milje po kiši do toaleta i nazad, i ta slika se ponavlja do njenog “act out” vrhunca u kojem objašnjava da je to jedini toalet za obojene, u jedinom računskom odeljenju za obojene. Obojeni, dakle, nisu predviđeni u odeljenjima bliže centru zbivanja, baš kao što žene nisu predviđene na planerskim sastancima pa od prisutnih, uglavnom vojnih lica, dobijaju cenzurirane izveštaje po kojima moraju računati. Neke od njih poverenje ne dobijaju ni kod kuće, od svojih muževa i suseda.

Hidden Figures je ono što nazivamo oscar-filmom: film napravljen po modelu za osvajanje nagrada, inspirativna drama po istinitim događajima distorziranim taman toliko da se uklope u zašećerenu, naivnu sliku sveta. I u tom smislu čak ni neverovatno naivna infuzija napetosti pri kraju ni “kaži mi kako da se osećam” muzika nisu nešto čemu se treba čuditi. To nekako dođe kao pravilo pod-žanra. Problem je samo što takva situacija nije baš najbolje u skladu sa ostatkom filma koji je izuzetno pažljivo urađen. Scenario je čvrst i u suštini ovlaš skicirane likove provlači kroz uverljivo zamišljene situacije, pritom se dosta računa vodi o ritmu, tempu i dinamici. Hidden Figures je potpuno predvidljiv, ali zbog toga nimalo dosadan čak i onda kada izgubi kompas. Čak i to blesavo finale je okupano u filtriranoj slici neba i mora, Zemlje iz svemira i ostalih poslastica.

Gluma je, takođe, vrhunska. Ništa manje nismo očekivali od Octavije Spencer koja je zaista ekspert za na taj način koloritne uloge, a Taraji P. Henson, pre svega aktivna na televiziji, i Janelle Monae, pre svega pevačica, ali sa glumačkom karijerom u uzlaznoj putanji, svakako su pozitivno iznenađenje. Kirsten Dunst je zarobljena sa u suštini slabo razrađenim likom koji je nosilac jedne jedine ideje (nesvesnog rasizma i birokratizacije), Kevin Costner kao da ponovo oživljava karijeru sa ulogama ljudi od autoriteta, dok se Jim Parsons (Sheldon Cooper iz serije The Big Bang Theory) pokazao kao glumac od jedne uloge.

Hidden Figures nije film za neko dugo pamćenje, iako njegova priča i ideja jesu. Čak bi možda bio efikasniji i efektniji da ne izlazi iz okvira NASA-e, jer vrlo malo profitira od privatnog života svojih junakinja. Ali i pored toga, reč je o jednom od onih filmova koji su urađeni kako treba tačno za određenu namenu. I u tome nema ničeg lošeg jer je i to zanat.

Approaching the Unknown

2016.

scenario i režija: Mark Elijah Rosenberg

uloge: Mark Strong, Luke Wilson, Sanaa Lathan

Ako postoji nešto što nas fascinira, onda je to svemir. Zato što je ogroman, odnosno beskonačan. Zato što je nasilan i bespoštedan. Zato što je malo reći da je naše znanje o njemu ograničeno i samo teorijsko, ono je zapravo neznatno i često potpuno neproverljivo. Zato što ga se, u krajnjoj liniji plašimo kao nepoznatog.

Zato želimo da ga osvojimo. Da budemo prvi negde, na Mesecu, na Marsu, van Zemlje koju smo toliko upoznali i koja nas ograničava. Da zgrabimo najviše. Zato pišemo pesme i romane, zato snimamo filmove o svemiru, od kičastih svemirskih opera preko kojih na svemir projektujemo ljudska, zemaljska iskustva, pa do komornih i mono-drama koje ispituju našu psihu u neposrednom kontaktu sa nepoznatim. Neke stvari nikad ne ostare...

Approaching the Unknown je te komorne, psihološke i filozofske sorte, ali zaista nemojte očekivati neku dubinu i spoznaju. Razlog tome je jednostavan: u poslednje vreme imamo zasićenje filmovima o nama u svemiru prepuštenima samima sebi, svome egu i svojim sposobnostima (Interstellar, Gravity, The Martian, Moon, Europa Report) i Approaching the Unknown od svih njih ponešto pozajmljuje, ali ostaje ravan i derivativan.

Kapetan Stanaforth (Strong) će biti prvi čovek na Marsu. U razmaku od nekoliko nedelja (putovanje traje 9 meseci), za njim je poslata Emily Maddox (Lathan). Njih dvoje će pripremiti teren za prvu ljudsku koloniju na “crvenoj planeti” sa proređenom atmosferom. Zašto su poslati pojedinačno i u malom razmaku, ne može nam objasniti ni kontrolor misije na Zemlji Skinny (Wilson).

Znamo samo da je sve Stanaforthova zamisao: on poznaje svaki šraf na svemirskom brodu i dizajnirao je reaktor koji izvlači vodu iz peska, kamena i prašine i već ga je testirao u pustinji. Ideja tog reaktora je da prvo izvuče elemente, kiseonik i vodonik, pa ih onda spoji u pijaću vodu. Mogao bih se setiti nekoliko objašnjenja zašto je to “bull”, ali recimo da prihvatimo to. Opet, zašto se ide na Mars pre testiranja istog recimo na Mesecu mi nije jasno, naročito ako uzmemo u obzir sa koliko budžetskih ograničenja se susreću svemirske agencije. Ali da prihvatimo i to kao premisu, jer je nužno da je Stanaforth sam na svom putu, naoružan znanjem i čeličnom voljom i opsednut raznim mislima, naročito kako put odmiče.

To je svakako šlagvort za filozofiju i naklapanje, ređe kroz debatu u dijalogu sa koleginicom koja ga sledi u drugom brodu i arhetipski opreznim kontrolorom, a češće u naratorskim monolozima. Prava je šteta što sve to ostaje u sferi naklapanja i gotovo nikad ne dođe do nivoa filozofije. Očiti su uticaji Solarisa i 2001: A Space Odyssey, čak i ambicija i samouverenost da se ti uzori dostignu, ali Rosenberg jednostavno nije autor sa dovoljnim iskustvom, ali ni talentom za takav podvig. U tom smislu, Approaching the Unknown deluje kao “second hand” roba.

Svaka čast Marku Strongu, on je odličan glumac sposoban za različite transformacije, i činilo se kao dobra ideja pustiti ga samog na ekranu da pokaže šta ume, ali solo-igra nije njegov “forte”, a za to nema čak ni prikladnog lika, Stanaforth deluje suviše metodično i dosadno, pa se to prenosi i na putovanje, ma šta se na njemu dešavalo, a ne dešava se mnogo toga. Stvar je dramaturgije: Gravity se oslanjao na iznenadne katastrofe, The Martian na komične “ho-ruk” momente, Moon na improvizaciju, Europa Report na grupnu dinamiku, a Interstellar se ionako izgubio putem. Approaching the Unknown kao da pokušava da mazne pomalo od svakog, a da se to ne primeti, pa ostaje nedorečen i mlak. Naprosto, fali drame, unutrašnje i spoljašnje.

No dobro, sve je to oprostivo ako je barem vizuelno impozantan. Ali nije ni to: budžet je bio neznatan, pa tako imamo radnju ograničenu na studijsku kreaciju svemirskog broda i nekoliko podnošljivih CGI kadrova svemira. To je to. Nema čak ni igrarija sa gravitacijom.

I poslednja mogućnost da opravdam njegovo postojanje je potrošena... Nema smisla...

Apofenija

2016.

režija: Marin Malešević

scenario: Marin Malešević, Dragan Stanković

uloge: Aleksandar Đurica, Ljubomir Bandović, Boris Komnenić, Ivana V. Jovanović, Aleksandra Pleskonjić, Milivoje Obradović

Srpski film žanrovske odrednice SF drama u trajanju od preko tri sata i snimljen nezavisno, čitaj: bez kinte. Dodajte na to da je sinopsis nagrađen na nekom “pitchu” u Briselu pre nekoliko godina i da je film proveo barem tri godine u post-produkciji i sve će vam biti jasno, čak ne morate ni da pogledate niti jedan kadar iz filma. Ezoterična drvenica, eto šta.

Film prati četvoro likova i njihove ispresecane sudbine u rasponu od nekoliko dana. Ne očekujte hyperlink, barem ne uspeli. Naš protagonista je Simon Besedić (Đurica), o kakvog li hinta u prezimenu, propali pisac, alkoholičar i glavni i odgovorni urednik Mesečnog Armagedona. Njega zaspalog u napuštenoj kući predviđenoj za rušenje pronalazi Nikola Mrzopoljić (Bandović), čovek koji za sebe kaže da je na svom mestu. Besedić dalje pronalazi Etu (Jovanović), lečenu narkomanku i korumpiranu apotekarku, zapravo usamljenu vikend-prostitutku zlatnog srca. Već nekako, zbog Simonovog posla valjda, u priču ulazi i dr Mažibrada (Komnenić), psihijatar razočaran svojom strukom koji eksperimentima pokušava da pronikne u velike tajne mikro i makrokosmosa.

I ovako ne obećava puno toga osim dijaloga koji istovremeno deluju i proizvoljno i sa namerom mudroserski. Ali, to nije sve. Svako od njih ima neku svoju distrakciju. Najviše ih je kod Besedića, tu su njegov posao, preganjanje sa vlasnikom lista i oglašivačima i jurenje priča uglavnom u pravcu reklama za vračare i gatare. Uz to, tu je i njegov još nestabilniji i beskorisniji brat i uznemirujuće mlada beskućnica (divna cura, inače) koju je on pokupio. Mrzopoljić, pak, ima distrakciju u vidu svoje porodice i prilika na poslu (muljačine, naravno), a te stvari nisu baš tako nepovezane. Kod Ete je to njen klijent, verovatno ratni zločinac. Jedino je Mažibrada u potpunosti posvećen svojim eksperimentima.

Samo značenje pojma “apofenija” se može prevesti kao psihički poremećaj traženja i nalaženja nekakvog obrasca i smisla u nepovezanim, slučajnim stvarima. Autor Marin Malešević je u intervjuima izjavljivao kako su kontekstualne situacije, one iz svakodnevnog života i ne baš povezane sa glavnim tokom priče (koji je eluzivan, naročito kada toliko traje i traje i kada likovi samo pričaju i pričaju, pa s kim god ili prosto zure u prazno) zapravo ključne. To se može povezati sa naslovom i tim šumom informacija iz kojeg možemo izvući nekakav zaključak. Druga linija koja provejava je ljudskost i empatija, a Malešević i ko-scenarista Dragan Stanković u svojem poentiranju nisu baš suptilni.

Malešević takođe ističe autorski karakter i beskompromisnost svog filma, pozivajući se na to da film u Srbiji nije komercijalan posao, pa čemu kompromisi inače. Moram reći da to poštujem, kao što poštujem trud da se ovakav projekat završi makar na “štap i kanap” i predstavi publici. E, sad, tu dolazimo do problema: publike uglavnom nema, još manje one koja bi otišla da gleda tri sata brbljanja i meandriranja, pa je sva prilika da će Apofenija ostati više kao neko lično dostignuće za svog autora.

Trajanje i meandriranje nije jedini problem ovog autorskog filma. Štos je u tome što je malo toga što u filmu vidimo uopšte vredno pažnje, o inovaciji i impozantnosti da ne govorimo. Produkcijske vrednosti su na nivou TV drame, bile bi na nivou amaterizma da gluma nije profesionalna. Takva je, mlaka i neupadljiva, i režija, pa i dramaturgija koja likove čak ne uspeva da pozicionira odvojeno, pa ih onda poveže, gde zapravo nema nikakve tenzije i gde se dosta toga gubi po putu i odlazi u ćorsokak.

Jedina ako ne baš novina, a onda neobičnost filma je njegov milje: Novi Sad, za razliku od Beograda ili imenovane i neimenovane provincije koju imamo prilike da gledamo u srpskim filmovima. Taj Novi Sad je grad kao i svaki drugi, grad u kome se živi i prepoznaćemo ga možda po akcentima i po panoramama. Mada, neka je nešto snimljeno i tu.

Interstellar

2014.

režija: Christopher Nolan

scenario: Christopher Nolan, Jonathan Nolan

uloge: Matthew McConaughey, Anne Hathaway, Jessica Chastain, John Lithgow, Ellen Burstyn, Michael Caine, Casey Affleck, Matt Damon, Topher Grace, David Gyasi, Wess Bentley, David Oyelowo, Timothée Chalamet, Mackenzie Foy

Koplja se lome oko Interstellara, kao što se lome i oko njegovog autora, Christophera Nolana. Jedni će u filmu pronaći genijalnost, epičnost veću od života, dok će mu drugi očitavati pretencioznost, poziranje i petparačku filozofiju. Sve što se može reći za film, vredi i za Nolana kao autora. Film koji ga je proslavio, Memento, jedni smatraju inovativnim, dok drugi tvrde da je ceo film zapravo “gimmick”. Jedni smatraju da je Nolan sa novim Batmanima praktično izmislio novi stripovski “blockbuster”, jači u pod-tekstu nego u tekstu, namenjen ozbiljnijoj publici, a ne klincima, dok mu drugi nalaze podlu političku agendu ili očitavaju smaranje. Slične podele isplivavaju i kod Inceptiona, za mene jednog među najboljim novim filmovima, kome se može očitati preveliko petljanje sa pričom, pokazivanje tehničkih mogućnosti u narodu poznato kao kurčenje, te bespotrebno “fortune cookie” filozofiranje. Sve to postaje savršeno nebitno kada se zagrebe ispod površine filma i kada se otkrije njegov meta-nivo, na kojem Inception funkcioniše kao najbolji mogući esej o filmskoj umetnosti koji je pritom samo uvijen u formu akcionog spektakla za široku publiku.

Sve što se moglo reći za Nolanove ranije filmove, može se reći i za Interstellar. Ima u njemu i naučnog proseravanja, kako mudrovanja, tako i pojednostavljivanja i izmišljanja. Ovo potonje je možda naučno nekorektno, ali filmski sasvim legitimno. Ima tu i političke agende, ali ona ostaje samo pokazana, ne i razrađena. Ima i seratorske filozofije i brojnih (površnih) citata drugih filmova. Ima demonstracije tehničkih dometa. I u konfluksu svega toga, Interstellar na kraju nije loš, ali ni naročito dobar film.

Film počinje na Zemlji u ne tako dalekoj budućnosti. Katastrofa se nije dogodila, do nje je došlo i šteta je nepopravljiva. Paraziti napadaju biljke i one jedna za drugom odumiru, životinja više nema, ljudska populacija se proredila. Ukinuta je vojska, ukinuta je nauka, kao i obrazovanje i istraživanje, sve snage su usmerene na puko preživljavanje u prašnjavoj svakodnevici. U svrhu toga, čak je i američki svemirski program proglašen lažnim. Postavlja se pitanje otkud u tom svetu struje, nafte, automobila i kompjutera, ali Nolana to ne zanima, njegovo pravo. Nama kao gledaocima, međutim, mora biti jasno da će do proizvoljnosti dolaziti. Tako, recimo, imamo ničim izazvane i ničim opravdane “talking heads” koje nam u maniru dokumentarnog filma predstavljaju taj svet.

U tom svetu živi Cooper (McConaughey), farmer kukuruza, udovac, bivši astronaut i inženjer. Koji jednom, eto tako prateći koordinate koje njegova kćerka (Foy) dobija od “petodimenzionalnih” vanzemaljaca preko knjiga koje padaju na pod i zezalica sa gravitacijom, uspe da pronađe NASA-in štab skriven u napuštenom skladištu. Zemlja umire i osuđena je na propast, ali dobra stvar je da kod Saturna postoji crvotočina koja vodi u drugu galaksiju, gde je NASA već poslala 12 astronauta koji su pronašli 12 planeta potencijalno zanimljivih za kolonizaciju. Cooper bi zajedno sa doktoricom Brand (Hathaway), kćerkom profesora Branda (Caine), i još nekim astronautima i robotima pošao u poslednju misiju traženja pogodnog doma za Zemljane.

Ono što sledi je svemirska avantura i akcija, začinjena melodramom, filozofskim monolozima, citatima pesama i filmova i izenađujućim obratima. Posebno je zanimljiva petljancija sa relativnošću vremena tako da u nekoliko trenutaka mala Mackenzie Foy postaje Jessica Chastain, a Timothée Chalamet izrasta u Caseya Afflecka. Analogna fotografija na koju se Nolan među poslednjim autorima fura je impozantna, kao i elektronski soundtrack Hansa Zimmera. Te dve stvari puno pomažu kad film naiđe na prepreke i prezamršene petlje u priči ili kada priča i njena poruka skrenu u tešku banalnost.

Interstellar je film koji izgleda i zvuči dobro, na momente impozantno. Glumačka ekipa je brojna i zvezdana, svakako kompetentna da isfura svoje ne naročito kompleksne uloge. Matthew McConaughey je pouzdan kao i uvek, Jessica Chastain i Michael Kaine takođe. John Lithgow ima malu, ali koloritnu epizodu. Stvari ne stoje tako dobro sa Anne Hathaway čiji lik ostaje nerazrađen i pasivan, kao neka vrsta sparing-partnera za naučne, filozofske i moralne rasprave sa McConaugheyevim likom. Slično se može reći i za Caseya Afflecka, ali i Tophera Gracea, kao i ostatak astronauta, njihovi likovi naprosto nemaju dovoljno “mesa” da bi stajali samostalno, njihova jedina funkcija je vezana za druge likove u filmu. Da ne pominjem uzalud potrošenog Davida Oyelowa koji ima samo jednu scenu. Ellen Burstyn uglavnom vidimo kao “talking head”, tek kasnije dobija živog lika u jednoj sceni na kraju filma.

Kako je priča malo “all over the place”, takva je dosta često i režija. Publika dosta često pogrešno shvata Nolana, bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smislu. On nije ni tipična hollywoodska komercijala, ali nije baš ni “Auteur”. Njega bi se najpre moglo nazvati štreberom, kako u filmskom, tako i u svakom drugom smislu i Interstellar to najbolje pokazuje. Puno toga je u parafrazama naučnih teorija, sve te crne rupe, horizonti događaja, relativnost vremena, crvotočine. Nije nepoznata činjenica da su se braća Nolan konsultovala sa brojnim fizičarima kako njihovu ideju pretočiti u naučno korektnu, a univerzalno razumljivu priču. Na tom planu, Interstellar je uspešan koliko jedan hollywoodski film može biti, znači ne sjajno, nekad na štetu jednog, nekad na štetu drugog. Kada je u pitanju filmski štreberaj, Nolan se tu mnogo više oslanja na citate. Od Close Encounters, preko Contacta i Gravity do 2001: A Space Odyssey, te još nekolikih klasika SF-a, ali i filmova van tog žanra. Uspeh u tome je takođe upitan, jer se opet išlo na kompromise.

Sve u svemu, Interstellar je solidan, na momente čak i dobar film, ali je istovremeno i razočaranje. Jednostavno, od celog tog hypea koji se podigao (čemu je Nolan takođe veoma vičan), očekivanja nedvosmisleno rastu. Ovo je jedan od onih filmova koji poziraju kao da su ozbiljni i mudri, kao da imaju šta za reći. Međutim, osim čisto tehničkih aspekata, Interstellar ne donosi ništa kapitalno novo i neotkriveno. Ovo je primer preambicioznog filma. I to što nije loš i što je pratljiv je sasvim solidan uspeh. Međutim, nadali smo se da će biti više od toga. Mnogo više.

The Theory of Everything

2014.

režija: James Marsh

scenario: Anthony McCarten (po knjizi Jane Hawking)

uloge: Eddie Redmayne, Felicity Jones, Charlie Cox, Maxine Peake, Emily Watson

Iako je malo bolja situacija nego prošle godine, moram priznati da mi sezona nagrada i sve priče o njoj već polako idu na živce. Naprosto, previše je tu kalkulantskih filmova snimljenih sa “farovima” bačenim na nagrade, a oni retko kad opravdaju moja očekivanja. Kad smo već kod kalkulantstva, ima li grđeg i goreg primera toga od biografskih filmova?

Istini za volju, naučnike baš i nemamo često na tapetu. Političari, državnici i vojskovođe su imali uticaja na čovečanstvo. Poznate ličnosti iz sveta zabave su tu i zato što nas zanimaju i zato što Hollywood aplaudira samom sebi. Krimosi su uvek zabavni. Sportistima se divimo. Relativni anonimusi kojima se posrećilo da dožive 15 minuta slave zbog nekog svog čina su tu da nas podsete da su ponekad i obični ljudi bitni za nešto. A naučnici, eto, nisu zanimljivi. Nauka je zajebana, filozofija iza nje još više, a ni njihov život je često doadan i profesorski. 

No dobro, ove godine u najvišoj konkurenciji za Oscara imamo čak dva filma o naučnicima. Pisao sam već o The Imitation Game, biografiji Alana Turinga, čoveka koji je “razbio” enigmu i započeo razvoj digitalnih kompjutera. Sada je red na The Theory of Everything, biografiju jednog od najvećih živućih umova, Stephena Hawkinga. Kao ni prethodni film, ni ovaj me se nije naročito dojmio, neki od razloga su isti, neki potpuno drugačiji.

Zapravo, oba filma se bave više privatnim aspektima života svojih likova nego što se bave njihovim radom. The Imitation Game se, istina, više drži cele te priče sa enigmom, ali barem kroz pola filma Turing se bori sa posledicama neprihvatanja svoje homoseksualnosti. The Theory of Everything se više bavi Hawkingovom bolešću nego njegovim naučnim, filozofskim i literarnim radom. Zvuči politički nekorektno, ali koliko je moguće postići na filmskom planu sa likom koji se jedva pomera i jedva govori, postepeno gubeći moć oba? Priznajem, fascinantno je da je Hawking sa svojom dijagnozom poživeo toliko dugo i da je danas još živ i vrlo aktivan. Zanimljiv je i projekat glasovnog sintisajzera koji mu omogućava govor i pisanje. Zanimljive su i knjige koje je napisao i njegov naučno-popularni stil, što ga zapravo i čini savremenim velikanom. Problem je što ćemo vrlo malo od toga videti kroz film nastao po memoarima njegove bivše žene. I sam Hawking je, u maniru pravog duhovitog Britanca, lagano popljuvao film proglasivši ga ne toliko lošim koliko je on očekivao, a glavna zamerka mu je bio fokus na nebitne stvari umesto nauke.

Film je rastegnut na nekoliko decenija njegovog života. Počinje sa Hawkingom (Redmayne) na koledžu i upoznavanjem i romansom sa Jane (Jones). Njegovi dani srećnog života sa slatkom curom i kameraderije sa drugarima s faksa su kratkog veka, jer mu vrlo brzo biva otkrivena degenrativna bolest nervnog sistema, ALS. Doktori su mu predvideli dve godine života, a Jane se, uprkos svemu i na svoje insistiranje, udala za njega. Hawking je uz odgovarajuću negu uspeo da doktorira, postavlja, ispituje i opovrgava svoje teze vezane za odnos kvantne fizike i teorije relativiteta, i da poživi jako, jako dugo, uz uspone, padove, posete bolnicama (bivši francuski fudbaler Frank Leboeuf ima cameo ulogu kao švicarski doktor).

Izbegavajući da stvara dramu oko naučnih teorija i razmene mišljenja u okviru struke, film je fokusiran na aferu gospođe Hawking sa svojim zborovođom i kasnijim mužem Jonathanom Jonesom (Cox). Deo drame Hawkingovih je i u različitim pogledima na religiju, Stephen je ateista, a Jane posvećena vernica, a Jonathan kao vođa crkvenog hora se u tu sliku savršeno uklapa. Štos je u tome što ta ljubavna afera nije skandal, a iako je moralno upitna, ne dolazi do nekog preispitivanja. To ima smisla kada se uzme u obzir po čijoj knjizi je snimljen film. Istini za volju, i druga gospođa Hawking, negovateljica Elaine (Peake) se pojavljuje u nekoliko scena i ostaje nerazrađena, ali je makar izbegnuto prepucavanje između bivših supružnika.

Priča bez prave drame koja se vezuje za protagonistu svakako nije jača strana ovog filma. Fokus je na ulogama koje su ostvarili dvoje glavnih glumaca. Eddie Redmayne je uverljiv kao Hawking, ali pitanje je koliko je to sa ograničenim kretanjem i govorom gluma. Transformacija je tu, od klasičnog štrebera do osobe sa potpunim hendikepom, držanje i facijalne ekspresije su na mestu, ali Redmayne zapravo nema previše posla iz prostog razloga što je Hawking predstavljen kao statista u svom privatnom životu. Sa Jane stvari stoje nešto bolje, ipak je njena knjiga u pitanju. Felicity Jones svoju ulogu igra apsolutno savršeno i na mestu i potpuno kupujemo njenu izvedbu žene u teškom problemu i sa velikom moralnom dilemom. Charlie Cox ima nezahtevnu i nezahvalnu ulogu pristojnog čoveka koji je postao nečiji ljubavnik i ničim se ne ističe.

Zapravo, problem ovog filma je u velikoj meri bezidejan scenario Anthonija McCartena koji se svodi na izbor delova iz knjige i njihovo linearno izlaganje kroz film. Sa takvim scenariom, reditelj James Marsh nije imao previše izbora. On svoje glumce vodi solidno i oni uspevaju da iskoriste potencijale svojih likova. Trebalo bi pohvaliti i vizualni aspekt filma, posebno osećaj za period, naročito vidljiv na početku filma smešten u Hawkingove studentske dane početkom 60-ih. Marsh je inače dokumentarista i ima oko za detalj i osećaj za ljudskost priče, ali čini se da sa ovim materijalom nije mogao više.

Složiću se sa Hawkingom, The Theory of Everything nije loš film. Problem je u tome što je prosečan, fokusiran na krive stvari i u konačnici nebitan, jer na filmskom planu ne donosi ništa novo i suvislo. Takav kakav je možda i solidno prođe na Oscarima, jer je Akademiji transformacija bitnija od glume, pa je za očekivati da se stručnjacima potkrade greška i ne primete da je protagonista kroz veći deo filma sveden na statistu. Mišljenja sam da je Hawking zaslužio bolji film koji će ga prikazati kao naučnika i filozofa, a ne kao invalida.

I Origins

2014.

scenario i režija: Mike Cahill

uloge: Michael Pitt, Brit Marling, Astrid Berges-Frisbey, Steven Yeun

Podela na materijalno i duhovno (ne nužno religiozno i dogmatično, više onako neopipljivo) je jedan od najstarijih filozoskih dualiteta i predmet večitih nerešenih debata. Ono što iz te dualnosti izvire je i sukob mišljenja između nauke bazirane na strogim činjenicama, nedovršene i otvorene za unapređenje i vere, i kao koncepta (ne traženja faktografske potvrde za određeni stav) i kao religije zasnovane na nekakvim drevnim spisima. Za razliku od nauke, vera nudi konačnu mudrost. Ova dva koncepta su nepomirljiva i ostaće takva, ali će i jedan i drugi, naš odnos do njih i skepsa u znanje ili uverenje biti stalna tema umetnosti, pa i filma.

Na ovom zgodnom dualitetu i sukobu svetonazora počiva i I Origins, drugi film koji potpisuje Mike Cahill, višestruko nagrađivan za sličnu naučno-duhovnu meditaciju Another Earth (2011). Recimo da se sada dualitetu posvećuje otvoreno i u potpunosti, u centar priče postavlja jednog naučnika koji se suočava sa otkrićima koja nikako nisu kompatibilna sa njegovim faktografskim pogledom na svet i koja će dobro uzdrmati. Za razliku od Another Earth, filma koji otvara silne teme, a ne zatvara nijednu, I Origins deluje sređenije i konciznije.

Prvi problem mi za ovu kritiku stvara narativna linearnost filma i striktna podela na dva povezana dela, gde jedan nema smisla bez drugog. Ne za kvalitet filma ili njegovu procenu, nego upravo za pisanje kritike. Nemoguće je napisati konciznu kritiku bez spoilera, zato budite upozoreni. Ionako je film već neko vreme u opticaju i dosta ljudi ga je pogledalo. Ako slučajno niste, odložite ovu kritiku za kasnije i pogledajte film, vredan je toga.

Dakle, Ian (Pitt) je naučnik, mikrobiolog koji se bavi proučavanjem evolucije oka, od pojave u najprostijem obliku kod nižih organizama do savršeno kompleksnog ljudskog oka (iako sam poprilično uveren da neke druge životinjske vrste imaju kompleksnije oči od nas, što film ne pominje, ali nema veze). Preokret na poslu će mu biti kada dobije novu asistentkinju Karen (Marling) koja nije obična studentkinja koja juri potpis, nego je spremna da svog mentora intelektualno izazove. Njena ideja se sastoji u tome da je princip od prvog koraka pogrešan i da treba uključiti nulti korak: životinjsku vrstu koja nema sposobnost vida, ali ima predispozicije da ih razvije uz određeni genetski inženjering.

Njegov poslovni uspeh se poklapa sa prilično zanimljivim privatnim životom i poznanstvom sa prelepom, zanimljivom i začudnom Sofi (Berges-Frisbey). Ona je njegova sušta suprotnost: beskrajno romantično spiritualno biće koje veruje u razne bogove, inkarnacije, besmrtne duše, prošle i buduće živote. Njih dvoje su potpuno različiti, ali se, suprotno svakoj logici privlače ne samo seksualno, nego i kao ličnosti. Njihov odnos će biti brutalno prekinut kad Sofi nesrećnim slučajem pogine.

Sedam godina kasnije, Ian je cenjen i priznat naučnik, oženjen sa Karen i njih dvoje postaju roditelji malog Tobiasa. U međuvremenu je biometrija uznapredovala i Tobiasove oči bivaju skenirane i ubačene u bazu podataka odmah po rođenju. Štos je u tome što njegove oči imaju isti “pattern” kao i oči jedne druge osobe, a to se smatralo statistički nemogućim. Da stvar bude čudnija, Ian će otkriti da su njegove oči “pripadale” čoveku koji je umro na dan njegovog začeća, a mali Tobias prepoznaje pojmove vezane za pokojnikovu okolinu. Ianova radoznalost će ga uvući u novi eksperiment koji će uključivati i Sofi i njenu potencijalnu reinkarnaciju, negde na ulicama New Delhija.

Oči nisu slučajno izabrane kao tema filma i istraživanja, jer se smatraju ogledalom duše i, u konačnici, dokazom postojanja Boga ili makar nekog inteligentnog dizajna ljudskom umu nedostupnog. Naučna teza, nasuprot tome, govori da se oko nije pojavilo makar tako nego da je sastavni deo evolucije i da samo treba otkriti sve okolnosti. I pisanje naslova, iako deluje kao reklama za Apple ili kao internet žargon nije nimalo slučajno. U pitanju je jedna sasvim uspela igra rečima u kojoj se “eye” = oko i “I” = ja isto izgovaraju. Ispitujući misterije oka, Ian, hteo to ili ne, ispituje misterije duše, reinkarnacije i ljudske prirode. Teza koju film postavlja o konačnom “poolu” duša koje se onda moraju ponovo vraćati među žive i manifestacija toga na očima je standardna. Deo sa dušom je, pojednostavljeno rečeno, osnova mormonske religijske doktrine i osnova njihove fascinacije sa genealogijom. Dodatak sa očima je već deo standardnog misticizma koji postoji u sličnom obliku i na Istoku i na Zapadu.

Publiku će privući takva premisa, ali postoji veliki rizik od banalizacije. Film je ipak medij sa svojim mogućnostima i svojom ekonomikom i logikom, pa se neke kompleksne ideje moraju pojednostaviti, posebno ako se računa na širu publiku od akademskih krugova. Cahill filmu prilazi intrigantno i inteligentno, poziva i na razum i na emocije i oba stavlja u atraktivni kontrast. Scene sa Sofi koja je tek nešto više nego kliše “manic pixie dream girl” evociraju eteričnost novijih Malickovih radova i podsećaju na san, dok su scene prvo u laboratoriji, a potom i u zajedničkom životu Iana i Karen obeležene hladnijim tonovima i statičnijom kamerom. Fotografija je bez mane, bilo da se radi o hvatanju ljudskih odnosa ili lokacijskih specifičnosti New Yorka i New Delhija. Tempo filma je pogođen sjajno, nove teze se pojavljuju i razmatraju dovoljno vremena da bi se smatrale temama, bez nepotrebnog gušenja, ali i bez zanemarivanja. Perspektiva je izbalansirana i nema prejudiciranja, pa se I Origins prati od početka do kraja i ne otpisuje tek tako. Na kraju je najmanje bitno ko je u pravu – film je umetnost puta, a ne odredišta.

Što se “castinga” tiče, Brit Marling smo očekivali, ona i Cahill su prijatelji i saradnici. Ovde ima nešto manju ulogu i nije imala upliva na scenario kao u Another Earth, ali svejedno pokazuje da je jedna od najzanimljivijh američkih glumica mlađe generacije, da pažljivo bira projekte i ima potpunu kontrolu nad svojom karijerom. Michael Pitt pokazuje svoju versatilnost, a njegova interpretacija Iana je nepogrešiva. Astrid Berges-Frisbey je taktilna, emotivna i zavodljiva i uloga Sofi joj leži savršeno. Steven Yeung je više nego pristojan kao Ianov i Karenin kolega.

U konačnici, I Origins je dobar, zanimljiv i gledljiv film, pažljivo osmišljen i realizovan. Nije to film koji ostavlja bez daha, ali velike teme znalački balansira sa sudbinama svojih likova. Nešto pojednostavljenja je normalno za očekivati, kao i neka tipična filmska rešenja. Ono što osvežava je odsustvo popovanja i intelektualne onanije. I Origins je veoma fluidan i gledljiv film koji zanimljivoj temi prilazi na pravi način. Zaslužio je moju preporuku.

Lucy

2014.

scenario i režija: Luc Besson

uloge: Scarlett Johansson, Morgan Freeman, Choi Min-Sik, Amr Waked, Pilou Asbaek

Lucy je film koji je sjajno prošao kod publike, ali je zato oštro podelio kritiku na tri tabora. Jedni ga smatraju za inteligentno koncipiran uglavnom zabavni i pitki – plitki letnji blockbuster. Reakcija drugih je “Dokle više, Luc Besson?”, a treći ga smatraju jednim od najuvredljivije glupih filmova poslednjih sezona. I jedni i drugi i treći mogu (ali ne moraju) biti u pravu, jer je Lucy film koji zavisi od početnog stava gledaoca. Ko je došao da se zabavi i uživa u trash (a Lucy svakim svojim kadrom vrišti “trash”), taj će upravo to i dobiti, a ko očekuje koherentno, logično i prosvetljujuće delo, taj će opasno izvisiti.

To ne treba da čudi kada je u pitanju Luc Besson. On kao reditelj izbacuje najmanje jedan film godišnje. Kao scenarista ili ko-scenarista barem još nekoliko, a kao producent na desetine kroz svoju “fabriku akcije” pod imenom Europacorp. Ako je i imao za reći nešto novo, on je to odavno učinio, a sada samo operira iz svoje zone ugodnosti. Uglavnom znamo šta ćemo dobiti, svidelo nam se to ili ne.

Besson sa Lucy nastavlja niz svojih super-heroina koje čine nadljudske napore da prevladaju ranjivost. Njegovi potpisni filmovi su na tome i bili zasnovani, La femme Nikita i The Professional, pa čak i trashy epopeja The Fifth Element. Lucy se svojom pojavom u to savršeno uklapa, isprva naivna američka studentkinja na razmeni u Taipeiu koja tokom filma dobija nadljudske moći. Lucy, međutim, nastavlja još jedan niz: transformaciju Scarlett Johansson iz glumice koja se pouzda uglavnom na svoju prirodnu lepotu u glumicu koja igra na kartu moći i integriteta. Ovo joj je treća SF uloga zaredom, nakon bestelesnog operativnog sistema u Her i vanzemaljke koja otkriva ljudskost u Under The Skin.

Ekspozicija je malo razdužena za film koji traje tek nešto više od 80 minuta bez odjavne špice. Na jednom planu imamo Lucy (Johansson) na Taiwanu kojoj njen ljigavi novi dečko (Asbaek) munta da dostavi kofer nepoznate sadržine gangsteru Jangu (Choi) i nevolju koja će je kasnije zadesiti: Chang će od nje načiniti “mazgu”, osobu koja u stomaku prenosi drogu preko granice. To je ispresecano sa slikama kosmosa i isečcima iz dokumentaraca o svetu divljih životinja i te asocijativne montaže su banalne koliko su i zabavne. Na drugom planu, imamo profesora Normana (Freeman) koji drži predavanje o većoj iskorištenosti moždanog kapaciteta. Ta teorija je samo zaumno naklapanje, obdačeno od strane relevantne nauke, ali se na filmu održava, valjda iz istih razloga kao psihoanaliza – taj mumbo jumbo je više nego filmičan.

Sticajem okolnosti, Lucy biva izložena velikoj dozi droge u svom trbuhu i oseća neverovatnu promenu. Njen um se otvara, a ona stiče super-moći opšteg spektra, u stanju je da pročita ceo internet za manje od minute, da se seti svega što je ikada osetila, da izdrži operaciju bez anestezije i da potamani četu gangstera, a da glavnom od njih prekopa po umu. Kako joj moći rastu, ona postaje svesna toga da nema previše vremena, i da sa njima mora nešto uraditi. Put je vodi u Pariz kod profesora, gangsteri su joj za petama, a u svemu će joj pomoći i mladi kapetan francuske policije (Waked). Sledi jurnjava i pucnjava sa minimumom logike i maksimumom krša, loma i eksplozivnih efekata, sa povremenim skretanjima na polje pseudo-nauke i pseudo-filozofije, na teritoriju nekakvog Matrixa ili sličnog instant-mudrovanja.

Osnovni problem filma je neujednačenost. Prva polovina je, i pored banalnih asocijacija i povremenih rasističkih ispada, svakako zanimljivija, intrigantnija i logički koherentnija. Gledati slatku naivnu plavušicu kako prolazi kroz transformaciju i postaje osvetnica je pravo zadovoljstvo. Pa ipak, kako Lucy kao lik postaje svesnija svojih neograničenih moći, Lucy kao film se tu gubi i odlazi u smeru nelogične akcione krljačine. Primera radi, još na Taiwanu je super-Lucy kopala po sećanjima šefa mafije, dok u Parizu nije uspela da primeti da se horda krvožednih Kineza ukotvila na deset metara od nje. Čini se da je Bessonu bilo zanimljivije da u sve to uklopi još jednu jurnjavu ulicama Pariza koja obiluje sudarima i eksplozijama kompaktnih evropskih automobila. Kraj sam za sebe je ridikulozan, ali šta smo očekivali...

Jedna jedina stvar tu Bessonu služi kao spas. On ima reputaciju trashera i čini se da je taj stav o sebi kao o trasheru prihvatio oberučke. Besson se ne uzima za ozbiljno, ne popuje i ne pokušava da nas uveri u istinitost. On se zabavlja istovremeno zabavljajući nas. Njegove slike evolucije nisu Malickovo mudrovanje iz The Tree of Life nego štosevi na nivou viceva koje čujete na ulici. Njegov rasizam nije duboko utemeljen prezir nego svesna kalkulacija na nešto malo jeftinog smeha od publike. Njegov scenario je namerno aljkav do granice haotičnog ludila, ali je njegova režija veoma promišljena.

To se najbolje vidi u izboru dvoje prvopotpisanih glumaca. Scarlett Johansson varira svoje dve prethodne uloge: Lucy je operativni sistem Samantha sa telom kao što je i vanzemaljka iz Under The Skin koja se kreće suprotnom putanjom – od ljudske slabosti do nadljudske moći. Slično važi i za Morgana Freemana, on ovde nije profesor Norman, on je Morgan Freeman, narator dokumentaraca o kosmosu, evoluciji i popularnoj nauci. Uz takve asocijacije, neka dalja karekterizacija nije preko potrebna, što se ne može reći za gangstera Janga. Choi (Oldboy) ga igra dobro koliko može, s obzirom na veoma malo materijala koliko ima na raspolaganju.

Da završim, nisam siguran koliko je dobar ili koliko je loš film Lucy. Dosta zavisi od očekivanja. Zezanje je tu, akcija je spektakularna, iako ponekad usiljena, reference vidljive, čak i providne. Film dobro izgleda i zvuči, posebno u boljoj dvorani. Glumci, barem glavni, su dobro odabrani i pušteni da sami iznesu svoje likove koji im stoje kao saliveni. Čak je i misija filma relativno plemenita: da se zabavimo, ali i da se osvestimo i počnemo da upotrebljavamo mozak, makar je to rečeno kroz psudo-naučnu osnovu filma. Problem nastaje sa logikom filma, čiji nas furiozni tempo zabavlja do maksimuma, ali pritom nema nikakve šanse da se drži makar interne logike.

Europa Report

2013.

režija: Sebastian Cordero

scenario: Philip Gelatt

uloge: Esbeth Dadvidtz, Anamaria Marinca, Christian Camargo, Michael Nyqvist, Daniel Wu, Karolina Wydra, Sharlto Copley, Dan Fogler, Isiah Whitlock Jr

Da se razumemo, nisam nikakav fan found footage filmova. Da, bili su nešto novo kada su se pojavili pre više od 30 godina (Cannibal Holocaust, 1980), istina je da su od tada evoluirali, ali fora sa jednim te istim šokom može se ponoviti samo određeni broj puta. Mehanika found footage filmova je slična: postoji nekakva kamera, bilo da neko od likova nešto snima iz ruke, bilo da je stacionarna kamera za neku vrstu praćenja ili prismotre i onda nešto uvrnuto, ludo, natprirodno, pobije ili na smrt istraumira naše likove. Po toj mehanici rade serijali The Blair Witch Project i Paranormal Activity, najpoznatiji primeri found footage kinematografije. Dodajmo tome i namerno amatersku estetiku, krkljav ton i mutnjikavu sliku nalik na VHS ili amatersku digitalnu kameru, da bi se, kao, dobilo na autentičnosti.

Europa Report je takav film, sa razlikom da je slika uglavnom čista (ipak su u pitanju kamere na svemirskom brodu). Ekipa od šest astronauta gubi svoje živote na misiji u nepoznato koja može pokrenuti nova i nova naučna otkrića. U pitanju su vrhunski astronauti iz različitih država, misija je privatna i ambiciozna, cilj je spustiti se na Evropu, Jupiterov satelit i pokupiti uzorke ispod leda. Premisa je da gde ima vode, ima i života, makar jednostavnog, mada je teorija sa Evropom malo nategnuta.

Naime, prihvaćeno znanje je da je Jupiter smeđi patuljak, vrsta verovatno ugašene zvezde i da je počeo da se ponaša kao planeta nakon što je potrošio svoje gorivo. Njegovi sateliti su bivše planete koje i dalje orbitiraju oko njega. Evropa je, ako ne najveći, onda barem najpoznatiji satelit, na nekim snimcima je utvrđeno da je okovan ledom (pitanje je da li je to baš led, voda u čvrstom stanju), ali ispod se nalazi kora.

Priča tu, sa naučne tačke gledišta, počinje da se gubi. Naime, uslovi tako daleko od Sunca nisu baš povoljni za život bilo kog tipa, hladno je, skoro je nemoguće zamisliti postojanje fluida na tako niskim temperaturama, a ni radijacija nije nimalo naivan problem.

Što se autentičnosti tiče, neke od procedura na brodu tokom putovanja su prikazane koliko-toliko uverljivo (makar nama koji nikada nismo leteli u kosmos, pa sve što znamo videli smo na vestima ili u dokumentarnim emisijama, ostavljam mogućnost da bi astronauti imali šta da zamere). Posveta Kubrickovoj 2001: A Space Odyssey, kada posle ulaska u bestežinsko stanje astronauti začuju Straussov valcer je lep detalj. Kosmos je prikazan kao negostoljubivo mesto gde držanje do procedure spasava živote, što je u skladu sa našim laičkim znanjem, bez želje da nam se pričaju bajke.

Problem nastaje što likovi „in character“ toga nisu baš svesni, pa pokušavaju da izvedu svemirsku kaubojštinu. Prvi astronaut gine, odnosno biva ostavljen u bestežinskom stanju kada Sunčeva oluja ošteti komunikacijski panel, pa dvojica astronauta pokušavaju da ga poprave u bestežinskom stanju. To je, naravno, loša odluka i mlađi inženjer će dobiti nešto toksične materije na odelu, te neće moći da se vrati u kabinu. Razumna odluka bi bila prekinuti misiju i vratiti se nazad, ali ekipa nastavlja dalje. Drugi član posade gine zbog šetnje po Evropi koja nije bila predviđena protokolom, ali je „vitalna“ za misiju. Okeanografkinja Katya propada kroz tanak led (pomalo cartoonish) prikupljajući uzorke, i već znajući da na Evropi postoji makar primitivni oblik života. Još dvoje će propasti kroz led do kraja filma. Kapetan Xu će nastradati prilikom neuspelog poletanja i pada letilice. Poslednja će ostati kopilotkinja Dasque koja će napraviti završni unos nakon popravke komunikacijskog panela, poslati godinu dana snimaka koji nedostaju i pustiti „vodu“ sa Evrope i sve što se nalazi u njoj u svemirski brod i tako izvršiti samoubistvo u ime nauke.

Ako već pomalo odstupa od klasičnog found footage principa, Europa Report se drži drugih klišeja SF i horor filmova, a naročito kombinacije ta dva žanra. Pomenuli smo Odiseju, koja ima nemali horor potencijal, ali mehanika Europa Reporta podseće pre svega na originalnog Aliena, sa klaustrofobičnom atmosferom i eluzivnim, skoro nevidljivim protivnikom koji tamani junake. Alien je veliki film i prvi je napravio pravu fuziju SF-a i horora, a razni derivati su snimani posle toga, uključujući i Boylov Sunshine (2007).

Izlaganje je pomalo na preskok, ali se narativna linija da lako pratiti, pošto su preskoci očekivani i po uzusima found footage žanra (utisak naknadne montaže velike količine sirovog materijala). Većina kritičara se žalila na ispresecanost događaja u i oko broda sa snimkom sa neke konferencije za štampu koja sumira događaje. Troje ljudi na konferenciji nam služe kao neka vrsta naratora i ne ponavljaju se previše, ali odaju utisak dokumentarne emisije na televiziji ili čak informativnog specijala. Možda to nije maštovito, ali je dovoljno efektno.

Glumačka postava je internacionalna, najviše teksta imaju Esbeth Davidtz kao portparol svemirske kompanije i rumunska glumica Anamaria Marinca kao Desque. Možemo prepoznati i Christiana Camarga (iz Dextera), Isaih Witlocka (iz The Wire), Michaela Nyquista (iz švedske Millenium trilogije) i Sharlta Copleya (District 9). Svi su jako dobri u relativno jednostavnim ulogama koje su im date, a šarenilo akcenata doprinosi realističnom dojmu internacionalne svemirske misije.

Reditelj Sebastian Cordero je potpisao nekoliko značajnih ekvadorskih filmova, uglavnom spojeva kriminalističkih trilera i socijalnih drama, među kojima istupa koprodukcijski triler po istinitom događaju Chronicles (2004) o serijskom ubici sa Anda, snimljen sa hollywoodskim glumcima. Produkcija Europa Reporta je svedena, kao i za većinu found footage filmova, nezavisna i u velikoj meri neambiciozna.

Iako ne donosi ništa posebno novo, Europa Report ima ono nešto što gledaoca drži prikovanim za ekran. Za mene je to naučna meditacija o tome dokle smo spremni da idemo u naučnom istraživanju. Možda smo suviše ograničeni svojim neznanjem ili nedovoljnom sistematizacijom znanja da bismo napravili proboj i otišli dalje. Možda nismo dovoljno hrabri i spremni da se žrtvujemo. Možda nemamo dovoljno novca da idemo dalje i brže nego do sada. Europa Report će nas podsetiti na opasnost nepoznatog, ali i božanstveni osećaj nakon otkrića. Zanimljiva je kao naučna meditacija, ali može poslužiti i kao zabavna found footage boza za ljubitelje SF horora.