Miles Ahead

2015.

režija: Don Cheadle

scenario: Don Cheadle, Steven Baigelman, Stephen J. Rivele, Christopher Wilkinson

uloge: Don Cheadle, Ewan McGregor, Emayatzi Corinealdi, Keith Stanfield, Michael Stuhlbarg

Čini se da biografskih filmova o slavnim muzičarima i sportistima (naročito bokserima) nikada neće ponestati. A i mehanike su im slične: uspon, pad prožet cugom / drogom / ženskarenjem / nasiljem i ponovni uspon u njihovoj disciplini / na njihovom instrumentu. Međutim, dva pitanja se postavljaju. Prvo, koliko se u biografiji držati faktografije, a koliko uzeti slobode, raditi kompozite od likova, romantizirati svoj subjekt? I drugo, koliko široki vremenski period pokriti, mora li baš od rođenja do eventualne smrti ili se fokusirati na jedan događaj / period koji je obeležio karijeru subjekta i koji bi to događaj ili period bio.

Miles Ahead, rediteljski prvenac glumca Dona Cheadlea, koji je ovde prisutan i kao ko-scenarista i kao glavni glumac, vrlo je slobodno čitanje biografije Milesa Davisa, jednog od najvećih jazz muzičara ikada, ne samo interpretatora, nego i kompozitora i autora koji je ustoličio fusion kao muzički pravac. Ovde neće biti reči o naslovnom albumu iz klasičnog perioda, ali hoće o nekim drugim, poput Sketches of Spain, Kind of Blue, Someday My Prince Will Come, Nefretiti i Bitches Brew. Ali period u fokusu, i to kakvom (!), je onaj među-period, ona petogodišnja pauza krajem 70-ih dok je Davis pokušavao formirati novi pravac u “društvenoj muzici” kako je nazivao jazz. U međuvremenu, zapostavio je svoj instrument, zaključao se u podrum sa pićem, drogom i sportskim prenosima, dok su ga izdavači jurili da makar nešto izbaci.

Nakon osnovnog nivoa intervjua, upoznajemo Milesa Davisa (Cheadle) s kraja 70-ih godina, drugiranog, zapuštenog, zatvorenog u kuću, gotovo agorafobičnog. Upoznajemo ga tako što on slučajno otvori vrata sumnjivom reporteru Daveu (McGregor) koji navodno piše za Rolling Stone na temu Milesovog mogućeg povratka. Miles je istovremeno pod pritiskom od strane izdavačke kuće da izda makar “session tapes”, a on vrši pritisak na njih da mu uplate predujam. U susretu s njima je u stanju čak i da potegne pištolj i na svog agenta i na još jednog (Stuhlbarg) koji se tu našao sa novim klincem, navodno super-talentom (Stanfield) kojeg navodno pokušava uvaliti u Milesov prateći sastav. U centru pažnje su, međutim, snimci za koje svi znaju da postoje i kojih bi se svi dočepali i koji će nadalje promeniti po nekoliko ruku.

Taj nivo priče, besmisleno je uopšte govoriti o istinitosti – nema je ni u tragovima, funkcioniše kao triler, čak akcioni, sa sve tučama, pucnjavom, jurnjavom automobilima po ulicama New Yorka. Poseban začin tu je “buddy-buddy” dinamika između Milesa i Davea, Daveova ljigavost i Milesova paranoja povremeno okreću ton na lagano komičan. Iako je Miles Davis imao svoje polu-kriminalne “hustling” epizode, one su se dešavale ranije, dok je on gradio karijeru i na taj način se izdržavao. Ta triler-priča čak može funkcionisati i kao njegova “gangsterska” fantazija, potpomognuta drogiranjem.

Problem je sa flashbackom u okviru flashbacka u kojem pratimo mladog Milesa i hronologiju njegove veze, kasnije braka sa Francis Taylor (Corinealdi). Zašto je izabran fokus na nju, a ne na vezu sa glumicom Cicely Tyson sa kojom se svađao i mirio, ostaje nepoznato. Mogući razlog je to da je ta veza koja se ružno završila zbog Milesovih ispada sa kurvama, drogom i nasiljem prema svojoj ženi vremenski korespondirala sa njegovim usponom, karijernim i kreativnim vrhuncem. Moguće je da je tim scenarista u raspadu veze prepoznao uzrok za Davisov kasniji pad i povlačenje u unutrašnju imigraciju. Bilo kako bilo, taj deo filma deluje uopšteno i konfekcijski, a dodatni problem je i što menja ritam, ali ne na taj način da “džezira” koliko jednostavno “mrsi”, usporava i uvodi u nepotrebne konvencije biografskog filma. U redu, zgodno je ubaciti Milesovo hapšenje u pauzi nastupa ispred bara Charlieja Parkera i brutalno prebijanje od strane policije, jedinu potpuno verno preslikanu situaciju, ali to bi bilo to.

Zapravo, sve počinje sa konstrukcijom filma s tim flashbackovima. To je nekako za očekivati od Stevena Baigelmana koji je dosta slično, premda konvencionalnije konstruirao priču o Jamesu Brownu u Get on Up. To u slučaju Miles Ahead otvara mogućnosti za još dodatnu nebulozu na kraju sa “hashtagom” ispred natpisa “Social Music” i sa otvorenom godinom smrti, kako bismo pomislili da je Davis još uvek živ. Kao, živi kroz muziku. Mislim, stvarno dugo već nisam na filmu video gluplju i prazniju frazu.

Don Cheadle se kao reditelj trudi da napravi nešto od takvog scenarija, zapravo pitanje je jesu li intervencije na kraju njegovo maslo. Pa ipak on u tome pokazuje dovoljno poštovanja glede Milesa Davisa kao subjekta biografije. Takođe, skretanje prema žanru je hrabra odluka koja se isplatila, a Cheadle to izvodi sa stilom i okom za detalje, uspevajući da glumačku ekipu, pre svega Ewana McGregora privede svrsi.

Međutim, ako Cheadle negde uspeva, onda je to kao glumac. Njegov portret Milesa Davisa nije samo imitacija, iako ga skida fenomenalno, od glasa, preko govorne sheme, fraza i uzrečica do držanja. Ponavljam, to možda nije biografski istinit Miles Davis, ali Cheadleova interpretacija njega kao umetnika u krizi i narkomana je ne samo legitimna, nego i na mestu. Zato se, kao i zbog eksperimenta sa trilerom, Miles Ahead približava epitetu revolucionarnog u polju od čega ga odvajaju oni dosadni, konvencionalni, konfekcijski delovi bez previše elegancije.

Fear Clinic

2015.

režija: Robert Hall

scenario: Robert Hall, Aaron Drane

uloge: Robert Englund, Fiona Dourif, Felisha Terrell, Cleopatra Coleman, Corey Taylor, Brandon Beemer, Bonnie Morgan, Kevin Gage, Angelina Armani, Thomas Dekker

Čak i ako niste gledali istoimenu web-seriju, kao uostalom i potpisnik ovih redova, što se filma Fear Clinic tiče, niste ništa bitno propustili. Uvodna špica i monolog naratora, protagoniste serije, doktora Andovera (Englund) pružiće vam dovoljno informacija o “settingu”. Dobri doktor je, naime, otkrio terapiju koja leči strah suočavanjem s njim preko halucinacija za šta mu je potrebna specijalno dizajnirana komora i sablasno crni reagens. Kao po običaju, neki ga smatraju šarlatanom, pokušavaju da rasture njegovu teoriju, ali ona uglavnom radi i pacijenti se na taj način oslobađaju strahova. Međutim, kako je ovo horor, nešto će poći po zlu...

I to baš sa pacijentima koji su završili na klinici posle pucnjave maskiranog napadača u zalogajnici koja je svakom od njih pokrenula ili pojačala već postojeću fobiju. Čini se da je terapija u prvo vreme delovala, ali su pacijenti krenuli da se vraćaju kada su “flashback” momenti pojavili. Ne samo da je jedna od pacijentkinja već nastradala (umrla od straha), već su i drugi na ivici. Sara (Dourif) se patološki plaši mraka, Kylie (Armani) odbija hranu, Megan (Coleman) utvara rane po telu, a Blake (Dekker) je potpuno pretrnuo, nepokretan je i ne govori.

Mogu li se pacijenti i njihovi najbliži izboriti sa tim fobijama, posebno zbog toga što je klinika izgubila dosta od ranijeg renomea i što se doktor čini zbunjenim i indisponiranim. Možda je samo problem u mašini sa kojom sablasni medicinski brat (Taylor) i još sablasniji domar (Gage) petljaju. Hoće li pomoć predane i u ovom slučaju najprisebnije Sare i sestre Osbourne (Terrell), i same nekadašnje doktorove pacijentkinje, biti dovoljna ne samo da prevladaju strahove već i da bazično prežive njihove reziduale i nasilne povratke?

Za horor je potrebna mašta i suspenzija neverice, pre svega da bismo prihvatili osnovni “setting” u kojem strah nije samo parališući nego i smrtonosan, koji se ne leči postepenom terapijom i razgovorom, nego sokoćalom i reagensom koji ima užasne nuspojave. Nije to problem, a i Fear Clinic se predstavlja kao film koji je iznad toga da samo izvodi “jump scare”, nego usput i pokušava da ispriča nekakvu priču. Problem je što se priča raspada odmah nakon uvoda i čini se da Hall nije baš znao šta želi i u kom pravcu bi je odveo.

Možda je tu ključna razlika u formatima, a autor Robert Hall je, iako je i pre serije radio celovečernje filmove, upravo sa serijom znao šta želi reći na temu straha u vrlo kratkom formatu, dok se sa celovečernjim filmom koji je jako želeo i za koji je skupljao sredstva preko “crowdfunding” platformi tipa kickstarter, ipak pogubio. Ne kažem, film ima svojih simpatičnih momenata, kao što je pojavljivanje Coreya Taylora (ovog puta bez maske i robijaške uniforme) i prateće muzike (Stone Sour, ne Slipknot, ali svejedno dobro) u njegovoj prvoj pravoj filmskoj ulozi. I zapravo jednom kad akcija počne, tamo negde pri kraju, prilično je napeta ma koliko bila besmislena u suštini.

U principu, gluma je u redu i glumci su iskorišćeni intrigantno. Lepo je videti Roberta Englunda, poznatu filmsku zlicu, među najvećima od svih, jednog i jedinog Freddyja Krugera i kroz film se pitati koliko je njegov lik kontra uobičajenog tipa. A Fiona Dourif se, nakon Curse of Chucky, kandiduje za horor-glumicu starog kova i solidnog raspona od “scream queen” do finalke.

 Šteta je jedino Robert Hall zajedno sa ko-scenaristom Aaronom Draneom nije malo bolje razradio koncept i od Fear Clinic napravio bolji i koherentniji film. Osećaja za strah očito ima, ali falilo je promišljanja i poliranja.

Night of the Living Deb

2015.

režija: Kyle Rankin

scenario: Andy Selsor, Kyle Rankin

uloge: Maria Thayer, Michael Cassidy, Ray Wise, Chris Marquette, Syd Wilder, Julie Brister

Stvar sa zom-com žanrom je to što je svaki štos verovatno već oproban i teško je ubaciti nešto novo. Zato je često jedini put iskoračiti hrabro napred u trash i napraviti film koji je “over the top”, o kojem će se pričati i čiji će humor ležati u predivnoj preteranosti same premise i onoga što na ekranu vidimo: užasa, nasilja, krvi, političke nekorektnosti, vulgarnosti...

Romantične komedije koje se takođe križaju sa zombi-filmovima su tu u još težoj poziciji zbog svog pedigrea: romantične komedije su tek nesmešne rođake komedija. Gotovo je nemoguće napraviti funkcionalan spoj romantične komedije i akcionog horora sa zombijima. Onda se Warm Bodies ispostavlja kao debeli izuzetak, prvo zato što u postavi ima Johna Malkovicha makar u dve-tri scene, a drugo zato što se hvata Shakespearea i njegove sveprisutne ljubavne tragedije Romeo i Julija i subvertira je direktno i na prvu loptu.

Autor Night of the Living Deb, Kyle Rankin je svega toga duboko svestan, pa pokušava sa potpuno drugačijim pristupom: nudi nam pravu, punokrvnu romantičnu komediju po pravilima i sa svim narativnim elementima žanra, a zombi-apokalipsa je samo vidljiva pozadina. Ta odluka je bistra iz više razloga. Filmski gledano, fokus je na drugom mestu od očekivanog kad imamo zombije u priči. Ekonomski, romantičnu komediju je mnogo lakše producirati nego zombi-film pod uslovom da ne radiš kompletan trash, a većinu sredstava osiguravaš kampanjom na kickstarteru. Pritom, i u zombi-segmentu, Night of the Living Deb pokazuje zavidan nivo produkcijskih vrednosti za “kikiriki” za koji je film snimljen.

Naša naslovna junakinja (Thayer) može biti simpatično i ugodno društvo, ali koči je nesigurnost i loše samopouzdanje koje sakriva konstantnim blebetanjem pa zato ispada čudakinja. Zbog toga nije prezenter vesti na lokalnoj televiziji, nego uglavnom radi kao snimatelj i zato nema dečka. Veče je uoči praznika i njena debela prijateljica (Brister) je bodri da priđe zgodnom tipu koji stoji naizgled sam u baru. Ispostavlja se da je tip, zove se Ryan (Cassidy), zauzet, ali je njegova verenica Stacy (Wilder) više nego spremna da ga ostavi kada sazna da je ovaj odbio posao u firmi svoga oca, lokalnog tajkuna.

Nakon pijane noći, Ryan i Deb se bude u njegovom stanju sa malo do nimalo sećanja na prethodne događaje. Poznat vam je to osećaj makar iz urbanih legendi: osećaj da ste napravili glupost. Dok Deb gleda kako da se uvali kao nekakva legitimna devojka, Ryanu je prioritet da je izbaci iz stana pre odlaska na praznični ručak. Međutim, svet u kome su njih dvoje zaspali nije isti kao onaj u kome su se probudili: na ulicama divljaju horde zombija koje proždiru retke nezaražene ljude. Kako je Ryan toliko moderan, eko-svestan muškarac, ne poseduje auto, oružje, konkretnu hranu niti bilo šta što bi na bilo koji način moglo pridoneti borbi za preživljavanje, čudna brbljivica koju je do pre pet minuta hteo da izbaci iz kuće mu je odjednom preko potrebna.

Plan je stići na porodični ručak kod Ryanovog oca, a njegove političke veze će pomoći da se svi skupa prebace na sigurno. Kakva će biti njihova reakcija na Ryanovog blentavo-pohotnog brata survivalistu (Marquette)? Kakva na to da se u kući pojavila i Stacy kao da ništa nije bilo? Kakva pak na saznanje da je Ryanov otac Frank (Wise), familijarni patrijarh železne ruke, možda direktno kriv za izbijanje epidemije?

Zombiji za zombije, oni su više pozadinska pretnja, ali fakat je da zaplet Night of the Living Deb ne nudi ništa posebno novo ni kad se radi o romantičnim komedijama. Sve te standarde (nespretno spojen duo suprotnosti u nezgodnoj situaciji posle slučajnog flerta, pritisak familije i bivše verenice) smo već toliko puta videli od Hollywooda, preko indie-Sundance varijante do filmova direktno za kablovsku. Pojava Raya Wisea (serija Twin Peaks) u svojoj tipičnoj ulozi zastrašujućeg oca je osvežavajuća kao štos, ali nije iskorištena do kraja, kao ni koncept ludog brata. Pa čak ni pičkasti moderni muškarac Ryanovog tipa nije novina među protagonistima ovakvih filmova.

Night of the Living Deb nije ni po čemu poseban film, ali spada u red simpatičnih, gledljivih i umereno zabavnih shitova za relaksaciju i jednokratnu upotrebu. Njegov najveći adut je upravo naslovna junakinja kao lik i Maria Thayer kao glumica. Njena histerična brbljivost i kontrolirano čudaštvo deluju opuštajuće i nose ceo film.

 Razmislite i logično: evo konačno zombi-filma koji možete pogledati sa svojom boljom polovinom. Preporuka trasholjupcima.

Da Sweet Blood of Jesus

2014.

scenario i režija: Spike Lee (prema filmu Ganja & Hess Billa Gunna)

uloge: Stephen Tyrone Williams, Zaraah Abrahams, Rami Malek, Elvis Nolasco, Thomas Jefferson Byrd, Naté Bova

Ko prati moje pisanje, verovatno je zapazio da neke autore jednostavno volim, a neke druge jednostavno ne volim. To nije samo neki moj hir ili neka “eto tako” odluka iz samih predrasuda, nego je sve to iz iskustva onoga što sam video u njihovom radu. Jedan od tih koji mi idu na živce je Spike Lee, dežurni bukač koji u svemu i svačemu vidi rasizam ili makar eksploataciju Afroamerikanaca.

To što mi ide na živce ne znači da ga ne poštujem. Zbog hrabrosti da nešto kaže direktno i bez uvijanja, bez udvaranja publici, kritici i Akademiji. Zbog originalnosti. Zbog stilske ispoliranosti. Zbog igrivosti u njegovim filmovima. Zbog koketiranja sa žanrom. Istini za volju, imao je on promašaje i pokušaje komercijalnog štanca u poslednje vreme, a sve kulminiralo onim užasnim, užasnim remake-om Oldboya, pa sam bio čvrst u odluci da ga izbacim sa liste autora čiji rad pratim. Ne znam tačno zbog čega, ali rešio sam da mu dam još jednu šansu, možda stvarno poslednju, a možda poslednju kao što je to svaka turneja za The Rolling Stones.

Ni to “ne znam zbog čega” nije tek onako rečeno. Cele priča oko Da Sweet Blood of Jesus mi je simpatična iz obilja razloga. Prvo, to je jedan skromni “kickstarter” projekat sa tek milion i nešto dolara budžeta. Drugo, u pitanju je remake kultnog “blaxploitation” vampirskog filma sa jakim političkim referencama o kojem sam samo čitao. Treće, ima aluziju na vino i religiju u naslovu. I konačno, namiguje u smeru jedne moje dugotrajne mozgolomke o vampirskoj (i uopšte hororičnoj) prirodi Isusovoj, a uz njega i cele crkve i celog sistema koji je na tim temeljima izgrađen.

Da Sweet Blood of Jesus se priče iz originalnog filma Ganja & Hess drži skoro integralno. U pitanju je priča o crnom učenjaku i bogatašu, doktoru Hessu (Williams) koji slučajno biva uboden antiknim nožem iz kraljevstva Ashanti, zbog čega mu se probudi želja za ljudskom krvlju. Nije on klasičan vampir u smislu da spava danju, a hrani se noću, ali je svakako krvopija koja ne bira sredstva da zadovolji svoju ovisnost. U tome će mu se uskoro pridružiti i nova žena, udovica njegovog asistenta, Ganja (Abrahams).

Metafora je jasna u originalu, a jasna je i u Leejevom filmu: klasne je prirode i govori o dobrostojećim, integriranim crncima koji su se na taj način odvojili od svog ljudstva i preuzeli manire i ideale belaca. Toga ima danas, ma koliko se Amerikanci trudili da stvore post-rasno društvo, toga je bilo i za vreme pokreta za ljudska prava i crnačku emancipaciju, toga je bilo čak i vreme robovlasništva na Jugu gde su crnci-slobodnjaci takođe mogli kupovati robove. U sukobu između rase / nacije i klase, klasa uvek pobeđuje: ljudi se prema njoj identifikuju, organizuju i udružuju.

Međutim, značenje tog usvajanja modela ponašanja nije isto danas i pre 40 ili 50 godina. Amerikanci afričkog porekla srednje i više klase sada više nisu nikakva egzotika, anomalija ili prigodan primer. Amerika ima crnog predsednika već drugi mandat za redom. Prisustvo crnaca u pop-kulturi (pre svega muzici) je skoro jednako belačkom. Rasističkih ispada ima, i opet su njihove žrtve uglavnom siromašni, ali se celokupno društvo protiv toga bori. Istina, upitno je čini li to na pravi način i postavlja li prava pitanja. U tom smislu, Leejev film se čini anahronim, kao i njegov stav uostalom, osim ako ne “gađa” direktno ne samo Obamu nego i celu crnačku višu srednju klasu po liniji “izdaje interesa svojih ljudi”.

Možda upravo to i radi. Možda samo provocira i ispuštva probne balone. Možda pokušava da povuče paralele koje samo on vidi. Možda kroz film priča priče radi, jer ima potrebu da kaže nešto, a ne može verbalno artikulirati šta, pa zato ispaljuje svoje standardne priče. Sa Leejem se nikad ne zna, nepredvidljiv je u postupku i izražaju, sve i kad je jasno šta misli. To je podvučeno time što on uvek ima masu ideja i parola i što često ne zna šta bi s njima, kako bi ih uobličio i predstavio, i što ga nije briga može li ih naplatit u filmu. Zato film traje preko dva sata, sporog je tempa i nema neki “udarac”. Funkcioniše solidno kao “mood piece”, kolaž na temu noćne more, savršeno je stilizovan, oku i uhu ugodan (pun prijatne muzike bez neke jasne logike kako i zašto), ali je na kraju krajeva prilično praznjikav.

Loš utisak dodatno pojačavaju glumci. Nedostatak ozbiljnog budžeta se mora negde osetiti, nije se štedelo na fotografiji, scenografiji, muzici i montaži (film ne deluje samo profesionalno, nego i skupo, skoro raskošno), pa se štedelo na glumcima. To su uglavnom nepoznati i polu-poznati glumci, epizodisti u filmovima i na televiziji. Možda čak nije problem ni u njima i njihovim sposobnostima, koliko se čini da Lee ne može iz njih izvući maksimum. Možda to i ne želi, možda ga čak i ne zanima. Možda i on mora snimiti film godišnje, pa kakav god.

Da Sweet Blood of Jesus nije njegov najlošiji film, ali svakako nije ni najbolji. Nekoherentan je i to u ovom slučaju nije nimalo simpatično.

Wish I Was Here

2014.

režija: Zach Braff

scenario: Zach Braff, Adam J. Braff

uloge: Zach Braff, Mandy Patakin, Kate Hudson, Josh Gad, Jim Parsons, Joey King, Pierce Gagnon

Evo jednog filma za koji sam iskreno želeo da bude dobro iskustvo. Tema života na prekretnici, milje američko-jevrejske disfunkcionalne familije i komično-dramski tretman su mi bliski, a zajedno bi se mogli u jako dobru kombinaciju. Recimo rani Woody Allen + A Serious Man braće Coen + Little Miss Sunshine. Nažalost, Wish I Was Here je razočaranje.

Problem počinje od same osnovne priče, odnosno pre svega od njenog glavnog lika. On je Aidan (Braff), tip koji ima žarku želju da bude glumac, iako mu je vrhunac karijere reklama u kojoj igra tipa koji ima perut. Njegova želja je toliko jaka da se naprosto ne bavi ničim drugim osim što ide na audicije. Familiju izdržava njegova žena Sarah (Hudson), radeći na dosadnom poslu u upravi vodovoda i trpeći seksualno uznemiravanje kolege u “cubicle” kancelariji. Aidanov otac Gabe (Patakin) plaća veoma skupu i veoma hasidsku privatnu školu za njihovo dvoje dece. Starija Grace (King) se polako pretvara u religioznog fanatika, oblači se konzervativno i izjavljuje kako bi želela da obrije glavu i nosi periku kada se uda. Mlađi Tucker (Gagnon) je pravi mali hahar kome je škola kao takva dosadna, i u kojoj je jedino naučio da je u redu mrzeti arape, što sprovodi u delo igrajući pucačine na nekoj već konzoli.

Aidan je, dakle, razočaranje i kao neko ko bi se morao finansijski pobrinuti za familiju i kao neko ko bi mogao pružiti emotivnu podršku. Njegov jedini doprinos je to što ubaci dolar u teglu svaki put kad opsuje. Njegov život će doći na iskušenje kada mu otac javi da mu se rak vratio, pa da više ne može da plaća školu unucima, jer mu novac treba za lečenje. Aidanov brat Noah (Gad), nekakav genije koji nije iskoristio svoj potencijal pa živi u prikolici, ide na SF konvencije i pokušava da bude bloger, ne želi da ima išta sa ocem i nije ni od kakve pomoći. Od pomoći nisu ni hasidski rabini koji se ponašaju više kao finansijksa organizacija nego kao duhovnici. A i Sarah ima utisak da je sav pritisak na njoj. Aidan će morati da odraste, u 30-i-nekoj godini...

Film od početka ima problema da uhvati ritam, a kada se Gabov tretman na koji je, kao i svaki očajnik na samrti, spiskao sav novac pokaže kao neuspešan, Wish I Was Here se pretvara u nered. Rekoh već, problem je u glavnom liku koji je izrazito antipatičan. Sa jedne strane, Aidan je karikaturalan, dok je sa druge strane totalna pičkica. On sanja isti san od kad je imao 14 godina, san koji kao da je ispao iz jeftine kopije Star Wars. On ne poznaje koncept rada za život. On ne zna da se postavi kao autoritet i roditelj svojoj deci, pa stvari rešava tako što ih oblepi trakom i pusti im neki stari film na televiziji. Autor Zach Braff ga igra ležerno, na momente čak i simpatično, što ceo koncept čini pomalo zastrašujućim.

Drugi problem je prebacivanje osnovne priče u scenario. Naprosto, tu je previše arbitrarnih rešenja i na tom mestu neprimerenog “sitcom” humora. Primera radi, Grace nam je predstavljena kao bistro dete, ali će u jednom trenutku, samo jednom, pomešati Al-Qaedu i crnog meteorologa Ala Rokera. To serijsko ubacivanje viceva koje može proći na televiziji je prisutno posvuda u filmu. Stari rabin je karikatura koja se vozika na segwayu i vrišti od smeha na klipove sa mačićima. Noah je karikatura geeka i naravno da ima “crush” na susedu koja je “furry” (pod-vrsta geekova koji se oblače u čupave kostime). Tip koji seksualno uznemirava to čini tako što svoj penis predstavlja kao govoreći entitet sa visokim glasom kao iz crtanih filmova. I još poneki otrcani štos. Televizijski humor ne treba da čudi, pošto Braff ima pedigre televizijskog glumca, ali ovde je to prevršilu svaku meru, pa nije ni čudo da film niti uspeva da nađe ton, niti da iskomunicira poruku koja baš i nije kompleksna (da treba pratiti svoje snove, ali i gledati od čega se živi), niti da bude iskreno zabavan i smešan. Happy end, insajderska sprdnja jevrejštine i poneka pop-kulturna referenca tu i tamo nisu dovoljni da od filma načine pozitivno iskustvo.

Da stvar bude frustrirajuća, glumci su više nego dobri i sposobni. Braff je glavnu ulogu pisao za sebe, pa neka mu bude, iako bi bolje bilo kada bi Aidan bio kvalitetniji lik. Mandy Patakin svojeg umirućeg starijeg gospodina glumi sa merom i tako prosto “pojede” Braffa u svakoj sceni u kojoj su zajedno. Kate Hudson nalazi pravi ton kao Sarah i generalno polako pronalazi svoj novi tip uloge, pošto je prestara za romantične komedije. Josh Gad je ponekad čak i duhovit u svojoj ofrlje napisanoj ulozi geeka. Kad smo kod geekovštine, Jim Parsons (The Big Bang Theory) ima jednu kratku i zanimljivu epizodicu.

Wish I Was Here možete slobodno preskočiti. Bar laganih indie filmova ne manjka. Ovaj je naprosto pogrešno složen i u jednom trenutku vas više neće biti briga ni za film ni za njegove likove. Bolje odgledajte nešto drugo. Možda čak Braffov prethodni film, Garden State (2004), koji je svakako koncizniji i superiorniji od Wish I Was Here.

Blue Ruin

tekst preuzet sa www.fak.hr

2013.

scenario i režija: Jeremy Saulnier

uloge: Macon Blair, Amy Hargreaves, Devin Ratray, Kevin Kolack, Eve Plumb, David W. Thompson, Brent Wezner, Stacy Rock, Sidne Anderson

Na prvi pogled se čini da se filmovi poput Blue Ruin pojavljuju relativno često u poslednje vreme, te da su tema i “setting” arhetipski. Tema je dugotrajna, lančana krvna osveta u familijarnim svađama (nešto što percipiramo kao tipično za polu-plemenska društva je sasvim uobičajena pojava u Americi). Okruženje je, očekivano, “backwoods”, primitivna ruralna zabit.

Pa ipak Blue Ruin je poprilično jedinstven film, snimljen sa veoma skromnim budžetom uz pomoć kickstartera, nagrađen na festivalima (nagrada FIPRESCI u Cannesu prošle godine je najzvučnija od njih) i hvaljen od strane renomirane filmske kritike. U pitanju je drugi film Jeremija Saulniera, nakon horor-komedije Murder Party (2007), te njegova druga saradnja sa njegovim školskim drugom, relativno nepoznatim glumcem, ovde sjajnim Maconom Blairom. Jeremy Saulnier je inače poznatiji kao direktor fotografije u filmovima nešto poznatijeg indie reditelja Matthewa Portfielda, a tu poziciju je zadržao i u Blue Ruin. Bez potrebe za prevelikim naglašavanjem, film je maestralno snimljen, kadrovi su savršeno odmereni, neopterećeni nepotrebnim detaljima, neki bi rekli čak praznjikavi. Idealna fotografija je dopunjena sjajnim izborom muzike i na momente preglasnom tonskom shemom ambijentalnih zvukova.

 

Ono što je u filmu posebno je protagonist Dwight (Blair), čovek koji nije ni izraziti pravednik visokih principa, ni akcioni heroj koji je došao da šutira dupeta i žvaće žvake (a nestalo mu je žvake), ni sasvim običan čovek koji je odjednom poludeo i krenuo na osvetnički pohod. Dwight je čovek sa opsesijom, potpuno sebičnom, planom koji je zacrtao i kojeg se drži, ma koliko ništa dobro od toga ne može ispasti. On je povučen, asocijalan, rešen, na momente iznenađujuće vešt i snalažljiv, na momente iznenađujuće zbunjen. On je ubica-amater, ne ludak ili idiot. On se menja i evoluira, a opet ostaje isti. Relativna zamerka je da ostali likovi nikada ne izlaze iz dvodimenzionalnih okvira, ali to je manje važno. Takvi kakvi su, imaju svoju funkciju u priči, a koliko ih Dwight poznaje, toliko ih poznajemo i mi.

Dwighta prvi put vidimo kao beskućnika neuredne kose i duge brade koji provaljuje u nečiji dom da bi se istuširao, pa beži u panici kada se domaćini vrate ranije nego što ih je očekivao. Hrani se i oblači iz kontejnera, skuplja ambalažu, prodaje, a novac čuva u automobilu (naslovni plavi krš) u kojem živi. Možemo pretpostaviti da, kao i većina beskućnika, nije rođen na ulici, nego ga je život na neki način izneverio. Taj uvod prolazi i kao studija karaktera, i kao uvod studiju beskućništva, ali mi o Dwightovoj pozadini do tada vrlo malo znamo.

Sve se menja kada ga prijateljski nastrojena policajka obaveštava da će ubica njegovih roditelja biti pušten na uslovnu slobodu. Dwight više nije benigni gubitnik, on postaje čovek usmeren na osvetu koji ne preza ni od čega, koji će ukrasti novi akumulator i pištolj iz tuđeg automobila, koji će pratiti i sačekati svoju lovinu. To prvo ubistvo je nevešto i prljavo, i jasno je da se Dwight ravnao impulsima i nije baš sve temeljno isplanirao. Nema pojma šta će i kako će posle, a usput izgubi i ključ od svog auta i jedva uspe da se izvuče iz neugodne situacije. Jasno je da je neiskusan, da nije ubijao ranije.

 

Dok uspe da stigne do svoje sestre Sam (Hargreaves), Dwight više ne izgleda kao beskućnik nego kao zbunjeni preplašeni sredovečni čovek obučen u dosadnu odeću. I tu malo više saznajemo o tome kome se Dwight zapravo osvetio, da je u pitanju tipična “hillbilly” kriminalna familija koja će pre sama terati osvetu nego što će pozvati policiju. Dwight zna da mora da pobije celu familiju, jer u suprotnom njegovi bližnji nisu sigurni. Zato će se obratiti na pomoć jedinom prijatelju na koga može da računa, bivšem vojniku po imenu Ben (Ratray), sada usamljeniku sa pozamašnom kolekcijom oružja. Dwight će se potruditi da ga ne uvuče preduboko u svoj sukob, ali ponekad je to neizbežno...

Neverovatno je koliko često Blue Ruin menja svoj ton, a istovremeno ostaje fluidan. Počinje kao socijalna i psihološka studija, prelazi u triler osvete sa akcijskim scenama koje se pojavljuju retko, ali su zato napete i prljave. Celi pod-zaplet u kojem Dwight pokušava da se oslobodi strele u nozi kritičari nazivaju crnohumornim, valjda zato što su navikli na to da akcioni heroj sav izrešetan otrči do sigurnog skrovišta. Meni u Blue Ruin nema mesta za humor, čak i jedna Benova rečenica koja bi negde drugde sjajno funkcionirala kao one-liner (“That's what bullets do”), ovde je samo brutalno realna. Na veoma suptilan način Blue Ruin prema kraju postaje i ostaje komentar današnje Amerike, agresivne, pune oružja, željne krvi i osvete.

 

Samo obratite pažnju na to koliko je oružja u filmu i kakvog sve tu oružja ima. Obratite pažnju da većina likova verovatno zna napamet specifikacije svih desetak pušaka koje poseduje. Da pored vatrenog oružja seva i hladno, ovakvi i onakvi noževi, pa čak i samostrel. Blue Ruin slika onu Ameriku XXI stoleća o kojoj povremeno slušamo u vestima, Ameriku u kojoj su pucnjave po školama, bioskopskim sala i ulicama redovna pojava. Onu Ameriku u kojoj je ubijanje i industrija i familijarni zanat. Onu Ameriku iz koje je najuren Piers Morgan kada je ukazao na to da je sa toliko oružja Sandy Hook više pravilo nego izolirani incident.

Dwightova sestra Sam će u filmu biti jedini glas razuma. Njena replika “Oprostila bih ti da si lud, ali nisi. Ti si samo slab.” pogađa u centar. Osveta i agresija su znak slabosti. I to one slabosti koja se sama sobom hrani i reciklira. Pa ipak Blue Ruin nije neka “new age” nenasilna hippie mantra o praštanju i nenasilju. Nasilje u filmu je gadno, ali napeto. I u nasilnom okruženju neizbežno.

Hide Your Smiling Faces

2013.

scenario i režija: David Patrick Carbone

uloge: Ryan Jones, Nathan Varnson, Thomas Cruz, Christina Starbuck, Chris Kies, Ivan Tomić, Colm O'Leary

Ovo je indie kinematografija u punom smislu tog pojma. U pitanju je debitantski film mladog autora, finansiran preko kickstartera koji nakon uspešne festivalske turneje odlazi u simultanu distribuciju u bioskopima i na VOD servisu. Budžet filma je neznatan, ali pametno potrošen, film izgleda profesionalno iako su većina glumaca amateri.

Hide Your Smiling Faces se teško može natrpati u isti koš sa filmovima o odrastanju smeštenim u ruralnu sredinu. Ne kažem, ima i ovde te fascinacije Twainom, ali je u pitanju drugačiji, liričniji i intimniji film nego što su to Mud ili The Kings of Summer. Prvo što mi pada na um je Malickov The Tree of Life, odnosno njegov središnji deo (ono jedno leto u životu trojice dečaka) dopunjen tako da stoji kao samostalna celina.

Okruženje filma bi se moglo nazvati “backwoods”, u pitanju je ruralni šumoviti predeo na istočnoj obali. Međutim, to je samo zgodan i prigodan “setting” da bi se film bavio filozofskim i često eluzivnim temama odrastanja, prirodnih sila i prve, primitivne socijalizacije dečaka (nekim čudom, ovde nema devojčica) kroz igru, odmeravanje snaga i natruhe veselog i ne baš tako veselog vandalizma. Deca su prepuštena sama sebi i prirodi, igraju se slobodno, reklo bi se kao nekad, međutim to nije nekakav socijalni komentar o važnosti roditeljskog posla. Reditelj na matorce gleda očima deteta na letnjem raspustu. Matorci su ono dosadno što te zove kući na ručak. Zapravo, nema ni socijalnog komentara drugačije prirode, za film je nebitno je li sredina bogata ili siromašna, primitivna ili razvijena, čime se odrasli bave kada ne paze na decu (a ne paze skoro nikad, što je osveženje). Te neke odlike sredine ne bi smele da čine razliku zaigranim klincima.

Zašto oklevam da vas uvedem u radnju? Zato što je radnja filma jedva vidljiva, scene se smenjuju tempom lenjih letnjih dana i više se bave atmosferom oko jednog događaja i posledicama koje taj događaj ostavlja na dvojicu glavnih likova, braće Erica (Varnson) i Tommija (Jones), U pitanju je njihov susret sa smrću njihovog drugara Iana (Tomić) koji je nađen na obali potoka ispod mosta. Ne znamo, a nije ni bitno, da li se on ubio, da li je pao nesrećnim slučajem ili je ubijen. Smrt kao pojam je neistražena novina za klince i oni se moraju nositi sa njom kako znaju i umeju. Odrasli nisu od pomoći sa “život je težak” i “sve je to Božja volja” mantrama koje ponavljaju.

Stariji Eric je potresen tragedijom, ali se vrlo brzo vraća na svoje ustaljeno ponašanje. Mlađi Tommy je uplašen, ali je uplašen i povučen generalno. Momci će zato razvijati svoj međusobni odnos, istraživati prirodu i proučavati leševe životinja nađene u šumi. Jasno je, međutim, da Eric pati od nekih drugih nakupljenih frustracija koje rešava agresijom prema svima i ni prema kome određenom, ali je svejedno sposoban da prijateljski porazgovara sa drugarom Tristanom (Cruz) i odgovori ga od samoubistva.

Film ima jedva vidljiv luk radnje, većinom se dešava u unutrašnjem svetu svojih likova, liričnog je izraza, pun dugih, neprekinutih kadrova momaka u prirodi, introspektivan, emotivan i asocijativan. To ne znači da je dosadan i kompletno bez radnje. Događaji su naglašen po potrebi i savršeno pogođeni, ima manjih i većih krešenda (dva najveća su ne-fer tuča između Erica i Tristana i Ericov susret sa medvedom), a ima i masa pitanja na koja nećemo dobiti jednoznačan odgovor. Pištolj koji se pojavljuje nekoliko puta je zdravo sredstvo za plašenje, ali možda banalno.

Fascinantno je šta su deca glumci, dakle amateri, uspeli da urade od svojih uloga. Oni su potpuno prirodni, ležeri i opušteni. Njihov razgovor izgleda stvarno, uprkos tome što scenario povremeno pati od teške ruke i viška filozofije. Hide Your Smiling Faces, pored toga izgleda sjajno na audio-vizuelnom planu i odlično pogađa emocije.

Ako sve navedeno nije dovoljan uspeh za jedan debitantski, potencijalno otupljujući festivalski film, razmislite o sledećem: film ovog tipa ima na puno mesta mogućnosti da skrene u popovanje, mudrovanje i patetiku, ali te sirenske zovove vešto izbegava. Iskren kakav je, Hide Your Smiling Faces je originalan, inteligentan, zaokružen film, iako mu još malo radnje ne bi škodilo.

Veronica Mars

2014.

režija: Rob Thomas

scenario: Rob Thomas, Diane Ruggerio

uloge: Kristen Bell, Jason Dohring, Enrico Colantoni, Chris Lowell, Percy Daggs III, Rina Majorino, Gaby Hoffmann, Ryan Hansen, Jamie Lee Curtis, Jerry O'Connell

Serija Veronica Mars je bila nešto posebno, zasnovana na nekoliko naizgled nespojivih koncepata (teen detektivka u okruženju prilično strašnog, naizgled idiličnog, ali do srži korumpiranog bogataškog gradića na kalifornijskoj plaži), ali je se sve to nekako uklapalo zahvaljujući dobro napisanim likovima i dijalozima. Naslovna junakinja je kroz duhovite “voice-over” replike davala socijalni komentar na čvrstoj levičarskoj, anti-bogataškoj liniji. Sve to je privlačilo određenu publiku koja je seriju fanatično pratila iako je u konačnici to bila tek nešto malo bolja konfekcija nego, na primer, Buffy The Vampire Slayer, koja je pokušavala da redefiniše žanrove, ali ne tako hrabro i samosvesno kao srednjoškolski noir film Brick.

Moram da istaknem da seriju nisam pratio, ali sam odgledao epizodu ili dve. Zašto? Pa, prosto, moj dan, kao i svačiji, traje samo 24 sata, pa logično ne stignem da ispratim sve što postoji. To bi značilo da nisam idealna ciljna grupa za film Veronica Mars, koji je napravljen po želji i po meri fanova serije koji su je delom finansirali.

Film je najzanimljiviji na produkcijskom nivou. Veronica Mars je trenutni rekorder po količini novca skupljenog preko Kickstartera, negde oko 5.7 miliona dolara. To je pokrenulo studio Warner Brothers, koji je držao autorska prava za ekranizaciju Veronice Mars, da skupi još nešto sredstava, što kroz prilično providni “product placement”, što da se sam isprsi, angažuje kreatora Roba Thomasa na svim ključnim pozicijama, i odobri priču koja će skupiti što je moguće više likova iz serije na jednom mestu. Distribucija je takođe inovativna, istovremeno u bioskopima i preko “video on demand” servisa, valjda zato što je Veronica Mars pre svega televizijski format.

U skladu sa tim je i generalni ton filma. U pitanju je solidno producirani film koji ima ambiciju, izgleda i ponaša se kao malo upeglaniji TV film u formatu od dve vezane epizode serije. To nije loše, s obzirom da smo imali loša iskustva sa preambicioznim filmovima koji su pokušavali da izmuzu još malo novca od fanova određenih serija (na pamet mi padaju nedovoljno dobri The X Files filmovi). Ovako, konačni rezultat je po formuli “za nekoga (fanove) sve, za svakog ponešto”. Glavni kvalitet filma je da se svako može uključiti u priču, pratio seriju ili ne, a uvodna sekvenca sa zrelom i duhovitom naracijom glavne junakinje, koja nam ukratko objašnjava kako je počela da se bavi detktivskim poslom i šta je radila u periodu od 9 godina od kraja serije do početka filma.

Saznajemo da je Veronica (Bell) u međuvremenu diplomirala pravo, da je u stabilnoj vezi sa svojim dečkom sa faksa Pizom (Lowell) i da je čeka istraživački posao u veoma uspešnoj advokatskoj firmi. Pa ipak, čim se njena stara ljubav Logan (Dohring) nađe u nevolji, ona će se spakovati i otići pravo u rodni Neptune da mu pomogne. Ovog puta on nije u naivnoj nevolji, optužen je za ubistvo svoje devojke, pop zvezde Bonnie De Ville, koja svojim ponašanjem liči na Amy Winehouse. Naravno, on tvrdi da nije kriv, ali ostaje da se ispita ko ju je ubio, da li je to poludela obožavateljica (Hoffmann) ili ju je sustigla tajna iz prošlosti. Atmosfera u Neptunu je usijanija nego ikada, novi šerif (O'Connell) je najkorumpiraniji od svih, policija je brutalna prema siromasima, a bogataši su toliko razuzdani da Neptune podseća na novi Versailles. Srećom, pa Veronica nije sama u svom plemenitom i pomalo autodestruktivnom pohodu, tu je njen dobri i plemeniti otac (Colantoni) i dvoje školskih drugova, Wallace (Daggs) i Mac (Majorino), i uz njihovu pomoć ona i Logan će dokazati njegovu nevinost.

Sama priča nije ništa posebno, dovoljno zanimljiva je da se prati, ali će ispariti iz glave čim se film završi. Pojedine replike su iznad tog nivoa, kao recimo referenca na Springsteena ili na sveprisutnost Jamesa Franca. Imamo par zanimljivih glumaca i javnih ličnosti u cameo ulogama, ali to je tek začin za poprilično tipsku priču. Ona je ispričana više na televizijski nego na filmski način, a autor Rob Thomas nije uspeo da se izbori sa porivom da ubacuje mini-klimakse i mini-cliffhangere na mestima gde bi se TV epizoda prekinula za reklame. Kada smo kod reklama, “product placement” je sveprisutan i posebno iritantan kada su u pitanju alkoholna pića. Čini se da Thomasu fali suptilnosti da snimi pravi film, i zato pokušava da na silu ubaci što više elemenata iz serije. U tome nekada uspeva, a nekada ne. Nije loše što se temi pristupa sa uvažavanjem činjenica da su Veronica i društvo stariji 10-ak godina nego u seriji, samim tim zreliji i formirani ljudi. Problem se pojavljuje kod prilično izveštačenog kraja koji ide u smeru mogućeg nastavka filma, koji efektivno gubi kontinuitet sa psihološkim profilom odrasle Veronice. To ispada nelogično, ako uzmemo u obzir da je Veronica odrasla u ispravnu i zdravu osobu, a da se vraća svojoj adrenalinskoj ovisnosti o rešavanju misterija i raskrinkavanju bogataša.

Ono što ostaje kao tema za diskusiju nije kvalitet samog filma. To je proizvod koji će se svideti ciljnoj publici, dok će ostalima biti samo pristojan i ništa više. Glumci imaju prosečna ostvarenja, jer je kalup pretvrd da bi oni napravili više, iako mogu i dosta bolje od onoga što se od njih zahteva. Posebno je to vidljivo kod Kristen Bell. Scenario ima zanimljive dijaloge, ali veoma malo strukture i logike, obrati su neverovatni, odnosi među likovima nedovoljno razrađeni, neki njihovi postupci se protive zdravom razumu. Recimo, Logan se ne ponaša kao čovek koji je optužen za ubistvo i kome preti doživotna robija, a ni kao osoba koja je izgubila dragu osobu. On je više zainteresovan da flertuje sa Veronicom. U prilog tome se i može dodati da je Piz u velikoj meri višak u priči. Mada, fanovi to neće primetiti, niti će tome dati previše značaja.

Ono što je izuzetno zanimljivo su implikacije koje će ogromna Kickstarter kampanja ostaviti na industriju. Sa pozitivne strane, publici je data mogućnost da utiče na industriju na taj način da će finansirati takve projekte za kakve su veliki studiji retko zainteresovani i na taj način ih pritisnuti da aktiviraju scenarije koji su zaboravljeni u fijokama. Sa druge, pesimistične strane, to će možda značiti da će studiji odbijati da uopšte razmišljaju o manjim filmovima dok se ne skupi kritična masa Kickstarter finansijera. Na taj način je Veronica Mars prelomni film, mada ni u jednom trenutku autori nisu imali takve ambicije.

The Canyons

2013.

režija: Paul Schrader

scenario: Bret Easton Ellis

uloge: Lindsay Lohan, James Deen, Amanda Brooks, Nolan Gerard Funk, Tennille Houston, Gus Van Sant

Da završimo prvo sa radnjom. Christian (Deen) je dokoni bogataš koji se zabavlja čudnim seksualnim kombinacijama. Njegova devojka Tara (Lohan) je sponzoruša koja se možda preigrala očekujući lagodan život sa Christianom. Njih dvoje su rekreativni producenti tupavog slashera. Christianova asistentkinja Gina (Brooks) uspeva da izgura svog dečka Ryana (Funk) za glavnu ulogu. E, sad, Ryan je Tarin bivši dečko i njih dvoje su uleteli u rizičnu aferu, a Christian sumnja, postaje paranoičan i spreman na sve u ludačkom ego-tripu. Kroz nekoliko očekivanih obrata i nekoliko eksplicitnih seksualnih scena odmotavaće se neo-noir klupko intrige i zločina. Sve to je ispresecano sa slikama devastiranih i napuštenih kino-dvorana, od malih lokalnih bioskopa, do starijih multipleksa.

Možda nisam shvatio genijalnost ovog filma, ali svejedno ću spremno ustvrditi, uz dužno poštovanje autorima, da je u pitanju jedno obično sranje. Moguće je da su autori hteli da prikažu propast filmske umetnosti kroz ovu trashinu koja se samo ovlaš tiče Hollywooda, ali za to su odabrali pogrešan način, sa Kickstarter kampanjom koja im je donela mikro-budžet od 250 hiljada dolara, sa izborom glumaca od kojih je jedna problematična, traumatizovana bivša Disneyeva zvezda, sada poznata po pijanstvu, neredu, odlascima u ćorku i na rehabilitaciju, drugi je stari pornićar koji debituje u filmu sa radnjom, a ostali su večiti epizodisti i neretko amateri. Čini se da su obojica autora, ma kakve legende bili, već ispričali sve svoje priče.

Paul Schrader je potpisao, što kao scenarista, što kao reditelj barem desetak antologijskih filmova (Taxi Driver, Ragigng Bull, Hardcore, American Gigolo, Cat People, Affliction). U poslednje vreme snima izuzetno malo, a tek jedan njegov film u novom milenijumu je ostvario izvesni uspeh kod kritike i publike (Auto Focus). Pre The Canyons imao je pet godina pauze i živo me zanima kako i zašto se opredelio baš za ovaj scenario i ovakav pristup, pošto je neverovatno da nije mogao da režira nijedan drugi scenario ili da napiše svoj.

Bret Easton Ellis je bio zločesti dečko američke literature 80-ih i 90-ih, sa nekolicinom drugih pripadao je „Brat Pack“ pokretu (razmažena derišta, u slobodnom prevodu) u amričkoj književnosti. Autor je legendarnih romana (Glamorama, American Psycho, Less Than Zero, The Rules of Attraction) i do sada nije nije pokazivao simptome literarne i kreativne potrošenosti. The Canyons su njegov prvi originalni filmski scenario i čini se da to nije njegov format ili je iscrpeo sve što se iscrpeti da iz svog sveta, a oštrica njegove satire se jednostavno istupila. U tom slučaju nije ni prvi ni poslednji, neke teme i neki pristupi imaju rok trajanja i to neka bude nauk autorima koji oživljavaju karijeru recikliranjem samih sebe. 

Šta nam oni donose? Ništa novo i ništa neviđeno, što od njih samih, što generalno. Schrader referira na (ili reciklira) American Gigolo, tako da imamo još jedan traktat o moralnoj izopačenosti dokonih bogataša. Taj puritanski stav je pojačan sa dve scene gay seksa, koji je simbol vrhunske dekadencije i moralne propasti likova koji (iako heteroseksualni) na to pristaju. Plačljivi politički korektni liberali među američkim kritičarima su ustali na zadnje noge (copyright Miloš Vasić) zbog toga, uglavnom neosnovano. Prvo, film je trash koji će doći do limitirane publike, a drugo, nametnuti homoseksualni odnos heteroseksualnoj osobi je vrhunac manipulacije i poniženja, kao i obratno. Problem je u puritanizmu samom po sebi, iako ovaj film obiluje seksom, nijedna od tih scena nije iskrena, iza motiva svih likova se krije manipulacija, tako da se seks može tumačiti kao nešto prljavo samo po sebi. Tu je Ellis žrtva samoreciklaže, jer ono što je šokantno i satirično u kontekstu tlapnji o moralnom preporodu karakterističnom za „Reagano-Ameriku“, u današnjem svetu reality programa i celebrity kulture postaje deplasirano i dosadno. Odnosno, braća Sean i Patrick Bateman bi danas samo upotpunjavali kolorit frikova i vrlo malo bi odstupali od normalnog i dozvoljenog.

Kad smo kod celebrity kulture, ona je sveprisutna i vanvremenska, imali smo i ranije glumce od jedne uloge, netalentovane muzičare koji znaju da naprave show, mufljuze i vašarske atrakcije, bezopasne budale i opasne muljatore. Danas su samo vidljiviji, konkurencija im je oštrija i lakše dođu do pet minuta slave.

U tom kontekstu, The Canyons je nepotreban, pogrešan i deplasiran film. Za Schradera atipično, film čak izgleda aljkavo od castinga do vizuelnog identiteta. Slaba je uteha da je psihički labilna i često urađena Lindsay Lohan daleko iznad očekivanja. Tara kao lik ima nekoliko dodirnih tačaka sa Lohanovom (u pitanju je dokona sponzoruša koja je postala neko i nešto bez ikakvog razloga), ali Lindsay Lohan joj daje neophodnu ranjivost i ljudskost. Ona ima „screen presence“, i ne čudi da u društvu amatera ispada velika glumica. James Deen je dobar koliko diletant i neznalica može da bude, Amanda Brooks i Tennille Houston su korektne u svojim ne baš detaljno zamišljenim i napisanim ulogama, dok Nolan Gerard Funk deluje iritantno glupo, ali ni uloga mu nije ništa bolja. Gus Van Sant sa svojom cameo ulogom Christianovog psihijatra je simpatično, ali nedovoljno osveženje. Sa tehničke strane, film izgleda diletantski, od jeftinog digitalnog snimka do predvidljivih rešenja u scenografiji i blentavog izbora muzike koji se sastoji od tri cheesy pop pesme. Čak ni scene seksa nisu dovoljno zavodljive, iako je skoro sve „na izvol'te“, a posebno su iritantni penisi koji gledaocu vise nad glavom kao u Basarinoj kolumni ili pesmi Let 3.

Moguće je, ponavljam, da je sve to namerno, da je iza svega toga kritika. Ali slaba je to uteha ako kritika nije dovoljno artikulirana da je mogu shvatiti makar iskusni gledaoci filmova, ako već ne mogu rekreativni. Ipak, po sredi je ničim izazvani diletantizam, fušeraj i ošljarenje. Nedavno sam pisao kritiku za trashinu Killing Season, koji je bio pravi dragulj koliko je bio loš i pogrešan film. Stvari slično stoje sa The Canyons, sa jednom ogromnom razlikom: The Canyons je ubistveno dosadan i muljav, kao da se stidi samog sebe, dok je Killing Season ponosan na svoju glupost. Ako već nije tužno da je Lindsay Lohan najbolja glumica u filmu, onda moramo da se zamislimo ako je ona osoba sa najviše inegriteta od svih glumaca i kreativnog tima. Ne bih bio u koži ni Schraderu ni Ellisu nakon ovog filma.