First Reformed

kritika objavljena na XXZ

2017.

scenario i režija: Paul Schrader

uloge: Ethan Hawke, Amanda Seyfried, Cedric Antonio Kyles, Victoria Hill, Philip Ettinger, Michael Gaston

Paul Schrader svakako spada među najveće još uvek žive i aktivne filmske autore. Njegov doprinos američkoj i svetskoj kinematografiji je teško merljiv. Počnimo samo od njegovog scenarističkog rada i saradnje sa Martinom Scorseseom (Taxi Driver, Raging Bull, The Last Temptation of Christ), ali scenarija koje su režirali Sydney Pollack (The Yakuza) i Brian de Palma (Obsession). Schrader se kasnije uhvatio režije sopstvenih scenarija, pa tako imamo i njegova rana remek-dela Blue Collar, Hardcore, American Gigolo i Cat People (iako je potonji remake filma iz 1942. godine i za njega Schrader nije potpisan kao scenarista iako je napisao poslednju ruku), kao i Mishima: A Life in Four Chapters, Light Sleeper i Affliction iz autorove zrele faze. Nakon Autofocusa, Schraderova rediteljska karijera je otišla u ćorsokak, pa je veliki autor, što svojom zaslugom (problemi sa alkoholom i reputacija čoveka teškog za saradnju), što zbog surovosti filmskog tržišta, otišao u indie vode. The Canyons, snimljen za siću od nekih 250.000 dolara je bio nekoherentni i maliciozni promašaj, Dying of the Light “tezga” za ljude sa viškom novca i manjkom znanja, dok je Dog Eat Dog čak poprilično dobro filmsko ostvarenje kojim Schrader dokazuje da je i dalje lucidan, ali da ne želi više nikakve kalkulacije, pa će se radije odati ludilu i parodiranju opštih mesta filmske umetnosti.

 

Ništa nas od toga, međutim, neće u potpunosti pripremiti na filmsko iskustvo kao što je to First Reformed, film koji se naslanja na celokupno Schraderovu karijeru, i čak dostiže genijalnost njegove rane (anti-)kalvinističke tetralogije. Razlog za to je što prva i osnovna referenca tu nije Schrader-reditelj, pa čak ni Schrader-scenarista (mada obilato korištenje naracije i dnevnik kao “plot device” koji to omogućuje neodoljivo podsećaju na Taxi Driver), nego Schrader kao teoretičar i kritičar, autor briljantne knjige o transcedentalnom stilu u filmskoj umetnosti čije su stegonoše Bresson, Ozu i Dreyer. Međutim, za razliku od većeg dela Schraderovog opusa, ovde kalvinizam i učenje o predestinaciji ne predstavljaju predmet debate, moralnu dilemu ili kičmu celog filma, već su svedeni na pozadinu, doduše slojevitu.

Špica za film je starinska i jednostavna, bela pisana slova na crnoj podlozi, imena glumaca, reditelja i ekipe. Skoro da se očekuje nešto crno-belo kao iz perioda klasičnog Hollywooda ili iz opusa pomenutih Bressona i Dreyera koje će kasnije obilato citirati. Format slike je, istina, takođe starinski, uzak i teskoban, a činjenica da je film snimljen u boji dolazi do izražaja tek na retkim mestima gde nemamo posla sa sivim nebom, belim zidovima i spartanski opremljenim i škrto osvetljenim enterijerima.

Sa protagonistom, sveštenikom Ernestom Tollerom (ni to ime nije izabrano slučajno, reč je o nemačkom disidentu iz nacističkog perioda, dramskom piscu i socijalisti koji je u izbeglištvu u New Yorku izvršio samoubistvo) se upoznajemo gotovo odmah, kao i sa njegovom namerom da svoje misli, kako one skoro pa filozofske i teološke, tako i one sasvim banalne, o dnevnim rutinama i slično, beleži direktno i bez cenzure u dnevnik. Toller, kojeg maestralno igra Ethan Hawke, je sam po sebi čovek opterećen svojim demonima (duga senka njegove prošlosti nam se postepeno otkriva kroz dalji tok filma) i sklon alkoholu, a pritom se nalazi u nezavidnoj poziciji da je njegova jednostavna, a istorijski značajna kalvinistička crkva svedena na muzej i suvenirnicu za turiste, te je pod potpunom kontrolom “korporativne” crkve iz susedstva kojom upravlja Jeffers (Kyles, inače poznatiji pod pseudonimom Cedric the Entertainer). Odnos između dvojice muškaraca doduše deluje kao prijateljski, ali neka nelagoda ipak postoji, budući da su im prioriteti posve različiti – Toller ostaje na liniji biblijskih učenja, živi gotovo asketski i lično pomaže svojoj pastvi, dok Jeffers crkvu i njenu humanitarnu organizaciju vodi skoro pa kao korporaciju gde su sponzori iz redova lokalnih biznismena ekvivalentni ulagačima u kompanijama. Nezgodna okolnost je i to da se naslovnoj crkvi sprema proslava jubileja 250 godina postojanja, s tim da će to prerasti u društveno-političko-poslovnjački cirkus.

Pravi okidač za radnju je, pak, nešto posve drugo. Jedna od vernica iz kongregacije, Mary (Seyfried) je trudna i potrebna joj je sveštenikova pomoć u smislu razgovora sa njenim suprugom Michaelom (Ettinger), ekološkim aktivistom radikalnog tipa sa zatvorskim stažom iza sebe, koji ne želi dovesti dete na svet koji je pred izumiranjem. Susret je više uticao na sveštenika nego na Michaela, pa on počinje da Bibliju tumači i kroz ekološku prizmu, što ga sve više dovodi u sukob sa crkvom i sponzorima, što će sve kulminirati Michealovim samoubistvom, sahranom i eksplozivom (planiranim za terorističku akciju) koji je ostavio iza sebe, dok se između Tollera i Mary razvija nešto što bi moglo prerasti u romansu.

Iz foršpana je moguće zaključiti da je ovde reč o nekakvom psihološkom trileru, ali u pitanju je sasvim drugi film izuzetno sporog tempa, prolongirane ekspozicije, sačinjen iz često statičnih, hladnih i nekako škrtih, gotovo praznih kadrova koji su više usmereni na unutarnju prazninu protagoniste nego na njene vanjske manifestacije u vidu konkretnih događaja. Toller u svojim genima ima ponešto od taksiste Travisa Bickla u smislu raskoraka sa realnim i ponekad gadnim svetom, te nemogućnosti da se s nime nosi, ali toga ima i kod drugih Schraderovih likova. Mnogo je direktnija asocijacija sa Bressonovim filmom Journal d’un curé de campagne u kojem takođe imamo sveštenika male kongregacije, njegov sukob sa sredinom i unutarnja previranja, kao i alkohol. Osim Bressona, u vizuelnom smislu je moguće pronaći uticaje Dreyera i Bergmana, ali i Tarkovskog, premda se u nekim intervjuima Schrader referirao i na Idu Pawela Pawlikowskog.

Praćen upečatljivom minimalističkom, a psihološki dojmljivom pulsirajućom muzikom Briana Williamsa, te izuzetnom zvučnom shemom u kojoj, čini se, huk vetra čujemo i u enterijeru, te briljantno odglumljen (Ethan Hawke je očekivano sjajan i sposoban da zaroni u dubine ljudske psihe koja se podire, Amanda Seyfried je takođe vrlo dobra u ulozi Mary, dok je Cedric the Entertainer po prvi put nastupio u ne-komičnoj ulozi, što je štos koji je Schrader izveo sa Richardom Pryorom u svom rediteljskom debiju Blue Collar), First Reformed je najbolji Schraderov film u poslednjih 20, ako ne i više, godina. Ne samo to, reč je o njegovom najličnijem filmu u svakom smislu te reči. Autorski, ovo je posveta svim njegovim uzorima, u moralnom smislu je potpuno dosledan i direktan. Naizgled mali film koji je zapravo veliki.