La grande bellezza / The Great Beauty

2013.

režija: Paolo Sorentino

scenario: Paolo Sorentino, Umberto Contarello

uloge: Toni Servillo, Carlo Verdone, Sabrina Ferilli, Carlo Buccirosso, Pamela Villoresi, Galatea Ranzi, Luciano Virgilio, Giovanna Vignola

Za Paola Sorentina je verovatno frustrirajuće, barem jednako koliko mu imponuje, poređenje sa Federicom Fellinijem, ali u slučaju La grande bellezza to je neizbežno. Počinje od naslova, koji nije daleko od La dolce vitta, nastavlja se kroz tematsku bliskost sa navedenim filmom (koja je dovoljno izražena da neki kritičari Sorentinov film shvataju kao novo čitanje i rekontekstualizaciju Fellinijevog) i kroz stil, kako pripovedački (anegdotaran, isprekidan, bez jasne narativne linije), tako i vizuelni. Ima tu i karnevalsko-cirkuskog humora, grotesknih likova i opsesije mladošću i lepotom.

Ali Sorentino nije ni “ponovni dolazak” Federica Fellinija, niti jednostavni, nemisleći plagijator. On je veliki savremeni autor, nešto što je italijanskom filmu falilo već neko vreme. I više od svega, Sorentino je poznavalac filma, njegove teorije, estetike, misije, poznavalac rada kako starijih, tako i savremenih svetskih autora, filmski i ne samo filmski intelektualac (da ne kažem filozof), sa svojim spektrom tema, ideja i sa izgrađenim svojim stilom. I sa La grande bellezza to potvrđuje.

La grande bellezza (velika lepota) je ono što glavni lik, pisac Jep Gambardella (Servillo) traži celog svog života. On je napisao jedan veliki roman kada je tek došao u Rim i zbog toga mu je zacementirano mesto u gradskoj intelektualnoj i društvenoj eliti. On je nekakav “arbiter elegantiae”, nema potrebe ili inspiracije za daljim pisanjem romana i radi kao novinar na temama koje su mu zanimljive, taman toliko da održi svoj “lifestyle” i kontakte sa elitom. Ceo film je portret te privilegovane rimske klike iz njegove perspektive, portret Rima kao grada, ali i jedan duboki introspektivni pogled, podvlačenje crte.

Film počinje na Jepov 65. rođendan, u dnevno doba, sa Jepom koji se nedaleko od grupe turista poklanja Garibaldijevom spomeniku, na kojem piše “Rim mrtvima”. Sledeća sekvenca se dešava na njegovoj rođendanskoj zabavi, u njegovoj luksuznoj kući sa pogledom na Koloseum, gde je specijalni gost potpuno prolupala bivša televizijska zvezda, gde intelektualci i pseudo-intelektualci raspravljaju o Proustu i gde starac dovikuje mladim montiranim i iskvarcanim devojkama (aluzija na Berlusconija i bunga-bunga zabave, možda?) “hoću da te jebem”. Jep sjajno navigira kroz oba sveta, kroz introspekciju i dekadenciju, ali stižu ga godine kada treba zastati i pogledati svet drugim očima.

 

Okrugli jubilej je samo jedan od povoda. Drugi je smrt njegove prve ljubavi, devojke koju vidimo u flashbackovima kao misterioznu, ćutljivu plavušu, devojke koja ga je napustila, udala se za drugog, ali nije prestala da ga voli. Refleksija možda počinje sa naznakom onog “šta bi bilo kad bi bilo”, ali nije tako jednostavno. Jep shvata da je na neki način profućkao svoj život, da je umoran, da nema više inspiracije, osim da svojim kritičkim okom promatra i cinizmom se konfrontira sa seratorima svih fela, sa pseudo-umetnicima, pseudo-intelektualcima i pseudo-komunistima. On je svestan da mora nešto da promeni u svojoj rutini, ali ne može. Najbliže toj prelomnoj tački promene dolazi sa Ramonom (Ferilli), zavodljivom plesačicom i kćerkom svog prijatelja – makroa, jedinom osobom koja je dovoljno bistra i dovoljno iskrena da bi mu zagolicala maštu i pokrenula kreativne sokove. Ali, Jep ostaje i bez nje...

Kao što sam rekao, film ima veoma labavu narativnu strukturu, sačinjen je iz niza scena koje su manje ili više hronološki poređane (uz par flashbackova u prošlost, na kraj 60-ih ili početak 70-ih, kada se sve činilo jednostavnijim) i koje funkcionišu same za sebe, manje ili više. Dobar deo tih scena, možda čak i većina, ima nadrealne elemente i svodi se na apsurd, ali to nije intelektualna onanija ni pokušaj humora, nego se svaka scena uklapa u kontekst filma zato što se uklapa u kontekst lika, u njegovo putovanje kroz prostor, vreme i hodnike svoje duše. Film zavisi od Jepa kao lika u potpunosti (samim tim od scenarija i spremnosti autora da uđu u dubinu lika) i od stalnog Sorentinovog glumca Tonija Servilla. Ostali likovi su manje ili više kulisa, iako se za neke vidi da su Jepovi bliski prijatelji, a za druge da su njegovi slučajni poznanici. Za četrdeset godina partijanja, orgijanja i dekadencije kojoj je svedočio i kojoj je doprinosio, kao umetnik i kao organizator zabava, Jep se svega nagledao.

 

Pored sjajnog scenarija koji je introspektivan, ali ne zaboravlja ni spoljni svet, koji prenosi i jednostavne i kompleksne poruke, i koji nikad ne klizi u banalnost i sjajno kontrolisane, strastvene, ali promišljene glume, La grande bellezza ima još čime da se pohvali. Muzika je sjajno izabrana, od isprazne elektronske party muzike koja podvlači scene zabava do lirskijih melodija, klasičnih, akustičnih, pa čak i rock, koje podvlače scene Jepove usamljenosti i zadubljenosti. Fotografija je vrhunska i detaljna, toliko da je Rim dignut na nivo lika u filmu. La grande bellezza je film koji se ne prestaje gledati na odjavnoj špici, jer ona nije na crnoj podlozi, nego je na dugom, dugom ambijentalnom snimku Rima.

La grande bellezza zahteva analizu, povlačenje paralela sa drugim filmovima i autorima, ne samo Fellinijem, i ne nužno evropskim. Moguće ga je dovesti u kontekst gradskih priča poput Holy Motors i Cosmopolis, ili Wendersovih filmova ceste (i gradskih ulica), pa čak i promišljanja poslednja dva Malickova filma zbog toka slobodnih asocijacija, pa čak i sa poslednjim Lynchom, dok je istovremeno u pitanju klasičan Sorentinov film sa klasičnim sorentinovskim likom izuzetnog pojedinca zarobljenog u kavezu sopstvenog životnog stila. La grande bellezza je onaj kohezivni, paradigmatični film za jednu epohu, automatski kandidat za antologije i film koji će se proučavati, o kojem još nije sve rečeno. To je film koji traži ponovno i ponovno gledanje.

U poređenju sa tim, konstatacija da je ovogodišnji glavni kandidat za Oscara (i moj favorit) zvuči banalno i trivijalno, ali Akademija je znala da pogreši i ranije.

The Canyons

2013.

režija: Paul Schrader

scenario: Bret Easton Ellis

uloge: Lindsay Lohan, James Deen, Amanda Brooks, Nolan Gerard Funk, Tennille Houston, Gus Van Sant

Da završimo prvo sa radnjom. Christian (Deen) je dokoni bogataš koji se zabavlja čudnim seksualnim kombinacijama. Njegova devojka Tara (Lohan) je sponzoruša koja se možda preigrala očekujući lagodan život sa Christianom. Njih dvoje su rekreativni producenti tupavog slashera. Christianova asistentkinja Gina (Brooks) uspeva da izgura svog dečka Ryana (Funk) za glavnu ulogu. E, sad, Ryan je Tarin bivši dečko i njih dvoje su uleteli u rizičnu aferu, a Christian sumnja, postaje paranoičan i spreman na sve u ludačkom ego-tripu. Kroz nekoliko očekivanih obrata i nekoliko eksplicitnih seksualnih scena odmotavaće se neo-noir klupko intrige i zločina. Sve to je ispresecano sa slikama devastiranih i napuštenih kino-dvorana, od malih lokalnih bioskopa, do starijih multipleksa.

Možda nisam shvatio genijalnost ovog filma, ali svejedno ću spremno ustvrditi, uz dužno poštovanje autorima, da je u pitanju jedno obično sranje. Moguće je da su autori hteli da prikažu propast filmske umetnosti kroz ovu trashinu koja se samo ovlaš tiče Hollywooda, ali za to su odabrali pogrešan način, sa Kickstarter kampanjom koja im je donela mikro-budžet od 250 hiljada dolara, sa izborom glumaca od kojih je jedna problematična, traumatizovana bivša Disneyeva zvezda, sada poznata po pijanstvu, neredu, odlascima u ćorku i na rehabilitaciju, drugi je stari pornićar koji debituje u filmu sa radnjom, a ostali su večiti epizodisti i neretko amateri. Čini se da su obojica autora, ma kakve legende bili, već ispričali sve svoje priče.

Paul Schrader je potpisao, što kao scenarista, što kao reditelj barem desetak antologijskih filmova (Taxi Driver, Ragigng Bull, Hardcore, American Gigolo, Cat People, Affliction). U poslednje vreme snima izuzetno malo, a tek jedan njegov film u novom milenijumu je ostvario izvesni uspeh kod kritike i publike (Auto Focus). Pre The Canyons imao je pet godina pauze i živo me zanima kako i zašto se opredelio baš za ovaj scenario i ovakav pristup, pošto je neverovatno da nije mogao da režira nijedan drugi scenario ili da napiše svoj.

Bret Easton Ellis je bio zločesti dečko američke literature 80-ih i 90-ih, sa nekolicinom drugih pripadao je „Brat Pack“ pokretu (razmažena derišta, u slobodnom prevodu) u amričkoj književnosti. Autor je legendarnih romana (Glamorama, American Psycho, Less Than Zero, The Rules of Attraction) i do sada nije nije pokazivao simptome literarne i kreativne potrošenosti. The Canyons su njegov prvi originalni filmski scenario i čini se da to nije njegov format ili je iscrpeo sve što se iscrpeti da iz svog sveta, a oštrica njegove satire se jednostavno istupila. U tom slučaju nije ni prvi ni poslednji, neke teme i neki pristupi imaju rok trajanja i to neka bude nauk autorima koji oživljavaju karijeru recikliranjem samih sebe. 

Šta nam oni donose? Ništa novo i ništa neviđeno, što od njih samih, što generalno. Schrader referira na (ili reciklira) American Gigolo, tako da imamo još jedan traktat o moralnoj izopačenosti dokonih bogataša. Taj puritanski stav je pojačan sa dve scene gay seksa, koji je simbol vrhunske dekadencije i moralne propasti likova koji (iako heteroseksualni) na to pristaju. Plačljivi politički korektni liberali među američkim kritičarima su ustali na zadnje noge (copyright Miloš Vasić) zbog toga, uglavnom neosnovano. Prvo, film je trash koji će doći do limitirane publike, a drugo, nametnuti homoseksualni odnos heteroseksualnoj osobi je vrhunac manipulacije i poniženja, kao i obratno. Problem je u puritanizmu samom po sebi, iako ovaj film obiluje seksom, nijedna od tih scena nije iskrena, iza motiva svih likova se krije manipulacija, tako da se seks može tumačiti kao nešto prljavo samo po sebi. Tu je Ellis žrtva samoreciklaže, jer ono što je šokantno i satirično u kontekstu tlapnji o moralnom preporodu karakterističnom za „Reagano-Ameriku“, u današnjem svetu reality programa i celebrity kulture postaje deplasirano i dosadno. Odnosno, braća Sean i Patrick Bateman bi danas samo upotpunjavali kolorit frikova i vrlo malo bi odstupali od normalnog i dozvoljenog.

Kad smo kod celebrity kulture, ona je sveprisutna i vanvremenska, imali smo i ranije glumce od jedne uloge, netalentovane muzičare koji znaju da naprave show, mufljuze i vašarske atrakcije, bezopasne budale i opasne muljatore. Danas su samo vidljiviji, konkurencija im je oštrija i lakše dođu do pet minuta slave.

U tom kontekstu, The Canyons je nepotreban, pogrešan i deplasiran film. Za Schradera atipično, film čak izgleda aljkavo od castinga do vizuelnog identiteta. Slaba je uteha da je psihički labilna i često urađena Lindsay Lohan daleko iznad očekivanja. Tara kao lik ima nekoliko dodirnih tačaka sa Lohanovom (u pitanju je dokona sponzoruša koja je postala neko i nešto bez ikakvog razloga), ali Lindsay Lohan joj daje neophodnu ranjivost i ljudskost. Ona ima „screen presence“, i ne čudi da u društvu amatera ispada velika glumica. James Deen je dobar koliko diletant i neznalica može da bude, Amanda Brooks i Tennille Houston su korektne u svojim ne baš detaljno zamišljenim i napisanim ulogama, dok Nolan Gerard Funk deluje iritantno glupo, ali ni uloga mu nije ništa bolja. Gus Van Sant sa svojom cameo ulogom Christianovog psihijatra je simpatično, ali nedovoljno osveženje. Sa tehničke strane, film izgleda diletantski, od jeftinog digitalnog snimka do predvidljivih rešenja u scenografiji i blentavog izbora muzike koji se sastoji od tri cheesy pop pesme. Čak ni scene seksa nisu dovoljno zavodljive, iako je skoro sve „na izvol'te“, a posebno su iritantni penisi koji gledaocu vise nad glavom kao u Basarinoj kolumni ili pesmi Let 3.

Moguće je, ponavljam, da je sve to namerno, da je iza svega toga kritika. Ali slaba je to uteha ako kritika nije dovoljno artikulirana da je mogu shvatiti makar iskusni gledaoci filmova, ako već ne mogu rekreativni. Ipak, po sredi je ničim izazvani diletantizam, fušeraj i ošljarenje. Nedavno sam pisao kritiku za trashinu Killing Season, koji je bio pravi dragulj koliko je bio loš i pogrešan film. Stvari slično stoje sa The Canyons, sa jednom ogromnom razlikom: The Canyons je ubistveno dosadan i muljav, kao da se stidi samog sebe, dok je Killing Season ponosan na svoju glupost. Ako već nije tužno da je Lindsay Lohan najbolja glumica u filmu, onda moramo da se zamislimo ako je ona osoba sa najviše inegriteta od svih glumaca i kreativnog tima. Ne bih bio u koži ni Schraderu ni Ellisu nakon ovog filma.