The Whale

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Probao je u svojoj karijeri Daren Aronofski svašta, u svakom smislu. Budžetski, radio je i sa minimalnim i sa maksimalnim sredstvima, od artističkog prvenca Pi (1998), pa do „blokbastera“ Noah (2014), ali se pokazalo da se najbolje snalazi na prelazu između situirane „indi“ i „niže A“ produkcije. Govorio je o opsesiji i zavisnosti, legendama, Bogu, prirodi, psihologiji, umetnosti, nastupu, tremi, ličnostima i likovima. Uglavnom je igrao na šok i prvi utisak kako bi time „otvorio“ gledaoca za svoju „mudrost“ koju će izreći. Samo, ta bi mudrost u principu bila banalna, pa bi šok-taktika postala i ostala sama sebi svrha, zbog čega Aronofskog možemo tumačiti kao manipulativnog i pretencioznog autora koji nam nepozvan popuje.

Pi, nakon vrlo dobrog prvog utiska, na svako sledeće gledanje pada da bi na kraju ostao tek interesantnan debitantski film. Requiem for a Dream (2000) tako ponosno zauzima svoje mesto u „prevarantskom panteonu“ s prelaza milenijuma (zajedno s Finčerovim Fight Club i Mendesovim American Beauty) kao film koji nam sa stilom (vidi montažu! sidi kameru! slušaj muziku!) podvaljuje najbanalnije uvide o opasnostima konzumerizma, pa bila tu reč o drogi ili televiziji. The Fountain (2006) je toliko nekoherentan film da ga niko živi, verovatno ni sam Aronofski, nije shvatio.

The Wrestler (2008) je sasvim moguće izuzetak, lišen mudrovanja i pretencioznosti, baziran na starenju kao faktoru promena odnosa između ličnosti i uloge koju ona igra, a pritom je glumački savršeno izveden, pa maskira potencijalne nedostatke kafanskog filozofiranja. Aronofski je pokušao da ponovi formulu, ali u drugačijem miljeu sa Black Swan (2010), oslanjajući se na atmosferu „Stambene trilogije“ Romana Polanskog i, opet zahvaljujući inspirisanim glumcima (odnosno glumicama), zamalo uspeo da nam podvali ideju da gledamo nešto više od filma o tremi.

Noah je bio preopterećen film, natrpan autorovim tumačenjima Biblije i Talmuda, osavremenjenim za eko-ugao i manipulisanim tako da se iz metaforične priče izvuče opipljiv spektakl. Na kraju krajeva, verovatno je mother! (201) njegov najuspeliji film jer u njemu daje koncentrovanog sebe, bez trunke foliranja: otvoreno je pretenciozan, jakom simbolikom gotovo „trešerski“ sakriva banalnost, sve pakuje u logiku vrlo lucidnog košmara, prave glumce bira i upotrebljava baš kako treba i sve vreme drži maničan tempo kojim nas „dribla“.

Jedan od najiščekivanijih filmova prošle godine, The Whale, svoju je festivalsku i inu putanju otvorio ovacijama u Veneciji. Povratnik Brendan Frejzer (to je još jedan od trikova Aronofskog, da izabere glumca kojem će prirediti „kambek“) važi za jednog od favorita u predstojećoj sezoni nagrada. Aronofski nam se pritom reklamira kao „najprizemljeniji“ još od The Wrestler, ali to opet ne znači da tu prizemljenost valja apriorno prihvatiti kao humanost.

„Naslovni“ junak je užasavajuće debeli profesor engleskog jezika Čarli (Brendan Frejzer u uverljivo izgledajućem, ali svejedno groteskno elaboriranom gumenom odelu) koji drži kurseve pisanja eseja preko interneta. Čarli živi u malom stanu u neimenovanom gradu u državi Ajdaho, razveden je i pati za pokojnim partnerom, što može biti razlog za njegovu depresiju i „dijetu“ koju sačinjavaju naručene pice, slatkiši, brza hrana i gazirani sokovi. Od prijatelja mu je ostala jedino Liz (Hong Čau, letos viđena u The Menu), medicinska sestra i, kako ćemo otkriti, sestra njegovog bivšeg partnera Alana.

Kada nakon predavanja (za koje, zgodno, ima isključenu kameru) Čarlija upoznamo u domaćem okruženju, on je u svom najranjivijem izdanju. Masturbiranje na gej-pornić umalo rezultira srčanim udarom, ali se, srećom, na vratima njegovog doma ukaže putujući propovednik Tomas (Taj Simpkins) koji mu ponudi da pozove pomoć. Čarli ne želi u bolnicu, pa neznanca zamoli za drugu uslugu: da mu pročita esej o Mobi Diku kojeg Čarli čuva pored kreveta, makar još jednom, u slučaju da umre.

Ipak mu (još) nije vreme za to, ali taj će rasplet sasvim sigurno do kraja filma uslediti. To nam je jasno od sekunde kad se pojavi Liz i Tomasu, očajnički željnom da spasi Čarlijevu dušu, kaže da ovaj neće doživeti vikend ako nešto radikalno ne promeni. Čarli, pak, ima misiju da se pomiri sa svojom kćerkom Eli (Sejdi Sink iz serije Stranger Things), tinejdžerkom besnom na ceo svet i neobično okrutnom prema svojim roditeljima i vršnjacima koja svome ocu zamera što je napustio familiju zbog svog tadašnjeg studenta Alana. U svrhu zbližavanja, on joj želi pomoći da položi maturu i obećava joj da će naslediti novac koji je on uštedeo, a razvoj situacije pratimo u pet dana, od ponedeljka do petka.

Ako vam, dragi čitaoci, ovakav opis zvuči kao komad filmovanog teatra, u kompletu sa jednom lokacijom i pet činova, sasvim ste u pravu. U pitanju je zaista filmovani teatar, prema drami Semjuela D. Hantera koji je takođe napisao i scenario. Na to još treba dodati i glumački stil „nadglumljivanja“, odnosno nadvikivanja svih sporednih likova koji bi na ovaj ili onaj način vršili uticaj na Čarlija i pomogli mu ili mu naudili, naudili mu kroz pomoć ili mu pomogli kroz muke koje će mu prirediti, a i metaforičke „čehovljevske puške“ koje će svakako „opaliti“.

Pohvalno je donekle to da Čarli nije sasvim pasivan, odnosno da nije tek „glupa masa“ koju drugi mogu oblikovati po svom nahođenju, već da on ima svoju volju, ma koliko se to demonstriralo kao nedostatak iste, odnosno kao volja da se jedino suprotstavi onima oko sebe koji urgiraju da on nešto učini za svoje umiruće telo (Liz) ili za grešnu dušu (Tomas). Sasvim druga stvar, međutim, je to kako je tretirana njegova debljina od strane autorskog dvojca, dakle i Hantera kao pisca i Aronofskog kao reditelja. A ta debljina je tretirana kao simptom duševne boli, ali i nešto odvratno, šokantno i gadno.

Aronofski je, dakle, pobrkao prizemljenost s humanošću. On pokušava da nas zgadi i da nas šokira debljinom svog protagoniste, sve fingirajući neko razumevanje i ljudskost, usmeravajući nas kao gledaoce da Čarlija kao osobu žalimo, ili da nam se zgadi njegova fizička pojava. Ili da nas makar šokira kao što šokira „antički hor“ epizodnih likova koji se od onih sporednih razlikuju po tome što neće fizički ući u mali stan.

Pritom morbidna debljina na filmu, a ni u životu ne bi trebala biti ni na koji način šokantna, makar u Americi odakle nam dolaze filmovi kao što je What’s Eating Gilbert Grape? (1993), Fast Food Nation (2006) ili dokumentarci poput Super Size Me (2004) i gde se može očekivati prizor morbidno debele osobe koja pati od nekog poremećaja u ishrani s ovakvim ili onakvim hormonalnim ili psihološkim uzrokom. I tim ljudima je potrebno razumevanje i lečenje, a ne sažaljenje i paradiranje.

Kod Aronofskog, pak, imamo čistu eksploataciju usmerenu na to da od publike „izmuze“ fingirane emocije. Tome služi i uski format slike (4:3) i insistiranje na muljavo-tamnim bojama u fotografiji inače pouzdanog Metjua Libatika, a i orkestralni „saundtrek“ koji sav „puca“ u širokim potezima gudala. U svemu tome se gubi i ono malo ljudskosti koju su film i njegov autor mogli da zadrže.

U teoriji, najvećom žrtvom toga bi mogao da postane Brendan Frejzer koji nakon nekoliko godina odsustva iz Holivuda usled traumatičnih životnih događaja, depresije, a možda i zakulisnih igara, ponovo igra veliku ulogu i to u jednom sasvim drugom ključu od onog na koji smo od njega kao komičara i „polu-akcijaša“ navikli. Frejzer je i ranije igrao dramske uloge i relativno im je vičan, a ovde se jako trudi da sačuva ono malo ljudskosti u liku Čarlija, bez obzira što je protagonista tretiran kao prizma tuđih uticaja i strašilo za publiku koja će, na kraju filma, biti zahvalna što nije u njegovoj poziciji. Ali ni festivalska, ni bioskopska publika, a ni dodeljivači nagrada nisu imuni na manipulacije, pa čak ni na eksploataciju nečije nesreće, u šta se The Whale može svrstati. U tom smislu je Frejzerova uloga tek „mamac za nagrade“, što će se verovatno ispostaviti kao uspešan taktički potez šibica Darena Aronofskog.

The Nightingale

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Jennifer Kent

uloge: Aisling Franciosi, Sam Claflin, Baykali Ganambarr, Damon Herriman, Harry Greenwood, Michael Sheasby

Dok se ostatak sveta bavi praznicima, u Asutraliji besne šumski požari koji su zahvatili dobar deo kontinenta i dolili ulje na vatru rasprave o klimatskim promenama i ljudskoj umešanosti u iste. Možda u ovom trenutku ne bi bilo loše podsetiti da je, istorijski gledano, Australija nastala na temeljima eksploatacije, kako prirode, tako i ljudstva, kako autohtonog stanovništva, tako i onog kolonističkog. Ipak se prvi kolonisti tu nisu našli svojom voljom, već su nastanjeni po kazni. The Nightingale, drugi film Jennifer Kent nakon impresivnog prvenca, horora The Babadook, se, između ostalog bavi i tom istorijom eksploatacije i rasizmom kao elementom kontrole jednog i drugog potčinjenog stanovništva.

Ono što je filmu, pak, dalo auru kontroverze i limitiralo mu bioskopsku distribuciju na izabrane dvorane u anglosaksonskom svetu i na zapadu Evrope, nema toliko veze sa eksploatacijom te vrste, već sa jednim drugim vidom eksploatacije. Film, naime, sadrži tri brutalne scene silovanja, od kojih dve u prvih pola sata (od preko dva sata trajanja) i kao takav je težak za prodati publici željnoj eskapizma. Scene same po sebi imaju smisla u konstrukciji radnje i nisu etički problematične, pre svega zahvaljujući režiji Jennifer Kent koja ostvaruje nameru da publika pati skupa sa nesrećnim ženama, ali to ne znači da The Nightingale nema nekih drugih svojih problema, vezanih za pod-žanrovsku odrednicu filma ("rape-revenge") i za njegovu strukturu.

Krenimo od radnje. Clare koju igra irska glumica italijanskog porekla Aisling Franciosi, do sada najčešće uposlena na televizijskim projektima, robijašica je na Tasmaniji. Iako je udata za sapatnika Aidana (Sheasby) i sa njim ima tek rođenu bebu, ona je neka vrsta robinje vojnom komandantu kolonističke ispostave, poručniku Hawkinsu (Sam Claflin, poznat po ulozi u serijalu The Hunger Games). Ropski odnos je u najmanju ruku dvojak: Hawkins je siluje na redovnoj bazi, ali je iskorištava i kako bi impresionirao i svoje podređene i svoje nadređene - njenim slavujskim glasom. Takođe, iako je odslužila kaznu na koju je osuđena, Hawkins odbija da je pusti da ide svojim putem.

Hawkinsov kratkoročni cilj je ratosiljati se nameštenja na postaji u divljini, zameniti ga za viši čin i civilizovanije mesto, ali kapetan zadužen da da svoje mišljenje o Hawkinsovom ravnanju nije baš impresioniran stanjem i disciplinom. Hawkins će za to u određenoj meri okriviti i Clare i Aidana koji ga pritiskaju da ih pusti, a "poseta" u koju će im doći sa dvojicom svojih podređenih, narednikom Ruseom (Damon Herriman, izvrstan kao personifikacija banalnog zla) i vojnikom Jagom (Harry Greenwood koji kanalizira nepatvoreni kukavičluk i nesposobnost moralnog rasuđivanja pod pritiskom), završava se krvavo.

Hawkins, pokušavajući da preduhitri kapetana i njegov izveštaj, otpućuje se sa manjom grupom vojnika i slugu na opasnu stazu kroz unutrašnjost ostrva. Sa druge strane, Clare koja je ostala sama, bez igde ikoga, kreće na put osvete skupa sa lokalnim vodičem Billyjem (debitant Baykali Ganambarr). Da bi uspešno sarađivali, oboje moraju da prevladaju animozitete jedno prema drugome: ona svoj naučeni rasizam, a on svoju mržnju prema belim kolonistima kao takvima.

The Nightingale je, dakle, prilično klasičan primer "rape-revenge" filma zaodenutog u ruho određenog istorijskog perioda i geografskog prostora i to povlači određenu, dobro poznatu žanrovsku mehaniku koju je vrlo teško razbiti na originalan, a smislen način. Etički problem celog pod-žanra je što je prvi deo, dakle trauma, sam po sebi snažniji od osvete koja sledi. Iako Jennifer Kent ne pokušava da fetišizira nasilje, već se čvrsto drži realizma, pad u tempu je neizbežan nakon onako snažnog udara kao što je to scena u kolibi i tu ne mogu puno da pomognu čak ni Clarina snoviđenja i košmari koji filmu dodaju jednu fantazijsku notu.

Drugi problem koji film ima se može svesti na pretpostavku da Kent nije sigurna kako bi priču završila, odnosno oneobičila dovoljno da makar malo razbije zadati kanon. U tome se itekako oseća trajanje filma, kao i to da autorica traži idealan kraj koji ipak ne uspeva da pronađe. U određenoj meri je to boljka savremene žanrovske kinematografije: originalne ideje se u principu brže potroše, a krajevi filmova se po pravilu više oslanjaju na standardnu mehaniku. Unekoliko je od toga patio i njen prvenac, film o višestrukom hororu depresije, roditeljstva i odgajanja "teškog", odnosno osetljivog deteta, pa što je naslovno čudovište bilo manje metaforično, to se više osećala opterećenost klišeima.

U tom smislu, The Nightingale, iako je predstavnik drugog žanra i drugačijeg je ritma, nije mnogo drugačiji. Uprkos problemima sa strukturom, čista surova snaga iz prvog dela uspava da propelira film do kraja tako da ne bude dosadan čak ni kad se približava generičkom. Za to treba zahvaliti glumcima, vrlo doziranoj Aisling Franciosi, uverljivo psihotičnom i manipulativnom Claflinu i energičnom debitantu Ganambarru, ali i kontra-intuitivnoj fotografiji Radeka Ladczuka u uskom 4:3 formatu i sa ispranom, blatno-sivom paletom boja, nasuprot onim jarkim koje očekujemo od australskih lokacija. Reč je u svakom slučaju o prilično uspelom filmu koji čak i svoje nedostatke nosi graciozno.

Get Out

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.
scenario i režija: Jordan Peele
uloge: Daniel Kaluuya, Allison Williams, Catherine Keener, Bradley Whitford, Caleb Landry Jones, Marcus Henderson, Betty Gabriel, Stephen Root, Lil Rel Howery

'Get Out' je ono što bi se u anglofonom svetu nazvalo “pričom u uspehu”. U pitanju je rediteljski debi glumca-komičara i povremenog scenariste Jordana Peelea, češće prisutnog na televiziji nego na velikom ekranu, snimljen za “siću” od 5 miliona dolara, uvršten u zvanični program Sundance festivala, tamo otkupljen od strane velikog hollywoodskog studija, pušten u distribuciju u pravo vreme i sa zaradom blizu cifre od 200 miliona zelenih novčanica. Još kada kažemo da je reč o hororu, i to ne onom za blentave tinejdžere, već promišljeno uvrnutoj mešanici uticaja stari(ji)h kultnih filmova (od klasika poput 'Rosemary’s Baby', preko 'Invasion of the Body Snatchers' u novohollywoodskoj reinkarnaciji, pa do ranog Carpentera, srednjeg-do-poznog Cravena, 'The Stepford Wives', 'Oldboy' i još ponekih) sa začinom komedije i satire (što je i Peeleovo autorsko poreklo), pa je sve to prilagođeno novom kontekstu sa sasvim jasnim pod-tekstom u nadi da će istovremeno postići i cerebralni i visceralni učinak.
Ambicija, dakle, ne manjka, a i odijum relevantne američke kritike je i više nego pozitivan (ne pamtim takve pohvale za jedan horor još od 'It Follows'), što nas dovodi do jedne začkoljice: teško je o filmu reći nešto loše u strahu od, u najmanju ruku, etikete šupka. Naime, tema je rasizam u savremenom američkom društvu koji se ne razlikuje baš puno od rasizma u nekim prošlim vremenima, a autor pokušava da nas ubedi u postojanje “ur-rasizma”, da se poslužim analogijom sa Ecovim terminom “ur-fašizam”, odnosno onog večnog rasizma koji je ponekad toliko pritajen i pospremljen pod tepih da nismo sigurni je li izumro. 

Međutim, ambicije na stranu, nisam siguran da Peele u svojim namerama uspeva, a naročito uspeva li u potpunosti. Tu nije reč samo o tome je li nas on u svoju tezu ubedio, on ju je smelo i u solidnoj meri razložno izložio. Ona je svakako subjektivna, pa se mi, takođe subjektivno, možemo sa njom složiti ili ne, pozivajući se na sve, od “osećaja u stomaku” do relevantnih statistika. Pitanje svih pitanja je ima li on kontrolu nad svojim sadržajem i pripovedanjem i šta radi kada i ako je izgubi. Po tom kriteriju, 'Get Out' je nesvakidašnji film sa ponekom hrabrom, poštenom greškom koji se u ključnom trenutku vraća na kliše, pritom negirajući sebe: estetski, u smislu žanrovskog pristupa, pa i glede konteksta.
O radnji znate skoro sve još iz “trailera” koji se od zimus vrti po kino-dvoranama i koji već sam po sebi previše otkriva. Crnac Chris (Kaluuya) odlazi na vikend sa svojom devojkom Rose (Williams) kod njenih roditelja (Keener, Whitford). Vreme je sadašnje, ali on svejedno očekuje neugodnost makar na kursu 'Guess Who Is Coming to Dinner'. Rose ga uverava u suprotno, da njeni roditelji nisu rasisti (Obamin idealni treći mandat se pominje kao referenca), ali svejedno vikend ne ide baš glatko. Lako za crnu poslugu (Henderson, Gabriel) u kući koja izgleda kao južnjačka vila i za to što brat (Jones) deluje kao psihopata pobegao sa audicije za postavku 'A Clockwork Orange' u lokalnom teatru, pa i za to što je otac preterano srdačan, pa lupeta gluposti. Majka, psihijatrica sa specijalizacijom za hipnozu i žarkom željom da svoje znanje primeni, ipak je najsablasniji član kućanstva. Neprijatnost će eskalirati na okupljanju porodičnih prijatelja koje od samog početka ima lagano sektaške pod-tonove i ispostaviće se da je naš Chris u problemu, te mora da beži, kako i naslov nalaže.

Ono u čemu Peele uspeva je to da prikaže kako se osoba crne kože oseća u predominantno beloj Americi. Za to je ključna prva, uvodna scena u kojoj mladog crnca maskirani napadač savladava i otima u belačkom, srednjeklasnom do buržoaskom predgrađu. Uvodni kadrovi scene pokazuju mladićevu nelagodu: crnci se u belačkom kraju osećaju jednako nesigurno kao i belci zalutali u loš kvart u Bronxu. Kao što će naivni belac možda biti opljačkan u getu, tako će crnac u predgrađu možda biti tretiran kao uljez, strano telo i ne dao mu bog da naleti na policiju, zaštitare ili neku već kvartovsku stražu. Ponavljam, nije bitno je to tačno ili nije, Peele nam pod nos gura po definiciji subjektivan osećaj anksioze.

Iz toga će se razviti njegov šamar američkoj liberalnoj eliti koja, u najboljem slučaju, ne samo da nije svesna svog inherentnog rasizma, nego negira postojanje rasizma kao takvog, odnosno pred njim zatvara oči. U goroj varijanti, elita, ne nužno liberalna, svoj rasizam vešto krije, povremeno se gađajući referencama na Obamu ili Tigera Woodsa, a druge rase želi, ako ne u porobljenom položaju, a onda barem u funkciji “korisnih idiota” koji ne talasaju previše i ne traže raskid sa lošim praksama iz prošlosti. Na jednom ključnom mestu u filmu Peele, međutim, gubi kredibilnost: kroz usta jednog lika samom sebi postavlja pitanje (“Zašto mi?”) na koje ne uspeva da odgovori kroz usta drugog lika, pa tako ostaje zarobljen u vlastitom dvorištu, ne šireći sliku dalje preko američkog raznobojnog socijalnog pejzaža.

Treća stvar i ono što 'Get Out' sa nivoa izuzetnog filma spušta na nivo zanimljivog kurioziteta je njegov kraj. Ne govorim o onom poslednjem raspletu, premda se i oko toga možemo sporiti, nego o celom tom segmentu obračuna nužnom za horor filmove i kako je on izveden – zbrzano i klišeizirano. I to je šteta jer je Peele dotle pažljivo gradio atmosferu i davao nam dijabolične sugestije u pojedinim replikama koje imaju potpuno smisla kada odvrtimo film. Nekako se može podneti i “telefoniranje”, premda je ona sluškinjina histerija na granici nesnosne, a burazerova psihopatija u Jonesovoj nespretnoj izvedbi i preko te granice. Možemo podneti i pseudo-nauku kao aparat u zapletu koji dovodi do kulminacije, ali transformacija junaka od nesigurnog do determiniranog je nagla, slabo motivirana i ničim ranije nagoveštena.

Sve u svemu, 'Get Out' pokazuje da Jordan Peele ima i petlje i stila, da se ne plaši da provocira ili čak bude uvredljiv, kao i da zna kada sa time da stane, što pokazuju finansijski rezultati filma. Međutim, on otkriva i jednu nadobudnost mladog autora koji je, čini se, previše zagrizao i ne uspeva da žonglira između stila, teme, konteksta, žanra i brojnih posveta. Ali za prvenac, 'Get Out' je potpuno iskren, ludo hrabar i sasvim dobar.

Da Sweet Blood of Jesus

2014.

scenario i režija: Spike Lee (prema filmu Ganja & Hess Billa Gunna)

uloge: Stephen Tyrone Williams, Zaraah Abrahams, Rami Malek, Elvis Nolasco, Thomas Jefferson Byrd, Naté Bova

Ko prati moje pisanje, verovatno je zapazio da neke autore jednostavno volim, a neke druge jednostavno ne volim. To nije samo neki moj hir ili neka “eto tako” odluka iz samih predrasuda, nego je sve to iz iskustva onoga što sam video u njihovom radu. Jedan od tih koji mi idu na živce je Spike Lee, dežurni bukač koji u svemu i svačemu vidi rasizam ili makar eksploataciju Afroamerikanaca.

To što mi ide na živce ne znači da ga ne poštujem. Zbog hrabrosti da nešto kaže direktno i bez uvijanja, bez udvaranja publici, kritici i Akademiji. Zbog originalnosti. Zbog stilske ispoliranosti. Zbog igrivosti u njegovim filmovima. Zbog koketiranja sa žanrom. Istini za volju, imao je on promašaje i pokušaje komercijalnog štanca u poslednje vreme, a sve kulminiralo onim užasnim, užasnim remake-om Oldboya, pa sam bio čvrst u odluci da ga izbacim sa liste autora čiji rad pratim. Ne znam tačno zbog čega, ali rešio sam da mu dam još jednu šansu, možda stvarno poslednju, a možda poslednju kao što je to svaka turneja za The Rolling Stones.

Ni to “ne znam zbog čega” nije tek onako rečeno. Cele priča oko Da Sweet Blood of Jesus mi je simpatična iz obilja razloga. Prvo, to je jedan skromni “kickstarter” projekat sa tek milion i nešto dolara budžeta. Drugo, u pitanju je remake kultnog “blaxploitation” vampirskog filma sa jakim političkim referencama o kojem sam samo čitao. Treće, ima aluziju na vino i religiju u naslovu. I konačno, namiguje u smeru jedne moje dugotrajne mozgolomke o vampirskoj (i uopšte hororičnoj) prirodi Isusovoj, a uz njega i cele crkve i celog sistema koji je na tim temeljima izgrađen.

Da Sweet Blood of Jesus se priče iz originalnog filma Ganja & Hess drži skoro integralno. U pitanju je priča o crnom učenjaku i bogatašu, doktoru Hessu (Williams) koji slučajno biva uboden antiknim nožem iz kraljevstva Ashanti, zbog čega mu se probudi želja za ljudskom krvlju. Nije on klasičan vampir u smislu da spava danju, a hrani se noću, ali je svakako krvopija koja ne bira sredstva da zadovolji svoju ovisnost. U tome će mu se uskoro pridružiti i nova žena, udovica njegovog asistenta, Ganja (Abrahams).

Metafora je jasna u originalu, a jasna je i u Leejevom filmu: klasne je prirode i govori o dobrostojećim, integriranim crncima koji su se na taj način odvojili od svog ljudstva i preuzeli manire i ideale belaca. Toga ima danas, ma koliko se Amerikanci trudili da stvore post-rasno društvo, toga je bilo i za vreme pokreta za ljudska prava i crnačku emancipaciju, toga je bilo čak i vreme robovlasništva na Jugu gde su crnci-slobodnjaci takođe mogli kupovati robove. U sukobu između rase / nacije i klase, klasa uvek pobeđuje: ljudi se prema njoj identifikuju, organizuju i udružuju.

Međutim, značenje tog usvajanja modela ponašanja nije isto danas i pre 40 ili 50 godina. Amerikanci afričkog porekla srednje i više klase sada više nisu nikakva egzotika, anomalija ili prigodan primer. Amerika ima crnog predsednika već drugi mandat za redom. Prisustvo crnaca u pop-kulturi (pre svega muzici) je skoro jednako belačkom. Rasističkih ispada ima, i opet su njihove žrtve uglavnom siromašni, ali se celokupno društvo protiv toga bori. Istina, upitno je čini li to na pravi način i postavlja li prava pitanja. U tom smislu, Leejev film se čini anahronim, kao i njegov stav uostalom, osim ako ne “gađa” direktno ne samo Obamu nego i celu crnačku višu srednju klasu po liniji “izdaje interesa svojih ljudi”.

Možda upravo to i radi. Možda samo provocira i ispuštva probne balone. Možda pokušava da povuče paralele koje samo on vidi. Možda kroz film priča priče radi, jer ima potrebu da kaže nešto, a ne može verbalno artikulirati šta, pa zato ispaljuje svoje standardne priče. Sa Leejem se nikad ne zna, nepredvidljiv je u postupku i izražaju, sve i kad je jasno šta misli. To je podvučeno time što on uvek ima masu ideja i parola i što često ne zna šta bi s njima, kako bi ih uobličio i predstavio, i što ga nije briga može li ih naplatit u filmu. Zato film traje preko dva sata, sporog je tempa i nema neki “udarac”. Funkcioniše solidno kao “mood piece”, kolaž na temu noćne more, savršeno je stilizovan, oku i uhu ugodan (pun prijatne muzike bez neke jasne logike kako i zašto), ali je na kraju krajeva prilično praznjikav.

Loš utisak dodatno pojačavaju glumci. Nedostatak ozbiljnog budžeta se mora negde osetiti, nije se štedelo na fotografiji, scenografiji, muzici i montaži (film ne deluje samo profesionalno, nego i skupo, skoro raskošno), pa se štedelo na glumcima. To su uglavnom nepoznati i polu-poznati glumci, epizodisti u filmovima i na televiziji. Možda čak nije problem ni u njima i njihovim sposobnostima, koliko se čini da Lee ne može iz njih izvući maksimum. Možda to i ne želi, možda ga čak i ne zanima. Možda i on mora snimiti film godišnje, pa kakav god.

Da Sweet Blood of Jesus nije njegov najlošiji film, ali svakako nije ni najbolji. Nekoherentan je i to u ovom slučaju nije nimalo simpatično.

Porto dos mortos / Beyond The Grave

2010.

scenario i režija: Davi de Oliveira Pinheiro

uloge: Rafael Tombini, Alvaro Rosa Costa, Ricardo Seffner, Amanda Lerias, Luciana Verch, Leandro Lefa, Tatiana Paganella, Adriano Basegio

Debitantska ostvarenja definitivno imaju svoj šarm. Prvo, period od ideje do realizacije je najčešće prilično dug, pa je ideja promišljena i razrađena do najsitnijih pojedinosti. Druga stvar je što debitantska ostvarenja, naročito autora koji nemaju nikakvu državnu ili studijsku protekciju, imaju onaj šarm jeftinog snimanja, snalaženja, između amaterizma i kreativnosti.

Beyond The Grave je upravo takav film: osmišljenog i razrađenog “settinga”, priče i donekle scenarija, i vešto režiran sa posebnim akcentom na detalje mešanja žanrova, različitih izraza i “story-tellinga”. Ceo film je snimljen u jeftinoj digitalnoj tehici koja omogućava dalje zezanje sa formatima i uglovima. Beyond The Grave je do sada igrao po raznim, uglavnom žanrovski profiliranim festivalima, a od nedavno je dostupan preko različitih VOD (Video on Demand) servisa, a očekuje se i DVD izdanje.

Na početku priče vidimo našeg heroja, obučenog u crno, sa napuklim naočarima na nosu i pištoljem za pasom. Prva scena je tuča u napuštenoj prostoriji i veoma je napeta i konfuzna, toliko da zbilja nemamo pojma kojeg ćemo od dvojice likova dalje pratiti. Jedan preživi, i odlazi do svog “vintage” auta, i vrti papire na kojima piše “world police”. Vidimo da je on filmski arhetip, osvetnik na zadatku, potpisan samo kao Officer (Tombini).

Po okolišu vidimo, a i na radiju u autu čujemo da se dogodio smak sveta i da je samo manjina preživela. Svet je pun zombija koji napadaju malobrojne, zatvorene i udaljene ljudske zajednice i Officer tu i tamo naleće na njih. Ali oni su manji problem, opsesija našeg osvetnika je demon – serijski ubica sa nadimkom The Dark Rider koji nakon fizičke smrti jednog tela preuzme drugo, ali mu “outfit” ostaje isti: dugi mantil, kaubojke, šešir i gas-maska. Jasno nam je da će Officer biti spreman na sve da bi mu stao na put, usput ulazeći u slobodne asocijacije sa ljudskim skupinama. The Dark Rider je dosta ranije najavljen na radiju pre nego što se fizički pojavi u sceni, kao neka vrsta folk legende. I sam post-apokaliptični radio ima šmek starih američkih radio-stanica na kojima se izmenjuju mono-drame i dobra muzika.

Nekim gledaocima će problem biti tempo kojim se priča izlaže, jer je film do polovine prilično spor, likova je malo i još ređe progovaraju, pogotovo nešto sadržajno i povazano. Setite se art-zombi drame The Battery Od polovine kreće obračun i on je prekidan sa dijaloškim i montažnim sekvencama. Čak će negde oko polovine biti umetnut intermeco, smešten u doba pre apokalipse, koji simpatično izgleda, ali je dramaturški višak, pošto smo ga mogli pretpostaviti sa izvesnom sigurnošću.

Žanrovi su fluidno spojeni, ima tu uticaja britanskog “midnight flicka”, spaghetti westerna, akcionih eksploatacijskih filmova iz 70-ih, klasične postapokalipse, natprirodnih i horora o egzorcizmu, uz obavezne koreografirane tuče. Ceo film je podvučen tonskom shemom sačinjenom od ambijentalnih zvukova, psihodeličnih efekata, sablasnog radio-monologa i psihodeličnog hard rocka. Gluma je pomalo amaterska, ali je casting vrhunski što se tiče fizičkih karakteristika glumaca i likova koje igraju.

Beyond The Grave je na narativnom planu savršeno ispoliran film, ali je realizacija puna sitnih mana i početničkih grešaka. Štos je u tome što te greščice ovaj film čine još simpatičnijim. Razlog za to su sjajan ne-baš-pozitivac i sjajan totalni negativac. Ovaj brazilski film je pravi mali dragulj i svakako ga vredi pogledati.

Barefoot

2014.

režija: Andrew Fleming

scenario: Stephen Zotnowski

uloge: Scott Speedman, Evan Rachel Wood, Treat Williams, Kate Burton, J.K. Simmons

Blebetao sam dosta o januarskom smeću od filmova i okvirno pomenuo da postoji i februarsko smeće. Razlika između ta dva smeća je žanrovskom pakovanju, u januaru prolazi sve i svašta, debilne komedije, akcije ili horori, dok se u februaru tržište puni sa romantičnim komedijama i ljubavnim filmovima, iz godine u godinu. Solidna vest je da su brojke u okvirima žanra u konstantnom padu, pa su autori primorani ili da smisle nešto novo ili da pokušaju da kasiraju na re-make varijanti nekog starog kultnog ljubića. Loša vest je da oni najčešće ne znaju kako smisliti nešto novo, pa ni kako napraviti re-make nekog tamo stranog filma starog deset godina. Barefoot je primer za takvu nepodopštinu.

Film počinje sa svačijim omiljenim “lošim dečkom” Jayem (Speedman) u klasičnoj rutini: ostavi neki neidentifikovani ležeći objekat u krevetu, ode u striptiz-bar gde mu prepričaju šta je radio prošle noći, pa onda u kazino ili na hipodrom iako nema love da priušti kockarsko sranje. Onda rutinu prekinu krimosi koji ga nasilno upozore da mu je to poslednja opomena. Kao šlag na torti, Jay radi kao domar u psihijatrijskoj bolnici, i to je deo njegove uslovne kazne, ali i tamo ošljari i govnari, napija pacijente, neprijatan je prema sestrama, zajebava doktore i ta sranja. Sve to bi bilo podnošljivo, iako je istrošeno odavno, da Speedman daje Jayu jednu hedonističku notu (ne možeš živeti kao neodgovorna budala ako barem delom ne uživaš u tome. Speedman međutim Jaya igra na ravnoj liniji, ne dižući ga iznad lošeg scenarija koji liku stavlja okove crne ovce / bludnog sina koji je na misiji da nervira bogatog taticu koji ga ne zarezuje.

Jayev plan je jednostavan, treba se smiliti ćaletu (Williams) ili barem kevi (Burton) na bratovoj svadbi, a prvi korak u tom pravcu je da na svadbu dovede devojku, a ne kurvu ili striptizetu. Kada ga sve ženske otkantaju, Jay se ingeniozno seti da upotrebi simpatičnu pacijentkinju kao svoju lažnu devojku. Kakva ideja! I eto nama naslovne bosonoge shizofreničarke zlatnog srca po imenu Daisy (Wood). Zašto oboje glavnih likova imaju imena iz The Great Gatsby nisam skužio, ali nema veze.

Sve u svemu, Daisy je kolekcija filmskih klišeja: delom “dragi autista” i ženska varijanta Rain Mana ili Forresta Gumpa, delom “manic pixie dream girl”, a pomalo i Carrie, seksualno nepismena i beskrajno naivna. Odgajana pod čvrstom majčinom palicom, sa mozgom koji je napunjen paranoidno-shizofrenih bedastoća, Daisy je gledala samo tri prikladna TV kanala, dva sa muzikom i jedan sa prizemnim reality programom. I sve bih nekako podneo da ona nije portretirana nekako neprikladno... privlačno. Njih dvoje će se upustiti u eskapade ove i one, drpiti neprocenjivo vredni ćaletov kamper, sresti divne ljude, učiti vožnju i svakodnevne veštine, pa i ljubav... Jasno vam je kuda sve to vodi.

Sa pozitivne strane, film fino izgleda. Scenario je blago rečeno užasan, neverovatan, sklepan od najopštijih opštih mesta, a režija dosadna i predvidljiva. Glumci su u filmu sputani. Treat Williams odrađuje ulogu rigidnog bogataša koliko mora, Kate Burton je tek za nijansu životnija. J.K. Simmons izvlači maksimum iz svoje uloge doktora, a i inače mu stoje uloge dominantnih ljudi na poziciji sa nekakvim autoritetom toliko da sve svoje uloge igra na veoma sličan način. Scott Speedman je neuverljiv i treba mu malo više šarma da bi uspeo da nam podvali takvog lika. Sa druge strane, Evan Rachel Wood je veoma živahna i uživa u promenama tempa koje ima njen lik, ma koliko taj lik neverovatan bio.

Konačni sud nije nimalo povoljan za Barefoot. Da je ton malo uvrnutiji i bajkovitiji, film bi mogao da se provari, a ovako ostaje samo čudan, neprijatan, na granici bolesnog kao šala o pedofiliji. Izbegavati, jer tu zaista nema ničeg pomena vrednog.

Raze

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2014.

režija: Josh C. Waller

scenario: Robert Beaucage, Josh C. Weller, Kenny Gage

uloge: Zoe Bell, Doug Jones, Sherilyn Fenn, Rachel Nichols, Bruce Thomas, Tracie Thoms, Bailey Ann Borders, Rebecca Marshall, Allene Quincy, Rosario Dawson

Da je Raze snimljen 70-ih ili ranih 80-ih, to bi jedan od onih opskurnih filmova iz kojih bi Tarantino i Rodriguez vukli inspiraciju i krali sitne pojedinosti. Ovako, to je samo eksploatacijski film snimljen sa manje od pola mozga, sa isključivom namenom kurčenja, udavljen u klišejima od petparačkih TV serija (a la Criminal Minds), preko pomenutih Tarantina i Rodrigueza do “torture porna” (a la Saw i Hostel).

Dakle, kao i u jednoj epizodi Criminal Minds (ne pitajte me kako to znam), ovde imamo underground tuče zatočenih i ucenjenih žena. Autor se na početku malo zeza sa nama, dajući nam pozadinsku priču o Jamie (Nichols) i njenom sastanku na slepo sa izvesnim gospodinom, posle čega ona biva zarobljena i puštena da tumara hodnicima tamnice da bi se u nekom sablasnom ringu pozukla i bila ubijena od strane Sabrine (Bell). To bi možda bilo efektno, da na posteru već ne stoji faca Zoe Bell. Priča nakon toga prati Sabrinu, koja je onaj jaki i ćutljivi tip, kao u westernu. Upoznaćemo i ostale žene u tom okruženju, jedna je svesna žrtva, jedna zbunjena devojka, jedna je autistična, a jedna je psihotičarka koja trpi zlostavljanje od detinjstva.

U zatvoru su same žene, ali čuvari, doktori i ostalo osoblje su muškarci. To bi bio idealan uvod za razrađeniju feminističku priču, gde se “punchline” sam nameće: žena je zarobljena u okviru neke od svojih tipičnih uloga (kćerka, supruga, majka, kurva, ludača) i primorana da se sa drugim ženama bori za naklonost muškarca. Ili makar blaga aluzija na “arenu” celebrity kulture, gde se mlade žene (ipak češće nego muškarci) bore do smrti za naklonost publike. Ne, Raze je film bez konteksta, i to se vidi po strukturi organizacije. Na njenom vrhu je elokventni i obrazovani bračni par (Doug Jones i Sherilyn Fenn) koji drži moralne pridike i motivacione govore sa referencama na antičku Grčku, dok krvave mečeve gledaju dobrostojeći gosti hotela na zatvorenom HDTV sistemu. Socijalna priča? Ma ne, samo klišeji i loše pisanje.

Uostalom, dobar eksploatacijski film ne mora da ima ni kontekst ni razrađenu priču da bi služio svojoj svrsi. Eksploatacijski film nema potrebe ni za dobrom glumom ili elementarnog logikom (recimo da bivša američka vojnikinja govori sa američkim, a ne novozelandskim akcentom). Ali eksploatacijski film mora biti stilizovan tako da služi svrsi. A Raze baš i nije najbolji primer toga. Da, videćemo nešto atraktivnih kadrova (najbolji je na početku, sa hodnicima osvetljenim crvenim svetlom), videćemo i brutalne tuče žena (što može biti zabavno), sa sve pucanjem kostiju i šikljanjem krvi i sličnim “gore” elementima i to će, zbog fizičke spremnosti glumica izgledati dobro. Ne zaboravimo, Zoe Bell je profesionalna kaskaderka još od vremena Xene, a bila je dublerka i Umi Thurman u Kill Bill. Međutim, sa takvom postavom, nema potrebe za maničnom montažom i brzim zoomovima tako da u centru pažnje bude povreda, a ne pokret, a film bi profitirao od malo borilačkog baleta.

Sve u svemu, Raze je zanimljiviji kao komad trivije i stavka u karijeri Zoe Bell i kao dodatak filmskom svetu koji stvaraju Tarantino, Rodriguez, Eli Roth i ostali iz te ekipe. Možda u nekoj meri Raze postane deo obavezne literature za ljubitelje uske žanrovske niše eksploatacijskih filmova sa tučom žena ili za fetišiste. Međutim, u totalu, Raze je suviše udavljen jeftinim i izlizanim klišejima da bi bio makar pristojan film. Niko ne može napraviti “rip-off” epizode serije poput Criminal Minds i to nazvati dobrim filmom. Voleo bih da vidim Zoe Bell u punokrvnom akcionom ili borilačkom filmu, kad već i facu i postavu za to.

Unfinished Song / Song for Marion

2012.

scenario i režija: Paul Andrew Williams

uloge: Terence Stamp, Gemma Arterton, Vanessa Redgrave, Christopher Ecclestone

U britanskoj kinematografiji, ali vidim da se taj trend širi, relativno nedavno je skovan jedan novi sub-žanr geranto-eksploatacijskih filmova. U pitanju su slatko-gorke mešavine komedije i drame o šašavim ili džangrizavim starcima koji se na “quirky” način nose sa svojom starošću i perspektivom smrti. Navikli smo da filmovi o starijim ljudima budu smrtno ozbiljni kao Amour, ali Britanci imaju običaj da sve izvrnu na neko zezanje.

Problem sa Unfinished Song je njegova bipolarnost, jer klizi od generičke euforije do generičke depresije. Oba pola su dovedena do ekstrema kakve viđamo na Hallmarku i sličnim kanalima, samo u odvojenim filmovima. Prosto, slatkasti motivi su previše zašećereni, često neduhoviti i skloni ponavljanju, a momenti postavljeni da nam izvuku emocije su patetični preko svake mere, pa se njihova svrha gubi u karikaturalnosti.

Dakle, glavni lik je Arthur (Stamp), džangrizavi starac koji na celom svetu voli jedino svoju umiruću ženu Marion (Redgrave) i unuku. Sve ostalo mrzi, kako bi to mrzeo lik iz crtanog filma. Na tom spisku posebno mesto zauzimaju njegov sin James (Ecclestone) – razlozi nikad objašnjeni, pa čak ni navedeni, i dobrovoljni pevački hor, Marionina poslednja vesela ludost. Marion je njegova sušta suprotnost, vesela i pomirena sa sudbinom, žena koja samo želi da preživi svoje poslednje trenutke što je moguće srećnije. Kada ona umre, Arthur će se nenadano zbližiti sa mladom i veselom voditeljkom hora Liz (Arterton) i postati neizostavni deo hora.

Scenario je, kao što smo videli, predvidljiv, i to ne samo u generalnim crtama, nego su čak i veoma sitni detalji otrcani. Stariji ljudi koji pevaju “Let's Talk About Sex” ili “Love Shack” nisu nikakav komičarski novitet, a od svega se na kraju stvara transfer neprijatnosti. Štos sa penzionerima koji su obučeni u heavy metal stilu i pevaju “Ace of Spades”, pa se jedan od njih ušine izvodeći pokret je efektan prvi put, drugi put je već suvišan. Sjajno uštiman i vrhunski ozbiljan hor na takmičenju kao dežurni “bau-bau” za poslednji čin filma je već viđen štos iz hollywoodskih filmova o simpatičnim gubitnicima. Ako i postoji generalno simpatična nota u filmu, onda je to odnos Arthura i Marion, ali to se završava na polovini filma, sa njenom smrću.

Zapravo, Song for Marion bi bio užasan film, dobar jedino da zabavite svoju mamu na jedno kišno nedeljno popodne da nije glumaca. Terence Stamp je jedan od najpotcenjenijih glumaca, a svu genijalnost je pokazao u filmu The Limey, kada nas je kao ostareli žestoki momak iskreno vezao za sebe i držao prikovane za ekran. Ni ovde nije ništa slabiji, a njegov lik ne klizi u zamke jednodimenzionalnosti. Njegova džangrizavost je ljudska i opravdana. Kao Marion, Vanessa Redgrave pokazuje zašto je toliko dobra glumica. Gemma Arterton je čudo ležernosti, sposobna da bude tako ista, dopadljiva i lična u toliko različitih uloga, od debilnih adaptacija bajki preko žanrovskih limunada do filmova koji od nje zahtevaju posvećenost. Christopher Ecclestone je isto sjajan u vrlo maloj ulozi uspeva pokazati dovoljno emocija.

Rezultat je polovičan, predvidljiv i formuličan film koji bismo mogli da otpišemo bez problema, samo da nije izuzetnih glumaca. Oni su ti koji unose život u dosta blesavo napisane likove. Zato i pored svega Unfinished Song ostaje sasvim gledljiv film. Samo nemojte očekivati previše, jer je emocionalna manipulacija ponekad preterano ljigava.

Nije pogodan za bilo kakav re-make, Song for Marion je film koji je moguć samo u Britaniji, zemlji koja poštuje svoje ostarele glumce, iako možda ne poštuje svoje penzionere. Ne pokušavajte to kod kuće, kako već piše na upozorenjima.

12 Years a Slave

2013.
režija: Steve McQueen
scenario: John Ridley (prema autobiografiji Solomona Northupa)
uloge: Chiwetel Ejiofor, Lupita Nyong'o, Michael Fassbender, Sarah Paulson, Brad Pitt, Paul Dano, Benedict Cumberbatch, Liza J. Bennet, Adepero Oduye, Alfre Woodard, Paul Giamatti, Dwight Henry, Quvenzehane Wallis, Ashley Dyke


U poslednjoj sceni u kojoj je još uvek slobodan čovek, crnac sa Severa Solomon Northup (Ejiofor) sedi u kafani i uživa u večeri sa dvojicom elokventnih i dobrostojećih vlasnika putujućeg cirkusa, ne sluteći nikakvo zlo. On je muzičar sa nemalim talentom i vešti stolar, cenjen i poštovan u svojoj zajednici, ponosan na sebe, čak i gord, a očekuje da će biti bogatiji za dvomesečnu platu nakon turneje sa cirkusom. Razgovor trojice muškaraca u washingtonskom restoranu deluje neautentično, kao da je u pitanju scena iz fantaziskog filma.

Kasnije ćemo u toku filma na još barem dva mesta videti sličnu izveštačenost, monolozi prvog Solomonovog gospodara Forda (Cumberbatch) će zvučati kao da su prepisani iz Shakespeara i “prevedeni” na učeni južnjački, i Solomonova sećanja na slobodni život u Saratogi sa ženom, decom i komšijama i prijateljima obeju rasa deluju suviše zašećerena da bi bila istinita. Rasizam nije samo južnjački izum, ni slobodni crnci na Severu nisu bili baš sasvim ravnopravni sa belcima. Ko mi ne veruje, neka pogleda Lincolna.

Ako uzmemo u obzir da scenarista Riley i reditelj McQueen nisu amateri ili bezidejni štanceri, onda nam se neautentičnost čini namernom, bilo kao manipulacija ili kao stav i socijalni komentar. Ako bi to bio samo socijalni komentar, 12 Years a Slave bi bio najprovokativniji i najdrskiji film godine, prst u oko Hollywoodu koji je izgradio mit o civilizovanim robovlasnicima, mekim kao pamuk, sa filmovima poput Gone With The Wind, a sad nema hrabrosti da dozvoli etabliranim crnim rediteljima (na pamet mi pada Spike Lee) da kažu koju o ropstvu. Naime, 12 Years a Slave je delo britanskog reditelja kome rasna tematika nije primarna, i sa većinom britanskih i afričkih glumaca. Ono što ostavlja gorak utisak je to da autentičnost nije žrtvovana zbog stava, koliko radi emocionalne manipulacije.

Izvorni tekst je prekrojen i to sa namerom da se svidi današnjoj publici i kritici, i da pritom nikoga ne uvredi. Neke promene su neophodne radi transfera sa jednog medija na drugi, ali ne bi valjalo menjati kontekst, naročito kada su u pitanju autobiografska dela. McQueen je mogao da izabere fikciju, recimo Uncle Tom's Cabin, knjigu koja ima izuzetan emotivni naboj, a već dugo nismo imali filmsku adaptaciju, pa bi mogao da je čita kako hoće. Ovako, Northup ne dobija dovoljno poštovanja kao čovek i pisac.

Kontekst je opasno izmenjen, izmenjen je Fordov lik kako film ne bi bio uvredljiv hrišćanima. On je u originalu bio sveštenik, koji je svoje robove tretirao humano, poštovao njihova znanja i nije im odricao čovečnost, ali je jednostavno koristio njihov rad. Njegova religioznost je u filmu utišana. Izmenjen je Solomonov lik, tako da je on postao pasivan, više posmatrač svog života nego učesnik i žrtva. Mi ne vidimo ni njegovu borbu, a njegov mehanizam prilagođavanja radi preživljavanja je pojednostavljen. Mi nigde ne vidimo da se predao, da je shvatio da ga samo čudo može spasiti iz ropstva i da je prihvatio da se to verovatno neće desiti, pa je usmerio svoju inteligenciju prema napredovanju u hijerarhiji među robovima. Ako je verovati knjizi, on nije skrivao svoju veštinu i inteligenciju, pa je od berača pamuka dogurao do kočijaša i nadzornika, te da je sprovodio disciplinu na drugim robovima. Za razliku od prethodna dva McQueenova filma, sjajnih Hunger (2008) i Shame (2011), ovde nemamo skoro nikakav pogled u unutrašnji svet centralnog lika, vidimo samo mešavinu patnje, besa, straha i difuzne nade. Istina, Ejiofor to maestralno izvodi, dovoljno je samo da pogleda u daljinu, ali igranje na jeftine emocije je očito.

Ni sporedni nisu bolje prošli. Michael Fassbender sjajno igra surovog robovlasnika Eppsa, samoprozvanog lomitelja crnaca, ali to ne znači da je njegov lik kvalitetno napisan. Da, strašan je, ali njegova poremećenost je objašnjena jeftinom psihologijom (alkoholizam + impotencija + neskladni odnos sa ženom). Svugde nahvaljeno ostvarenje Lupite Nyong'o u ulozi nežne robinje Patsey, koja bere rekordne količine pamuka, a za uzvrat trpi silovanje svog gospodara i ljubomorne ispade svoje gospodarice isto pati od jednodimenzionalne koncepcije lika koji je sveden na standard “paćenik u lancima”. Sarah Paulson kao gospodarica Epps je karikaturalan lik, žena nižeg porekla od svog muža, čije čisto zlo izvire iz ljubomore na muževljev odnos sa Patsey.

Likovi koji deluju životnije nemaju dovoljno vremena na ekranu. Paul Giamatti je zanimljiv kao trgovac robljem, hladni biznismen koji ljude prodaje kao stoku, ne prezajući da odvoji decu od roditelja. Paul Dano je stravično dobar u svojoj ulozi psihopate niskih pobuda. Alfre Woodward igra gospodaricu Shaw, bivšu robinju koja se udajom za svog gospodara digla u klasi i prema robovima pokazuje sličan prezir koji imaju ostali robovlasnici.

Generalno, ženski likovi u ovom filmu su prošli mnogo gore nego muški. Osim Patsey, koja je očajna i pasivna i čiji je duh slomljen, i Solomonove familije koja se pojavljuje na samom početku i samom kraju, sve ostale su prikazane kao osobe niskih strasti i sklone manipulaciji. Tako imamo Elizu, čija se tužna sudbina može iščitati i kao kazna za manipulaciju koju je pokušala. Imamo i Fordovu ženu koja će nauditi Elizi zato što je praviše blazirana i ne može da sluša njeno plakanje. Sve to pored karikaturalne gospodarice Epps i manipulativne gospodarice Shaw.

Film 12 Years a Slave se može oceniti kao kalkulantski uradak koji se preko svake mere trudi da izvuče emocije iz gledaoca. Problem je u tome što ne mora: McQueen samim svojim izrazom i autentičnim rediteljskim izborima i slikom bez ulepšavanja može za tren oka izvući emocije, i to iskrene, a ne fingirane. Ko je gledao Shame i Hunger, zna o čemu pričam. I 12 Years a Slave bi imao isti potencijal, kada ne bi patio od “hollywoodizacije”. U filmu ima pravih malih dragulja od scena koje udaraju u stomak, recimo kad rob Clemens otrči u zagrljaj svom gospodaru koji je došao da ga pokupi od dripaca koji su ga oteli. Ili kada Paul Dano za žarom peva posebno brutalnu pesmu “Run Nigger Run”, ili scene u kojima Solomon radi u polju sa ostalim crncima i peva preteču bluesa sa njima, ili scena crnačke sahrane na improvizaciji od groblja na plantaži.

McQueenu nije potreban čak ni narativ da bi se izrazio. On dolazi iz miljea video-performansa, njegov primarni medij su kratki eksperimentalni filmovi zasnovani na “čistim formama” slike i zvuka. Više od toga, njegovi dugometražni filmovi su sjajno postavljeni na scenu, minimalistički, svedeno, ali sugestivno. Toga se donekle drži i u 12 Years a Slave, njegov kadar je savršen, fotografija sugestivna, izbor prave plantaže za lokaciju daje prelepu sliku Juga kao u Gone With The Wind, ali ujedno i strašnu, i sve to stoji u kombinaciji sa veoma liričnom muzikom Hansa Zimmera, i veoma glatkom, meditativnom montažom.

Većina kritike je ukazivala na brutalnost kao McQueenovo oružje. Ja ne delim njihovo mišljenje, nego sam suprotnog: 12 Years a Slave u izrazu nije ni izbliza onoliko brutalan koliko bi morao biti ako se drži priče i McQueenovog stila iz ranijih filmova. Jedno bičevanje i jedan pokušaj linča nisu nešto za šta treba imati poseban stomak. Ja bih pre zamerio nekakvu distanciranost u takvim scenama koje moraju biti potresne, dok se otvoreno igra na melodramatičnost i patetiku tamo gde za to nema mesta.

I pored svih mana i kalkulantstva, 12 Years a Slave je solidan film, usuđujem se reći čak i dobar. Problem je što je u detaljima bolji nego u celini i što nema dovoljno srca da se do kraja obračuna kako sa Hollywoodom, tako i sa svim reliktima robovlasništva na ozbiljan i dostojanstven način. Solomonovu sudbinu tretira i kao civilizacijski, a posebno kao pravni problem. Time se već bavio Spielberg u Amistadu i u Lincolnu, i tome se nema šta dodati.

Takav kakav je, 12 Years a Slave je do sada najbolji ozbiljni film o robovlasništvu u Americi, ali to mu ne govori mnogo u prilog, pošto je većina filmova na tu temu ili prepatetična, ili zlonamerno krivi sliku, ili eksploatacijska ili jednostavno neozbiljna. Nadajmo se da će se Steve McQueen vratiti skromnijoj produkciji i da će ostati u domenu Velikih tema, koje ne moraju biti rasne. Ono što me brine je da će 12 Years a Slave pokupiti silne Oscare zato što Akademija prosto voli takve filmove i da će to od McQueena načiniti reditelja “crnačkih filmova” i politički korektnih dramuljina. A to ne bi valjalo.