All The Light in The Sky

2012.

režija: Joe Swanberg

scenario: Joe Swanberg, Jane Adams

uloge: Jane Adams, Sophia Takal, Kent Osborne, David Siskind, Larry Fessenden

All The Light in The Sky je pametan film koji postavlja nekoliko interesantnih pitanja, hoda po ivici novokomponovanog kulta mladosti, lepote i zdravlja koji ima gotovo religijske proporcije i pokušava da uhvati opsesiju ekologijom, Suncem, zračenjem i naukom. Solidna stvar sa tim je da evocira uspomene na neke druge filmove, meni najviše na My Dinner With Andre (Louis Malle, 1981). Sa druge strane, loša stvar je što All The Light in The Sky nema apsolutno nikakav odmak od izvesne dogme koja je zanimljiva samo veoma uskoj akademskoj publici. Ime te dogme je “mumblecore”.

Nemate pojma šta je mumblecore? Nemajte brige, do skora nisam ni ja. U pitanju je opskurna dogma u okviru američke indie produkcije nastala pod uticajem rada Johna Cassavettesa, danske Dogme 95 i francuskih Rive gauche smernica. U pitanju su “talky” filmovi, sa vrlo malo ili nimalo drame, gde se elementi improvizacije mešaju sa dokumentarističkim metodama, koji mogu, ali ne moraju imati scenario. Od glumaca se traži naturalizam i ležernost u pokretu i govoru, glumci ne moraju biti profesionalni i često igraju varijacije na same sebe. Umetničaranje, kako bih vam rekao.

Dakle, ovde imamo našu junakinju Marie, koju igra Jane Adams (TV serija Hung), ujedno i ko-scenaristkinja filma. Marie jako liči na Adamsovu, napunila je 45 godina, glumica je koja sasvim pristojno preživljava od hollywoodskih mrvica i indie produkcije. Ona je zdravstveno i ekološki osvešćena, pije neke bljak šejkove koje sama priprema, svako jutro vesla na dasci (nešto između kanua i surfinga), a svako veče sluša motivacione govore. Kada to ne radi, ona visi sa prijateljem i komšijom Rustijem (Fessenden) koji sjajno imitira Jacka Nicholsona (istini za volju, Fessenden zaista liči na Jacka), ispituje real-life naučnika Davida Siskinda o nekim gadgetima za merenje Sunčeve svetlosti, toplote i radijacije, čuje se sa psihoterapeutom, vozika na sastanke u svom BMW-u, itd.

Pogled u njenu rutinu imamo i pre i tokom posete njene nećakinje Faye (Takal), mlade glumice koja ima sve što je potrebno da bi se probila (to jest mladost, lepotu i malo talenta), ali još uvek uspela. Njih dve će uspoređivati sise (mladoj Faye su lepe, pune i podignute, nešto starijoj Marie se polako opuštaju i padaju), pričati o zajebanoj prirodi glumačkog posla (kao i svakog drugog u ovo vreme, i tu su odlučujući faktori iskustvo, veze i sreća), ići zajedno na žurke i spetljavati se sa prigodnim frajerima.

Nema drame, nema ni sukoba. Najnapetiji trenutak je kada Marie zaboravi ključeve kod ljubavnika kojem sprema pedalu, pa mora da mu izađe na oči. Drugi najnapetiji je razgovor sa tendencijom da se pretvori u prepirku između Marie i Rustija o prirodi njihovog odnosa pred sam kraj filma.

I to je ono što ovaj film i filmove ovog tipa koči, ta lažna ležernost koja podseća na savršeno neuredne tzv. “jutarnje” frizure sa tonom gela koje su previše elaborirane da bi bile iskrene, ili na bubnjeve na Metallicinom albumu St. Anger, koji su preproducirani sa namerom da zvuče kao kanta. Ta usiljenost i dogmatičnost izbija iz svakog kadra u ovom filmu, od same postavke lika Marie koja i jeste i nije verzija glumice Jane Adams, preko navodno neurednih dokumentarističkih kadrova i čudnih rakursa i igrarija sa formatima, gde se prepliću rediteljeva kamera i Mariein fotoaparat, pa do prilično nezgrapnog spajanja sijaset različitih tema u jednu na potpuno koherentnu celinu.

Naravno, sve to može biti čak i zanimljivo, pre svega studentnima kako teorije filma, tako i režije, kamere ili montaže, ali običnom gledaocu ovaj film će biti preserans. My Dinner With Andre nije slučajno pomenut kao referenca. U pitanju je veoma sveden film, dvojica likova tokom 90% filma sede za kafanskim stolom i razgovaraju o brojnim temama, od čisto tehničkih, preko umetničkih do filozofskih, pritom braneći dva skoro suprotna stajališta. My Dinner With Andre je samosvestan, kontrolisan film sa pravilnim akcentima, film koji se uprkos svedenosti može gledati jer ima drame i naznake sukoba. All The Light in The Sky je promašaj baš zbog toga što tih stvari nema.