Oldboy

2013.

režija: Spike Lee

scenario: Mark Protosevich (prema japanskom stripu)

uloge: Josh Brolin, Elizabeth Olsen, Sharlto Copley, Samuel L. Jackson, Michael Imperioli

Odmah da kažem da mi Spike Lee ne tako blago ide na živce, kao medijska persona, ali i kao autor. Kao medijska persona je glasan, namerno kontroverzan, svadljiv, sklon ispadima u javnosti i zajedljivim komentarima. Opljunuo je Clinta Eastwooda po liniji rasizma (zamislite, nije prikazao dovoljno crnaca na Iwo Jimi), pa mu je ovaj zapušio usta sa Invictusom. Posle toga je opljunuo Tarantina da se u Djangu sprda sa patnjom crnih robova i ispao pizda i štreber koji nije shvatio štos da se Tarantino sprda sa svim i svačim i slaže kolaže od filmova. To što Django Unchained nije preterano dobar film je druga priča, koja ima veze sa spajanjem suviše nespojivih stvari i lošom dramaturgijom, i to nema nikakve veze ni sa rasizmom ni sa Spikom Leejem.

Kao autor je zamešao brojne kontroverze , birao hrabre teme rasizma i borbe za građanska prava Afro-amerikanaca, Tu je koristio razne pristupe, od prilično šokantne glorifikacije fanatika i teroriste Malcoma X u istoimenom filmu (prva značajna uloga Denzela Washingtona), do efektnog dijaloškog pristupa u Get on The Bus i autobiografskog Crooklynu. U međuvremenu je počeo da flertuje sa žanr filmom, od solidnih Clockersa koji su možda poslužili kao inspiracija Davidu Simonu za The Corner i The Wire, preko inovativnog Summer of Sam do 25th Hour i nategnutog The Inside Man. Po pravilu na jedan solidan je dolazio po jedan “njesra” film, a Lee je nastavljao i nastavljao da štanca. Njegova skorija karijera se svodi na žanrovske i kvazi-žanrovske filmove snimljene u raljama studijskog sistema, na periferiji kojih on opali neki svoj politički stav, negde u trećem planu. Svoja izdrkavanja čuva za javne nastupe.

A onda mu je pao šaka projekat prerade genijalnog korejskog Oldboya i očekivanja su postavljena visoko. Nezahvalan je posao napraviti re-make odličnog, legendarnog filma, pravog modernog klasika i treba biti majstor da bi se u tome uspelo. Scorsese je bio na dobrom putu da napravi potpunu rekontekstualizaciju Infernal Affairs sa The Departed, a onda je usrao motku sa tipičnim azijskim “svako svakog pobije na toliko brutalan način da je to prosto komično” krajem koji nije u skladu sa veoma američkim ostatkom filma. Spike Lee je mislio da je toliki majstor, ali je još pre premijere najnovijeg filma pokazao da je običan piljar i šupak od čoveka koji je se ničim nije pobunio protiv jednog ob bezočnijih plagijata. Naime, producentska kuća je odbila ideju jednog umetnika za poster za film, pa ju je samo malo doradila i izmenila, a Spike Lee je uleteo u twitter prepucavanje sa mladim umetnikom. Kada promocija tako počne, jasno je da se neće dobro završiti. Film je neslavno propao na blagajnama, vrlo brzo se preselio na video format. Šta je pošlo po zlu? Pa, uglavnom sve.

Film je snimljen sa pogrešnom premisom, da samo treba premestiti radnju iz Koreje u Ameriku, promeniti jezik, smanjiti studiju nasilja i osvete, povećati akciju, ubaciti poneki politički momenat i napraviti dodatnu komplikaciju u motivaciji negativca, te da dodatno naruži ishodište protagoniste. Priča je manje ili više ista, prolazi kroz iste “checkpointe” kao i korejski original, ali utisak je da Lee sa pričom brza ne bi li stigao da ubaci više motivacijski neopravdanih akcionih scena i pokaže da je vešt zanatlija. Te akcione scene opterećuju ceo film kao preduga i prebrza solaža u heavy metal pesmi skromnih dometa. U redu je sve to, ali ja sam došao da čujem / vidim nešto drugo.

Dakle, protagonist Joe Doucett (Brolin) je nula od čoveka, pijandura, ošljar, loš otac i svinja od čoveka. Nakon jednog tipičnog pijanstva 1993. godine, na treći rođendan njegove kćeri, Joe vidi simpatičnu prostitutku sa žutim kišobranom i... probudi se u motelskoj sobi. U njoj će ostati 20 godina, videće kako mu onaj koji ga je zatočio namešta ubistvo žene, ješće jedan te isiti obrok svaki dan, gledaće televiziju i pratiti protok vremena, ostaviće alkohol, počeće da vežba i uči borilačke veštine. Razmišljaće o bekstvu i osveti, razmišljaće kako da se pomiri sa kćerkom i kako da je zaštiti, a onda će ga jednog dana njegov tamničar jednostavno omamiti, spakovati u kutiju i pustiti na poljani.

Joe će odmah pojuriti za žutim kišobranom kojeg se seća od večeri pre 20 godina, prebiti tim ragbista i sasvim zgodno upoznati Marie (Olsen) i njih dvoje će osetiti jaku međusobnu povezanost, toliku da će mu Marie postati glavni pomagač na putu osvete. Drugi pomagač će postati barmen Chucky (Imperioli), jedini koji ga se seća od pre nego što je bio zatvoren i jedini koga Joe nije zajebao. Dalje znate, pronaći restoran odakle je dolazila hrana, otkriti da je organizacija koju vodi Chaney (Jackson) samo unajmljena, pa onda ona epska tuča, nažalost kadrovi u njoj su isečeni, dok je u originalu jedan neprekinut. Otkriće se ko je negativac i šta ima protiv Joea, dešavaće se preokret za preokretom sve do šokantnog kraja, ovog puta bez hipnoze.

Kako stvari stoje, novi Oldboy može biti zanimljiv samo onima koji nisu gledali original, jer su događaji gotovo preslikani. Jedina razlika je da je američka verzija pojednostavljena do debilnosti i samo na prvu loptu zabavna. Najzanimljivijeg aspekta, anatomije jedne osvete ili dveju osveta ovde nema, sve tačke u scenariju su date proizvoljno i zgodno, tako da se pređu što brže i lakše. To ne bi trebalo da čudi, scenarista Protosevich je minorno ime koje stoji iza jednog ne baš dobrog re-makea I Am Legend i nekoliko konfekcijskih naslova, poput Thora. Čini se da je i reditelj Lee imao interes samo da pokaže kako je mega cool reditelj koji može da napravi azijsku tuču. Likovi postoje u svojoj beživotnoj datosti, nema njihovog razvoja.

 

Istini za volju, Josh Brolin radi solidan posao kao protagonist, sposoban je da odigra jakog, namučenog čoveka sa misijom. Ni Elizabeth Olsen nije loša kao Marie, ali njen lik je generički sidekick. Njih dvoje, nažalost, nemaju pravu hemiju u zajedničim scenama. Michael Imperioli, poznat kao televizijski glumac (The Sopranos), sasvim solidno igra barmena Chuckija. Kod negativaca stvari ne stoje dobro, Samuel L. Jackson ne donosi ništa novo osim manirizma koji je već izvodio u gomili svojih uloga. Divim se njegovoj upornosti i produktivnosti, ali možda ne bi bilo loše kada bi se malo odmorio i prestao da bude posvuduša. Sharlto Copley, inače glumac u usponu koji je briljirao u inače očajnom Elysiumu, ovde je potpuno bezličan i dosadan.

Sve u svemu, diglo se mnogo buke ni oko čega, kako to obično biva sa bombastičnim najavama. Oldboy je jedan od onih filmova kojima se nema šta dodati i oduzeti, pa je re-make potpuno besmislen, što zbog pojednostavljenosti psihološke komponente likova, što zbog slepog držanja azijskih akcionih scena u američkom okruženju, što deluje neukusno. Istini za volju, očekivao sam kompletni debilitet i nešto negledljivo i u tom smislu je novi Oldboy pozitivno iznenađenje. Spike Lee i Josh Brolin pričaju o isečenih 35 minuta materijala, Lee je zbog toga film potpisao sa “a Spike Lee film” umesto “a Spike Lee joint” (ne'š ti protesta, šta bi tu “joint” bio uopšte? ono što se puši? bar, birc, ćumez, rupa, buvara ili možda ćorka?). Slaba je to uteha, i sa izbrisanim materijalom Oldboy može biti samo nešto bolji od krš bioskopske verzije koju su isfurali producenti, ali nikako dobar kao jedan jedini, korejski originalni Oldboy. Neke stvari ne treba dirati.