Wish I Was Here

2014.

režija: Zach Braff

scenario: Zach Braff, Adam J. Braff

uloge: Zach Braff, Mandy Patakin, Kate Hudson, Josh Gad, Jim Parsons, Joey King, Pierce Gagnon

Evo jednog filma za koji sam iskreno želeo da bude dobro iskustvo. Tema života na prekretnici, milje američko-jevrejske disfunkcionalne familije i komično-dramski tretman su mi bliski, a zajedno bi se mogli u jako dobru kombinaciju. Recimo rani Woody Allen + A Serious Man braće Coen + Little Miss Sunshine. Nažalost, Wish I Was Here je razočaranje.

Problem počinje od same osnovne priče, odnosno pre svega od njenog glavnog lika. On je Aidan (Braff), tip koji ima žarku želju da bude glumac, iako mu je vrhunac karijere reklama u kojoj igra tipa koji ima perut. Njegova želja je toliko jaka da se naprosto ne bavi ničim drugim osim što ide na audicije. Familiju izdržava njegova žena Sarah (Hudson), radeći na dosadnom poslu u upravi vodovoda i trpeći seksualno uznemiravanje kolege u “cubicle” kancelariji. Aidanov otac Gabe (Patakin) plaća veoma skupu i veoma hasidsku privatnu školu za njihovo dvoje dece. Starija Grace (King) se polako pretvara u religioznog fanatika, oblači se konzervativno i izjavljuje kako bi želela da obrije glavu i nosi periku kada se uda. Mlađi Tucker (Gagnon) je pravi mali hahar kome je škola kao takva dosadna, i u kojoj je jedino naučio da je u redu mrzeti arape, što sprovodi u delo igrajući pucačine na nekoj već konzoli.

Aidan je, dakle, razočaranje i kao neko ko bi se morao finansijski pobrinuti za familiju i kao neko ko bi mogao pružiti emotivnu podršku. Njegov jedini doprinos je to što ubaci dolar u teglu svaki put kad opsuje. Njegov život će doći na iskušenje kada mu otac javi da mu se rak vratio, pa da više ne može da plaća školu unucima, jer mu novac treba za lečenje. Aidanov brat Noah (Gad), nekakav genije koji nije iskoristio svoj potencijal pa živi u prikolici, ide na SF konvencije i pokušava da bude bloger, ne želi da ima išta sa ocem i nije ni od kakve pomoći. Od pomoći nisu ni hasidski rabini koji se ponašaju više kao finansijksa organizacija nego kao duhovnici. A i Sarah ima utisak da je sav pritisak na njoj. Aidan će morati da odraste, u 30-i-nekoj godini...

Film od početka ima problema da uhvati ritam, a kada se Gabov tretman na koji je, kao i svaki očajnik na samrti, spiskao sav novac pokaže kao neuspešan, Wish I Was Here se pretvara u nered. Rekoh već, problem je u glavnom liku koji je izrazito antipatičan. Sa jedne strane, Aidan je karikaturalan, dok je sa druge strane totalna pičkica. On sanja isti san od kad je imao 14 godina, san koji kao da je ispao iz jeftine kopije Star Wars. On ne poznaje koncept rada za život. On ne zna da se postavi kao autoritet i roditelj svojoj deci, pa stvari rešava tako što ih oblepi trakom i pusti im neki stari film na televiziji. Autor Zach Braff ga igra ležerno, na momente čak i simpatično, što ceo koncept čini pomalo zastrašujućim.

Drugi problem je prebacivanje osnovne priče u scenario. Naprosto, tu je previše arbitrarnih rešenja i na tom mestu neprimerenog “sitcom” humora. Primera radi, Grace nam je predstavljena kao bistro dete, ali će u jednom trenutku, samo jednom, pomešati Al-Qaedu i crnog meteorologa Ala Rokera. To serijsko ubacivanje viceva koje može proći na televiziji je prisutno posvuda u filmu. Stari rabin je karikatura koja se vozika na segwayu i vrišti od smeha na klipove sa mačićima. Noah je karikatura geeka i naravno da ima “crush” na susedu koja je “furry” (pod-vrsta geekova koji se oblače u čupave kostime). Tip koji seksualno uznemirava to čini tako što svoj penis predstavlja kao govoreći entitet sa visokim glasom kao iz crtanih filmova. I još poneki otrcani štos. Televizijski humor ne treba da čudi, pošto Braff ima pedigre televizijskog glumca, ali ovde je to prevršilu svaku meru, pa nije ni čudo da film niti uspeva da nađe ton, niti da iskomunicira poruku koja baš i nije kompleksna (da treba pratiti svoje snove, ali i gledati od čega se živi), niti da bude iskreno zabavan i smešan. Happy end, insajderska sprdnja jevrejštine i poneka pop-kulturna referenca tu i tamo nisu dovoljni da od filma načine pozitivno iskustvo.

Da stvar bude frustrirajuća, glumci su više nego dobri i sposobni. Braff je glavnu ulogu pisao za sebe, pa neka mu bude, iako bi bolje bilo kada bi Aidan bio kvalitetniji lik. Mandy Patakin svojeg umirućeg starijeg gospodina glumi sa merom i tako prosto “pojede” Braffa u svakoj sceni u kojoj su zajedno. Kate Hudson nalazi pravi ton kao Sarah i generalno polako pronalazi svoj novi tip uloge, pošto je prestara za romantične komedije. Josh Gad je ponekad čak i duhovit u svojoj ofrlje napisanoj ulozi geeka. Kad smo kod geekovštine, Jim Parsons (The Big Bang Theory) ima jednu kratku i zanimljivu epizodicu.

Wish I Was Here možete slobodno preskočiti. Bar laganih indie filmova ne manjka. Ovaj je naprosto pogrešno složen i u jednom trenutku vas više neće biti briga ni za film ni za njegove likove. Bolje odgledajte nešto drugo. Možda čak Braffov prethodni film, Garden State (2004), koji je svakako koncizniji i superiorniji od Wish I Was Here.