Camille Claudel 1915

2013.

scenario i režija: Bruno Dumont

uloge: Juliette Binoche, Jean-Luc Vincent

Za manje upućene, Camille Claudel je bila poznata skulptorka izuzetnog talenta i, što ju je obeležilo, nesrećna Rodinova ljubavnica. Njihova veza se prilično ružno završila i jedna od teza je da je to na Camille ostavilo traga, da je nakon toga utonula u paranoju i deluzije, videvši u Rodinu figuru koja joj aktivno uništava život. Ona je živela u polu-dobrovoljnoj izolaciji u svom studiju, radila na svojim skulpturama i na uništavanju istih. U predvečerje Prvog svetskog rata, 1913. godine primljena je u duševnu bolnicu (navodno dobrovoljno), dve godine kasnije premeštena u crkvenu ludnicu daleko od Pariza, gde je i umrla 1943. pod sumnjivim okolnostima. Kome je do toga, može pogledati film Camille Claudel (1988), koji je melodramatičan, ali dovoljno informativan o ranijem periodu njenog života, tadašnjem stanju u francuskom društvu i u Camillinoj familiji. Film se završava njenim odlaskom u umobolnicu.

Camille Claudel 1915 je film mnogo užeg zamaha, sveden na svega nekoliko aktivnih likova, koji se proteže na tri dana tokom kojih Camille (Binoche) iščekuje posetu svog brata, pesnika i diplomate Paula (Vincent). Ona se nada da će je on spasiti, izvući iz bolnice i pustiti je da samostalno živi. Film je u potpunosti baziran na pismima koja su njih dvoje razmenjivali i na medicinskim izveštajima, kao statisti su koršćeni zaposlenici još uvek aktivne psihijatrijske bolnice, kao i stvarni pacijenti, što je etički upitno iako je na emocionalnom planu efektno. Dumont je inače sklon takvim rizicima, njegov stil je dosta hladnokrvan i posmatrački, čak i kada su u pitanju veoma osetljive teme.

Tokom filma se ne događa bog zna šta, vidimo Camille u njenim dnevnim rutinama i teskobi. Vidimo je kako se nevoljno kupa, kako sama priprema hranu u strahu od trovanja, kako šeta po bolničkom dvorištu, kako se brine za još bolesnije i nemoćnije pacijentkinje od sebe. Vidimo je kao relativno normalnu, svakako bistru i rečitu ženu kojoj očito nije mesto u tako zatvorenoj bolnici za najteže pacijente. Vidimo je srećnu i punu nade dok čeka brata. Ona je u bolnici tek dve godine i nema pojma da će u njoj ostati do smrti.

Film samo na početku i na kraju preko kartica sa tekstom objašnjava šta je bilo pre i šta je bilo kasnije sa Camille. Ono što se u filmu implicitno provlači je to da je Camille pala kao žrtva ne samo šovinističke umetničke klike koja ju je oduvek doživljavala kao pretnju, a njeni strahovi, posebno od iskorištavanja i plagiranja, su bili delimično opravdani. Camille je pala i kao žrtva promene odnosa moći u svojoj familiji. Nakon smrti svog oca ostala je bez podrške. Majka, religiozni fanatik, nikada nije odobravala njen umetnički poziv, a ni brat Paul sa njim nije bio oduševljen, ali više im je smetao Camillin slobodni duh i ne baš skrušen stil života. U filmu se spominje i abortus koji je umetnica imala.

Ono što manjka u radnji, reditelj Bruno Dumont pokušava da nadoknadi u emocijama. U suštini, sve u filmu je podređeno emocijama glavne junakinje i više deluje kao pozadina. Enterijer je oskudan, Juliette Binoche je često sama u kadru, dijaloga nema previše, uglavnom slušamo voice-over sadržaja pisama, svaka upotreba statista je ograničena što njihovim mogućnostima, što rizikom da film sklizne u eksploataciju. Istini za volju, Juliette Binoche je sjajna, ovo joj je možda čak i uloga života, a odigrala je mnogo vrhunskih uloga, i uspeva da nas veže za svoj lik, čak da nas natera da saosećamo s njom. Problem je što se emocije i izrazi lica ponavljaju malo previše puta i ostavljaju utisak praznog hoda.

Paul se pojavljuje tek duboko u drugoj polovini filma, razgovor između brata i sestre i njihovo suštinsko nerazumevanje, što je nešto najbliže temi što film ima, zauzima relativno malo vremena. Efektan je kao kulminacija njene patnje, ali bez zapleta i raspleta vrhunac ostaje nekako usamljen. Naslov ostavlja mogućnosti da Dumont nije završio sa Camille Claudel.

Camille Claudel 1915 je težak film, nabijen jakim emocijama, ali dosta slab na narativnom nivou. Kome su emocije ili odsustvo istih dvoje likova i religijski zanosi dovoljni za film, ovo je pravi naslov. Iako sam uživao u glumi Juliette Binoche, sve vreme sam imao utisak da film ne ide nikuda.