Mayor / The Major

2013.

scenario i režija: Yuri Bykov

uloge: Denis Shvedov, Yuri Bykov, Irina Nizina, Ilya Isayev

Moram da priznam da nisam baš “na jebi si mater” sa ruskim filmom, novijim ili starijim. Odgledao sam nešto Tarkovskog i većini njegovog rada se divim, nešto Konchalovskog, ali on je amerikaniziran, za Mikhalkova najčešće nisam imao živaca, mada mu je 12 (remake 12 Angry Man) neverovatno zanimljiv, aktuelan i kritičan, sa samo mrvicom popovanja. Od autora nešto mlađe generacije, ispratio sam Balabanova koliko sam uspeo i zaključio da u svakom svom filmu, koje varira po periodu u koji je radnja smeštena i u manjoj meri po žanru, uglavnom ima isti “punchline” da je Rusija uvek bila grozno mesto za život, a da ljudi traže nadu na pogršnim, klišeiziranim mestima. Moje iskustvo govori da za ruske filmove treba imati dobar stomak, čelične živce i otvorene oči, i to poštujem.

E, sad, čemu ovoliki uvod? Da objasnim da nisam neki veliki poznavalac ruske kinematografije i da možda neću izvući svaku postojeću paralelu u filmu koji na ovom mestu recenziram. O Mayoru nije se nije raspisala svetska kritika, bar ne nekoliko američkih i engleskih sajtova koje redovno pratim, ali sam pročitao kritiku svoje koleginice sa FAK-a i zaintrigirao se. Naravno, prvo što sam uradio je nekakav domaći zadatak, prosta provera činjenica. Mayor je prikazan u Cannesu, Torontu i Karlovym Varyma, uz još nekoliko festivala. Autor Yuri Bykov potpisuje scenario i režiju, ali i montažu i muziku, a u pitanju je relativni novajlija na filmu sa samo jednim naslovom pre ovog filma.

Tema i filmski izraz su mi delovali primamljivo, u pitanju je korektni žanrovski film obojen modernim istočnoevropskim realizmom (naturalizmom), ograničen na jedan veoma neobičan, stresni dan u životu policijskog majora, komandira policijske stanice u gradiću blizu Ryazana. Dakle, major Sobolev (Shvedov) dobija urgentni poziv iz bolnice da mu se žena porađa, seda u zverinu od džipa i vozi kao manijak po snežnom putu. Izbegava prvi i drugi sudar, ali onda ugledamo majku i sina sa sankama na pešačkom prelazu, i jasno nam je da će neko imati bliski susret sa dve tone metala. Iz razloga dramaturških, klinac je izvukao najdeblji kraj.

Malo nevezanih činjenica iz fizike: voziti po snegu je nezgodno, nekad čak i opasno, a za jurcanje po snegu je potrebno biti težak moron. Trenje i prijanjanje je potpuno drugačije nego u normalnim uslovima, težak auto i zimske gume donekle pomažu, ali je svejedno kočenje jako rizičan potez, jerbo točkovi vrlo lako proklizaju. Nije da branim nesrećnog majora, kreten je ipak jurcao, ali sasvim je jasno zašto nije legao na kočnicu.

Naravno, majorov prvi instinkt je instinkt za preživljavanjem, pa onesvešćenu majku Irinu (Nizina) zaključava u autu i zove svoje kolege da dođu na uviđaj i vade ga iz govana. Eto nama inspektora Korshunova (Bykov) i policajca Merkulova (Isayev), koji montiraju uviđaj po kome Sobolev ispada nevin, a Irini podvaljuju alkohol i tek onda uzimaju krv za test, kako bi ona ispala pijana i nesposobna da se brine za klinca. Postoji puno razloga zašto ta taktika ne mora da urodi plodom, policajci jesu sila, bog i batina u ruskoj pripizdini, umreženi su sa političkim i finansijskim moćnicima, korumpirani do srži, često su kukavice i skloni zloupotrebi moći, ali ipak ne mogu da računaju na bezrezervnu saradnju ucveljenih roditelja kada jedan od momaka u plavom pregazi njegovo dete.

Pičvajz nastaje ubrzo, dečakov otac se buni, dobija batine, ali se vraća naoružan i uzima dvojicu policajaca za taoce. Izbija obračun, jedan policijski oficir gine, a otac biva de facto streljan po naređenju Korshunova. Međutim, Sobolev iznenada pronalazi moralni kompas i preumljuje se i rešava da zaštiti Irinu po cenu svog života.

Do tog trenutka, Mayor je sjajan film koji pogađa u centar na svakom planu. Sa neverovatno efektnom kamerom iz ruke, sugestivnim crno-belim tonovima u fotografiji koji jasno fiksiraju gledaočev moralni kompas i nekoliko briljantnih minijatura koje imaju manje veze sa samom pričom, a više se bave atmosferom, korupcijom i stanjem stvari u ruskoj pripizdini. Međutim, kada se Sobolev iz vedra neba promeni, film počinje da luta. I dalje je efikasan kao akcija, i održava, makar veštački, neku količinu napetosti, ali potpuno žrtvuje dramu, jer motivacija glavnog lika postaje nejasna. Uostalom, da je hteo da prekine “operaciju” zataškavanja, mogao je to na licu mesta, prizna krivicu za nesreću, izgubi posao, odsedi neko kratko vreme u ćorki i zaposli se kao zaštitar. Situaciju pomalo spasava to da drugim likovima motivacija ostaje ista i sebična, od početka do kraja, pa im je majorovo odstupanje sa ranije zacrtanog kursa veći problem od svega što može napraviti dečakova majka.

Na tehničkom planu, film ostaje solidan. Akcija je malo mutna, zbog kamere iz ruke, ali i dalje vidimo i detalj i preglednu sliku, kad šta treba. Neprekinuta sekvenca od policijske stanice do Irininog stana je impresivna. Muzika prati montažu i scenario i možda je malo preglasna i previše “ofira” sledeći događaj, ali ne smeta pošto je u pitanju post-rock, a ne neka nadrkana elektronika. Konačni utisak je da Mayor spaja intimizam i okrenutost unutrašnjem svetu likova, što srećemo u modernim rumunskim filmovima, i orijentaciju na akciju i žanr, što je novi trend u kinematografijama širom Evrope, u novije doba posebno na istoku.

Gluma je svetla tačka filma, Irina Nizina je odlična kao majka, očajnica koja ipak shvata da nema smisla ići sam i nejak protiv sistema. Ovaj film, kao i brojni filmovi pre njega, da se sistem u Rusiji ne menja, da su metode carizma, staljinizma i putinizma iste i jednako brutalne, a jedino se demagogija menja. Korshunov kao lik je simbol tog nepromenjenog sistema, jednako ga možemo zamisliti u svakom periodu ruske istorije, čak mu ni prezime nije izabrano slučajno i asocira na jednog od brutalnijih likova iz Tihog Dona. Yuri Bykov ga sjajno igra i, što je najvažnije, sa punim razumevanjem problematike. Denisu Shvedovu je posao koliko-toliko olakšan, jer i nakon promene od 180 stepeni koju njegov lik doživljava, nastup ostaje isti, sirov i grubijanski.

Problem sa Mayorom je neujednačenost između prve i druge polovine filma, što je boljka koja se pojavljuje i u srpskim i hrvatskim pokušajima da se napravi žanrovski film. Sve počinje sa pisanjem, odnosno sa potrebom da se priča konačno zapakuje, često bez dovoljno razrade i promišljanja. Takođe, posezanje za induciranjem emocija kod publike umesto da se pusti da stvari idu prirodnim i izazovu (ili ne izazovu) realne emocije tokom je jednako česta pojava. Jednom kada skrene sa trilerskog kursa, Mayor se gubi u neveštoj drami.

I pored toga, Mayor je sasvim solidan film koji treba pogledati. Bykov je relativno nov autor, hvata se raznih poslova u filmskom procesu i nije svugde jednako uspešan. Na njemu se vidi da je perceptivan i efikasan kao reditelj i kao montažer, dok je “jerking” koji radi kao scenarista početnička greška koju će, nadam se, ispraviti sa nekim od sledećih filmova.