5.6.23

To Catch a Killer / Misanthrope

 kritika objavljena na XXZ


To Catch a Killer / Misanthrope

2023.

Režija: Damián Szifron

Scenario: Damián Szifron, Jonathan Wakeham

Uloge: Shailene Woodley, Ben Mendelsohn, Jovan Adepo, Ralph Ineson, Richard Zeman, Dušan Dukić, Jason Cavalier, Nick Walker, Darcy Laurie

 

Slučaj je hteo da se u doba dve masovne pucnjave u Srbiji u bioskopima i skoro uporedo na internetu pojavi relativno visokoprofilni film koji počinje s jednim takvim događajem, da bi se posle okrenuo u smeru procedurala i psihološkog trilera o serijskom ubici. Mi kao ljudi i inače imamo sklonost ka uviđanju  znakova u čistim slučajnostima, u traženju smisla makar u vidu obrazaca koji se ponavljaju, ali jezivost raznih slučajnosti se krije upravo u tome što su slučajne, dok je istina dosta često prostija, banalnija i očiglednija od onoga što očekujemo.

U slučaju filma To Catch a Killer, određene podudarnosti se mogu naći u njegovom tkivu (kultura oružja, neadekvatna nega po pitanju duševnih bolesti, društvo spektakla u kojem uvek nekako budale nađu put do etra, ukrštanje stručnih predloga i političkih odluka), ali sva istina o njegovom uvrštavanju na repertoar („baš u ovom trenutku“) dosta je jednostavnija od toga. Ko-scenarista i reditelj filma je, naime, Damián Szifron, regionalnoj i globalnoj publici najpoznatiji po svom prethodnom filmu, omnibusu na temu osvete i u furioznom tempu Wild Tales (2014) koji je dostigao status internacionalnog hita. Za novi film, Szifron je promenio sredinu u kojoj radi (Amerika umesto Argentine), žanrovski ključ i predominantnu tematiku, i ta tranzicija nije bila baš glatka.

Szifron otvara film naglavačke okrenutom panoramom Baltimora, uz tonsku podlogu televizijskog priloga kako se grad priprema da uđe u novu godinu. Kada vatromet počne u ponoć, uporedo sam šarenim eksplozijama na nebu počinju da odjekuju pucnji iz snajperske puške. Nepoznat neko je iz praznog, neuseljenog stana upucao i ubio preko dvadeset ljudi. Ako vam se snajperista u Baltimoru učini blago poznatim, biće da je to zbog epizode serije Homicide u kojoj policajci iz odeljenja za ubistva love psihopatu snajperistu koji s njima igra igru vešala.

Kada u stanu iz kojeg su hici došli odjekne eksplozija, naša junakinja, policajka Eleanor Falco (Woodley) je među prvima na licu mesta i prva ima upotrebljivu ideju: ona i jedan stariji pozornik mobilnim telefonim snimaju ljude koji beže iz zgrade jer među njima može biti i počinilac. Osim što je dosetljiva, Eleanor je i hrabra, pa se bez zaštitne opreme penje do stana ne bi li zajedno s vatrogascima i federalcima pogledala mesto zločina. Taj angažman  neće promaći specijalnom agentu Lammarku (Mendelsohn) koji preuzima slučaj i Eleanor dovodi u svoj tim kao vezu između lokalne policije i federalaca.

Lammark prvi apeluje da se na ubicu ne gleda kao na tip, nego kao na čoveka kojeg je neko „voleo, odgojio, obučio i kome je neko (pro)dao oružje“, a Eleanor dobija specijalno mesto u timu zato što možda razmišlja kao on. I ona ima neodređenu traumu u mladosti, sklonost (auto)destrukciji, zbog čega je probala svaku drogu koja postoji, a o čemu nije lagala i zbog toga je pala na ispitu za federalnog agenta. I Lammarku se stolica ljulja jer ga smatraju starim, potrošenim i anahronim, čak paranoičnim i sklonim ekstremnim reakcijama dok bi gradski oci, policijski komandanti i federalni šefovi slučaj ipak rešili brže i elegantnije, a da narod ne paniči.

Ono što dalje sledi je klasičan psiho-triler procedural u kojem se otkriva da ubica zaista ima i ljudsku stranu, da je neuspeli vojnik, lutalica, vegan, bivši robijaš i usamljenik koji živi na rubu društva koje ga je prezrlo i koje on prezire. Sam lov na njega protiče po uhodanim principima diskretno, ali ipak „telefoniranih“ tragova od kojih će se svaki ispostaviti kao značajan za nešto, ako ne za istragu, onda za komentar američkog društva. Srećom, stil, dizajn i izvedba filma su do neke tačke solidni (zahvaljujući pre svega vodećem glumačkom dvojcu i njihovoj zajedničkoj „igri“, te fotografiji  Javiera Julije, gudačkoj muzici Cartera Burwella i Szifronovoj tečnoj montaži .

To ipak ne može da sakrije nekoliko stvari. Prva od njih je sam anahroni izbor žanra (koji nikako da doživi reinvenciju, brojnim pokušajima uprkos) i njegovog klišeiziranog tretmana, toliko da u svojoj osnovi film često podseća na „specijal“ serije poput Criminal Minds. Drugi je dosta slab scenario s brzopoteznom karakterizacijom čak i najglavnijih od glavnih likova i preteranom i preterano naivnom eksplikacijom u previše napisanim dijalozima. Taj će problem na kraju „pokopati“ i glumce, što glavne što sporedne, pa će za svakog od njih biti moguće pronaći tip već viđen bezbroj puta na filmu i televiziji.

Treći je što je Szifron u američke prilike upućen samo „turistički“, ako ne i čisto teorestski, što se oslikava dvojako. Prvo i osnovno, od celog Baltimora kao dosta posebnog mesta u Americi koje su opevali njegovi meštani Barry Levinson, John Waters i David Simon, jedino što Szifron uzima kao relevantno je njegova  fizička blizina Washingtonu. Drugo, svaka njegova društveno-politička poenta ne dobacuje dalje od truizma, tautologije ili opšteg mesta o Americi koju smo već bezbroj puta čuli filmovima i američkih i „uvoznih“ autora, dakle bez neke svežine pogleda ili dubine uvida.

 Szifron je grubo skicirao likove i „površno političario“ i u Wild Tales, ali tu je imao dobar izgovor za to: u pitanju su bile kratke filmske priče čija je razrada žrtvovana za manični tempo, a pritom je na raspolaganju imao prvi ešalon argentinskog glumišta više nego spreman da improvizacijom nadoknadi ono što nedostaje. Ovde to nije slučaj, budući da su svi osim četvoro prvopotpisanih glumaca zapravo „drugoligaši“ naviknuti na odrađivanje epizoda, dok u dugom metru i polaganom tempu takvo skiciranje likova jednostavno ne radi kako je zamišljeno. Konačno, To Catch a Killer je vrlo bledunjav internacionalni debi, generički procedural i za Szifrona možda greška u koracima, a možda i dokaz da je „dečko koji obećava“ zapravo reditelj limitiranog arsenala trikova.


No comments:

Post a Comment