Stars at Noon

 kritika objavljena na XXZ

2022

Režija: Claire Denis

Scenario: Claire Denis, Léa Mysius, Andrew Litwack (prema romanu Denisa Johnsona)

Uloge: Margaret Qualley, Joe Alwyn, Benny Safdie, Danny Ramirez, Nick Romano, Stephan Proano, John C. Reilly

Kako god se svako od nas nosio s recentnom pandemijom, za veliku većinu nas se slobodno može reći da smo, na krajnje ličnom nivou, videli i bolje dane. Za misaoni eksperiment, podignimo uloge u ovoj tvrdnji i zamislimo jednu hipotetsku situaciju koja se nekima sigurno i dogodila. Zamislimo osobu koja je ostala zaglavljena u stranoj zemlji, sa poslovnim prilikama koje su iscrpljene ili nenaplative. Za dodatak, zamislimo da ta zemlja nije baš sigurna, a ni prijateljski raspoložena prema strancima koji su vlasnici pojedinih, u nekim drugim zemljama, vrlo prestižnih i rado viđenih pasoša. Radnja najnovijeg filma Claire Denis je smeštena u Nikaragvu u doba pandemije i ispripovedana je iz perspektive američke novinarke-honorarke koja je tamo zaglavila.

Imajmo tu u vidu još nekoliko stvari. Prvo je to da Nikaragva u narečenom filmu uopšte ne mora biti fizička Nikaragva sa svojom specifičnom (novijom) političkom istorijom već nekakva „Nikaragva“ kao prilično preteća ideja, sa sve vojskom i policijom na ulicama, sa oklopnim vozilima i isukanim dugim cevima. Uostalom, kompletan film čija se radnja odvija u Nikaragvi i Kostariki snimljen je u – Panami.

Drugo, scenario koji je Claire Denis napisala zajedno s Léom Mysius i Andrewom Litwickom nije striktno originalni, već je, doduše, prilično labava, adaptacija memoarskog romana Denisa Johnsona inspirisanog njegovim iskustvima kao novinara-honorarca u Nikaragvi i susednoj Kostariki za vreme turbulentnih i, čak, revolucionarnih 80-ih. Radnja je za potrebe filma prebačena u savremenije doba, delom iz produkcionih razloga (budžet nije dozvoljavao periodni film), a delom i da bi bolje odgovarao poetici Claire Denis. Što nas dovodi do trećeg faktora, tautološke tvrdnje da je ovo film upravo svoje autorice, što podrazumeva akcenat na atmosferi i veoma ličnom uglu, čak i kad se radi o vrlo opipljivim političkim temama. Uostalom, Claire Denis je kolonijalizam i neokolonoijalizam opetovano problematizovala, i to iz manje ili više ličnim iskustvom obojene perspektive kolonizatora u svojim ponajboljim filmovima.

Naša junakinja Trish Johnson (Margaret Qualley, slika i prilika mlade verzije svoje majke Andie MacDowell) je ostala „zaglavljena“ u Nikaragvi za vreme pandemije, sa oduzetim pasošem i velikom količinom domaće, prilično nekonvertibilne valute, ali i sa „bagažom“ jednog škakljivog političkog članka koji je napisala, zbog čega se obruč državnih struktura oko nje polako steže. U bezizlaznoj situaciji, ona ne preza ni od moljakanja, muljaža, sitnih krađa, pa i zavođenja i čak prostitucije, ponekad za novac, ponekad za neku opipljivu uslugu ili makar obećanje iste, Ona ima jednu želju: da kako zna i ume pobegne iz zemlje, zbog čega mora preduzeti određeni set koraka.

Čini se da joj je plavokosi Englez (Alwyn) koji se predstavlja kao konsultant u naftnom biznisu i koji stanuje u elitnom hotelu, a kojeg upoznaje slučajno, u baru hotela pretvorenog u karantin sa sve mrtvačnicom, najrealnija opcija za izlazak iz zemlje. Ispostavlja se, međutim, da je on verovatno u još i većim, a svakako urgentnijim problemima od nje, na meti kostarikanskog policajca (Ramirez) i konsultanta iz „rivalske firme“ (Safdie) koji se čak i ne trudi da maskira za koga zapravo radi, a radi za CIA-u. Ono na šta nijedno od njih dvoje u svojoj računici ne računa je to da će između njih buknuti prava strastvena romansa.

Žanrovski, Stars at Noon bi se mogao svrstati u erotske trilere uz špijunsku i političku pozadinu, odnosno amalgam žanrova popularnih 80-ih godina prošlog veka. U toj jednačini prevagu odnosi upravo ta erotska komponenta podignuta na par mesta do ekstrema (sa sve masturbacijom i menstrualnom krvlju), što i ne treba da čudi za film Claire Denis koja je jedno vreme bila i pripadnica pokreta Novog francuskog ekstremnog filma. Politička i špijunska komponenta, pametno, tu ostaju zamućene i zamagljene, kao, uostalom, svaka dobro iskonstruisana i uverljiva „zavera“, odnosno mozaička igra različitih interesa.

Još više od toga, Stars at Noon je film raspoloženja i atmosfere (prvih pola sata od skoro dva i po sata trajanja su, bazično, studija Trishine životne rutine u „neprijateljskoj“ sredini, bez realnog novca i uticaja). Najviše je, pak, film emocija, onih jakih i često negativnih, čežnje, žudnje i očaja, dakle emocija koje mute mogućnost rasuđivanja i pokreću rizične, nerezonske i jedina moguće postupke, pružajući tek povremeni predah u trenucima strasti.

Od svoje premijere u Cannesu (gde je film dobio Grand Prix), film deli kritiku. Manje skloni kritičari mu zameraju manirizme koje Denis ponavlja, od džezerski intoniranog „soundtracka“ koji potpisuju Tindersticks, pa do kompilatorskog pristupa glede motiva koje je autorica već bolje i elegantnije upotrebila u svojim ranijim radovima, dok oni skloniji hvale rad na atmosferi, portretiranju likova i njihovih odnosa. U svakom slučaju, reč je o koraku napred za autoricu koja se, čini se, u recentnoj fazi prilično zaglavila u pokušajima da stekne nove fanove nudeći „light“ varijantu svoje prepoznatljive poetike festivalskoj publici. Stars at Noon je film Claire Denis kakvu poznajemo i cenimo od ranije.

High Life

kritika objavljena na XXZ

2018

režija: Claire Denis

scenario: Claire Denis, Jean-Paul Fargeau, Geoff Cox, Nick Laird

uloge: Robert Pattinson, Juliette Binoche, André Benjamin, Mia Goth, Lars Eidinger, Agata Buzek, Claire Tran, Ewan Mitchell, Gloria Obianyo, Scarlet Lindsey, Jessie Ross

Mnogi će se površno, a neretko i pogrešno, povoditi za trivijom bez dublje analize i zaključiti kako je High Life dvostruko revolucionaran film u kontekstu karijere Claire Denis, kao njen prvi žanrovski film, i to na engleskom jeziku. Obe ove tvrdnje su posve netačne i padaju u vodu na primeru filma Trouble Every Day koji je horor-misterija sa vampirima, jedan od češće citiranih predstavnika “novog francuskog ekstremnog filma” sa prelaza milenijuma i dijalozi su delimično na engleskom jeziku jer glavne uloge američkih turista igraju, gle čuda, američki glumci. Francuska se autorica u svojoj karijeri i ranije bavila žanrovskim filmom, i to u čistijem obliku, jer je još sredinom 90-ih snimila triler I Can’t Sleep, a i njeni filmovi najbolje opisivi kao neprijatne atmosferične drame o ljudskim odnosima neretko imaju atmosferu blisku hororu. Poslednji naslov Bright Sunshine In je tu reputaciju pomalo razbio romantično-komičnim tonom, ali sa High Life to nema nikakve veze jer se autorica istovremeno vraća na staro i odlazi u sasvim novom pravcu.

Horor je za mene bio i sam početak filma: beba od godinu i nešto dana (igra je Scarlet Lindsey, ali to ostvarenje treba da posluži kao primer koordinacije cele ekipe) u krevetiću okruženom ekranima na kojima se vrte slučajne slike i zvučnicima na kojima se čuje glas njenog oca. On, Monte (Pattinson) je, pak, izvan prostorije i otkrivamo da su njih dvoje zapravo na svemirskom brodu i da su jedini preživeli. On ga, naravno, sam popravlja, brine se i za internu baštu, održavanje sistema i komunikaciju sa Zemljom (nije baš jasno sluša li neko ili se njegovi upiti automatski odobravaju). Biti samohrani otac deluje strašno samo po sebi, a biti to na derutnom svemirskom brodu posebno…

 

Dalje, kako se priča kroz nelinearno složene “flashback” ili možda čak i “flash-forward” scene odvija, saznajemo da je Monte jedini preživeli od originalne posade broda koju su (verovatno osim kapetana kojeg igra Lars Eidinger) činili na smrt osuđeni robijaši koji su služeći nauci možda tražili iskupljenje. Cilj putovanja tog broda bila provera hipoteze Penroseovog procesa (ima veze sa iskorištavanjem energije u neposrednoj blizini crne rupe), što će reći da je njihova misija zapravo bila put bez povratka.

Iako je na brodu postojao kapetan, vlast je zapravo u svojim rukama držala osuđenica i “luda naučnica” dr Dibbs (Juliette Binoche, sa svojom ekstremno dugačkom kosom uvezanom u pletenicu) koja je imala svoj eksperiment u okviru misije na kojem je pokušala da stvori život u po definiciji beživotnom prostoru koristeći raspoloživi genetski materijal. Žene su bile protiv svoje volje oplođivane, a muškarci su u tome dobrovoljno učestvovali kao donatori koristeći kabinu za masturbaciju (u kojoj se odvija i najsuludija moguća scena seksa Juliette Binoche same sa sobom i sa pomagalima). Od žena se najviše buni Boyse (Mia Goth koja se nakon debija u Nymphomaniac vol. 2 izgleda specijalizirala za vrlo uvrnute filmove), dok je Monte dobrovoljno u celibatu. Međutim, prsti sudbine i dr Dibbs će hteti da se njihovi genetski materijali spoje, što koincidira sa raspadom sistema, pobunom, samoubistvima i katastrofom…

Zapravo, možda bi odrednicu “science fiction” ovde trebalo ostaviti i po strani jer se film od svega najmanje bavi naukom i tehnologijom i promišljanjem tendencija u budućnosti na osnovu njihovog razvoja. Naprotiv, svemirski brod ovde bi valjalo uzeti kao laboratoriju neke vrste, zatvoreni prostor u kojem se odvija ljudska interakcija u vremenu koje nepravilno teče. Dovoljan namig bi tu bio i produkcijski dizajn koji kombinacijom stilova puno govori, jer sa jedne strane imamo “used future” kao u Alienu koji nam govori da je to radni brod niže klase gde nema puno prostora ni za osnovnu ergonomiju, gde čak i svemirski skafanderi deluju odrpano, izraubano i na rubu cepanja. Toliko o veri u uspeh misije. Međutim, u kombinaciji sa retro-futurizmom koji asocira na 70-te i sa nezavršenom istorijom eugenike na pameti, nameće se teorija da se radnja dešava sada, samo ne ovde, a da su robijaši poslati u svemir 70-ih, ali to bi zapravo bilo nezahvalno pogađati jer je Claire Denis stvari ostavila otvorenim za tumačenje. Bilo kako bilo, bolja je smernica za shvatanje istočnoevropska SF literatura i kinematografija (Lem, Tarkovski, Solaris), nego li anglofona (Clarke, Kubrick, 2001: A Space Odyssey).

U tom smislu su meni u oči upale neke druge stvari, odnosno nedostaci po pitanju logike unutar političke ekonomije takvog poduhvata. Ok, oni idu u nameri da pokušaju da izvuku uzorak neke energije s oboda crne rupe. Čime? Nije li jednostavnije za početak u tom generalnom pravcu poslati sondu sa nekakvom automatskom napravom? Zašto bi na tako kompleksnu misiju slali neobučene astronaute, pa makar oni bili i na smrt osuđeni robijaši? Bi li neko poslao svemirski brod ma kako olupan i nalik na brodski kontejner na samoubilačku misiju, jer i takav ipak košta? Na koji se pogon on kreće, jer ma kako upotreba paradoksa blizanaca (odnosno teorija da vreme sporije teče u vakuumu) bila zabavna, njihova je destinacija izvan domašaja sadašnje ljudske tehnologije? I konačno, šta je sa sličnim misijama jer je teško poverovati da je baš ova jedina? Doduše, pred kraj, u emocionalnom klimaksu filma će se pojaviti i drugi brod…

No, Claire Denis se time ne bavi. Ona se bavi ljudima, teskobom, odnosima moći. Zato i stavlja toliki akcenat na atmosferu, na produkcijski dizajn, na fotografiju Yoricka Le Sauxa namerno lišenu bilo kakvog spektakla, kao i na originalnu muziku Stuarta Staplesa kojom dominiraju gudači. Naravno, i na glumu. Jer smo retko kad imali prilike videti luđu Juliette Binoche i šareniju plejadu glumaca u kojoj čak ni Mia Goth, specijalizirana za vrlo čudne uloge u artistički nabrijanim filmovima, ne štrči. Šta tek treba reći za Roberta Pattinsona kojeg je uloga svetlucavog vampira mogla obeležiti za čitav život koji ovde pokazuje svoj redak talenat apsolutne prezentnosti i sa lakoćom stoji, postoji i dominira kadrom?

I to je sasvim dovoljno da pokrije nedostatke filma kojih ipak ima. Recimo treba mu vremena da uhvati ritam pripovedanja i da možemo posložiti neke osnovne smernice u glavi. Posledično, da se iskristalizira neki ton i tema, sve dok scenario Claire Denis i armije saradnika ne skrene u nekom drugom pravcu. Utisak je difuzan, ali ga je nemoguće osporiti, a ovaj teško pomalo nedostupan, a opet itekako impresivan film je vredan gledanja.

Un beau soleil interieur / Bright Sunshine In

kritika objavljena na DOP-u

Čuda se događaju. Recimo da Claire Denis, poznata po teškim, mračnim i pesimističnim filmovima, snimi romantičnu komediju. I da ta romantična komedija ne bude naročito smešna, pa čak ni romantična onako kako mi to shvatamo, pa da opet to bude jedan izuzetan film, inteligentan, iskren i nesvakidašnji. I, na koncu, da hrvatski prevodioci uspeju da slobodno prevedu naslov (u originalu je to Un beau soleil interieur, iliti Lijepo i sunčano unutra), a da to prenosi duh filma i zvuči poetično, a ne generički ili pritupasto (film igra pod naslovom Umjereno oblačno sa sunčanim razdobljima). Uostalom, nije li i ljubav kao takva čudo, jedno apsurdno, često neprijatno razarajuće čudo?

Naša junakinja je sredovečna slikarka Isabelle (igra ju fantastična Juliette Binoche), sveže razvedena žena u potrazi za ljubavlju. Upoznajemo je u krevetu sa tadašnjim frajerom, bankarom Vincentom (glumac i reditelj Xavier Beauvois) koji činjenicu da nije baš neki macan pokušava da maskira uzdizanjem sebe i vređanjem svih u okolini, od konobara u ekskluzivnom kafeu pa do same Isabelle. Jasno, ona je kao ljudsko biće nekoliko nivoa iznad njega, ali, kasnije će priznati prijateljici, morala je probati jednom sa pravim gadom.

Njen “problem” je, dakle, to što nije glupača, već žena sa integritetom, a to nije ono što muškarci u principu žele, ma šta pričali. Ona nije tip koji se smeška i zaljubljeno trepće u društvu egomaničnih budala i to će njenu potragu za gospodinom Savršenim otežati ili čak osujetiti za sva vremena. Biće tu i glumac (Nicolas Duvauchelle) koji se nećka i po celu noć naklapa o tome kako ne voli puno da priča i da neće ostaviti svoju ženu, pa onda i bivši muž (Laurent Grevill) koji foliranjem fingira da se promenio da bi prvom zgodnom prilikom nastupio sa pozicije moći, pa kolega koji joj se nabacuje (Bruno Podalydes), na kraju i elegantni novi veliki igrač u poslu sa umetninama Marc (Alex Descas) koji, pošteno, ne želi da samo tako uleti u vezu...

Naravno, Claire Denis i ko-scenaristkinja joj Christine Angot su suviše pametne žene da bi svu krivicu svaljivale isključivo na muškarce. Ne, Isabelle će takođe jednom pasti kao žrtva svoje krive procene i klasnog snobizma, pa će ostaviti misterioznog, ćutljivog Sylvaina (Paul Blain) zato što njeno društvo misli da on nije za nju. Isto tako, možda će u poslednjoj sceni biti suviše gorda, pa pustiti sveže rastavljenog šarlatana-vidovnjaka (legendarni Gerard Depardieu kojeg upoznajemo u sceni ranije kako prekida vezu sa neimenovanom ženom koju igra Valeria Bruni Tedeschi) da joj laska i hrani ego, iako joj se isti nedvosmisleno nabacuje.

Jasno, kada je reč o ljubavi i pogledu u ljubav (Denis i Angot su scenario počele kao labavu adaptaciju best-sellera A Lover’s Discourse: Fragments filozofa Rolanda Barthesa) teško je reći postoji li cilj ili je sve jedno dugo putovanje i istraživanje. U tom smislu, radnja filma je predvidljiva i generalnu sliku uglavnom nebitna: Isabelle traži, a pitanje je hoće li naći, hoće li se prevariti i razočarati kasnije i postoji li onaj jedan pravi ili je u pitanju večita igra kompromisa (na koje ona nije spremna). Dakle, stvar je puta, a ne cilja.

Ono što je za percepciju filma važno nije samo gluma Juliette Binoche prisutne u skoro svakoj sceni filma, koja maestralno upravlja svojim likom i ima dovoljno prostora i slobode da zablista, već i cela konstrukcija koju gradi Claire Denis, pa i njen stav koji se na taj način ocrtava. Film sačinjavaju skoro isključivo razgovori, ali oni nisu dosadni. Replike dijaloga balansiraju između vrhunskog teatra i “mumblecore” pokreta u nekoj njegovoj ranijoj inkarnaciji i sve ponekad ode u pomalo mračnom pravcu, ali to ne ubija raspoloženje.

U svom postupku Claire Denis se pomalo oslanja na Woody Allena: Isabelle u nekim detaljima, poput prezira prema prirodi, podseća na Allenov lik s kraja 70-ih i početka 80-ih godina prošlog stoleća, soundtrack okrenut ka jazzu sa povremenim solo deonicama gitare i električnog klavira je isto pogled u tom pravcu, samo što francuska autorica sebi daje malo više oduška kada je u pitanju ironija. Onaj jedan momenat kada se uz prve taktove standarda At Last pojavljuje misteriozni nosonja skoro da parodira romantične komedije američkog porekla.

Un beau soleil interieur razbija rutinu romantične komedije je pored ozbiljnosti tona (koja nije do sada neviđena u filmovima tog žanra) i potpuno ženska perspektiva. Upitaćete se kako to kada je rom-com percipiran kao ženski žanr. Štos je u tome što se producentske kuće po pravilu fokusiraju na parove iz finansijskih razloga i kalkuliraju da ni pod razno ne izgube publiku time što će film biti možda preoštar prema nekim određenim demografskim grupama. Ovde te računice nema, reč je o iskrenom pogledu na ljubav i fantaziju o životu udvoje koji čak i ne mora biti samo ženski.