Padre Pio

 kritika objavljena na XXZ

2022

Režija: Abel Ferrara

Scenario: Maurizio Braucci, Abel Ferrara

Uloge: Shia LaBeouf, Cristina Chiriac, Asia Argento, Marco Leonardi, Salvatore Ruocco, Vicenzo Crea, Luca Lionello, Brando Pacitto, Federico Majorana, Staella Mastrantonio

 

Padre Pio bio je italijanski sveštenik iz XX veka, posvećeni duhovnik, kapucinski fratar, stigmat, navodni čudotvorac, konezrvativni teolog i, iz svoje perspektive, čest komentator društvenih zbivanja. Nekoliko decenija nakon svoje smrti, bio je proglašen prvo blaženikom, pa onda i svecem. Religijske teme svakako nisu strane američkom reditelju Abelu Ferrari, poslednjih desetak godina stalno nastanjenom u Italiji, pa nekako deluje i logično da baš on snimi biografski film o jednom od retkih zvaničnih svetaca novijeg datuma, posebno ako će ga dovesti u zanimljive istorijske kontekste u kojima je dotični na obitavao za vreme svog zemaljskog života.

Štos je, međutim, što je Padre Pio sve samo ne klasičan biografski film, već više funkcioniše kao filozofska rasprava ili možda pre meditacija o katolicizmu i socijalizmu, njihovim međusobnim preklapanjima i oštrim razlikama, kako u propovedanju, tako i u praksi. Ideja je svakako ambiciozna (Ferrari ni ti atipični, suženi biografski filmovi nisu strani, pa tako imamo, na primer, uradak Pasolini), ali moramo se zapitati koliko je zapravo izvediva imajući na umu da Ferrara svakako nije na svom kreativnom vrhuncu, što pokušava nadoknaditi hiperaktivnošću, snimajući po jedan najčešće niskobudžetni film godišnje.

Radnja je smeštena u epilog Prvog svetskog rata kada se Italija morala suočiti i sa bremenom pobednika i sa traumama onih koji su preživeli klanicu na Krasu. Oba se ogledaju i na prvim demokratskim izborima s opštim pravom glasa, a, kako to obično biva, događaje tog tipa različite klase i društveni krugovi koriste da bi ostvarile svoje interese, konzervativci i posednici da bi sačuvali „status quo“, a socijalisti da bi pokušali da izgrade novo, pravednije uređeno društvo. I jedni i drugi se zapravo najviše bore za glasove brojne sirotinje, proleterijata i nadničara koji se tako nalaze u procepu. Socijalisti apeluju na njihov razum, konzervativci, pak na dužnost i iracionalni strah.

Gde je u svemu tome Pio, inače kasnije prominentna politička ličnost koja se okretala od simpatija prema Mussoliniju do otvorenog suprotstavljanja istom? On je u svom samostanu gde se bori sa svojim, a ponekad i sa tuđim demonima. Sa svojim jer se izvukao od vojne službe, a sa tuđim na ispovedima. U politiku se zapravo ne meša, iako slutimo da simpatiše socijaliste i kao karitativac i kao čovek skromnih, seljačkih korena. A tako blizu, a tako daleko od njegovih očiju dešavaju se prebijanja nepodobnih, mešanje u izborni proces i prekrajanje volje glasača.

Kada bi Ferrara i ko-scenarista mu Maurizio Braucci te dve teme i te dve priče supstancijalnije povezali, možda bi rezultat toga bio i dobar film, ali oni zapravo jedva i da se trude da maskiraju džumbus i salatu od „nedokuvanih“ ideja, filozofskih, a još više izvedbenih. Tako kao simulaciju vezivnog tkiva imamo Piove unutrašnje monologe i dijaloge s utvarama koje ga proganjaju, dok nam ostaje nejasno, na primer, zašto uglavnom italijanska glumačka postava igra što na lošem, što na „nahovanom“ engleskom i zašto su dvema ženama, autorovoj supruzi i Asiji Argento, dodeljene muške kameo-uloge van glavnog toka radnje, ako radnja uopšte i ima neki jasan tok. A možda sve to ima smisla tek na nekom meta-nivou, kao i dubiozni izbor glavnog glumca, antipatičnog i problematičnog LaBeoufa za ulogu harizmatičnog sveštenika.

Istina je da Ferrara nije iskomunicirao ono što je želeo, a da možda ni sam nije bio siguran šta bi želeo da iskomunicira. Pritom, zahvaljujući poigravanju s osvetljenjem i kompozicijom kadra u nekim scenama, kao i eklektičnom upotrebom raznorodne muzike koja više slika raspoloženje nego vreme i mesto, Padre Pio nije njegov najlošiji recentni film, iako je, kao i većina prethodnih, razočaravajući. Čini se da se Ferrari smeši sudbina izopštenika koja je zadesila Briana De Palmu, bez šansi za povratak koji je izveo Paul Schrader, kad već nije kao Martin Scorsese uspeo da se održi u najvišoj ligi gde se tolerišu i povremeni blagi promašaji.