24.10.18

Cold War / Zimna wojna

kritika originalno objavljena na XXZ
2018.
režija: Pawel Pawlikowski
scenario: Pawel Pawlikowski, Janusz Glowacki, Piotr Borkowski
uloge: Joanna Kulig, Tomasz Kot, Borys Szyc, Agata Kulesza, Cédric Kahn, Jeanne Balibar

Ako je verovati Balaševićevoj konstataciji, sve prave ljubavi su tužne. One iz kategorije nemogućih su česta tema filmova, sintagma “star-crossed lovers” je prilično učestali hollywoodski termin za ono narodsko “nije im suđeno”. Ta konstrukcija se svakako može primeniti na ovogodišnji canneski naslov Cold War britansko-poljskog reditelja Pawela Pawlikowskog (premijera uz nagradu za režiju), ili je to bar bila autorova zamisao. Posveta roditeljima ostavlja dojam da je ta priča nekako njegova, odnosno njihova (biografski podaci o majčinom begu u Veliku Britaniju to potkrepljuju) i da je on u svoj film investirao ne samo svoje umeće, već i deo sebe.

I zaista, Cold War je film sa emocijom koji prati nikad u punom sjaju ostvarenu ljubav dvoje ljudi po raznim lokacijama (od ruralne Poljske, preko još uvek nepodeljenog Berlina i Splita do Pariza i nazad) blokovski podeljene Evrope u periodu iz naslova, odnosno u rasponu od kraja Drugog svetskog rata do početka 60-ih godina prošlog stoleća. Možda je njihova ljubav upravo taj naslovni hladni rat, sa eksplozijama strasti, vođen egom i sujetom prisutnom kod oboje i trasiran prema tragediji, kako to obično biva.
 
Prvo upoznajemo Wiktora (Kot), muzičara, muzikologa i kompozitora, na misiji prikupljanja narodnih pesama sa još dvoje ljudi. Jedna je njegova (bivša) ljubavnica Irena (Kulesza), a drugi je partijski birokrata Kaczmarek (Szyc). Njihova misija ima za cilj otvaranje muzičke škole za talente u domenu narodne muzike i osnivanje školskog ansambla koji će se sastojati od hora i plesne trupe. Vreme je friško posleratno, reklo bi se olovno teško, a Wiktor je već svojim buržoaskim manirima i rezonima sumnjiv radničko-seljačko-narodnjačkom komunističkom društvu u povoju.

Tu u priču ulazi Zula (Kulig), devojka tinejdžerske dobi, divljeg talenta, sumnjive prošlosti (navodno je bila na robiji zbog napada nožem na rođenog oca) i izvežbanog instinkta za samoodržanjem. Takva kakva je, privlači pažnju na sebe, prvo Wiktorovu, a onda i Kaczmarekovu. Njeno srce svakako naginje uglađenom kompozitoru, ali partijac ima moć dovoljnu da je natera da ga špijunira, što je i prva tačka njihovog spora i najava da njihova veza neće biti baš idilična.

To će se potvrditi i kada on ipak emigrira bez nje, jedne noći u Berlinu. Racionalno gledano, prilika koja mu se pružila je bila suviše dobra da bi je propustio, a ona nije imala hrabrosti da ga tada sledi. Od tada počinje njihovo lovljenje po evropskim gradovima gde ona nastupa (Split je tu zanimljiva epizodica realizovana sa iznimnim osećajem za geopolitičke detalje perioda) dok mu se konačno, nakon peripetija (brak bez ljubavi i slično) ona konačno ne pridruži u Parizu. Međutim, snovi o sreći u ljubavi su jedno, a održavanje veze nešto sasvim drugo, naročito u situaciji kada su oboje razvili neke sasvim svoje težnje potpuno odvojeno…
 
Primenjujući vizuelnu formulu iz svog prethodnog filma, Oscarom nagrađene Ide, što će reći crno-belu fotografiju u formatu 4:3 za koju je opet zadužen Lukasz Zal i pritom razlike u kompozicajama odrđenih kadrova, te pokret kamere ili njegovo odsustvo, koristeći u svrhu narativa (većina scena u Poljskoj su snimljene statično i smeštene na otvoreni, pusti prostor, nasuprot živim i dinamičnim klubovima i kućnim zabavama u Parizu), Pawlikowski uspeva da u svakoj od vinjeta, odnosno vremenski odvojenih pasaža pomoću kojih priča priču, ostavi neki trajni dojam. Vrlo odmerena montaža Jaroslawa Kaminskog i eklektična muzička podloga od folklornih melodija do jazza i fusiona tu svakako pomažu.

Podela priče na momente u vremenu možda nije najoriginalnija ideja u filmskoj dramaturgiji, ali uz sigurnu i nepretncioznu režiju u kojoj tek pred kraj filma smeta inflacija zatamnjenih ekrana, ona itekako služi svojoj svrsi da se gledalac mentalno aktivira i sam spaja tačkice, pa ma kako one ključne ponekad ostale van okvira onoga što se vidi na ekranu. Pawlikowski vodi računa i o detaljima, ne samo istorijskim, političkim i kulturnim (tu zapravo briljira, što je i za očekivati jer je reč o iznimno obrazovanom filmskom stvaraocu koji je svoju karijeru započeo sa dokumentarnim filmovima često kulturne, antropološke i političke tematike), već i u smislu dijalekata i akcenata kada isti glumci govore različite jezike. Valja napomenuti da Cold War u određenom smislu ide suprotnom putanjom od Ide, iako je smešten donekle u istom okruženju i vremenu: dok u Idi jedna lična potraga demaskira prilično gadnu političku pozadinu, Cold War počinje kao najava političke izjave, ali se politika, naslovu uprkos, povlači u pozadinu u odnosu na priču o ljubavi i (auto)destrukciji.
Gluma je takođe na vrhunskom nivou. Tomasz Kot je uverljiv u svojoj buržoaskoj distanci, ali i kao slobodni umetnik koji živi od posla do posla i, u nešto manjoj meri, kao čovek zaljubljen toliko da mu je racio isključen. Agata Kulesza, tako briljantna u ulozi razočarane i cinične tetke Wande u Idi, ovde je svedena na kratku epizodu, ali zato Joanna Kulig dobija priliku da zasija. Ovo joj je inače treća saradnja sa Pawlikowskim, nakon sporedne uloge u euro-trileru The Woman in the Fifth i epizode jazz-pevačice u Idi, a ovde pokazuje da je reč o glumici širokog raspona uloga koja nam odrasta pred očima od problematične, intrigantne klinke do punokrvne fatalke, pritom sve vreme noseći neku inherentnu tragičnost u sebi.

Problem je, međutim, sa samom pričom koja svojim tokom liči na parafrazu Kunderine Nepodnošljive lakoće postojanja sa, ako je to moguće, dodatkom tragedije, kao i sa likovima za čije postupke motivacija koju dobijamo nije dostatna. Oni su uverljivi svaki za sebe, čak i zajedno u toj privlačnosti i zadrškama, ogradama i kapricima koji ih boje, ali problem je u tome da to što oni izvode i pokazuju nije ljubav. Odnosno, nije ljubav prema osobi, već prema ideji o osobi, a da se njih dvoje zapravo ne poznaju suštinski. Možda Pawlikowski (kojeg kao autora iznimno cenim, da ne bude zabune) baš tako vidi ljubav samu po sebi ili makar ljubav kojoj je svedočio, ali to prilično obesmišljava naslov i svodi ga tek na arbitrarnu vremensku odrednicu. Naime, njih nije rastavio Hladni rat (mada su vanjski faktori igrali određenu ulogu u celoj priči), već karakterne razlike. To znači da ćemo 90 minuta gledati dvoje sebičnih ljudi (na stranu etička upitnost glede razlike u godinama na početku) koji nikako da “kliknu” i da shvate šta žele od sebe i drugih, pa jedni drugima nanose bol do samog dramatičnog kraja. Pa ko je spreman na to…

No comments:

Post a Comment