Enys Men

 kritika objavljena na XXZ

2022.

scenario i režija: Mark Jenkin

uloge: Mary Woodvine, Edward Rowe, Flo Crowe, John Woodvine, Joe Gray

Počnimo od naslova, datog samo u tom obliku. U pitanju je geografski pojam, malo i nenaseljeno ostrvo u engleskoj jugozapadnoj pokrajini Cornwall, a samo značenje tog pojma potiče iz skoro izumrlog korniškog jezika. Označava jednostavno kameno ostrvo, zapravo stenu koja izranja iz mora. Na tom ostrvu smeštena je radnja najnovijeg, drugog po redu dugometražnog filma jednog najinteresantnijih nadolazećih britanskih autora Marka Jenkina, jednog od najgorljivijih čuvara tradicije analogne kinematografije.

Nakon prigodno staromodne špice, upoznajemo našu bezimenu junakinju potpisanu samo kao volonterka (Mary Woodvine) u dnevnoj rutini na navedenom ostrvu. Ona tamo živi skoro asketski, u jednostavnoj kamenoj kući. Posle doručka i kafe, a pre odmora uz knjigu i/ili radio, ona obilazi strmu obalu i promatra cveće koje na njoj raste. Šetnju obično završava bacanjem kamena u bunar ispred kuće, a nakon nje u dnevnik upisuje obično dve reči: „nema promene“. Iz istog dnevnika saznajemo i da je vreme radnje 1973. godina, kraj aprila.

Njena rutina nije bez svojih inherentnih rupa, kao što u izolaciji te vrste obično i biva. Neke od namirnica poput kafe počinju da nedostaju, radio i radio-veza umeju da zezaju, a potrepštine stižu čamcem u unapred dogovorenim terminima, a sledeći još nije na redu. Stvari polako počinju da se otimaju kontroli kada konačno „bude promene“ na cveću, a osim ekstenzivne beleške koju naša junakinja unosi, njoj počinju da se priviđaju druge stvari i drugi ljudi na ostrvu. Dan je prvi maj, „May Day“ na engleskom, nimalo slučajno i radio-telegrafska šifra za opasnost i zahtevanje pomoći i intervencije.

Setimo se nedavnog filma The Lighthouse (2019) Roberta Eggersa, promenimo vreme radnje i još dodatno smanjimo broj aktivnih i potvrđeno postojećih lica s dva na jedno, pa znamo na čemu smo. Uostalom pitanje šta je istina, a šta samo trip nastao u ekstremnoj situaciji je učestala filmska tema, pa je tu ujedno mnogo manje bitno razrešiti misteriju odogovorom na pitanje „šta“, dok je mnogo bitnije pitanje „kako“, a odgovor na njega je „izuzetno dojmljivo“.

Još jedna paralela s Eggersovim filmom, odnosno njegovom poetikom paradigme je i to da se Jenkin ovde upravo time i bavi. Ne samo da je film smešten u rane 70-te, već i izgleda (a i zvuči) kao da je snimljen upravo tada. Snimljen je u punom i izuzetno toplom koloru na filmsku traku od 16mm i nakon toga ručno razvijan od strane svog autora, snimatelja i montažera Jenkina. Čak su i špice retro na taj način, a Jenkin verno kopira i stil po pitanju režijskih rešenja, od sporih širenja i sužavanja planova do kadriranja koje gađa i pogađa efekat dezorijentacije. Sličnu ulogu ima i dizajn zvuka uvek nekako utišan, gotovo potmuo, ali svejedno prepoznatljiv i muzika „iz off-a“ u vidu apstraktnih pasaža na onovremenim sintisajzerima.

Sa svojim prethodnim dugometražnim filmom Bait (2019), Jenkin se pozabavio vanvremenskim problemom džentrifikacije, a to je činio koristeći bolex-kameru i redak reciklirani film, što je diktiralo i estetiku filma u vidu ekstremno kratkih kadrova i brze, „prljave“ montaže. Ovde, pak, Jenkin gađa drugačiju estetiku, nalik na engleske „ponoćne filmove“ najčešće u folk-horor ključu nalik na Witchfinder General i The Wicker Man, što više pogađa na čisto vizuelnom, a manje na tematskom planu koji nije nužno folkloran, pa je zato pomalo i nekompatibilan. Zapravo, Ennys Men više liči na tematski minimalističku, ali zato vizuelno razrađenu moderniju varijaciju na temu „midnight flickova“, recimo nalik na ranije radove Bena Wheatleya.

U svakom slučaju, Ennys Men je dosta uspela stimulacija za čula, vijuge i sinapse gledaoca, „putnika-namernika“ u Jenkinove „svetove“, ali je ipak teško prenebregnuti suštinski problem. Naime, u ovako minimalnoj priči (reditelj se hvalio da je kompletan scenario napisao za samo tri dana) „mesa“ ima za kratkometražni film. Jenkin ga je „razvukao na tanko“ za dugi metar i to se, kao i impresivnost pojedinih komponenti i tehničko detaljiziranje, jako dobro vidi.