The Boogeyman

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Bome je Stiven King svašta napisao, a i svakakvi su ga adaptirali, s različitm uspehom. Generalno pravilo je da za uspešnu adaptaciju Kingovih priča i romana treba biti Autor (s velikim A), neko sa idejom i mogućnošću da ih izmeni, skrati, proširi, produbi, izokrene na ovo ili na ono. Ne da King sam po sebi ne piše filmično, ali svejedno... U slučaju najnovije adaptacije kratke priče The Boogeyman iz pera dvojca Skot Bek – Brajan Vuds (A Quiet Place) i Marka Hejmena (Black Swan), a u režiji Roba Sevidža (Host, Dashcam), elementarno ima i ideje i zanatske potkovanosti, ali zapravo nedostaje sinergije.

Prva dobra ideja je sam koncept adaptacije koji nije klasičan. Izvorna priča se, naime, cela odvija tokom psihoterapeutske seanse u kojoj otac ispoveda svoj osećaj krivice što mu je naslovni zlikovac ubio troje dece. To će se naći u filmu, pri početku, dok je ostatak filma zapravo nastavak te priče centriran oko psihijatra i njegovih kćeri koje će dotični početi pohoditi.

Druga dobra ideja je izvrtanje osnovnog koncepta Bugimena koji u anglosaksonskoj kulturi služi kao „strašilo“ za decu kada se ne ponašaju kako treba. (Kod nas na Balkanu tu ulogu igra Babaroga, što govori ponešto o inherentnoj mizoginiji ovih prostora.) U Sevidžovom filmu, kako kaže mučeni otac Lester (Dejvid Dastmalkijan), Bugimen napada ranjive i ranjene porodice, a naročito decu, i to kad roditelji na njih ne paze na to šta im se dešava u unutrašnjim životima. Krivica, dakle, nije na deci, nego na roditeljima koji se ne bave dovoljno.

Trauma psihijatra Vilijama (Kris Mesina) i njegovih kćeri, tinejdžerke Sejdi (Sofi Tačer) i osnovnoškolke Sojer (Vivijen Lajra Bler) potiče od toga što su nekoliko meseci ranije izgubili suprugu, odnosno majku. Otac, iako terapeut po struci, odbija da o tome razgovara s kćerima, već ih šalje drugoj doktorki, pritom pokušavajući da stvari koliko-toliko vrati u normalu i rutinu. Ali mlađa Sojer se plaši mraka i čudovišta koja možda vrebaju pod krevetom i u plakaru, dok starija Sejdi upada u sukob sa školskim drugaricama i pritom se razilazi sa svojom najboljom (jedinom?) prijateljicom Betani.

Situacija u kojoj su biće kao naručena da im se u kuću useli Bugimen koji je ovde očito metafora, i to metafora za tugovanje, gubitak i nesposobnost nošenja s traumom. Situacija da je monstrum u hororu zapravo metafora za neki tip traume ili makar negativnog osećanja poput anksioze nije naročito nova, ni u literaturi (naročito kod Kinga), a ni u filmu. Već više od dvadeset godina svedočimo trendu „elevated“ horora, zapravo u osnovi drame o našim unutrašnjim životima i emocijama koje se mogu manifestovati užasima, stvarnim ili umišljenim.

Dok se Sevidž tih postulata drži koliko je to moguće, pa užas više sugeriše nego što ga pokazuje igrajući se najviše s osvetljenjem i dizajnom zvuka i ostavljajući mogućnost da je sve „u glavi“, i film se uglavnom drži iznad vode. Problem nije toliko što reditelj tu nije naročito originalan, iako je upravo taj kvalitet bio ono po čemu su njegov pandemijski „Zoom“-horor Host i paranoidna „found footage“ horor-komedija Dashcam istupali od konkurencije, koliko to što svoju publiku ne ceni dovoljno. Sevidž, naime, zaboravlja ili namerno briše celu tu noviju istoriju metaforičnog, „elevated“ horora zanemarujući činjenicu da je publika verovatno pogledala klasike žanra kao što su It Follows, Hereditary i naročito The Babadook.

Nije on tu jedini krivac. Scenaristički tim isto ima problema, pre svega s uspostavljanjem generalnog tona i ključa, pa onda i sa nešto sitnijim, a opet jednako važnim stvarima kao što su tretman likova i izgradnja situacija. Primera radi, i bez nedotupavnih dijaloških objašnjenja nam je jasno da je prvenstveni problem nedostatak iskrene komunikacije između oca i dece, a cela situacija u školi sa Sejdi i njenim drugaricama-mučiteljicama kriminalno je nerazrađena. Centralni problem je, pak, taj da trio ima neobjašnjivu potrebu da sve oko eluzivne, metaforične „muške Babaroge“ objasni direktno, pa tako uvodi lik pacijentove udovice (Malin Ajerlend, bezveze potrošena na karikaturalan lik) i tu ceo film počinje da se raspada.

Raspad se nastavlja i u Sevidžovoj režiji u kojoj on odustaje od onoga što mu je zapravo najbolje išlo, dakle od sugestije kroz suzdržanu glumu troje glavnih likova, kroz svetlo i kroz zvuk uglavnom bez muzike, i počinje da pokazuje stvari. Prvo, u formi prepada koji po pravilu nisu baš fino izgrađeni, a onda i u formi dužih „set-pis“ scena u kojima svog CGI-monstruma pokazuje i pokazuje u nedogled. Istini za volju, neke od tih scena užasa znaju biti efektne, naročito one ubačene ranije u filmu da razbiju „sporovoznu“ rutinu, znaju biti prilično efektne, ali kasnije one u potpunosti gube svrhu, pa Sevidžov prvi konvencionalni horor postaje naporno, predvidljivo i uglavnom bespotrebno mučenje za publiku.