Cold War / Zimna wojna

kritika originalno objavljena na XXZ

2018.

režija: Pawel Pawlikowski

scenario: Pawel Pawlikowski, Janusz Glowacki, Piotr Borkowski

uloge: Joanna Kulig, Tomasz Kot, Borys Szyc, Agata Kulesza, Cédric Kahn, Jeanne Balibar

Ako je verovati Balaševićevoj konstataciji, sve prave ljubavi su tužne. One iz kategorije nemogućih su česta tema filmova, sintagma “star-crossed lovers” je prilično učestali hollywoodski termin za ono narodsko “nije im suđeno”. Ta konstrukcija se svakako može primeniti na ovogodišnji canneski naslov Cold War britansko-poljskog reditelja Pawela Pawlikowskog (premijera uz nagradu za režiju), ili je to bar bila autorova zamisao. Posveta roditeljima ostavlja dojam da je ta priča nekako njegova, odnosno njihova (biografski podaci o majčinom begu u Veliku Britaniju to potkrepljuju) i da je on u svoj film investirao ne samo svoje umeće, već i deo sebe.

I zaista, Cold War je film sa emocijom koji prati nikad u punom sjaju ostvarenu ljubav dvoje ljudi po raznim lokacijama (od ruralne Poljske, preko još uvek nepodeljenog Berlina i Splita do Pariza i nazad) blokovski podeljene Evrope u periodu iz naslova, odnosno u rasponu od kraja Drugog svetskog rata do početka 60-ih godina prošlog stoleća. Možda je njihova ljubav upravo taj naslovni hladni rat, sa eksplozijama strasti, vođen egom i sujetom prisutnom kod oboje i trasiran prema tragediji, kako to obično biva.

 

Prvo upoznajemo Wiktora (Kot), muzičara, muzikologa i kompozitora, na misiji prikupljanja narodnih pesama sa još dvoje ljudi. Jedna je njegova (bivša) ljubavnica Irena (Kulesza), a drugi je partijski birokrata Kaczmarek (Szyc). Njihova misija ima za cilj otvaranje muzičke škole za talente u domenu narodne muzike i osnivanje školskog ansambla koji će se sastojati od hora i plesne trupe. Vreme je friško posleratno, reklo bi se olovno teško, a Wiktor je već svojim buržoaskim manirima i rezonima sumnjiv radničko-seljačko-narodnjačkom komunističkom društvu u povoju.

Tu u priču ulazi Zula (Kulig), devojka tinejdžerske dobi, divljeg talenta, sumnjive prošlosti (navodno je bila na robiji zbog napada nožem na rođenog oca) i izvežbanog instinkta za samoodržanjem. Takva kakva je, privlači pažnju na sebe, prvo Wiktorovu, a onda i Kaczmarekovu. Njeno srce svakako naginje uglađenom kompozitoru, ali partijac ima moć dovoljnu da je natera da ga špijunira, što je i prva tačka njihovog spora i najava da njihova veza neće biti baš idilična.

To će se potvrditi i kada on ipak emigrira bez nje, jedne noći u Berlinu. Racionalno gledano, prilika koja mu se pružila je bila suviše dobra da bi je propustio, a ona nije imala hrabrosti da ga tada sledi. Od tada počinje njihovo lovljenje po evropskim gradovima gde ona nastupa (Split je tu zanimljiva epizodica realizovana sa iznimnim osećajem za geopolitičke detalje perioda) dok mu se konačno, nakon peripetija (brak bez ljubavi i slično) ona konačno ne pridruži u Parizu. Međutim, snovi o sreći u ljubavi su jedno, a održavanje veze nešto sasvim drugo, naročito u situaciji kada su oboje razvili neke sasvim svoje težnje potpuno odvojeno…

 

Primenjujući vizuelnu formulu iz svog prethodnog filma, Oscarom nagrađene Ide, što će reći crno-belu fotografiju u formatu 4:3 za koju je opet zadužen Lukasz Zal i pritom razlike u kompozicajama odrđenih kadrova, te pokret kamere ili njegovo odsustvo, koristeći u svrhu narativa (većina scena u Poljskoj su snimljene statično i smeštene na otvoreni, pusti prostor, nasuprot živim i dinamičnim klubovima i kućnim zabavama u Parizu), Pawlikowski uspeva da u svakoj od vinjeta, odnosno vremenski odvojenih pasaža pomoću kojih priča priču, ostavi neki trajni dojam. Vrlo odmerena montaža Jaroslawa Kaminskog i eklektična muzička podloga od folklornih melodija do jazza i fusiona tu svakako pomažu.

Podela priče na momente u vremenu možda nije najoriginalnija ideja u filmskoj dramaturgiji, ali uz sigurnu i nepretncioznu režiju u kojoj tek pred kraj filma smeta inflacija zatamnjenih ekrana, ona itekako služi svojoj svrsi da se gledalac mentalno aktivira i sam spaja tačkice, pa ma kako one ključne ponekad ostale van okvira onoga što se vidi na ekranu. Pawlikowski vodi računa i o detaljima, ne samo istorijskim, političkim i kulturnim (tu zapravo briljira, što je i za očekivati jer je reč o iznimno obrazovanom filmskom stvaraocu koji je svoju karijeru započeo sa dokumentarnim filmovima često kulturne, antropološke i političke tematike), već i u smislu dijalekata i akcenata kada isti glumci govore različite jezike. Valja napomenuti da Cold War u određenom smislu ide suprotnom putanjom od Ide, iako je smešten donekle u istom okruženju i vremenu: dok u Idi jedna lična potraga demaskira prilično gadnu političku pozadinu, Cold War počinje kao najava političke izjave, ali se politika, naslovu uprkos, povlači u pozadinu u odnosu na priču o ljubavi i (auto)destrukciji.

Gluma je takođe na vrhunskom nivou. Tomasz Kot je uverljiv u svojoj buržoaskoj distanci, ali i kao slobodni umetnik koji živi od posla do posla i, u nešto manjoj meri, kao čovek zaljubljen toliko da mu je racio isključen. Agata Kulesza, tako briljantna u ulozi razočarane i cinične tetke Wande u Idi, ovde je svedena na kratku epizodu, ali zato Joanna Kulig dobija priliku da zasija. Ovo joj je inače treća saradnja sa Pawlikowskim, nakon sporedne uloge u euro-trileru The Woman in the Fifth i epizode jazz-pevačice u Idi, a ovde pokazuje da je reč o glumici širokog raspona uloga koja nam odrasta pred očima od problematične, intrigantne klinke do punokrvne fatalke, pritom sve vreme noseći neku inherentnu tragičnost u sebi.

Problem je, međutim, sa samom pričom koja svojim tokom liči na parafrazu Kunderine Nepodnošljive lakoće postojanja sa, ako je to moguće, dodatkom tragedije, kao i sa likovima za čije postupke motivacija koju dobijamo nije dostatna. Oni su uverljivi svaki za sebe, čak i zajedno u toj privlačnosti i zadrškama, ogradama i kapricima koji ih boje, ali problem je u tome da to što oni izvode i pokazuju nije ljubav. Odnosno, nije ljubav prema osobi, već prema ideji o osobi, a da se njih dvoje zapravo ne poznaju suštinski. Možda Pawlikowski (kojeg kao autora iznimno cenim, da ne bude zabune) baš tako vidi ljubav samu po sebi ili makar ljubav kojoj je svedočio, ali to prilično obesmišljava naslov i svodi ga tek na arbitrarnu vremensku odrednicu. Naime, njih nije rastavio Hladni rat (mada su vanjski faktori igrali određenu ulogu u celoj priči), već karakterne razlike. To znači da ćemo 90 minuta gledati dvoje sebičnih ljudi (na stranu etička upitnost glede razlike u godinama na početku) koji nikako da “kliknu” i da shvate šta žele od sebe i drugih, pa jedni drugima nanose bol do samog dramatičnog kraja. Pa ko je spreman na to…

Ida

2013.

režija: Pawel Pawlikowski

scenario: Pawel Pawlikowski, Rebecca Lenkiewicz

uloge: Agata Trzebuchowska, Agata Kulesza, Dawid Ogrodnik

Mislim da ne postoji zemlja sa mučnijom istorijom od Poljske. U poslednjih 500 godina Poljsku su međusobom delili stranci, nameštali svoje pulene za kraljeve, osvajali zemlju i proganjali ljude. Poljaci su se raselili po svetu, a oni koji su ostali u zemlji su tokom prošlog veka trpeli ne samo siromaštvo, nego i okupaciju za okupacijom. Poljsku su zajedničkim snagama okupirali nacisti i Sovjeti i ta zemlja je podnela najveću žrtvu tokom Drugog svetskog rata. A ni posleratni period nije baš bio blistav, obeležen čistkama, diktaturom, nasilnim i neuspešnim protestima. Poljaci su svoje nedaće hrabro trpeli, zato im ni ovaj post-moderni kapitalizam ne pada teško...

Pawel Pawlikowski je upravo jedan od onih izdanaka poljske emigracije. Kao mladić je došao u Veliku Britaniju, gde je i napravio karijeru, prvo u sferi dokumentarnog, pa kasnije igranog filma. Iz dokumentarne faze gledaocima sa naših prostora će biti posebno interesentan film Serbian Epics (1992) koji se bavi ratom u Bosni na atipičan, antropološki način. Kasniji igrani filmovi su često bile koprodukcije, a teme su varirale od imigrantskih do identitetskih. Veliku pažnju je privukao na sebe sa My Summer of Love (2004), klasičnom pričom o odrastanju koja deluje umetnički, ali ne upada u umetničarenje i preserans. Usledila je pauza, pa prilično žanrovska neo-noir misterija The Woman in The Fifth (2011). Pawlikowski do Ide nije snimao u svojoj zemlji.

 

Sa Idom nastavlja moćnu tradiciju ozbiljnog poljskog filma iz 60-ih godina. Pomislite na Wajdu i na ranog Polanskog. Onda im dodajte začine globalnih umetnika poput Dreyera, Bressona i Bergmana. Naći ćete i nešto socijale od Kieszlowskog i samo natruhe Wendersovog motiva ceste. Smeštena u 60-te, snimljena u crno-beloj tehnici i uskom formatu 4:3, Ida zaista deluje kao da je i snimana u tom vremenu i prostoru. Iako je veoma definisana stilom, Ida nije samo puka stilska vežba niti besomučno citiranje filmskih uzora. Ida je film prelep u svojoj minimalnosti, u svojim načešće statičnim kadrovima u kojima aktere drži nisko u kadru, sa puno praznog prostora iznad njih, ali prava snaga filma leži u priči. Ona je ujedno i komorna i širokog prostornog zamaha, i specifično poljska i univerzalno ljudska.

Centralni lik nam se pojavljuje kao Ana (Trzebuchowska), osamnaestogodišnja devojka koja je odrasla kao siroče u samostanu i sprema se da se zaredi. Od časne majke saznaje da ima živu tetku koja do tog trenutka nije bila voljna za komunikaciju, ali da Ana mora da joj se javi i raskrsti sa svetovnim životom pre nego što se posveti Bogu. Ana odlazi u Lodz i kuca na vrata na zadanoj adresi.

Vrata joj otvara Wanda (Kulesza), u finom kućnom ogrtaču i sa cigaretom u ruci, dok se njen poslednji “slučajni partner” oblači da izađe. Već u prvih nekoliko minuta Wanda pomalo ležernim, a pomalo i ciničnim tonom Ani otkrije jednu popriličnu tajnu. Naime, ona nije nikakva Ana, nego je rođena kao Ida, i nije katolkinja, nego jevrejka, i njeni roditelji su ubijeni tokom rata zajedno sa još jednim dečakom koji joj nije brat. 

 

Dve žene suprotnih karaktera se upute zajedno da otkriju gde im je familija zakopana, što će biti i narativna okosnica filma. Međutim, ona pokriva samo jedan mali deo, pa će više pažnje biti posvećeno studiji karaktera dve heroine i sukobima njihovih svetonazora, te poljskim (i jevrejskim) lutanjima od nemila do nedraga, od nacističke do staljinističke okupacije, sa sve neumrlim duhom katolicizma i seljačkog oportunizma.

Obe žene su lepotice, ali njihova lepota je različita. Ida zrači naivnošću i svet gleda širom otvorenih očiju jer ga, valjda, po prvi put vidi. Wanda je ocvala, cinična, razočarana i autodestruktivna, ali svejedno zrači strašnim integritetom. Njena pozadina ne može biti suprotnija od Idine, ona je prvo bila hrabri borac Pokreta Otpora, pa zatim vernik Partije i državni tužilac u montiranim procesima protiv “neprijatelja naroda”, da bi se temeljno razočarala u ljude i većinu vremena provodila u napijanju, pušenju skupih cigareta i slučajnom spetljavanju sa slučajnim ljudima. Obema je stalo do one druge, ali one žive u različitim svetovima i nikada se neće razumeti.

Ida nam možda daje perspektivu i tera nas da se s njom saosećamo, ali Wanda je svakako najupadljiviji lik filma. Pawlikowski je u nekim intervjuima pomenuo da je Wandin lik skrojio prema ženi jednog svog profesora koja se isto tako razočarala u Partiju nakon što je učestvovala u prljavim političkim procesima. Cinik nije ništa drugo nego razočarani idealista.

 

Sa druge strane, da Ida ne bi postala sporedni lik u sopstvenom filmu, Pawlikowski ubacuje putujućeg jazz saksofonistu (Ogrodnik) i to donosi puno prednosti. Prvo, otvara se nimalo naivna filozofska i ljubavna priča između njih dvoje koja ispituje granice svetovnog i duhovnog. Zatim, seče se gusta, mračna atmosfera oko potrage za istinom i sukoba između dve centralne ličnosti. I na kraju, film nam poklanja sjajan i skladan soundtrack koji nije samo dekoracija u filmu, nego ima i ulogu da prikaže težnje Poljaka za stvarima koje su njima retke, a na Zapadu su potpuno normalne, poput trenutaka bezbrižne, ali kvalitetne zabave.

Ida će nam baciti malo svetla na Poljsku kao zemlju patnje i trauma koje i posle 70 godina isplivavaju na površinu. Kako su se Poljaci poneli prema svojim jevrejskim susedima za vreme rata? Jesu li ih štitili ili su ih izdali, ili pomalo od oba? Kako su se Jevreji snalazili da bi preživeli ta teška vremena? U Poljskoj je i dan-danas uobičajeno da neko otkrije svoje jevrejsko poreklo koje mu ranije nije bilo poznato i o kojem se neko vreme nije znalo ništa. Sa druge strane setite se paradoksa da u Poljskoj postoje neo-nacisti i setite se priče o jednom od njih koji je otkrio da je Jevrejin i postao Hasid.

Neki drugi, tipskiji filmovi bi od otkrića na kraju potrage napravili poentu, poruku, pouku, pa čak i pamflet i nije im za zameriti. Pawlikowski pametno tempira to otkriće na 70% filma i ostavlja ga nedorečenim po pitanju motiva ubice koji može biti i mržnja i ratno profiterstvo, ali i najsitniji, jajarski oportunizam. I to nije kraj puta, barem ne za Idu. Dok je tragala za istinom o svojoj familiji i njihovoj sudbini, Ida je istovremeno bila u potrazi za samom sobom. I zato je Ida pravo remek-delo filmske umetnosti. Sa svojih 75 minuta, ovaj precizni i kompaktni film ocrtava genijalnost nekog književnog klasika.