La Paz

2013.

scenario i režija: Santiago Loza

uloge: Lisandro Rodriguez, Fidelia Batallanos Michel, Andrea Sternitz, Ricardo Felix, Beatriz Bernabe

La Paz je jedan od onih tipičnih festivalskih filmova, sa jedva vidljivim lukom radnje, inteligentno zamišljen i pristojno realizovan. Tema filma je veoma ozbiljna, glavni lik je sasvim običan mladić koji se bori sa shizofrenijom, a ritam je spor da sporiji ne može biti, tako da je film naporan za gledanje iako traje svega 70 minuta.

Liso (Rodriguez) biva otpušten iz bolnice nakon, čini se, dugotrajnog lečenja. Nećemo dobiti nikakvu istoriju bolesti, film se prosto ne vraća u prošlost. Samo znamo da je bilo problema, i da se Liso veoma sporo vraća u normalan život. On živi sa majkom (Sternitz) i ocem (Felix) u prostranoj vili, ali sa njima nema skoro nikakvu komunikaciju. Majčin pristup je zaštitnički na granici patologije (možda i preko granice), dok otac dosta nespretno pokušava da natera sina da se pokrene. Liso zato dobija novi motor, dosta džeparca, prilično čudan novi hobi i ohrabrenje da izađe iz kuće, pa makar i na kurve ili na piće. Od majke i oca ćemo čuti da je Liso bio sasvim normalan momak, da je studirao, družio se, imao devojke...

Međutim, ni ohrabrenje ni prisiljavanje ne pomažu, Liso ostaje čovek bez želja i ambicija, zaključan u svojoj ljušturi, sakriven iza praznog pogleda ni u šta. Jedina osoba koja može dopreti do njega je Sonia (Batallanos Michel), prostodušna kućna pomoćnica iz Bolivije. Za razliku od svih ostalih, ona je prirodna i smirena, i najvažnije od svega, potpuno iskrena. Između njih dvoje se formira jedno čudno prijateljstvo, jer je Sonia jedina osoba koja ga ne guši kao što ga guše roditelji, i jedina osoba koja ga se ne plaši i ne gleda ga kao čudaka, kao što ga se plaši i kao što ga gleda okolina.

Sam naslov filma je dvoznačan. Odnosi se na La Paz, glavni grad Bolivije i rodni grad kućne pomoćnice Sonie, prema kojem ona oseća neviđenu nostalgiju. Dalje, preneseno značenje treba potražiti u direktnom prevodu: la paz znači mir. Zašto mir? Iako se čini da ga ima, Liso kroz ceo film (i verovatno kroz veći deo života) traži taj neki svoj mir, i taj neki smisao svog postojanja. Ne treba mešati mir sa ravnom linijom kojom je njegov život krenuo, depresija i otupelost nisu mir, a utisak mira koji daju je fabrikovan.

La Paz je naporan, može se reći i dosadan film zato što nema luk radnje, iako se događaji ređaju oko Lisa. Svi ti događaji su bez ikakvog akcenta, u jednoj ravnoj liniji. Obrasci ponašanja likova se menjaju, pa i Lisovo ponašanje ostaje u velikoj meri isto. Posebno neugodne i naporne su scene koje Liso deli sa majkom, takav tip patologije nije lako gledati. Međutim, La Paz nije slučajno takav film i to ga čini inovativnim i čak solidnim filmom. Ravna linija kojom se film kreće je s razlogom tu, i odnosi se na ravnu liniju kojom se Lisov život kreće. Razlog za to su lekovi koji omogućavaju kontrolu bolesti, ali ne i potpuno izlečenje. Za razliku od drugih filmova, pre svega američkih, koji gotovo uvek bude neku lažnu nadu, La Paz je surovo realan.

Najveći teret filma je na glumcima, koji su redom odlični u svojim ulogama. Za to treba pohvaliti reditelja koji ih je izabrao i koji ih veoma precizno vodi. Bradley Cooper mi mogao da ide na časove kod Lisandra Rodrigueza kada sledeći put dobije ulogu psihičkog bolesnika. Istina, film bi dobio na dopadljivosti i dinamici kada bi scenario bio razrađeniji i kada bi možda uključio pod-zaplet ili dva, ali to bi u velikoj meri poremetilo suštinu filma. Vizuelni identitet je pristojan, međutim kamera iz ruke, upotrebljena radi prisnosti sa likovima, ponekad ide na živce i asocira na dosta vulgarnu manipulaciju gledaočevim emocijama. Da ne pominjemo da su prisnost fingirana kamerom i hladnoća Lisovog lika dva potpuno nespojiva pojma.

Sve u svemu, La Paz je film za tačno određenu publiku, onu festivalsku. Po svim pravilima „žanra“, što bi se reklo. I da nisam znao da je film prikazan na festivalu u Berlinu, i da to nije nimalo suptilno dato na uvodnoj kartici, već prvih nekoliko kadrova bi otklonilo svaku sumnju. Problem sa festivalskim filmovima je što se neretko može tačno pogoditi za koji su festival rađeni. Drugi problem je što takve filmove ili volite ili ne volite da gledate. La Paz ima nekoliko svojih prednosti, ali i jedan ključni nedostatak: dosadan je. Sa dobrim razlogom, ali svejedno dosadan.