Bad Times at the El Royale

kritika originalno objavljena na DOP-u

Zvuči kao apsolutni filmski standard: propali hotel kao ušminkana verzija drumske krčme, nekolicina potpunih stranaca svaki sa svojom tajnom i agendom koji se tu nađu i krvoproliće kao jedino rešenje situacije koje se nameće. Međutim, drugi film u režiji producenta i scenariste Drewa Goddarda (serija Lost, Cloverfield filmovi, The Martian) Hard Times at the El Royale je ipak nešto posebno, drugačije, mada neujednačeno i ne baš uvek funkcionalno. Objektivne zamerke stoje: stil se uzdiže iznad supstance, odnosno priče, trajanje je predimenzionirano i pad u tempu prema kraju je evidentan, tako da je film na više mesta “počašćen” epitetom pretencioznog, što svakako nije etiketa koju bih mu ja zalepio. Naprotiv, pre bih ga nazvao postmodernom ekstravagancom koja se u svoj svojoj raskoši referira i na filmove, ali i na stvarni svet jednog vremena od pre nekih 50-ak godina.

Da su teška vremena pogodila El Royale, nekada luksuzni hotel kroz koji prolazi državna granica između Kalifornije i Nevade, jasno nam je već kada, nakon uvodne scene u kojem čovek (Nick Offerman) sakriva torbu u podu da bi odmah zatim popio metak iz sačmarice, dvoje naših likova dođu na praznjikav parking. Njih dvoje su crna pevačica Darlene (broadwayska zvezda Cynthia Erivo) i sveštenik Daniel Flynn (Jeff Bridges), a društvo kao iz vica unutra kompletira i trgovački putnik Laramie Sullivan (Jon Hamm) jednom kada oni uđu u sablasno prazni hol. Pojavljuje se duhom odsutni recepcionar Miles (Lewis Pullman) i razbija nam svaku sumnju: motel je pred bankrotom, a on je, kada se ne drogira u svojoj sobi, katica za sve, i šanker i domar i sobar… Društvo kompletira i nadrkana hippie ženska (Dakota Johnson) koja brišućom brzinom dolazi u svom sportskom autu. Svi oni imaju svoje tajne i planove, a slučaj je hteo da se nađu baš na tom mestu jedne olujne noći.

 

Počnimo sa curom imena Em koja je u prtljažniku dovela drugu curu, svoju sestru Rose (Cailee Spaeny), koju je, ispostavlja se, spasila iz sekte. Njihovu zavrzlamu donekle otkriva trgovački putnik, zapravo federalni agent pod krinkom koji je došao da pokupi nekakve prisluškivače koje je ranije postavio, da bi i sam završio propucan tek nakon što onesposobi automobile ostalih. Sveštenikova demencija možda nije fingirana, ali je njegov status svakako lažan: on je došao po torbu s novcem, ali nije siguran u podu koje sobe se ona nalazi. Miles, sa druge strane, za svoje šefove snima razne njuške koje tu povremeno odsedaju, što je materijal koji se koristi za ucene, a njegova prošlost ga tera da se što pre ispovedi. Jedino je Darlene osoba bez zadnjih namera, ali nju ionako prati loša sreća u životu, što ju je naučilo da prepozna prevaranta kada ga vidi. Kada u priču uđe i vođa kulta Billy Lee (večito raskopčani Chris Hemsworth), eto belaja…

Ako vam je prva asocijacija na pročitano bio Quentin Tarantino, apsolutno ste u pravu. Međutim, Goddard je suviše iskusan i pametan filmaš (njegov rediteljski prvenac Cabin in the Woods bila je bravura iz poznavanja meta-filmske teorije i prakse) da bi radio tek blede kopije Tarantinovih majstorija, već sasvim planski pravi kolaž manje ili više svih filmova iz Tarantinove karijere i na taj način radi Tarantinu ono što on radi sa svojim filmovima. Imamo “ulov” iz pljačke kao u Reservoir Dogs. Hotel i stranci u njemu su jasna asocijacija na The Hateful Eight. Perspektiva koju nam Goddard daje (odnosno po više perspektiva za određene prelomne događaje) je asocijacija na Jackie Brown. Opasne ženske na Kill Bill i Death Proof. Podela na poglavlja koja nisu nužno hronološki poređana je nešto što je Tarantino patentirao sa Pulp Fiction, ali naslovi po sobama, logično, asociraju na Four Rooms. Za Djanga možda nije bilo mesta kako ga ubaciti dalje od davanja konteksta rasnih odnosa, a Inglorious Basterds su dobili posvetu u vidu jednog ratnog flashbacka. Referira se čak i na trenutni, još nedovršeni Tarantinov projekat Once Upon a Time in Hollywood ubacivanjem lika “mansonovskog” vođe kulta.

 

Međutim, “tarantinovština” ne staje tu samo u narativu, već preuzima punu filmašku logiku. Tako je scenografija raskošna i slojevita, a detalji perioda su ne samo obilati, već i pravilno akcentirani. Goddard se, slično Tarantinu, udubljuje u period prelaza sa 60-ih na 70-te godine, pritom hvatajući vrlo različite elemente duha vremena, od recidiva institucionalnog rasizma, preko novog oblika mizoginije koji je nakon glupih, konzervativnih klišea poprimio sadističko-psihopatske manipulativne obrise, do hippie pokreta koji se gasi, rata u Vijetnamu, skandala koji su potresali društvo i sveprožimajuće paranoje. Sam hotel je baziran na u to vreme čuvenom Cal Neva Lodgeu oko kojeg su se plele misterije, u kojima su odsedale muzičke i filmske zvezde, ali i političari i gangsteri i koji je punio stranice žute štampe. Takođe, fotografija Seamusa McGarveya je impozantna i raskošna, a muzička podloga sačinjena od motown klasika u a cappella ili u varijanti sa ploče iz džuboksa potpuno pogođena.

Postavka je možda standard, ali je obrada promišljena, doterana i, u nekim segmentima, izvrsna. Tu se pre svega mora istaći gluma Jeffa Bridgesa, sposobnog da odigra ama baš sve sa zadivljujućom lakoćom i preciznošću, kao i gluma i glas Cynthije Erivo. Dakota Johnson, obeležena stigmom igranja u smeću poput Fifty Shades filmova ipak dokazuje da je, ako ima pristojan materijal pred sobom, sasvim solidna glumica.

To sve radi kroz veći deo filma, iako je zaplet odveć kompleksan, a akcije, osim u kratkim “rafalima” fali, odnosno podređena je gotovo teatarskim dijalozima. Ritam bi profitirao od još kojeg flashbacka, ali je i ovako atmosfera dovoljno gusta, a likovi dovoljno intrigantni da celo iskustvo bude vrlo dobro. A onda dolazimo do poslednje trećine i obračuna koji sam po sebi predvidljiv i tanak, a traje i traje. Slažem se, film treba nekako završiti, spakovati i vezati mašnu, ali je li Goddardu trebalo baš toliko truda i odlaganja? Odgovor je negativan, a pad skoro fatalan.