Stonehearst Asylum / Elisa Graves

2014.

režija: Brad Anderson

scenario: Joe Gangemi (po kratkoj priči Edgara Allana Poea)

uloge: Kate Beckinsale, Jim Sturgess, Ben Kingsley, David Thewlis, Brendan Gleeson, Michael Caine, Sophie Kennedy Clark, Sinead Cusack

U pitanju je kostimirana horor-misterija smeštena u usamljenu ludnicu iz prvog naslova negde na prelazu iz XIX u XX stoleće. Izvornik je priča Edgara Allana Poea, ali u pitanju je itekako originalno delo koje sa originalnom pričom deli premisu, ali je razrađuje dalje i dalje. Dodajmo na to reditelja sa reputacijom i prvu ligu britanskih glumaca, pa očekivanja rastu. Na nečemu se, doduše, moralo štedeti, pa Bugarska glumi Englesku, ali to suštinski ne menja stvari. Prvo, treba stvoriti jezivu atmosferu, a Balkan je za to kao naručen. I drugo, u mraku, po zimi, snegu i blatu zapravo nema neke razlike između Bugarske i Engleske.

Drugi naslov je ime jednog lika u filmu. Nije najzastupljeniji ni najvažniji, ali je svojevrsni pokretač radnje. Elizu (Beckinsale) vidimo već u prvoj sceni gde je profesor (Gleeson) pokazuje zainteresiranom auditorijumu kolega lekara-psihijatara. Ta scena je znakovita i potpuno se uklapa u repliku koja će se ponoviti u filmu: “Ne verujte u ono što čujete i bar u polovinu onoga što vidite”. Tako je i Eliza, sa jedne strane, histerična žena, a sa druge žrtva nasilja svog muža i medicinskog sistema.

Sledeći put ćemo je videti u naslovnom azilu, ludnici za bogate i moćne u kojoj uticajne familije “odlažu svoj balast” daleko od očiju javnosti. Zašto bi neki parlamentarac dozvolio da svet vidi njegovog ludog ujaka, sina-pedera ili sestru malo slobodnijeg morala? Nju će tamo upoznati sveže diplomirani doktor Edward Newgate (Sturgess) koji se javlja na staž. Stonehearst je, međutim, institucija ispred svog vremena, nema vezivanja, zatvaranja u kaveze i drugog nehumanog tretmana, pacijenti jedu zajedno sa lekarima i imaju slobodne aktivnosti. Čak im se ne razbijaju deluzije. Moderni upravnik doktor Silas Lamb (Kingsley) ima devizu da je i za pacijente i za osoblje bolje da, ako neko misli da je konj, onda neka mu se i pusti da bude konj, jer je lakše izaći na kraj sa srećnim konjem nego sa nesrećnim čovekom.

Ono što je problematično u celoj priči je nešto što će Newgate otkriti koliko prve noći: u podrumu je ipak zatvoreno odeljenje, a utamničeni pacijenti tvrde da su oni zapravo “normalni”, da su oni doktori i osoblje, a da je doktor Salt (Kaine) legitimni upravnik institucije. Lamb je, istina, lekar, ali vojni hirurg za kojim se vuče rep ratnih zločina i koji je u bonici bio samo pacijent. Problem je što Newgate oseća pomalo opsesivnu naklonost prema Elizi, pa mu nije tako jednostavno odlučiti šta mu je činiti: otići do obližnje varoši i pozvati vlasti da razreše situaciju ili prethodno izvući Elizu. Lamb je možda lud, ali nije glup i počinje igra živaca, a vreme je ograničeno: od Newgateovog dolaska oko Božića do kulminacije za Novu 1900. godinu.

Brad Anderson je svojevrsni specijalista za ograničene prostore u kojima se formiraju paralelne društvene strukture. Najpoznatiji je po filmu The Machinist (2004) za koji se Christian Bale sveo na kost i kožu. Ono što smo zaboravili o ovom filmu je činjenica da je protagonista zatvoren u svom umu, na neki način. Anderson se već bavio ludnicom u filmu Session 9 (2001), vozom koji putuje kroz puste i hladne karajeve u Transsiberianu (2008), barom u Detroitu koji postaje sklonište od apokalipse u Vanishing on the 7^th Street (2010) i dispečarskom službom u svom prethodnom filmu The Call (2013). Usput je, kao pouzdan i vešt zanatlija, radio na televiziji, a u ranijim fazama karijere se uglavnom bavio komedijama. Neki od njegovih radova su izuzetno uspeli, neki su pomalo nategnuti, ali mora mu se priznati tematska i stilska doslednost.

U Stonehearst Asylum Anderson svakako demonstrira ideju i određenu veštinu da zapakuje misteriju i tempira obrate. Ispod površine jedne sasvim obične viktorijanske misterije kriju se značajnija i zanimljivija razmišljanja na teme tipične za početak prošlog stoleća: utopija, ženska emancipacija, socijalizam, jednakost. U konačnici, tema filma je i revolucija kao takva, sudar novog sveta i starog.

To je svakako zanimljivo, ali iz nekog razloga ne dolazi do izražaja. Možda je razlog za to što Anderson i još više scenarista Gangemi ne nude nikakav stav o tim pitanjima. Možda je i zbog toga što je dominantna žanrovka komponenta gothic misterije. Možda i zbog glumaca koji su potpuni “typecast” za svoje tipske likove. Možda se svi trude oko sakrivanja tragova zbog obrata na kraju, pa se u tome vidi i ponešto “teške ruke” u pripremanju terena. Obrat na kraju jeste neočekivan, ali ništa od filma se ne čini organskim.

Bilo kako bilo, Stonehearst Asylum ne uspeva da ode dalje od veoma standardnog filma. Zabavan za jedno gledanje, ali mogao je biti i bolji i zapravo angažirati gledaoca. Konačno, ni misterija nije toliko stravična kao što ni kontekst ne ide dovoljno duboko. U toj pola-pola podeli se negde zagubio jedan izuzetan film i sveo se na prosečan.

The Scribbler

2014.

režija: John Suits

scenario: Dan Schaffer (prema svom stripu)

uloge: Katie Cassidy, Garret Dillahunt, Michelle Trachtenberg, Michael Imperioli, Eliza Dushku, Billy Campbell, Gina Gershon, Sasha Grey

Ovo bi moralo biti zanimljivo. U pitanju je adaptacija pulp stripa, scenario je napisao sam autor, pa možda strip posluži kao storyboard (retko kad dobro kao u Sin Citiju, ali po pravilu dovoljno “outlandish” da pruži dobru zabavu). Uloge su podeljene televizijskim glumcima i glumicama iz B filmova. Glavni lik je luda i zgodna ženska, čisto kao bonus.

Dakle, Suki (Cassidy) ima podstanare u glavi. Sa njom se upoznajemo pri policijskom ispitivanju koje obavljaju pritupasti detektiv – drkadžija (Imperioli) i kriminalistički psiholog (Dushku), Suki je osumnjičena za seriju ubistava svojih suseda i mora da ispriča svoju priču. Nakon tretmana kod Dr Sinclaira (Campbell), ona je puštena u “halfway house”, jednu visoku apartmansku zgradu naseljenu lečenim psihičkim bolesnicima poput nje. U zgradi su jedna što ne podnosi odeću, agresivna darkerka Alice (Trachtenberg) koja traži psa i gura ljude na stepeništu, pan-seksualka Cleo (Gershon) koja se kupa u mleku i fura zmiju oko vrata i ženska sa ušima Playboyeve zečice (Grey), kao i jedan jedini tip, Hogan (Dillahunt), Sukin poznanik iz ludare koji je “označio pogrešnu kućicu” i završio okružen ženama. U nekom trenutku žene počinju da ginu, sve liči na seriju samoubistava, a Suki, zgodno, baš u tim trenucima ima “crne rupe” u glavi uzrokovane brutalnom terapijom elektrošokovima. Kao bonus, jedna od njenih brojnih ličnosti, naslovni Scribbler, komunicira jedino u šiframa i metaforama pisanim unazad. Scribbler je, naravno, enigma i mi se pitamo je li to Sukina prava ličnost i je li Suki ubica ili žrtva.

Katie Cassidy (serija Arrow) ima svojevrsnu premijeru u glavnoj filmskoj ulozi, pa makar to bio ovakav lagani trash. Ona definitivno ima potencijala za bolje, a mora joj se priznati da pseudo-humorističke i pseudo-mudre replike uz silne citate Bukowskog i Henrija Millera izgovara sa zavidnom ozbiljnošću. Ljudi potcenjuju težinu glumačkog rada po glupavom scenariju. Gina Gershon i Sasha Grey imaju premale uloge da bi zablistale u svom trashu, Sasha Grey ima dve scene i tri replike, a Gina Gershon relativno nezanimljivu ludaču sa izlizanim repertoarom zavodničkih replika. Michelle Trachtenberg svoj lik ne može da savlada ni u osnovi. Eliza Dushku zajedno sa Michaelom Imperiolijem igra standardnu igru dobrog i lošeg pandura, bezuspešno. Imperioli pritom reciklira svoje uloge sa televizije. Pozitivno iznenađenje je Dillahunt (serija Raising Hope) koji, i pored apsolutno kretenske scene seksa sa Cassidijevom, uspeva sa njom da uspostavi glumačku hemiju. Njihovi dijalozi su najpristojniji deo filma.

Problema je mnogo. Da, ovo je trash sniman sa izuzetno malo novca i vremena. Međutim, ni tu nije jasno na šta se išlo u vizuelnom smislu, pa furka na estetiku alternativnog (metal ili industrial) video-spota 90-ih izgleda kao truli kompromis. Za adaptaciju stripa, film ne izgleda ni spektakularno, ali ni dovoljno intelektualizirano i promišljeno. Zapravo, sve izgleda neuredno. Zajedno sa klimavom naracijom (flashback za flashbackom) i jednom bajatom, a opet anarhičnom i neurednom pričom u velikoj meri kvari zabavu.

Filmovi sa jakim protagonistkinjama koji koketiraju sa paralelnim svetovima, SF-om i distopijom su trenutni trend koji polako prolazi. The Scribbler će zbog toga privući nešto publike, one starije koja zna da ceni eksploataciju i trash, ali nakon inicijalnog obećanja makar dobre zabave, ta publika će izvisiti. The Scribbler je linearan i predvidljiv film, a par solidno prodanih loših štoseva i nekoliko pari pristojnih sisa ga neće spasiti. Zaobići.

Patrick

2013.

režija: Mark Hartley

scenario: Justin King

uloge: Charles Dance, Sharni Vinson, Rachel Griffiths, Peta Sergeant, Damon Gameau, Martin Crewes, Jackson Gallagher

Patrick je nova verzija, osavremenjena više u dekoraciji nego u stilu i stavu, legendarnog australskog horora iz 1979. godine. Originalni film je već citirao Quentin Tarantino u Kill Bill: Uma Thurman u komi ima isti refleksni tik kao i Patrick – pljuje ljude koji se previše približe.

Australska kinematografija nam nije potpuno nepoznata, nije beznačajna ni po kvantitativnom ni po kvalitativnom aspektu, ali ipak nije poznata i prihvaćena kao hollywoodska produkcija. Većina australskih filmova može da se nada statusu kulta u uskom krugu ljudi van matične zemlje i originalni Patrick je upravo to. Šta nam novoga donosi ovaj novi?

Ništa posebno, pošto su i priča i “setting” ostali u velikoj meri isti. Okruženje je atipično “gothic” (stara, mračna zgrada na osami, loše vreme i obilje kiše) za inače sunčanu Australiju, ali ono je u funkciji priče koja je tipični horor u Hitchcockovom stilu. Naime, ludi doktor (Dance) ima odrešene ruke po pitanju postupka eksperimentalnog lečenja komiranih pacijenata, ali je pod pritiskom od strane finansijera da konačno postigne rezultate. Sve nade polaže u Patricka (Gallagher), dugotrajno komatoznog pacijenta čije se stanje nije pomerilo niti za zericu otkad je primljen u zastrašujuću “old school” psihijatrijsku bolnicu. Baš u tom trenutku u bolnicu dolazi nova medicinska sestra Kathy (Vinson)...

Ona je dobra i posvećena, i pre svega nežna i ljubazna. Kao takva se ne uklapa u kolektiv sa ludim doktorom čiji je priritet poslušnost osoblja i nepostavljanje suvišnih pitanja, njegovom kćeri (Griffiths) koja deluje kao ledena kraljica i još jednom sestrom, simpatičnom prostodušnom ošljarkom (Sergeant) Kathy će se posebno posvetiti Patricku koji pati više od drugih pacijenata. Ono što Kathy vidi, a ostali ne, je to da Patrick pokušava da komunicira sa njom.

Vremenom će njihov odnos postati opasno blizak, ali Patrick nije samo neka nežna nesrećna dušica, nego psihopata sa mračnom tajnom iz prošlosti i natprirodnim moćima telekineze. Kada ga odbije, Kathy dolazi u opasnost, a jednako tako i svi oko nje, poput njenog intimnog prijatelja Eda i doktora iz susedne bolnice koji prema njoj gaji određene simpatije.

U pitanju je, dakle, klasičan horor scenario i izvedba je u velikoj meri klasična, toliko da danas deluje kao veoma namerni retro. Najslabija tačka toga su “jump scare” momenti kojih je previše da bi bili zapravo strašni. Izvan toga, film je sastavljen iz pažljivih i promišljenih posveta Hitchcocku i nastavljaču njegove tradicije atmosferičnih jezivih filmova, De Palmi.

I taj retro generalno prija, Patrick se barem ne folira da je revolucionaran film koji će promeniti nešto u okvirima žanra. Ako ništa drugo, sa svojom stabilnom kamerom, glumom pod kontrolom i standardnom pričom sa solidno tempiranim obratima, ovaj australski film je pravo osveženje u poplavi horor preseransa.

Barefoot

2014.

režija: Andrew Fleming

scenario: Stephen Zotnowski

uloge: Scott Speedman, Evan Rachel Wood, Treat Williams, Kate Burton, J.K. Simmons

Blebetao sam dosta o januarskom smeću od filmova i okvirno pomenuo da postoji i februarsko smeće. Razlika između ta dva smeća je žanrovskom pakovanju, u januaru prolazi sve i svašta, debilne komedije, akcije ili horori, dok se u februaru tržište puni sa romantičnim komedijama i ljubavnim filmovima, iz godine u godinu. Solidna vest je da su brojke u okvirima žanra u konstantnom padu, pa su autori primorani ili da smisle nešto novo ili da pokušaju da kasiraju na re-make varijanti nekog starog kultnog ljubića. Loša vest je da oni najčešće ne znaju kako smisliti nešto novo, pa ni kako napraviti re-make nekog tamo stranog filma starog deset godina. Barefoot je primer za takvu nepodopštinu.

Film počinje sa svačijim omiljenim “lošim dečkom” Jayem (Speedman) u klasičnoj rutini: ostavi neki neidentifikovani ležeći objekat u krevetu, ode u striptiz-bar gde mu prepričaju šta je radio prošle noći, pa onda u kazino ili na hipodrom iako nema love da priušti kockarsko sranje. Onda rutinu prekinu krimosi koji ga nasilno upozore da mu je to poslednja opomena. Kao šlag na torti, Jay radi kao domar u psihijatrijskoj bolnici, i to je deo njegove uslovne kazne, ali i tamo ošljari i govnari, napija pacijente, neprijatan je prema sestrama, zajebava doktore i ta sranja. Sve to bi bilo podnošljivo, iako je istrošeno odavno, da Speedman daje Jayu jednu hedonističku notu (ne možeš živeti kao neodgovorna budala ako barem delom ne uživaš u tome. Speedman međutim Jaya igra na ravnoj liniji, ne dižući ga iznad lošeg scenarija koji liku stavlja okove crne ovce / bludnog sina koji je na misiji da nervira bogatog taticu koji ga ne zarezuje.

Jayev plan je jednostavan, treba se smiliti ćaletu (Williams) ili barem kevi (Burton) na bratovoj svadbi, a prvi korak u tom pravcu je da na svadbu dovede devojku, a ne kurvu ili striptizetu. Kada ga sve ženske otkantaju, Jay se ingeniozno seti da upotrebi simpatičnu pacijentkinju kao svoju lažnu devojku. Kakva ideja! I eto nama naslovne bosonoge shizofreničarke zlatnog srca po imenu Daisy (Wood). Zašto oboje glavnih likova imaju imena iz The Great Gatsby nisam skužio, ali nema veze.

Sve u svemu, Daisy je kolekcija filmskih klišeja: delom “dragi autista” i ženska varijanta Rain Mana ili Forresta Gumpa, delom “manic pixie dream girl”, a pomalo i Carrie, seksualno nepismena i beskrajno naivna. Odgajana pod čvrstom majčinom palicom, sa mozgom koji je napunjen paranoidno-shizofrenih bedastoća, Daisy je gledala samo tri prikladna TV kanala, dva sa muzikom i jedan sa prizemnim reality programom. I sve bih nekako podneo da ona nije portretirana nekako neprikladno... privlačno. Njih dvoje će se upustiti u eskapade ove i one, drpiti neprocenjivo vredni ćaletov kamper, sresti divne ljude, učiti vožnju i svakodnevne veštine, pa i ljubav... Jasno vam je kuda sve to vodi.

Sa pozitivne strane, film fino izgleda. Scenario je blago rečeno užasan, neverovatan, sklepan od najopštijih opštih mesta, a režija dosadna i predvidljiva. Glumci su u filmu sputani. Treat Williams odrađuje ulogu rigidnog bogataša koliko mora, Kate Burton je tek za nijansu životnija. J.K. Simmons izvlači maksimum iz svoje uloge doktora, a i inače mu stoje uloge dominantnih ljudi na poziciji sa nekakvim autoritetom toliko da sve svoje uloge igra na veoma sličan način. Scott Speedman je neuverljiv i treba mu malo više šarma da bi uspeo da nam podvali takvog lika. Sa druge strane, Evan Rachel Wood je veoma živahna i uživa u promenama tempa koje ima njen lik, ma koliko taj lik neverovatan bio.

Konačni sud nije nimalo povoljan za Barefoot. Da je ton malo uvrnutiji i bajkovitiji, film bi mogao da se provari, a ovako ostaje samo čudan, neprijatan, na granici bolesnog kao šala o pedofiliji. Izbegavati, jer tu zaista nema ničeg pomena vrednog.

Camille Claudel 1915

2013.

scenario i režija: Bruno Dumont

uloge: Juliette Binoche, Jean-Luc Vincent

Za manje upućene, Camille Claudel je bila poznata skulptorka izuzetnog talenta i, što ju je obeležilo, nesrećna Rodinova ljubavnica. Njihova veza se prilično ružno završila i jedna od teza je da je to na Camille ostavilo traga, da je nakon toga utonula u paranoju i deluzije, videvši u Rodinu figuru koja joj aktivno uništava život. Ona je živela u polu-dobrovoljnoj izolaciji u svom studiju, radila na svojim skulpturama i na uništavanju istih. U predvečerje Prvog svetskog rata, 1913. godine primljena je u duševnu bolnicu (navodno dobrovoljno), dve godine kasnije premeštena u crkvenu ludnicu daleko od Pariza, gde je i umrla 1943. pod sumnjivim okolnostima. Kome je do toga, može pogledati film Camille Claudel (1988), koji je melodramatičan, ali dovoljno informativan o ranijem periodu njenog života, tadašnjem stanju u francuskom društvu i u Camillinoj familiji. Film se završava njenim odlaskom u umobolnicu.

Camille Claudel 1915 je film mnogo užeg zamaha, sveden na svega nekoliko aktivnih likova, koji se proteže na tri dana tokom kojih Camille (Binoche) iščekuje posetu svog brata, pesnika i diplomate Paula (Vincent). Ona se nada da će je on spasiti, izvući iz bolnice i pustiti je da samostalno živi. Film je u potpunosti baziran na pismima koja su njih dvoje razmenjivali i na medicinskim izveštajima, kao statisti su koršćeni zaposlenici još uvek aktivne psihijatrijske bolnice, kao i stvarni pacijenti, što je etički upitno iako je na emocionalnom planu efektno. Dumont je inače sklon takvim rizicima, njegov stil je dosta hladnokrvan i posmatrački, čak i kada su u pitanju veoma osetljive teme.

Tokom filma se ne događa bog zna šta, vidimo Camille u njenim dnevnim rutinama i teskobi. Vidimo je kako se nevoljno kupa, kako sama priprema hranu u strahu od trovanja, kako šeta po bolničkom dvorištu, kako se brine za još bolesnije i nemoćnije pacijentkinje od sebe. Vidimo je kao relativno normalnu, svakako bistru i rečitu ženu kojoj očito nije mesto u tako zatvorenoj bolnici za najteže pacijente. Vidimo je srećnu i punu nade dok čeka brata. Ona je u bolnici tek dve godine i nema pojma da će u njoj ostati do smrti.

Film samo na početku i na kraju preko kartica sa tekstom objašnjava šta je bilo pre i šta je bilo kasnije sa Camille. Ono što se u filmu implicitno provlači je to da je Camille pala kao žrtva ne samo šovinističke umetničke klike koja ju je oduvek doživljavala kao pretnju, a njeni strahovi, posebno od iskorištavanja i plagiranja, su bili delimično opravdani. Camille je pala i kao žrtva promene odnosa moći u svojoj familiji. Nakon smrti svog oca ostala je bez podrške. Majka, religiozni fanatik, nikada nije odobravala njen umetnički poziv, a ni brat Paul sa njim nije bio oduševljen, ali više im je smetao Camillin slobodni duh i ne baš skrušen stil života. U filmu se spominje i abortus koji je umetnica imala.

Ono što manjka u radnji, reditelj Bruno Dumont pokušava da nadoknadi u emocijama. U suštini, sve u filmu je podređeno emocijama glavne junakinje i više deluje kao pozadina. Enterijer je oskudan, Juliette Binoche je često sama u kadru, dijaloga nema previše, uglavnom slušamo voice-over sadržaja pisama, svaka upotreba statista je ograničena što njihovim mogućnostima, što rizikom da film sklizne u eksploataciju. Istini za volju, Juliette Binoche je sjajna, ovo joj je možda čak i uloga života, a odigrala je mnogo vrhunskih uloga, i uspeva da nas veže za svoj lik, čak da nas natera da saosećamo s njom. Problem je što se emocije i izrazi lica ponavljaju malo previše puta i ostavljaju utisak praznog hoda.

Paul se pojavljuje tek duboko u drugoj polovini filma, razgovor između brata i sestre i njihovo suštinsko nerazumevanje, što je nešto najbliže temi što film ima, zauzima relativno malo vremena. Efektan je kao kulminacija njene patnje, ali bez zapleta i raspleta vrhunac ostaje nekako usamljen. Naslov ostavlja mogućnosti da Dumont nije završio sa Camille Claudel.

Camille Claudel 1915 je težak film, nabijen jakim emocijama, ali dosta slab na narativnom nivou. Kome su emocije ili odsustvo istih dvoje likova i religijski zanosi dovoljni za film, ovo je pravi naslov. Iako sam uživao u glumi Juliette Binoche, sve vreme sam imao utisak da film ne ide nikuda.