Asteroid City

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Verovatno da nema filmskog autora čiji je filmski izraz prepoznatljiviji od onog kojeg se u svojim radovima drži Ves Anderson. Pastelne boje. Načičkani kadrovi. Geometrijska kompozicija, uz insistiranje na savršenoj simetriji. Detalji vremena i mesta. Ekstenzivni ansambl (poznatih) glumaca. Priče u okviru ili okvirima. Apsurdni humor isporučen ravnim, ozbiljnim tonom.

Uostalom, dovoljno je pogledati možda nekoliko sekundi filma, pa biti siguran da je Andersonov. I sve to, a možda još ponešto, čeka nas i u autorovom najnovijem uratku Asteroid City prikazanom na filmskom festivalu u Puli, u Areni, u ponoćnom terminu u novoj koncepciji festivala pod novom upravom. Zapravo, ovakav film i funkcioniše jedino na velikom platnu, a svako dodatno „očuđenje“ i specifikacija festivalskog okruženja idu mu na ruku.

Počnimo s okvirom: crno-belo i u starinskom, „akademskom“ formatu slike snimljenom televizijskim spcijalom koji vodi neimenovani voditelj (Brajan Krenston). Tema specijala je život i delo dramskog pisca Konrada Erpa (Edvard Norton), a posebno njegova poslednja drama Asteroid City smeštena u naslovni (izmišljeni) pustinjski gradić nazvan po krateru koji je napravio meteorit nekih 5.000 godina ranije. Objašnjavanjem detalja scene i čitanjem didaskalija saznajemo da nesvakidašnji događaji u gradiću nisu samo stvar prošlosti, već da bi preko njega morao da prođe nikad završeni autoput, a da se u njegovoj okolini izvode nuklearne probe.

Na okvir i situacije „iza scene“ u produkciji pozorišne predstave, odnose između reditelja Šuberta Grina (Adrijen Brodi), glumaca Džonsa Hola i Mercedes Ford, samog pisca i još nekih likova poput instruktora glume i glumice čiji je lik „izrezan“ imaćemo priliku da se povremeno vratimo tokom filma. Glavnina tog toka, pak, je zamišljena kao televizijska ekranizacija te same drame i snimljena je u „andersonovski“ pastelnim bojama i na ultra-širokom „cinemascope“ formatu. Drama se odvija u tri čina (slikovne kartice nas povremeno podsećaju na čin i partikularne scene, te nam služe kao orijentacija), drugi se odvija dan posle prvog, a treći još nedelju dana kasnije.

Glavni junak drame je tužni ratni fotograf Ogi Stinbek (Džejson Švarcman, jedan od najstandardnijih Andersonovih glumaca, posebno u ranijim fazama autorove karijere). On, je, uskoro ćemo saznati, sveži udovac, a razlog njegove posete Asteroid Sitiju je konvencija mladih naučnika na kojoj učestvuje njegov sin Vudro (Džejk Rajan), a u pratnji su i tri mlađe kćeri „astronomskih“ imena i potencijalno natprirodnih sposobnosti. U trenutku početka drame, on deci još nije bio rekao da im je majka umrla, ali kvar na automobilu i poziv tastu Stenliju Zeku (Tom Henks u ulozi u kakvoj kod Andersona obično zamišljamo Bila Marija) će taj proces ubrzati.

U Asteroid Sitiju će Ogi upoznati još uvek poznatu, ali svejedno smorenu i moguće isluženu glumicu Midž Kembel (Skarlet Johanson) koja dolazi kao pratnja svojoj pametnici od kćeri Dini (Grejs Edvards) koja takođe učestvuje na konvenciji. Kako se između dvoje odraslih polako razvija romansa, tako se razvija i između dvoje mladih, na vrlo sličan „andersonovski“ nespretan način. Opet, te romanse su najopipljivija okosnica radnje u ovom kolažu od filma.

Takođe, tu su i drugi pametni klinci – učesnici konvencije, njihovi roditelji (Liv Šrajber, Houp Dejvis i Stiven Park), učiteljica Džun Daglas (Maja Houk), njen razred, muzikalni kauboji predvođeni Montanom (Rupert Frend), domaćin konvencije general Gibson (Džefri Rajt) i njegov asistent (Toni Revelori, Andersonovo glumačko otkriće u filmu Grand Budapest Hotel), te naučnica iz lokalne opservatorije, dr Hikenluper (Tilda Svinton, takođe redovna u Andersonovim filmovima). Svi su oni smešteni u bungalovskom motelu kojim upravlja ljigavi menadžer (Stiv Karel koji je u toj ulozi zamenio planiranog Bila Marija koji se pred snimanje razboleo, pa je kao utešnu nagradu dobio ulogu u foršpanu). Iznenadno pojavljivanje, čini se dobrohotnog vanzemaljca (kombinacija Džefa Goldbluma u retro-naivnom odelu i lutkarskog rada Kim Kokelear) dovodi do odluke da se gradić stavi u karantin, a njegovi stanovnici i gosti nateraju na tešnju interakciju međusobno...

Generalno gledano, što smo očekivali, to smo i dobili od Andersona i ovaj put, i to nije bez šarma (dapače), ali nije ni bez mane. Zapravo, Asteroid City više podseća na manje ili više pokretnu, a svejedno skriptiranu muzejsku postavku na temu američkog Jugozapada 50-ih, retro-futurizma, hladnoratovske paranoje, persiflaže porodičnih vrednosti, fascinacije naukom i počecima „NLO-kulture“, gde je Anderson i kreator i kustos. Opet, ako ga striktno gledamo kao filmsko delo, Asteroid City je nekako rastrzan, natrpan, s brojnim digresijama i očuđujućim momentima, bez neke radnje zapravo, a i taj nagoveštaj radnje zapravo služi više kao „kičma“ na koju autor kači svoje uvijene komentare potkrepljene referencama po postulatima post-modernizma, kao i vizuelne egzibicije.

Kao takav, Asteroid City nije nimalo „ekonomičan“ uradak, ni prema glumcima koje nemilice „troši“ na male, skoro pa „kameo“ uloge (očiti primer su Margo Robi, Vilem Defo i Met Dilon za čije likove se nije našlo mesta u opisu radnje), a ni prema gledaocima, naročito onima koji bi se rado skoncentrisali da „pohvataju“ sve te silne rukavce i obuhvate ih u celinu. Glumci koji imaju supstancijalnije uloge se s njima solidno snalaze, igrajući tipičnu „andersonovsku“ igru između improvizacije i vođenja u smeru neke generalne ideje pre nego životne opipljivosti svojih likova, ali nikome od njih uloga u ovom filmu neće biti uloga karijere. Šarma u tim „zašećerenim živim dioramama“ kojima nas Anderson zasipa, rekosmo, ne fali, baš kao što ne fali ni zanatske veštine na izvođačkom planu, od samog reditelja i njegove predanosti mizansenu i kadriranju da isti dođe do izražaja, preko kompozitora Aleksandra Despla i supervizora muzike Rendala Postera koji „saundtrek“ puni starim i novokomponovanim kantri-vestern hitovima, pa do direktora fotografije Roberta Jeomana koji sada već iskusno hvata Andersonove zamisli i montaže Barnija Pilinga koji sprečava da se film raspline i ispadne iz ritma, te ga drži „na okupu“ u trajanju od podnošljivih 105 minuta.

Na kraju, Asteroid City je tipičan Andersonov film koji nas, u pravim okolnostima, može prolazno razgaliti, a u krivim pomalo i umoriti. Dometi su mu „tu negde“ s prethodnim filmom The French Dispatch koji je, doduše, bio ambiciozniji, ali se zato više rasplinuo, premda su pojedini detalji bili impoznatniji. Solidno je sve to, ali nema tu kompaktnosti i zaokruženosti Moonrise Kingdom ili konsekventne monumentalnosti Grand Budapest Hotel, o novitetu rani(ji)h Andersonovih naslova da i ne govorimo.

The Grand Budapest Hotel

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

2014.

režija: Wes Anderson

scenario: Wes Anderson, Hugo Guinness

uloge: Ralph Fiennes, F. Murray Abraham, Mathieu Amalric, Adrien Brody, William Dafoe, Jeff Goldblum, Harvey Keitel, Bill Murray, Edward Norton, Jude Law, Jason Schwartzman, Saoirse Ronan, Lea Seydoux, Tilda Swinton, Oven Wilson, Bob Balaban, Tom Wilkinson, Tony Revolori

O radu Wesa Andersona postoje dve škole mišljenja. Po jednoj, on je jedini pravi i potpuni stilista u savremenom filmu i majstor kolaža boja, likova i emocija, dok po drugoj on pravi hiper-stilizovane, nesupstancijalne tupljavine od filmova. U obe se pominje stil, i to je ono što ga definiše. Filmovi Wesa Andersona imaju tendenciju da liče na filmove Wesa Andersona, a ja ću dodati i rane radove braće Coen, posebno Raising Arizona, kao nekakvu referencu. Obojeni su živim bojama, beskrajno romantični (u smislu romantizma, ne nužno romantike), složeni od „bits and pieces“ i generalno vedri. Neretko im fali podtekst, ali to ne mora da bude mana filma, naprotiv.

The Grand Budapest Hotel je na prvu loptu tipičan Andersonov film, hiper-stilizovan, sa uvoštenim ambijentom, elaboriranim kostimima, smenom statičnih i dinamičnih kadrova, sa pomalo krutim, tipskim likovima i možda nepotrebno komplikovanom konstrukcijom priče. Međutim, iako je film žanrovski fiksiran u „caper“ i „screwball“ komediju, ispod njegove površine se vrlo lako može naći grozan, težak kontekst.

Film počinje krajem 80-ih u fiktivnoj srednje-evropskoj i alpskoj državi Zubrawki (Češka, Slovačka, možda Slovenija?) u periodu već ocvalog socijalizma pred urušavanjem, pred spomenikom Autoru (Wilkinson), da bi nas kroz njegovu memoarsku knjigu odvela u istu zemlju, u doba real-socijalizma 60-ih godina u (od neodržavanja) ofucani, nekad monumentalni Grand Budapest hotel. Tu je mladi Autor (Law) upoznao misterioznog vlasnika, gospodina Mustafu (Abraham), vlasnika hotela koji mu je ispričao priču kako je taj hotel stekao...

 

To je bilo polovinom 30-ih, Zubrawkom se osećao odjek stare Evrope i Austrougarske imperije, mada sve tiši i tiši, dok se na njenim granicama videla pretnja nacizma. Mladi Zero Mustafa (Revolori) je tada počeo da radi u hotelu kao potrčko, pod strogom komandom, ali i očinskim mentorstvom šefa recepcije, g. Gustava (Fiennes). Taj nesvakidašnji čovek, džentlmen prefinjenih manira, uvek na usluzi eliti, ali bez moralnih skrupula, posebno prema seksu sa starijim damama (a možda i gospodom) vodio je hotel čvrstom, ali nežnom rukom i za svoje delo bio nagrađen od bogate sponzorke (Swinton) vrednom umetničkom slikom, jedinim vrednim komadom pokretne imovina koji je grofica imala. Videvši pičvajz oko testamenta, Gustave reši da sliku prosto drpi, što izazove dalji pičvajz, intrigu, jurnjavu i brutalna ubistva iza kojih stoji grofičin batler (Amalric), advokat (Goldblum), zlobni i bahati sin (Brody) i porodični plaćeni ubica (Dafoe). Savezi se stvaraju i rastvaraju, a naša dva junaka su u neposrednoj opasnosti i moraju da se uzdaju samo u svoju veštinu i pomoć simpatične mlade pekarke i Zerove velike ljubavi Agathe (Ronan). Dodajmo u celi haos i tajno društvo hotelskih recepcionara, dobrohotne robijaše, nacistoliku tajnu policiju predvođenu Inspektorom (Norton) i razne druge slučajne i neslučajne prolaznike, goste hotela, osoblje.

Kolaž kao kolaž, takvi filmovi su slični i nije ništa novo da imaju podtekst nekakve pretnje, bilo da je u pitanju uzdizanje nacizma ili obična ljudska niskost. Film nam nedvosmisleno poručuje da protagonista greši time što misli da su maniri i uglađenost jedini garant civilizacije i kao takvi dovoljno moćni da se suprotstave divljaštvu. Sa jedne strane, film nudi eskapizam, sa druge otrežnjenje. Kosmopolitski je jednako koliko i malograđanski, provincijalan i turistički. Veseo koliko i zabrinjavajući.

 

Pitanje je koliko je bilo pametno natrpati film ogromnim glumačkim imenima u relativno malim ulogama, jer takav postupak diže očekivanja do neba, ali možda ne može da ih ispuni. Pitanje je i koliko je konstrukcija filma po sistemu flasback u okviru flashbacka svrsishodna, iako je efektna. U svakom slučaju, Anderson sve drži pod kontrolom, vešto stilizuje i časti nas obiljem svojih detalja. Scena u kojoj zatvorski čuvari seku hleb, kobasice i drugu poslanu hranu, ali se ne usuđuju da dirnu slastičarsku skulpturu je kvintesencija malograđanskog „austrougarskog“ morala i estetike. Važnu ulogu u prethodnom Andersonovom filmu Moonrise Kingdom, smeštenom u okruženje skauta, igrao je formalni govor i vojnički sleng, toliko u The Grand Budapest Hotel značajnu ulogu igra etikecija i formalni govor u okviru hijerarhijskih odnosa (gost – osoblje, nadređeni – podređeni, vlast – puk) i to deluje prilično „andersonski“.

Glumci su odlični kada imaju prostora da zablistaju, Fiennes kao recepcioner je nezamenjiv i neprocenjiv, Norton i Keitel neprepoznatljivi pod svojim maskama, a Tilda Swinton svakako nosi masku koja se ne viđa svaki dan, a uz to joj i uloga uštogljene aristokratkinje savršeno stoji. Saoirse Ronan pokazuje da je glumačka nada na koju se može računati, a debitant Tony Revolori je jedno od većih otkrovenja.

Kičast, a opet lep, uštogljen koliko i fluidan, The Grand Budapest Hotel je neizmerno zabavan film, iako ume da umori gledaoce sa svim tim silnim manirizmom i detaljima. Ono što nije tipično (bolje reći prihvaćeno) za Andersona, ima sasvim solidnu količinu supstance, filmske i životne. Ne koliko stila, ali svejedno.