2014.
režija:
Rachid Bouchareb
scenario:
Rachid Bouchareb, Yasmina Khadra, Olivier Lorelle (prema istoimenom
filmu Joséa Giovannija)
uloge:
Forest Whitaker, Harvey Keitel, Brenda Blethyn, Luis Guzman, Dolores
Heredia, Ellen Burstyn
Karijera
francusko-alžirskog reditelja Rachida Bouchareba je zaista
zanimljiva i dinamična. Za 30-ak godina koliko stvara, potpisao je
otprilike toliko filmova, što kao producent, što kao reditelj.
Radio je na četiri kontinenta (Evropa, Azija, Afrika, Amerika) i
snimio čak tri filma koja su se domogla nominacije za Oscara za
strani film. Njegov najnoviji film, američki remake kultnog
francuskog krimića sa Jeanom Gabinom i Alainom Delonom u glavnim
ulogama, imao je premijeru u Berlinu i većinom pokupio prosečne i
nešto slabije kritike. Većina kritičara je ovog puta debelo
pogrešila.
Umesto
urbanog pariskog pejzaža, ovde imamo estetiku westerna i pustinju
New Mexica, a originalna tema nesavršenosti zatvorskog i socijalnog
sistema ovde je samo jedna od nekoliko tema kojima se film bavi.
William Garnett (Whitaker) izlazi iz zatvora nakon 18 godina, koliko
je odležao zbog ubistva policajca. Garnett je bio opasan kriminalac
od mladih dana, njegov dosije je dugačak kao Rat i mir, ali nakon 18
godina robije, čini se uglavnom samice, on je promenjen čovek.
Postao je religiozni musliman, izbegava nasilje i želi da vodi miran
i pošten život.
U
tome mu zdušno pomaže agentica za uslovnu slobodu Emily Smith
(Blethyn) koja sa njim gradi odnos pun poverenja, koliko joj sistem
dozvoljava. Iako održava privid stroge službenice, ona za svoje
robijaše pokušava učiniti koliko je moguće kako bi se oni
okrenuli poštenom životu. Problem sa Garnettom je to što ga
lokalni šerif Bill Agati (Keitel) konstantno drži na nišanu i što
mu podmeće zamke kako stigne, u nadi da će ga vratiti na put
kriminala i u zatvor. Ni njegovi postupci nisu bez neke veze, možemo
ga savršeno razumeti, za njega je Garnett okoreli kriminalac i diler
koji je ubio njegovog zamenika i njegovo nanovo pronađeno poštenje
mu se čini kao predstava za socijalnu službu. Povrh toga, jasno nam
je da je Agati dobar čovek i dobar službenik zakona koji već peti
uzastopni mandat služi kao šerif u malom gradiću na granici.
Ono
što sledi je sukob četvoro jakih ličnosti (četvrti u miksu je
Luis Guzman u ulozi Garnettovog nekadašnjeg partnera u zločinu koji
ga zove da se vrati u staru bandu) u kojoj niko neće odustajati od
svojih principa. Garnett će se, koliko je to ljudski moguće, voditi
principima nenasilja i prihvatanja svoje sudbine, kloniti se nevolje,
vredno raditi za minimalac i slično. Šerif će ga spoticati gde i
kako stigne, a Emily će se suprotstavljati šerifu koji svojim
postupcima prekoračuje ovlašćenja i čak krši zakon. Ostaje nam
da se pitamo hoće li Garnett pokleknuti pod teretom situacije i je
li njegova prošlost jača od njegove volje.
Ima
Two Men in Town svojih mana, među kojima je najuočljivija
lik Garnettove nove devojke (Heredia) koji služi isključivo kao
“plot device”. Ni Luis Guzman nije dovoljno strašan kao okoreli
kriminalac, pošto sve vreme ispaljuje “one-linere” i gađa (i
pogađa) komičnu notu, što u velikoj meri ruši ozbiljnost njegove
pretnje. Čini se i da je poduža scena sa Garnettovom pomajkom u
filmu samo da bi se pokazalo koliko je Ellen Burstyn superiorna
glumica. Pod-zapleti vezani za šerifa i Emily su na mestu, iako se i
u njima može naći neka scena viška. Film traje dva sata, a mogao
bi biti barem 10 minuta kraći i ostati veran svom savršeno
pogođenom sporom tempu.
Glumci
u tri centralne uloge su savršeno uverljivi. Harvey Keitel
rutinirano igra starog šerifa tvrdih uverenja koji zbog njih
prekoračuje zakon, iako se može pretpostaviti da je dobar čovek.
Forest Whitaker je odličan kao bivši robijaš i ruina od čoveka
koji se nada miru, a savršeno je svestan šta mu sve visi nad
glavom. Britanska glumica Brenda Blethyn je ovde odigrala jednu od
svojih najboljih uloga, a njeno skidanje južnjačkog akcenta je
muzika za uši.
Ono
u čemu se Two Men in Town izdvaja od ostalih filmova slične
tematike je tretman likova koji nas navodi na jedan zanimljiv
zaključak. Ne samo da su dobro i zlo apsolutne kategorije koje svako
doživljava na svoj način, nego i postupci ljudi više zavise od
konteksta nego od njihove dobrote ili zlobe. Jasna je teza o
banalnosti zla koju je postavila Hannah Arendt, ali ovde se ide još
i dalje od toga. Ovde zlo čine čak i dobri ljudi (troje glavnih
likova su u datom trenutku troje različitih, ali svejedno dobrih
ljudi) koji jedino ne mogu da se slože zbog svojih socijalno
uslovljenih pozicija ili zbog svojih načela. Ovde su dobro i zlo
eluzivne kategorije toliko da čak i kriminalac ima relativno
plemenite motive da svog nekadašnjeg partnera u zločinu “izbavi”
od poštenog, ali bednog preživljavanja. Znamo da se to neće dobro
završiti, verovatno ni za koga.
Two
Men in Town, iako nepreciznog naslova, jer barem troje muškaraca
i jedna žena imaju nekakav ulog u ovoj priči, je film za
preporuku. Vešto isprepletani neo-western i triler svojim sporim
tempom i zanimljivim tezama prosto zaokuplja pažnju gledalaca, a
sjajna glumačka ostvarenja dolaze kao bonus. Iako možda nije
epohalno nov (i ne može biti kada je remake), dovoljno je zanimljiv
da mogu ustvrditi da su kritičari pogrešili kada su ga otpisali.
No comments:
Post a Comment