Un beau soleil interieur / Bright Sunshine In

kritika objavljena na DOP-u

Čuda se događaju. Recimo da Claire Denis, poznata po teškim, mračnim i pesimističnim filmovima, snimi romantičnu komediju. I da ta romantična komedija ne bude naročito smešna, pa čak ni romantična onako kako mi to shvatamo, pa da opet to bude jedan izuzetan film, inteligentan, iskren i nesvakidašnji. I, na koncu, da hrvatski prevodioci uspeju da slobodno prevedu naslov (u originalu je to Un beau soleil interieur, iliti Lijepo i sunčano unutra), a da to prenosi duh filma i zvuči poetično, a ne generički ili pritupasto (film igra pod naslovom Umjereno oblačno sa sunčanim razdobljima). Uostalom, nije li i ljubav kao takva čudo, jedno apsurdno, često neprijatno razarajuće čudo?

Naša junakinja je sredovečna slikarka Isabelle (igra ju fantastična Juliette Binoche), sveže razvedena žena u potrazi za ljubavlju. Upoznajemo je u krevetu sa tadašnjim frajerom, bankarom Vincentom (glumac i reditelj Xavier Beauvois) koji činjenicu da nije baš neki macan pokušava da maskira uzdizanjem sebe i vređanjem svih u okolini, od konobara u ekskluzivnom kafeu pa do same Isabelle. Jasno, ona je kao ljudsko biće nekoliko nivoa iznad njega, ali, kasnije će priznati prijateljici, morala je probati jednom sa pravim gadom.

Njen “problem” je, dakle, to što nije glupača, već žena sa integritetom, a to nije ono što muškarci u principu žele, ma šta pričali. Ona nije tip koji se smeška i zaljubljeno trepće u društvu egomaničnih budala i to će njenu potragu za gospodinom Savršenim otežati ili čak osujetiti za sva vremena. Biće tu i glumac (Nicolas Duvauchelle) koji se nećka i po celu noć naklapa o tome kako ne voli puno da priča i da neće ostaviti svoju ženu, pa onda i bivši muž (Laurent Grevill) koji foliranjem fingira da se promenio da bi prvom zgodnom prilikom nastupio sa pozicije moći, pa kolega koji joj se nabacuje (Bruno Podalydes), na kraju i elegantni novi veliki igrač u poslu sa umetninama Marc (Alex Descas) koji, pošteno, ne želi da samo tako uleti u vezu...

Naravno, Claire Denis i ko-scenaristkinja joj Christine Angot su suviše pametne žene da bi svu krivicu svaljivale isključivo na muškarce. Ne, Isabelle će takođe jednom pasti kao žrtva svoje krive procene i klasnog snobizma, pa će ostaviti misterioznog, ćutljivog Sylvaina (Paul Blain) zato što njeno društvo misli da on nije za nju. Isto tako, možda će u poslednjoj sceni biti suviše gorda, pa pustiti sveže rastavljenog šarlatana-vidovnjaka (legendarni Gerard Depardieu kojeg upoznajemo u sceni ranije kako prekida vezu sa neimenovanom ženom koju igra Valeria Bruni Tedeschi) da joj laska i hrani ego, iako joj se isti nedvosmisleno nabacuje.

Jasno, kada je reč o ljubavi i pogledu u ljubav (Denis i Angot su scenario počele kao labavu adaptaciju best-sellera A Lover’s Discourse: Fragments filozofa Rolanda Barthesa) teško je reći postoji li cilj ili je sve jedno dugo putovanje i istraživanje. U tom smislu, radnja filma je predvidljiva i generalnu sliku uglavnom nebitna: Isabelle traži, a pitanje je hoće li naći, hoće li se prevariti i razočarati kasnije i postoji li onaj jedan pravi ili je u pitanju večita igra kompromisa (na koje ona nije spremna). Dakle, stvar je puta, a ne cilja.

Ono što je za percepciju filma važno nije samo gluma Juliette Binoche prisutne u skoro svakoj sceni filma, koja maestralno upravlja svojim likom i ima dovoljno prostora i slobode da zablista, već i cela konstrukcija koju gradi Claire Denis, pa i njen stav koji se na taj način ocrtava. Film sačinjavaju skoro isključivo razgovori, ali oni nisu dosadni. Replike dijaloga balansiraju između vrhunskog teatra i “mumblecore” pokreta u nekoj njegovoj ranijoj inkarnaciji i sve ponekad ode u pomalo mračnom pravcu, ali to ne ubija raspoloženje.

U svom postupku Claire Denis se pomalo oslanja na Woody Allena: Isabelle u nekim detaljima, poput prezira prema prirodi, podseća na Allenov lik s kraja 70-ih i početka 80-ih godina prošlog stoleća, soundtrack okrenut ka jazzu sa povremenim solo deonicama gitare i električnog klavira je isto pogled u tom pravcu, samo što francuska autorica sebi daje malo više oduška kada je u pitanju ironija. Onaj jedan momenat kada se uz prve taktove standarda At Last pojavljuje misteriozni nosonja skoro da parodira romantične komedije američkog porekla.

Un beau soleil interieur razbija rutinu romantične komedije je pored ozbiljnosti tona (koja nije do sada neviđena u filmovima tog žanra) i potpuno ženska perspektiva. Upitaćete se kako to kada je rom-com percipiran kao ženski žanr. Štos je u tome što se producentske kuće po pravilu fokusiraju na parove iz finansijskih razloga i kalkuliraju da ni pod razno ne izgube publiku time što će film biti možda preoštar prema nekim određenim demografskim grupama. Ovde te računice nema, reč je o iskrenom pogledu na ljubav i fantaziju o životu udvoje koji čak i ne mora biti samo ženski.

Camille Claudel 1915

2013.

scenario i režija: Bruno Dumont

uloge: Juliette Binoche, Jean-Luc Vincent

Za manje upućene, Camille Claudel je bila poznata skulptorka izuzetnog talenta i, što ju je obeležilo, nesrećna Rodinova ljubavnica. Njihova veza se prilično ružno završila i jedna od teza je da je to na Camille ostavilo traga, da je nakon toga utonula u paranoju i deluzije, videvši u Rodinu figuru koja joj aktivno uništava život. Ona je živela u polu-dobrovoljnoj izolaciji u svom studiju, radila na svojim skulpturama i na uništavanju istih. U predvečerje Prvog svetskog rata, 1913. godine primljena je u duševnu bolnicu (navodno dobrovoljno), dve godine kasnije premeštena u crkvenu ludnicu daleko od Pariza, gde je i umrla 1943. pod sumnjivim okolnostima. Kome je do toga, može pogledati film Camille Claudel (1988), koji je melodramatičan, ali dovoljno informativan o ranijem periodu njenog života, tadašnjem stanju u francuskom društvu i u Camillinoj familiji. Film se završava njenim odlaskom u umobolnicu.

Camille Claudel 1915 je film mnogo užeg zamaha, sveden na svega nekoliko aktivnih likova, koji se proteže na tri dana tokom kojih Camille (Binoche) iščekuje posetu svog brata, pesnika i diplomate Paula (Vincent). Ona se nada da će je on spasiti, izvući iz bolnice i pustiti je da samostalno živi. Film je u potpunosti baziran na pismima koja su njih dvoje razmenjivali i na medicinskim izveštajima, kao statisti su koršćeni zaposlenici još uvek aktivne psihijatrijske bolnice, kao i stvarni pacijenti, što je etički upitno iako je na emocionalnom planu efektno. Dumont je inače sklon takvim rizicima, njegov stil je dosta hladnokrvan i posmatrački, čak i kada su u pitanju veoma osetljive teme.

Tokom filma se ne događa bog zna šta, vidimo Camille u njenim dnevnim rutinama i teskobi. Vidimo je kako se nevoljno kupa, kako sama priprema hranu u strahu od trovanja, kako šeta po bolničkom dvorištu, kako se brine za još bolesnije i nemoćnije pacijentkinje od sebe. Vidimo je kao relativno normalnu, svakako bistru i rečitu ženu kojoj očito nije mesto u tako zatvorenoj bolnici za najteže pacijente. Vidimo je srećnu i punu nade dok čeka brata. Ona je u bolnici tek dve godine i nema pojma da će u njoj ostati do smrti.

Film samo na početku i na kraju preko kartica sa tekstom objašnjava šta je bilo pre i šta je bilo kasnije sa Camille. Ono što se u filmu implicitno provlači je to da je Camille pala kao žrtva ne samo šovinističke umetničke klike koja ju je oduvek doživljavala kao pretnju, a njeni strahovi, posebno od iskorištavanja i plagiranja, su bili delimično opravdani. Camille je pala i kao žrtva promene odnosa moći u svojoj familiji. Nakon smrti svog oca ostala je bez podrške. Majka, religiozni fanatik, nikada nije odobravala njen umetnički poziv, a ni brat Paul sa njim nije bio oduševljen, ali više im je smetao Camillin slobodni duh i ne baš skrušen stil života. U filmu se spominje i abortus koji je umetnica imala.

Ono što manjka u radnji, reditelj Bruno Dumont pokušava da nadoknadi u emocijama. U suštini, sve u filmu je podređeno emocijama glavne junakinje i više deluje kao pozadina. Enterijer je oskudan, Juliette Binoche je često sama u kadru, dijaloga nema previše, uglavnom slušamo voice-over sadržaja pisama, svaka upotreba statista je ograničena što njihovim mogućnostima, što rizikom da film sklizne u eksploataciju. Istini za volju, Juliette Binoche je sjajna, ovo joj je možda čak i uloga života, a odigrala je mnogo vrhunskih uloga, i uspeva da nas veže za svoj lik, čak da nas natera da saosećamo s njom. Problem je što se emocije i izrazi lica ponavljaju malo previše puta i ostavljaju utisak praznog hoda.

Paul se pojavljuje tek duboko u drugoj polovini filma, razgovor između brata i sestre i njihovo suštinsko nerazumevanje, što je nešto najbliže temi što film ima, zauzima relativno malo vremena. Efektan je kao kulminacija njene patnje, ali bez zapleta i raspleta vrhunac ostaje nekako usamljen. Naslov ostavlja mogućnosti da Dumont nije završio sa Camille Claudel.

Camille Claudel 1915 je težak film, nabijen jakim emocijama, ali dosta slab na narativnom nivou. Kome su emocije ili odsustvo istih dvoje likova i religijski zanosi dovoljni za film, ovo je pravi naslov. Iako sam uživao u glumi Juliette Binoche, sve vreme sam imao utisak da film ne ide nikuda.