Crows Are White

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Penjali se jedan Musliman i jedan budistički monah na planinu. Zvuči kao početak vica, sigurno politički nekorektnog i vrlo verovatno otrcanog.

Upravo to će primetiti i glasno u kameru reći reditelj, narator i glavni subjekt pred kamerom u filmu Crows Are White, Musliman iz vica iz prethodnog pasusa, Ahsen Nadim u pratnji svog prijatelja, budističkog monaha Rjušina. Ova scena i ovaj detalj možda i najbolje pogađaju suštinu Nadimovog filma, dosta skriptiranog, a opet nepatvoreno iskrenog, na momente ironičnog, ali opet poštenog, u čijem središtu leže paradoksi ovog sveta na koje vera, pa koja god, i filozofija, pa koja god, tek delimično mogu odgovoriti.

U srcu filma, naime, leže laži koje je Ahsen navikao govoriti kako bi pomirio dva sveta, svoj i svojih roditelja, a koje su se, kako to s lažima zna da bude, nagomilale, pa ih je sada već teško žonglirati. Ahsen je, naime, rođen u porodici pakistanskih imigranata u Saudijskoj Arabiji i odgajan je u strogom duhu Islama. Kada je izbio Zalivski rat, Ahsen se sa roditeljima preselio u Irsku gde je po prvi put osetio dašak zapadnjačkog hedonizma i počeo da govori sitne laži kako bi umirio svoje stroge roditelje. To se samo pojačalo s odlaskom u Ameriku na studije gde je upoznao Don i zaljubio se u nju. Sada se priprema na brak s njom, ali je svestan da njegovi roditelji neće prihvatiti činjenicu da je izabranica njegovog srca druge vere, pa zbog toga počinje da živi dvostruki život.

Kako bi pokušao da pronađe izlaz iz situacije, Ahsen odlazi u budistički manastir na planini Hiei kod Kjota u Japanu u nadi da će mu monasi, a posebno glavna „zvezda“ među njima, Kamahori, koji se priprema da dostigne status „živog Bude“, pomoći zrncima mudrosti. Međutim, kada neoprezni Ahsen zabrlja svaku priliku da se, poštujući pravila, domogne visoko pozicioniranih mudraca, jedini koji će pokušati da mu pomogne i da ga shvati je najniže rangirani monah Rjušin.

Kao i Ahsenov, tako je i Rjušinov život kombinacija laži (samome sebi ovog puta) i kompromisa s porodičnom tradicijom. Rjušinovi otac i deda su, naime, i sami bili monasi u istom manastiru, ali Rjušin zapravo ne želi da bude monah, nego farmer na Novom Zelandu gde je proveo godinu dana kao student na zameni, a ni askeza mu nije bliska, budući da voli američki roštilj, francuske slastice i hevi metal muziku. Ipak, on svejedno ima iskrenu želju da pomogne ljudima i da ih razume, ne toliko iz verske, koliko iz čisto ljudske perspektive, a Ahsen je idealni kandidat za to. Mogu li dvojica muškaraca na pogrešnim mestima, „crnih ovaca i belih vrana“, zaista pomoći jedan drugom?

Odgovor ćemo saznati na kraju ovog filma prikazanog na Underhill Festivalu u Podgorici, a pitanje je koliko će naš unutrašnji cinik biti njime zadovoljan. Stvar je u tome da se ovde centralna tema paradoksa i pokušaja razrešenja istog kompromisom prelama i na realizaciju samog filma. Ma koliko se Ahsenove ideje, brige i dileme doimale iskrenima, čak i najmanje trenirani gledaoci će bez problema prepoznati skriptirane momente i situacije, bilo da se one koriste za komični ili za dramski efekat.

Opet, to nije nužno nešto što će nam smetati da u filmu iskreno uživamo da se zabavimo i da iz njega pokupimo po koje zrnce mudrosti, budući da je Nadimova autorska ruka vrlo sigurna i precizna. Njegovo prisustvo na ekranu je izuzetno simpatično (kao i Rjušinovo, uostalom), a logorejičnost naracije uparena je sa sasvim solidnom fotografijom Metjua Nauzera i brzom, ritmičnom montažom Vestona Karija i Kimberli Haset, zbog čega čak i sitne redundancije i izvesna šetnja u krugovima oko jednih te istih pitanja itekako imaju smisla.

Uostalom, dublja istina ne mora nužno izgledati kao realnost i biti bazirana na faktičnosti, koliko može biti stvar duha, utiska i saznanja. Ahsen Nadim kao dobar dokumentarista s pričom koju jednostavno mora ispričati to zna i zato je Crows Are White izuzetno uspelo dugometražno debitantsko ostvarenje.