Master Gardener

 kritika objavljena na XXZ

2022

Scenario i režija: Paul Schrader

Uloge: Joel Edgerton, Quintessa Swindell, Sigourney Weaver, Esai Morales, Bruce Mohat

 

Paul Schrader je svakako jedan od poslednjih još uvek živih, aktivnih i, hajdemo reći, atraktivnih relikata filmski boljih vremena Novog Hollywooda. Dobar deo njegovih saradnika i saboraca je već umro, povukao se ili pao u nemilost nekih novijih, ciničnijih vremena. I sam Schrader je prošao kroz čistilište u drugoj polovini prve i prvoj polovini druge dekade našeg milenijuma, snimajući promašaje za siću skupljenu preko Kickstartera, tezgareći za druge ili se polu-ozbiljno zezajući s izvratanjem filmskih klišea. A onda se vratio na staze stare slave.

Master Gardener zatvara trilogiju o iskupljenju, trilogiju o muškarcima u sobama, muškarcima mračnih prošlosti koji sede za stolovima koji vode dnevnike, što je i inače aparatura zapleta na više linija koju je Schrader rado koristio kroz svoju karijeru. Odnosno, možda je zatvara, ako ista ne preraste u tetralogiju, to jest. Uostalom, veliki filmski stvaralac, prvo kritičar-teoretičar, a onda scenarista, je svoju rediteljsku karijeru otpočeo tetralogijom u kojoj se pokušao izboriti sa svojim kalvinističkim nasleđem i odgojem koji još uvek njegov etički aparatus drže stegnutim učenjem o predestinaciji. Sa (za sada) završnom trilogijom, čini se da imamo istu metu, slično odstojanje i stilski nešto sofisticiraniju aparaturu.

Povratnički film First Reformed (2017) bio je prikazan na ovim stranicama i to jeste bio film o kalvinističkom svešteniku sumnjive prošlosti na putu iskupljenja koji njegova religijska doktrina negira, ali je jednako dobro funkcionisao i kao filmsko-teoretična vežba iz transcedentalnog stila na tragu Bressona i Dreyera, filmskih stvaralaca u Schraderovom panteonu. The Card Counter (2021), imenu uprkos, uglavnom nije bio kockarski film, koliko film o bivšem vojniku, robijašu i sadašnjem profesionalnom kockaru koji mora poravnati svoje dugove, moralne, a ne kockarske, odnosno spasiti jednog izgubljenog momka tako što će se osvetiti zajedničkom neprijatelju. Master Gardener je još manje film o baštovanstvu, makar direktno, iako nas Schrader podseća u dugim pasažima dnevničke naracije svog naslovnog protagoniste da su vrtlarenje, njegova istorija i prakse dosta zanimljivija i simbolički potentnija stvar nego što se to nekom neupućenom na prvi pogled čini.

Narvel Roth (Edgerton) je taj naš naslovni pedantni i posvećeni baštovan koji živi i radi na imanju gazdarice, bivše glumice Norme (Weaver) sa kojom ima kompleksan odnos između dužnosti i ucene sa komponentom prostitucije. Normin najnoviji zadatak za njega je da njenu dalju unuku, odnosno kćerku njene pokojne nećakinje Mayu (Swindell) uzme pod svoje i sačuva je od njenih „pogrešnih životnih izbora“ koje ona možda nije ni napravila sama.

Jasno, Norma ima klasističke, možda čak i rasističke tendencije, što će postati belodano kada se upusti u konverzaciju s Mayom, čak iako nam je promakla njena opaska o „mešanoj krvi“ njene unuke. Iz ideološki sličnog, ali ipak klasno različitog miljea dolazi i Narvel čije je telo prekriveno nacističkim tetovažama, zbog čega nosi duge rukave čak i kad je vruće, ako nam već „Proud Boys“ frizura nije odala njegov profil. Dokle je išao i kako je završio tu gde je završio će nam postajati malo po malo jasnije kroz seriju košmarnih „flashback“ scena centriranih oko njegovih konverzacija sa zlokobnim starcem (Mohat), uz vrlo „baštovansku“ poveznicu o „čupanju korova“, stvarnog ili metaforičkog.

U prvoj polovini, Master Gardener je na nivou s prethodna dva filma iz trilogije iz prostog razloga što misterija funkcioniše, a Schrader pokazuje dovoljno stilskih veština majstorski upravljajući glumcima usmeravajući ih prema mikro-glumi i tehničkim komponentama filma poput fotografije koju opet potpisuje Alexandre Dynan i stilizovane muzike na sintisajzerima i procesiranim električnim gitarama Devontéa Hynesa, poznatog i kao Blood Orange. Ali, jednom kada se Narvel i Maya zbliže, pa se nađu sami na svetu, sa svojim tajnama i u pokretu, površnost i „zamor materijala“ postaju dovoljno očiti da zaprete da će srušiti ceo film.

Jednostavno rečeno, krimen Narvela Rotha dok je još bio Norton Rupplea je toliko velik i očit da onda i iskupljenje postaje tezično, a njegov put neukusna (vrlo belačka) spasiteljska fantazija, možda čak i jednako inherentno rasistička u svojoj osnovi, premda neagresivna u manifestaciji. Usput, čini se da Schrader baš i ne zna šta bi na tom mestu uradio, a još manje šta njegov protagonista treba da uradi, osim da klekne (odnosno da ga autor natera da klekne) u vizuelno impresivnoj i simbolički jakoj, ali ipak dramaturški plošnoj sceni.

Tako Schrader otkriva sebi i inače, a naročito u ovoj trenutnoj stvaralačkoj fazi, nesvojstvenu sklonost ka grubosti u skiciranju i zapravo ka lažnom predstavljanju svojih likova: Narvela kao kompleksnog, a Maye kao ličnosti uopšte (u filmu je ona čisti konstrukt), pa tako Norma ostaje najživotniji i najmesnatiji lik sa svojim groznim karakterom i principima, ali ipak karakterom i principima. Schrader, dakle, „pravi paradu“ dok „puca zicer“, ali mu i to nekako možemo i moramo oprostiti, prvo zato što ima dovoljno stila da to i izvede, a drugo, zato što je zaslužio i svojim nas opusom zadužio da mu ponekad malo i progledamo kroz prste.