Master Gardener

 kritika objavljena na XXZ

2022

Scenario i režija: Paul Schrader

Uloge: Joel Edgerton, Quintessa Swindell, Sigourney Weaver, Esai Morales, Bruce Mohat

 

Paul Schrader je svakako jedan od poslednjih još uvek živih, aktivnih i, hajdemo reći, atraktivnih relikata filmski boljih vremena Novog Hollywooda. Dobar deo njegovih saradnika i saboraca je već umro, povukao se ili pao u nemilost nekih novijih, ciničnijih vremena. I sam Schrader je prošao kroz čistilište u drugoj polovini prve i prvoj polovini druge dekade našeg milenijuma, snimajući promašaje za siću skupljenu preko Kickstartera, tezgareći za druge ili se polu-ozbiljno zezajući s izvratanjem filmskih klišea. A onda se vratio na staze stare slave.

Master Gardener zatvara trilogiju o iskupljenju, trilogiju o muškarcima u sobama, muškarcima mračnih prošlosti koji sede za stolovima koji vode dnevnike, što je i inače aparatura zapleta na više linija koju je Schrader rado koristio kroz svoju karijeru. Odnosno, možda je zatvara, ako ista ne preraste u tetralogiju, to jest. Uostalom, veliki filmski stvaralac, prvo kritičar-teoretičar, a onda scenarista, je svoju rediteljsku karijeru otpočeo tetralogijom u kojoj se pokušao izboriti sa svojim kalvinističkim nasleđem i odgojem koji još uvek njegov etički aparatus drže stegnutim učenjem o predestinaciji. Sa (za sada) završnom trilogijom, čini se da imamo istu metu, slično odstojanje i stilski nešto sofisticiraniju aparaturu.

Povratnički film First Reformed (2017) bio je prikazan na ovim stranicama i to jeste bio film o kalvinističkom svešteniku sumnjive prošlosti na putu iskupljenja koji njegova religijska doktrina negira, ali je jednako dobro funkcionisao i kao filmsko-teoretična vežba iz transcedentalnog stila na tragu Bressona i Dreyera, filmskih stvaralaca u Schraderovom panteonu. The Card Counter (2021), imenu uprkos, uglavnom nije bio kockarski film, koliko film o bivšem vojniku, robijašu i sadašnjem profesionalnom kockaru koji mora poravnati svoje dugove, moralne, a ne kockarske, odnosno spasiti jednog izgubljenog momka tako što će se osvetiti zajedničkom neprijatelju. Master Gardener je još manje film o baštovanstvu, makar direktno, iako nas Schrader podseća u dugim pasažima dnevničke naracije svog naslovnog protagoniste da su vrtlarenje, njegova istorija i prakse dosta zanimljivija i simbolički potentnija stvar nego što se to nekom neupućenom na prvi pogled čini.

Narvel Roth (Edgerton) je taj naš naslovni pedantni i posvećeni baštovan koji živi i radi na imanju gazdarice, bivše glumice Norme (Weaver) sa kojom ima kompleksan odnos između dužnosti i ucene sa komponentom prostitucije. Normin najnoviji zadatak za njega je da njenu dalju unuku, odnosno kćerku njene pokojne nećakinje Mayu (Swindell) uzme pod svoje i sačuva je od njenih „pogrešnih životnih izbora“ koje ona možda nije ni napravila sama.

Jasno, Norma ima klasističke, možda čak i rasističke tendencije, što će postati belodano kada se upusti u konverzaciju s Mayom, čak iako nam je promakla njena opaska o „mešanoj krvi“ njene unuke. Iz ideološki sličnog, ali ipak klasno različitog miljea dolazi i Narvel čije je telo prekriveno nacističkim tetovažama, zbog čega nosi duge rukave čak i kad je vruće, ako nam već „Proud Boys“ frizura nije odala njegov profil. Dokle je išao i kako je završio tu gde je završio će nam postajati malo po malo jasnije kroz seriju košmarnih „flashback“ scena centriranih oko njegovih konverzacija sa zlokobnim starcem (Mohat), uz vrlo „baštovansku“ poveznicu o „čupanju korova“, stvarnog ili metaforičkog.

U prvoj polovini, Master Gardener je na nivou s prethodna dva filma iz trilogije iz prostog razloga što misterija funkcioniše, a Schrader pokazuje dovoljno stilskih veština majstorski upravljajući glumcima usmeravajući ih prema mikro-glumi i tehničkim komponentama filma poput fotografije koju opet potpisuje Alexandre Dynan i stilizovane muzike na sintisajzerima i procesiranim električnim gitarama Devontéa Hynesa, poznatog i kao Blood Orange. Ali, jednom kada se Narvel i Maya zbliže, pa se nađu sami na svetu, sa svojim tajnama i u pokretu, površnost i „zamor materijala“ postaju dovoljno očiti da zaprete da će srušiti ceo film.

Jednostavno rečeno, krimen Narvela Rotha dok je još bio Norton Rupplea je toliko velik i očit da onda i iskupljenje postaje tezično, a njegov put neukusna (vrlo belačka) spasiteljska fantazija, možda čak i jednako inherentno rasistička u svojoj osnovi, premda neagresivna u manifestaciji. Usput, čini se da Schrader baš i ne zna šta bi na tom mestu uradio, a još manje šta njegov protagonista treba da uradi, osim da klekne (odnosno da ga autor natera da klekne) u vizuelno impresivnoj i simbolički jakoj, ali ipak dramaturški plošnoj sceni.

Tako Schrader otkriva sebi i inače, a naročito u ovoj trenutnoj stvaralačkoj fazi, nesvojstvenu sklonost ka grubosti u skiciranju i zapravo ka lažnom predstavljanju svojih likova: Narvela kao kompleksnog, a Maye kao ličnosti uopšte (u filmu je ona čisti konstrukt), pa tako Norma ostaje najživotniji i najmesnatiji lik sa svojim groznim karakterom i principima, ali ipak karakterom i principima. Schrader, dakle, „pravi paradu“ dok „puca zicer“, ali mu i to nekako možemo i moramo oprostiti, prvo zato što ima dovoljno stila da to i izvede, a drugo, zato što je zaslužio i svojim nas opusom zadužio da mu ponekad malo i progledamo kroz prste.

The Card Counter

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Brojanje karata je tehnički legalna, ali ipak nepoželjna aktivnost kojoj pribegavaju veštiji kockari po kazinima. U pitanju je skraćeni postupak od pamćenja karata, koji je zapravo i jedini, ako osoba koja mu pribegava nije obdarena nadljudskim moćima da zapamti redosled karata u nekoliko špilova zaredom.

Princip je takav da se umesto tačnih karata, sa sve bojama i znakovima, upamti to je li karta koja je prošla bila velika, srednja ili mala, te da se od toga načini nekakva sekvenca. Ovo je, objašnjava nam naslovni lik filma ,,The Card Counter“ Pola Šredera, vrlo korisna stvar kada igrate blek džek, iliti na našem ajnc, dok vas ne uhvate, pa zato treba biti pametan i taktičan, odnosno ulagati više kada sigurno dobijate ili manje kada ćete po svoj prilici ostati tropa. Ali i skroman i etičan, pa se povući na vreme sa dobitkom koji prolazi ispod radara kazina.

Ovo je tek jedna od kockarskih mudrosti koju će lik kojeg igra Oskar Ajzek podeliti sa nama u toku filma. Tako ćemo tako imati prilike da naučimo da se blek džek igra protiv kuće, a poker protiv saigrača za stolom, ali obe ove igre više zavise od sposobnosti i psihologije nego od čiste sreće, dok je jedina prava kocka rulet. Po naslovu, uvodnoj špici gde se imena ređaju preko zelene čoje, i fokusu na kockarske igre u prvoj polovini filma neko bi pomislio da je ,,The Card Counter“ kockarski film, ali kod Šredera stvari nikad nisu tako jednostavne. Uvek ima učitanog značenja i njegovih večnih tema ljudske prirode, iskupljenja i predestinacije, a ovde počinju upravo sa dilemom koliko je kocka kocka, a koliko je to samo primena širokog spektra znanja i veštine.

Klupko učitanih značenja ćemo najpre razmrsiti kada čujemo ime pod kojim hoda naš protagonista: Vilijam Tel, vrlo slično imenu švajcarskog nacionalnog heroja koji je, prema legendi, strelom gađao jabuku na detetovoj glavi. Pitanje koje prvo možemo postaviti je to je li legendarni Viljem Tel zaista bio vešti, hladnokrvni strelac ili je ipak pomalo bio i kockar tuđim životom. Drugo, iako mit o gađanju jabuke s glave deteta postoji u brojnim drugim germanskim i nordijskim kulturama, izbor švajcarske varijante i Viljema Tela nije nimalo slučajan. Švajcarska je domovina Šrederovih predaka. Ali i domovina kalvinizma, odnosno reformisanog protestantizma, religije čija je okosnica učenje o predestinaciji, s kojom je Šreder odrastao, koja mu je u velikoj meri „baždarila“ etički aparat i protiv koje se borio traktatima, kako u svojim ranim filmovima, tako i poslednjem, ,,First Reformed“ (2017).

O filmskom Vilijamu Telu na početku saznajemo još i to da je robijao i da je veštinu brojanja karata stekao baš u zatvoru, te da je sada na slobodi koristi da bi od nje živeo. On tako igra karte po kazinima po nekoliko sati dnevno, šest ili sedam dana u sedmici. Ali nikad ne ostaje u hotelu kazina, već spava po motelima, i nikad se ni na jednom mestu ne zadržava predugo. U njemu vlasnica „ergele“, odnosno sponzorske agencije koja obezbeđuje igračima da igraju za tuđe pare, La Linda (Tifani Hadiš) prepoznaje talenat, pa mu nudi da postanje njen igrač, što on odbija.

To će se iz korena promeniti, kada u njegov život uđe mladić po imenu Kirk (Taj Šeridan) sa kojim deli zajedničkog zlotvora iz prošlosti, majora Džona Gorda (Vilijam Defo). Vilijam je, kao i Kirkov otac Rodžer, bio vojnik stacioniran u Abu Graibu koji je provodio „ispitivanje pojačanim tehnikama“ pod supervizijom „civilnog konsultanta“ Džona Gorda. Kada je istina o mučenju zarobljenika izašla na svetlo dana. Vilijam je dospeo u zatvor, Rodžer je nečasno otpušten, pa se patio sa svojim životom dok se nije ubio, a Gordo se izvukao. Zbog toga Kirk želi da se osveti Gordu koji mu je uništio život, a Vilijam čini sve što je u njegovoj moći da ga u tome spreči. Ali želje, poput one za iskupljenjem, su jedno, a nagoni, poput onog za osvetom, sasvim drugo...

,,The Card Counter“ je film velikog formata (skoro pa filmčina) kakve se više uglavnom ne snimaju. Taj staromodni odjek nekih prošlih, verovatno i (filmski) boljih vremena odzvanja iz skoro svakog njegovog detalja, od palete zagasitih boja, preko ne naročito širokog formata slike 5:3, pa do muzike koja počinje kao nekakva mračna ambijentalna da bi kasnije dobila i vokal i psihodeličnu rok razradu, a koju potpisuju Đankarlo Vulakno i Robert Levon Bin, poznat kao osnivač grupe Black Rebel Motorycle Club. Upravo način na koji Šreder upotrebljava muziku svedoči o određenoj dozi anahronizma, pošto je čujemo kad god ne slušamo dijalog, kao da je reč o analogno snimanom filmu (nije, iako tako izgleda, zahvaljujući Arri kameri i umešnom direktoru fotografije Aleksandru Dinanu). Tako moramo muzikom pokriti brujanje projektora, ali to ne smeta jer opet imamo Šredera u kompletnom izdanju, pa ga možemo uzeti ili ostaviti.

Imamo i naratora i dnevnike i duge dnevne i noćne vožnje i stroge etičke kodekse i teške moralne dileme, ali sve je to deo jednog filmskog sveta koji se, kako vidimo, uspešno nosi i sa posve savremenim temama. A i Šreder se pokazuje kao autor spreman na neke novotarije, poput „fish eye“ objektiva u scenama noćnih mora. The Card Counter je ozbiljan kandidat za film godine.

Još jedna od stvari koju moramo pohvaliti je perfektan kasting. Zaista bi bilo teško zamisliti aktivnog glumca srednje generacije koji bi bolje od Oskara Ajzeka odigrao ulogu uravnoteženog kockara-askete. Tifani Hadiš napokon ima jednu ozbiljnu dramsku ulogu, Vilijem Defo je efektan kao i uvek, čak i sa minimalnim vremenom na ekranu koje dobija, a Taj Šeridan opet pokazuje zašto je jedan od najboljih glumaca svoje generacije.

Šeridanovo prisustvo je još značajnije kada uzmemo u obzir koga je zamenio – Šaju Le Befa čije bi pojavljivanje moglo u priličnoj meri narušiti integritet filma. Biće da su Šreder i kasting-direktorka Suzan Šopmejker imali kockarske sreće sa svojim izborom ili ipak pameti i veštine da prepoznaju dobar savet Nikolasa Kejdža koji im je predložio Šeridana za ulogu Kirka.

First Reformed

kritika objavljena na XXZ

2017.

scenario i režija: Paul Schrader

uloge: Ethan Hawke, Amanda Seyfried, Cedric Antonio Kyles, Victoria Hill, Philip Ettinger, Michael Gaston

Paul Schrader svakako spada među najveće još uvek žive i aktivne filmske autore. Njegov doprinos američkoj i svetskoj kinematografiji je teško merljiv. Počnimo samo od njegovog scenarističkog rada i saradnje sa Martinom Scorseseom (Taxi Driver, Raging Bull, The Last Temptation of Christ), ali scenarija koje su režirali Sydney Pollack (The Yakuza) i Brian de Palma (Obsession). Schrader se kasnije uhvatio režije sopstvenih scenarija, pa tako imamo i njegova rana remek-dela Blue Collar, Hardcore, American Gigolo i Cat People (iako je potonji remake filma iz 1942. godine i za njega Schrader nije potpisan kao scenarista iako je napisao poslednju ruku), kao i Mishima: A Life in Four Chapters, Light Sleeper i Affliction iz autorove zrele faze. Nakon Autofocusa, Schraderova rediteljska karijera je otišla u ćorsokak, pa je veliki autor, što svojom zaslugom (problemi sa alkoholom i reputacija čoveka teškog za saradnju), što zbog surovosti filmskog tržišta, otišao u indie vode. The Canyons, snimljen za siću od nekih 250.000 dolara je bio nekoherentni i maliciozni promašaj, Dying of the Light “tezga” za ljude sa viškom novca i manjkom znanja, dok je Dog Eat Dog čak poprilično dobro filmsko ostvarenje kojim Schrader dokazuje da je i dalje lucidan, ali da ne želi više nikakve kalkulacije, pa će se radije odati ludilu i parodiranju opštih mesta filmske umetnosti.

 

Ništa nas od toga, međutim, neće u potpunosti pripremiti na filmsko iskustvo kao što je to First Reformed, film koji se naslanja na celokupno Schraderovu karijeru, i čak dostiže genijalnost njegove rane (anti-)kalvinističke tetralogije. Razlog za to je što prva i osnovna referenca tu nije Schrader-reditelj, pa čak ni Schrader-scenarista (mada obilato korištenje naracije i dnevnik kao “plot device” koji to omogućuje neodoljivo podsećaju na Taxi Driver), nego Schrader kao teoretičar i kritičar, autor briljantne knjige o transcedentalnom stilu u filmskoj umetnosti čije su stegonoše Bresson, Ozu i Dreyer. Međutim, za razliku od većeg dela Schraderovog opusa, ovde kalvinizam i učenje o predestinaciji ne predstavljaju predmet debate, moralnu dilemu ili kičmu celog filma, već su svedeni na pozadinu, doduše slojevitu.

Špica za film je starinska i jednostavna, bela pisana slova na crnoj podlozi, imena glumaca, reditelja i ekipe. Skoro da se očekuje nešto crno-belo kao iz perioda klasičnog Hollywooda ili iz opusa pomenutih Bressona i Dreyera koje će kasnije obilato citirati. Format slike je, istina, takođe starinski, uzak i teskoban, a činjenica da je film snimljen u boji dolazi do izražaja tek na retkim mestima gde nemamo posla sa sivim nebom, belim zidovima i spartanski opremljenim i škrto osvetljenim enterijerima.

Sa protagonistom, sveštenikom Ernestom Tollerom (ni to ime nije izabrano slučajno, reč je o nemačkom disidentu iz nacističkog perioda, dramskom piscu i socijalisti koji je u izbeglištvu u New Yorku izvršio samoubistvo) se upoznajemo gotovo odmah, kao i sa njegovom namerom da svoje misli, kako one skoro pa filozofske i teološke, tako i one sasvim banalne, o dnevnim rutinama i slično, beleži direktno i bez cenzure u dnevnik. Toller, kojeg maestralno igra Ethan Hawke, je sam po sebi čovek opterećen svojim demonima (duga senka njegove prošlosti nam se postepeno otkriva kroz dalji tok filma) i sklon alkoholu, a pritom se nalazi u nezavidnoj poziciji da je njegova jednostavna, a istorijski značajna kalvinistička crkva svedena na muzej i suvenirnicu za turiste, te je pod potpunom kontrolom “korporativne” crkve iz susedstva kojom upravlja Jeffers (Kyles, inače poznatiji pod pseudonimom Cedric the Entertainer). Odnos između dvojice muškaraca doduše deluje kao prijateljski, ali neka nelagoda ipak postoji, budući da su im prioriteti posve različiti – Toller ostaje na liniji biblijskih učenja, živi gotovo asketski i lično pomaže svojoj pastvi, dok Jeffers crkvu i njenu humanitarnu organizaciju vodi skoro pa kao korporaciju gde su sponzori iz redova lokalnih biznismena ekvivalentni ulagačima u kompanijama. Nezgodna okolnost je i to da se naslovnoj crkvi sprema proslava jubileja 250 godina postojanja, s tim da će to prerasti u društveno-političko-poslovnjački cirkus.

Pravi okidač za radnju je, pak, nešto posve drugo. Jedna od vernica iz kongregacije, Mary (Seyfried) je trudna i potrebna joj je sveštenikova pomoć u smislu razgovora sa njenim suprugom Michaelom (Ettinger), ekološkim aktivistom radikalnog tipa sa zatvorskim stažom iza sebe, koji ne želi dovesti dete na svet koji je pred izumiranjem. Susret je više uticao na sveštenika nego na Michaela, pa on počinje da Bibliju tumači i kroz ekološku prizmu, što ga sve više dovodi u sukob sa crkvom i sponzorima, što će sve kulminirati Michealovim samoubistvom, sahranom i eksplozivom (planiranim za terorističku akciju) koji je ostavio iza sebe, dok se između Tollera i Mary razvija nešto što bi moglo prerasti u romansu.

Iz foršpana je moguće zaključiti da je ovde reč o nekakvom psihološkom trileru, ali u pitanju je sasvim drugi film izuzetno sporog tempa, prolongirane ekspozicije, sačinjen iz često statičnih, hladnih i nekako škrtih, gotovo praznih kadrova koji su više usmereni na unutarnju prazninu protagoniste nego na njene vanjske manifestacije u vidu konkretnih događaja. Toller u svojim genima ima ponešto od taksiste Travisa Bickla u smislu raskoraka sa realnim i ponekad gadnim svetom, te nemogućnosti da se s nime nosi, ali toga ima i kod drugih Schraderovih likova. Mnogo je direktnija asocijacija sa Bressonovim filmom Journal d’un curé de campagne u kojem takođe imamo sveštenika male kongregacije, njegov sukob sa sredinom i unutarnja previranja, kao i alkohol. Osim Bressona, u vizuelnom smislu je moguće pronaći uticaje Dreyera i Bergmana, ali i Tarkovskog, premda se u nekim intervjuima Schrader referirao i na Idu Pawela Pawlikowskog.

Praćen upečatljivom minimalističkom, a psihološki dojmljivom pulsirajućom muzikom Briana Williamsa, te izuzetnom zvučnom shemom u kojoj, čini se, huk vetra čujemo i u enterijeru, te briljantno odglumljen (Ethan Hawke je očekivano sjajan i sposoban da zaroni u dubine ljudske psihe koja se podire, Amanda Seyfried je takođe vrlo dobra u ulozi Mary, dok je Cedric the Entertainer po prvi put nastupio u ne-komičnoj ulozi, što je štos koji je Schrader izveo sa Richardom Pryorom u svom rediteljskom debiju Blue Collar), First Reformed je najbolji Schraderov film u poslednjih 20, ako ne i više, godina. Ne samo to, reč je o njegovom najličnijem filmu u svakom smislu te reči. Autorski, ovo je posveta svim njegovim uzorima, u moralnom smislu je potpuno dosledan i direktan. Naizgled mali film koji je zapravo veliki.

Dog Eat Dog

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.
režija: Paul Schrader
scenario: Matthew Wilder (prema romanu Edwarda Bunkera)
uloge: Nicolas Cage, Willem Dafoe, Christopher Matthew Cook, Louisa Krause, Omar J. Dorsey, Paul Schrader

Opisan u jednoj rečenici, Dog Eat Dog deluje kao bilo koji gangsterski film u kojem trojica gubitnika planiraju onaj poslovični poslednji veliki poduhvat pre nego što se povuku i on se, naravno, izjalovi na sto i jedan način. Jasno, nisu oni gubitnici bez razloga, već im je to u najmanju ruku inherentno, ako ne i suđeno, a taj famozni “poslednji veliki posao” je ionako mit jer se kriminalac obavezno vraća kriminalu.

Ništa od toga vam neće predočiti koliko je Dog Eat Dog potpuno lud, a opet sa jasnom namerom i vrlo promišljen, te posledično unikatan film. Ako je tu uopšte reč o jednom filmu, a ne o seriji vinjetica snimljenih u vrlo različitom stilu o “avanturama” trojca bez kormilara. Zbog obilja stilova i nasilnog sadržaja moguće je povući paralelu sa legendarno distorziranim filmom Natural Born Killers Olivera Stonea, s tim da je Dog Eat Dog oslobođen Stoneove pretencioznosti i propovedničkih ambicija i u potpunosti radi kao uvrnuta i nasilna zabava iz vizije autora koji se nema ambicije dodvoravati ni kritici ni publici.

Primera radi, uvodna sekvenca narkomanskog tripa u glavi jednog od trojice anti-junaka, lika zvanog Mad Dog (Dafoe), sva u jarkim bojama i psihodeličnim shemama prenosi se na vanjski svet u kojem se on, uz pozadinsku buku trash-televizije, svađa sa svojom curom / bivšom i njenom kćerkom, obema korpulentnim plavušama obučenim u barbie-roze u stanu okrečenom u barbie-roze i završava se brutalnim dvostrukim ubistvom. Pomislili bismo da će nas Mad Dog voditi kroz taj svet, ali onda u sledećoj sekvenci, crno-beloj u maniru klasičnog noira, i u formi “noirovske” naracije, reč preuzima Troy (Cage), najpametniji, emocionalno najstabilniji ili makar najelokventniji od trojca. To što on zamišlja život kao film možda deluje simpatično, ali za vođu pljačkaške bande to nije kvalitet koji se traži. Trio kompletira Diesel (Cook), grubijan koji je pametniji nego što izgleda, ali nije dovoljno pametan da zamisli i ostvari život van sveta kriminala, kao ni to da mu ekipa sa kojom radi nije ni blizu stabilne i uigrane.

Njihova misija koju im nameće misteriozni mafijaški boss Grk (Schrader) je da za račun drugog gangstera otmu bebu trećeg, onog u usponu koji je previše “pustio krila” i ne vraća svoje dugove. Naravno, oni će zabrljati, pa će se morati boriti za goli život i ostanak na slobodi, ali zanimljivije je šta se događa pre toga i uz to. Razgovori sa prostitutkama, pametnim ili glupavim, sitne spačke, filozofiranje u striptiz-baru ili za šankom kakve druge rupe, “trening” misija puna mržnje i sa vrlo malo osećaja za plan i detalj, “self-help” ideja da gomilanje leševa na istoj lokaciji znači zatvaranje poglavlja u životu, psovke, nasilje u svim mogućim oblicima i malo do nimalo političke korektnosti.

Dog Eat Dog je ekranizacija istoimenog romana Edwarda Bunkera, pisca, glumca i nekadašnjeg karijernog kriminalca koji se sa iskrenošću bavi pitanjima nemoguće resocijalizacije skoro pa potpuno uništenih bivših robijaša. Reditelj Paul Schrader je u svom životu napisao ponešto legendarnih scenarija (Obsession, Taxi Driver, Raging Bull) i snimio ponešto briljantnih filmova (Hardcore, American Gigolo, Affliction), ali mu je poslednji stvarno dobar, Auto Focus, sada već 15 godina star, a poslednja dva se mogu okarakterizirati i kao sramotno smeće, s tim da su The Canyons bili neuspela stilska izjava i društveni komentar, a Dying of the Light tezga za gomilu amatera koje se autor odrekao kada mu je oduzeto pravo na konačnu verziju.

Dog Eat Dog je film kojim Schrader demonstrira da mu nije stalo do velikih budžeta i da još uvek ima znanja i snage da raspolaže sa sredstvima koja su mu ostavljena na volju dokle god ima potpunu slobodu. On uranja u niskobudžetnu estetiku i namerno pravi zbrku, naizgled bez osećaja za ritam gde su stilovi u sukobu sami sa sobom, sa likovima i sa samom tipskom pričom. U iznudici čak i sam glumi, premda je loš do nikakav glumac, a profesionalne glumce pušta da se poigravaju sa tipovima. Nicolas Cage kao najnormalniji, iako ne baš sasvim normalan i Willem Dafoe kao kompletni ludak bez filtera su zanimljiva kombinacija usidrena pomoću relativno nepoznatog, zastrašujućeg Christophera Matthewa Cooka kojem se možda otvorila mogućnost “typecasta” za celu karijeru.

U neku ruku je Dog Eat Dog autorov povratak tematskim korenima i zapravo priča o predestinaciji, ideji sa kojom je odrastao kroz kalvinistički odgoj i za čiju je nepravednost jedino rešenje pronašao u transcedenciji. Njegovi likovi su osuđeni na život koji im je nametnut sa malo ili nimalo izbora kao što je i on pod stare dane, nakon pada iz hollywoodske milosti, osuđen na marginu. Razlika je samo u tome što je Schrader mudriji od svojih likova, pa je to prihvatio i u tome čak i uživa kroz ovakve persiflaže bilo kog i svakog krimića u istoriji filmske umetnosti. Scharder je ponovo na svom terenu, sasvim lucidan, i uz dozu ludila se vrlo dobro snalazi i odlično zabavlja.

Dying of the Light

2014.

scenario i režija: Paul Schrader

uloge: Nicolas Cage, Anton Yelchin, Alexander Karim, Irene Jacob

Mudri novinari kažu da je najgore što se jednom novinaru može dogoditi je da postane vest, umesto da vesti piše. Slično se može primeniti na filmske autore: najgore što im se može desiti je da im život zaliči na film, posebno ako je u pitanju triler kao žanr. Izuzmimo sada horor i SF, znamo da su to imaginarni svetovi sa kodiranim simboličkim porukama i, ako su napravljeni kako treba, pod-tekstom koji je važniji od teksta. Triler se, za razliku od njih, može dogoditi i često se događa u stvarnom svetu i za njega važi generalno pravilo da je bolji što više korespondira sa realnošću ili makar zamislivošću.

Upravo se to događa u karijeri, a posledično i životu, Paula Schradera. Produkcija skoro svakog njegovog filma liči na korporativni triler obojen bahatošću, intrigama i podmetačinama. Primer od pre nekoliko godina sa filmom Dominion, koji je izašao u dve verzije, Schraderovoj i studijskoj premontiranoj, govori nam o Hollywoodu kao mestu neosetljivom na autorske slobode, ali produkcija filma Dying of the Light poprima potpuno nove, nesuđene razmere korporativnog trilera i oštrih sukoba između autora, studija i investitora. Na kraju po pravilu autori izvuku deblji kraj, ali najveću štetu pretrpi sam film koji nije ni tamo ni ovamo.

 

Dying of the Light je Schrader originalno napisao za Nicolasa Windinga Refna, negde između Valhalle i Drivea, sa namerom da glavnu ulogu ponudi Harrisonu Fordu. Ideja je bila da film bude mračan špijunski triler o dugotrajnom sukobu nasmrt bolesnih aktera, CIA-inog operativca i radikalnog islamiste. Obojica su zamišljeni kao pravi vernici svojih sistema i obojicu su moderna vremena pragmatizma i moralne fleksibilnosti sažvakala i ispljunula. Film je zamišljen kao mračan i u bukvalnom i u prenesenom značenju, sa ekspresionističkom i visokosimboličkom tamnom fotografijom i nimalo srećnim krajem.

Prvi je, upravo zbog jezivog kraja, iz priče izašao Ford, da bi se nakon njega iz rediteljske fotelje povukao Refn (iako ostaje potpisan kao producent). Umesto pristojnih sredstava, film je skupio samo 5 miliona dolara, od kojih je milion potrošen na honorar glavnog glumca. Još važnije od toga, novac je filmski sumnjivog porekla, glavni financijer je biznismen i filmski diletant David Grovic (pamtimo ga po poražavajuće lošem filmu The Bag Man). Schraderu je film na kraju oduzet, premontiran i uglavnom ispražnjen od konotacija, do te mere da je čak i fotografija dodatno posvetljena. Konačan rezultat je komad filmske konfekcije.

Evan Lake (Cage) je obaveštajac na terenu koji je u zarobljeništvu kod Muhammada Banira (Karim) izgubio deo uha i veći deo ega pre nego što su ga specijalci izvukli. Lake je od tada uglavnom uposlen na kancelarijskim i analitičkim dužnostima, Banir se smatra mrtvim, iako Lake veruje da je živ i da se skriva negde. Banir pati od atipične i smrtonosne anemije, pa asocijacija na njega izbija na površinu vezano za incident koji je uključivao uglednog rumunskog doktora koji razvija eksperimentalni tretman. Lake, sa druge strane, pati od atipičnog i agresivnog demencije u ranoj fazi, a simptomi su, ako je verovati filmu, širi nego kod Housea, uključuju i drmanje ruku i agresivne promene raspoloženja i zaboravljanje i asocijalno ponašanje. Potpomognut vernim pomoćnikom (Yelchin) i starom ljubavnicom (Jacob), Lake će krenuti sa ganjanjem Banira po svetu, od snežne Rumunije do žarke Kenije.

 

Film je, rekoh, konfekcijski, ispražnjen od nimalo prijatnih konotacija. Ostavljene su, međutim, neke scene koje prikazuju kakav je film mogao da bude. Jedna od njih je Evanov monolog (ponavlja se na početku i na kraju filma) o tome kako je CIA potpuno izgubila kredibilitet sa padom Berlinskog Zida i postala agencija ovisna od političkih agendi. Druga znakovita scena je Evanovo deranje na svog šefa koji je “toliko duboko u Obaminom dupetu da vidi samo govna”. Treća nema naročiti kontekstualni značaj, ali je urnebesna: Evan se dere na rumunskog konobara i Rumuniju vidi kao zemlju koja je cela pušačka zona. Ostatak je generička akciona jurnjava i triler od tačke A do tačke B do tačke C, bez puno skretanja i sa nekoliko očito loše isečenih i skraćenih flashback scena Evanovog zarobljeništva.

Primetili ste da se Cage dere kao manijak i još jednom se dokazuje kao majstor neslavne veštine preglumljivanja. Ovo je jedna od njegovih uvrnutijih i lošijih uloga u karijeri i apsolutno nijedan ton ne pogađa kako treba. Ponadali smo se nakon sjajnih uloga u filmovima The Frozen Ground i Joe bataliti svoje kretenske manirizme, ali sustigao nas je Rage, Left Behind (koji se i ne usuđujem da pogledam, imam i ja neke granice) i sada ovo. Formula po kojoj Cage ima jednu sjajnu ulogu na pet očajnih izgleda da još uvek drži.

Film se malo vadi sa ostalim glumcima. Irene Jacob nažalost nema dovoljno prostora da razradi svoju ulogu i uglavnom služi kao “štaka” i “plot device”. Alexander Karim je uverljiv kao specifičan tip negativca, čovek od integriteta, intelektualan, ranjiv i nevoljan da radi to što radi, ali sa prevelikim instinktom za preživljavanje. Anton Yelchin se polako profilira kao idealan “sidekick”, žutokljunac koji svog idola gleda sa divljenjem. To mu je sjajno uspelo u Only Lovers Left Alive, nešto manje uspeha je imao u Rudderless, a ovde je sasvim pristojan u granicama mogućnosti svog lika.

Dying of the Light nije posebno loš film. Ne, on je beskrvan, bezličan i nebitan i ničim ne istupa iz mase takvih filmova, uglavnom šibnutih direktno na DVD. Štos je u tome da ima nekoliko scena preko kojih je moguće naslutiti da bi ovo mogao biti značajniji i upadljiviji film koji zaista ima šta da kaže. Ovako nam ostaje da se pitamo kakav bi to film bio, i pored svih produkcijskih nevolja i kompromisa, da ga nisu namerno pretvorili u konfekciju.

Budimo iskreni i za trenutak batalimo priču o studijskoj kontroli. Paul Schrader je autor čija je karijera u primetnom padu i koji jednostavno ne želi u penziju iako su najbolje godine i najbolji filmovi daleko iza njega. Njegovi filmovi mnogo bolje zvuče kao ideja na papiru ili u pripitom razgovoru nego što izgledaju jednom kada ih dovrši. Njegova publika se osipa i gubi interesovanje. Ako bismo nagađali, legitimno bi bilo pretpostaviti da sam Schrader rado ulazi u sukobe i svađe sa studijima i finansijerima i tako sebi radi marketing i diže ego. Sudeći po prethodnom filmu, apsolutnom užasu zvanom The Canyons, Schrader nije iznad intriga i jeftinih šok-trikova. Ako je za utehu, Dying of the Light je bolji film od prethodnika, ali svejedno nije dobar film, još manje onoliko dobar koliko su visoka očekivanja od jednog od poslednjih novohollywoodkih desperadosa.

The Canyons

2013.

režija: Paul Schrader

scenario: Bret Easton Ellis

uloge: Lindsay Lohan, James Deen, Amanda Brooks, Nolan Gerard Funk, Tennille Houston, Gus Van Sant

Da završimo prvo sa radnjom. Christian (Deen) je dokoni bogataš koji se zabavlja čudnim seksualnim kombinacijama. Njegova devojka Tara (Lohan) je sponzoruša koja se možda preigrala očekujući lagodan život sa Christianom. Njih dvoje su rekreativni producenti tupavog slashera. Christianova asistentkinja Gina (Brooks) uspeva da izgura svog dečka Ryana (Funk) za glavnu ulogu. E, sad, Ryan je Tarin bivši dečko i njih dvoje su uleteli u rizičnu aferu, a Christian sumnja, postaje paranoičan i spreman na sve u ludačkom ego-tripu. Kroz nekoliko očekivanih obrata i nekoliko eksplicitnih seksualnih scena odmotavaće se neo-noir klupko intrige i zločina. Sve to je ispresecano sa slikama devastiranih i napuštenih kino-dvorana, od malih lokalnih bioskopa, do starijih multipleksa.

Možda nisam shvatio genijalnost ovog filma, ali svejedno ću spremno ustvrditi, uz dužno poštovanje autorima, da je u pitanju jedno obično sranje. Moguće je da su autori hteli da prikažu propast filmske umetnosti kroz ovu trashinu koja se samo ovlaš tiče Hollywooda, ali za to su odabrali pogrešan način, sa Kickstarter kampanjom koja im je donela mikro-budžet od 250 hiljada dolara, sa izborom glumaca od kojih je jedna problematična, traumatizovana bivša Disneyeva zvezda, sada poznata po pijanstvu, neredu, odlascima u ćorku i na rehabilitaciju, drugi je stari pornićar koji debituje u filmu sa radnjom, a ostali su večiti epizodisti i neretko amateri. Čini se da su obojica autora, ma kakve legende bili, već ispričali sve svoje priče.

Paul Schrader je potpisao, što kao scenarista, što kao reditelj barem desetak antologijskih filmova (Taxi Driver, Ragigng Bull, Hardcore, American Gigolo, Cat People, Affliction). U poslednje vreme snima izuzetno malo, a tek jedan njegov film u novom milenijumu je ostvario izvesni uspeh kod kritike i publike (Auto Focus). Pre The Canyons imao je pet godina pauze i živo me zanima kako i zašto se opredelio baš za ovaj scenario i ovakav pristup, pošto je neverovatno da nije mogao da režira nijedan drugi scenario ili da napiše svoj.

Bret Easton Ellis je bio zločesti dečko američke literature 80-ih i 90-ih, sa nekolicinom drugih pripadao je „Brat Pack“ pokretu (razmažena derišta, u slobodnom prevodu) u amričkoj književnosti. Autor je legendarnih romana (Glamorama, American Psycho, Less Than Zero, The Rules of Attraction) i do sada nije nije pokazivao simptome literarne i kreativne potrošenosti. The Canyons su njegov prvi originalni filmski scenario i čini se da to nije njegov format ili je iscrpeo sve što se iscrpeti da iz svog sveta, a oštrica njegove satire se jednostavno istupila. U tom slučaju nije ni prvi ni poslednji, neke teme i neki pristupi imaju rok trajanja i to neka bude nauk autorima koji oživljavaju karijeru recikliranjem samih sebe. 

Šta nam oni donose? Ništa novo i ništa neviđeno, što od njih samih, što generalno. Schrader referira na (ili reciklira) American Gigolo, tako da imamo još jedan traktat o moralnoj izopačenosti dokonih bogataša. Taj puritanski stav je pojačan sa dve scene gay seksa, koji je simbol vrhunske dekadencije i moralne propasti likova koji (iako heteroseksualni) na to pristaju. Plačljivi politički korektni liberali među američkim kritičarima su ustali na zadnje noge (copyright Miloš Vasić) zbog toga, uglavnom neosnovano. Prvo, film je trash koji će doći do limitirane publike, a drugo, nametnuti homoseksualni odnos heteroseksualnoj osobi je vrhunac manipulacije i poniženja, kao i obratno. Problem je u puritanizmu samom po sebi, iako ovaj film obiluje seksom, nijedna od tih scena nije iskrena, iza motiva svih likova se krije manipulacija, tako da se seks može tumačiti kao nešto prljavo samo po sebi. Tu je Ellis žrtva samoreciklaže, jer ono što je šokantno i satirično u kontekstu tlapnji o moralnom preporodu karakterističnom za „Reagano-Ameriku“, u današnjem svetu reality programa i celebrity kulture postaje deplasirano i dosadno. Odnosno, braća Sean i Patrick Bateman bi danas samo upotpunjavali kolorit frikova i vrlo malo bi odstupali od normalnog i dozvoljenog.

Kad smo kod celebrity kulture, ona je sveprisutna i vanvremenska, imali smo i ranije glumce od jedne uloge, netalentovane muzičare koji znaju da naprave show, mufljuze i vašarske atrakcije, bezopasne budale i opasne muljatore. Danas su samo vidljiviji, konkurencija im je oštrija i lakše dođu do pet minuta slave.

U tom kontekstu, The Canyons je nepotreban, pogrešan i deplasiran film. Za Schradera atipično, film čak izgleda aljkavo od castinga do vizuelnog identiteta. Slaba je uteha da je psihički labilna i često urađena Lindsay Lohan daleko iznad očekivanja. Tara kao lik ima nekoliko dodirnih tačaka sa Lohanovom (u pitanju je dokona sponzoruša koja je postala neko i nešto bez ikakvog razloga), ali Lindsay Lohan joj daje neophodnu ranjivost i ljudskost. Ona ima „screen presence“, i ne čudi da u društvu amatera ispada velika glumica. James Deen je dobar koliko diletant i neznalica može da bude, Amanda Brooks i Tennille Houston su korektne u svojim ne baš detaljno zamišljenim i napisanim ulogama, dok Nolan Gerard Funk deluje iritantno glupo, ali ni uloga mu nije ništa bolja. Gus Van Sant sa svojom cameo ulogom Christianovog psihijatra je simpatično, ali nedovoljno osveženje. Sa tehničke strane, film izgleda diletantski, od jeftinog digitalnog snimka do predvidljivih rešenja u scenografiji i blentavog izbora muzike koji se sastoji od tri cheesy pop pesme. Čak ni scene seksa nisu dovoljno zavodljive, iako je skoro sve „na izvol'te“, a posebno su iritantni penisi koji gledaocu vise nad glavom kao u Basarinoj kolumni ili pesmi Let 3.

Moguće je, ponavljam, da je sve to namerno, da je iza svega toga kritika. Ali slaba je to uteha ako kritika nije dovoljno artikulirana da je mogu shvatiti makar iskusni gledaoci filmova, ako već ne mogu rekreativni. Ipak, po sredi je ničim izazvani diletantizam, fušeraj i ošljarenje. Nedavno sam pisao kritiku za trashinu Killing Season, koji je bio pravi dragulj koliko je bio loš i pogrešan film. Stvari slično stoje sa The Canyons, sa jednom ogromnom razlikom: The Canyons je ubistveno dosadan i muljav, kao da se stidi samog sebe, dok je Killing Season ponosan na svoju glupost. Ako već nije tužno da je Lindsay Lohan najbolja glumica u filmu, onda moramo da se zamislimo ako je ona osoba sa najviše inegriteta od svih glumaca i kreativnog tima. Ne bih bio u koži ni Schraderu ni Ellisu nakon ovog filma.