The Grand Budapest Hotel

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

2014.

režija: Wes Anderson

scenario: Wes Anderson, Hugo Guinness

uloge: Ralph Fiennes, F. Murray Abraham, Mathieu Amalric, Adrien Brody, William Dafoe, Jeff Goldblum, Harvey Keitel, Bill Murray, Edward Norton, Jude Law, Jason Schwartzman, Saoirse Ronan, Lea Seydoux, Tilda Swinton, Oven Wilson, Bob Balaban, Tom Wilkinson, Tony Revolori

O radu Wesa Andersona postoje dve škole mišljenja. Po jednoj, on je jedini pravi i potpuni stilista u savremenom filmu i majstor kolaža boja, likova i emocija, dok po drugoj on pravi hiper-stilizovane, nesupstancijalne tupljavine od filmova. U obe se pominje stil, i to je ono što ga definiše. Filmovi Wesa Andersona imaju tendenciju da liče na filmove Wesa Andersona, a ja ću dodati i rane radove braće Coen, posebno Raising Arizona, kao nekakvu referencu. Obojeni su živim bojama, beskrajno romantični (u smislu romantizma, ne nužno romantike), složeni od „bits and pieces“ i generalno vedri. Neretko im fali podtekst, ali to ne mora da bude mana filma, naprotiv.

The Grand Budapest Hotel je na prvu loptu tipičan Andersonov film, hiper-stilizovan, sa uvoštenim ambijentom, elaboriranim kostimima, smenom statičnih i dinamičnih kadrova, sa pomalo krutim, tipskim likovima i možda nepotrebno komplikovanom konstrukcijom priče. Međutim, iako je film žanrovski fiksiran u „caper“ i „screwball“ komediju, ispod njegove površine se vrlo lako može naći grozan, težak kontekst.

Film počinje krajem 80-ih u fiktivnoj srednje-evropskoj i alpskoj državi Zubrawki (Češka, Slovačka, možda Slovenija?) u periodu već ocvalog socijalizma pred urušavanjem, pred spomenikom Autoru (Wilkinson), da bi nas kroz njegovu memoarsku knjigu odvela u istu zemlju, u doba real-socijalizma 60-ih godina u (od neodržavanja) ofucani, nekad monumentalni Grand Budapest hotel. Tu je mladi Autor (Law) upoznao misterioznog vlasnika, gospodina Mustafu (Abraham), vlasnika hotela koji mu je ispričao priču kako je taj hotel stekao...

 

To je bilo polovinom 30-ih, Zubrawkom se osećao odjek stare Evrope i Austrougarske imperije, mada sve tiši i tiši, dok se na njenim granicama videla pretnja nacizma. Mladi Zero Mustafa (Revolori) je tada počeo da radi u hotelu kao potrčko, pod strogom komandom, ali i očinskim mentorstvom šefa recepcije, g. Gustava (Fiennes). Taj nesvakidašnji čovek, džentlmen prefinjenih manira, uvek na usluzi eliti, ali bez moralnih skrupula, posebno prema seksu sa starijim damama (a možda i gospodom) vodio je hotel čvrstom, ali nežnom rukom i za svoje delo bio nagrađen od bogate sponzorke (Swinton) vrednom umetničkom slikom, jedinim vrednim komadom pokretne imovina koji je grofica imala. Videvši pičvajz oko testamenta, Gustave reši da sliku prosto drpi, što izazove dalji pičvajz, intrigu, jurnjavu i brutalna ubistva iza kojih stoji grofičin batler (Amalric), advokat (Goldblum), zlobni i bahati sin (Brody) i porodični plaćeni ubica (Dafoe). Savezi se stvaraju i rastvaraju, a naša dva junaka su u neposrednoj opasnosti i moraju da se uzdaju samo u svoju veštinu i pomoć simpatične mlade pekarke i Zerove velike ljubavi Agathe (Ronan). Dodajmo u celi haos i tajno društvo hotelskih recepcionara, dobrohotne robijaše, nacistoliku tajnu policiju predvođenu Inspektorom (Norton) i razne druge slučajne i neslučajne prolaznike, goste hotela, osoblje.

Kolaž kao kolaž, takvi filmovi su slični i nije ništa novo da imaju podtekst nekakve pretnje, bilo da je u pitanju uzdizanje nacizma ili obična ljudska niskost. Film nam nedvosmisleno poručuje da protagonista greši time što misli da su maniri i uglađenost jedini garant civilizacije i kao takvi dovoljno moćni da se suprotstave divljaštvu. Sa jedne strane, film nudi eskapizam, sa druge otrežnjenje. Kosmopolitski je jednako koliko i malograđanski, provincijalan i turistički. Veseo koliko i zabrinjavajući.

 

Pitanje je koliko je bilo pametno natrpati film ogromnim glumačkim imenima u relativno malim ulogama, jer takav postupak diže očekivanja do neba, ali možda ne može da ih ispuni. Pitanje je i koliko je konstrukcija filma po sistemu flasback u okviru flashbacka svrsishodna, iako je efektna. U svakom slučaju, Anderson sve drži pod kontrolom, vešto stilizuje i časti nas obiljem svojih detalja. Scena u kojoj zatvorski čuvari seku hleb, kobasice i drugu poslanu hranu, ali se ne usuđuju da dirnu slastičarsku skulpturu je kvintesencija malograđanskog „austrougarskog“ morala i estetike. Važnu ulogu u prethodnom Andersonovom filmu Moonrise Kingdom, smeštenom u okruženje skauta, igrao je formalni govor i vojnički sleng, toliko u The Grand Budapest Hotel značajnu ulogu igra etikecija i formalni govor u okviru hijerarhijskih odnosa (gost – osoblje, nadređeni – podređeni, vlast – puk) i to deluje prilično „andersonski“.

Glumci su odlični kada imaju prostora da zablistaju, Fiennes kao recepcioner je nezamenjiv i neprocenjiv, Norton i Keitel neprepoznatljivi pod svojim maskama, a Tilda Swinton svakako nosi masku koja se ne viđa svaki dan, a uz to joj i uloga uštogljene aristokratkinje savršeno stoji. Saoirse Ronan pokazuje da je glumačka nada na koju se može računati, a debitant Tony Revolori je jedno od većih otkrovenja.

Kičast, a opet lep, uštogljen koliko i fluidan, The Grand Budapest Hotel je neizmerno zabavan film, iako ume da umori gledaoce sa svim tim silnim manirizmom i detaljima. Ono što nije tipično (bolje reći prihvaćeno) za Andersona, ima sasvim solidnu količinu supstance, filmske i životne. Ne koliko stila, ali svejedno.