Gone Girl

2014.

režija: David Fincher

scenario: Gillian Flynn (po svom romanu)

uloge: Ben Affleck, Rosamund Pike, Neil Patrick Harris, Tyler Perry, Carrie Coon, Kim Dickens, Patrick Fugit, Missi Pyle, Emily Ratajkowski, Casey Wilson, Scoot McNairy

David Fincher je majstor zanata koji pritom ima nepogrešivu stilizaciju potrebnu za jednog pravog punokrvnog autora. On je poslednji velikan trilera i misterije u doba kada taj žanr ostavlja jači utisak na kritiku i Akademiju nego na publiku. Fincher je sa The Social Network postigao nešto što sam smatrao nemogućim: koristeći mehaniku procesnog trilera, napravio je zanimljiv film o nečemu tako dosadnom kao što je istorijat Facebooka. Kako se samo može pokazati na prirodnom terenu trilera, na adaptaciji krimi-bestsellera kao što je to Gone Girl Gillian Flynn? Fincher je već radio adaptacije i prilazio im je na različite načine.

Sa Gone Girl stvari stoje jednostavno: Gillian Flynn je bila i ostala alfa i omega projekta, sama je adaptirala svoj literarni predložak, i to poprilično vešto, i isposlovala je uslov da reditelj ne sme previše odstupiti od njenog scenarija. David Fincher ipak nije i ne može biti samo najamna radna snaga, u to se uverila i Reese Witherspoone, producentkinja filma koja je zajedno sa Foxom obezbedila prava za ekranizaciju i koja je pucala i na glavnu žensku ulogu koja je pripala Rosamund Pike. Fincher priču puni vizuelanim i auditivnim detaljima, baca više svetla na teme koje nisu imale status primarnih u romanu i uspeva da složi dobar, ako ne i odličan film koji drži pažnju svih 150 minuta, koliko traje.

Film počinje i završava se jednom okvirnom, statičnom scenom u kojoj muškarac u unutrašnjem monologu razmišlja da otvori lobanju ženi i istraži sadržinu njenog mozga, nadajući se da će otkriti ono što ona misli, ma koliko za to bile male šanse. Jasno nam je da ćemo videti nešto intrigantno, relevantno i krvavo.

Prva priča od mnogih (rekao bih bar pet) tiče se prvih nekoliko dana otkako je naslovna devojka nestala. Dakle, Nick (Affleck) i Amy (Pike) su naizgled savršen par, mladi i lepi, žive u velikoj kući i smeškaju se susedima. Jasno nam je da tu nešto ne štima, ali sa većinom brakova je tako, kada na petu godišnjicu Nick ode do bara koji drži zajedno sa sestrom Margo (Coon) i sa njom raspravlja o pizdariji od poklona za Amy. Margo ne bira reči o bratovoj ženi, a Nick joj ne kontrira. Jasno nam je da nije samo godišnjica tlaka, nego je Amy sama po sebi tlaka.

Na poziv zabrinutog suseda, ipak smo u polu-zabiti Missourija, Nick odlazi kući i ima šta da vidi, vrata su širom otvorena, nešto nameštaja je ispremetano, a Amy nema nigde. Ubrzo dolazi policija i počinje istraga, bez značajnijih rezultata: muž je prvi osumnjičeni, drugih i nema. Ubrzo se u istragu uključuju i ženini bogati roditelji, a Nick se sve vreme ponaša suviše srdačno i pristojno, što se ne uklapa u poželjnu sliku ucveljenog i zabrinutog muža.

Usput sa tim dobijamo uvid u dnevnik koji je Amy pisala i koji počinje sa standardnim hitovima početka srećne veze: upoznavanje u New Yorku, prvi poljubac, zajednički život, prosidba i brak. Zatim sledi recesija i gubitak posla, bolest Nickove majke, selidba u Missouri i krckanje onoga što je ostalo od njenog šteka (njeni roditelji – psiholozi bezočno su prodavali idealizovanu sliku njenog detinjstva kroz seriju dečijih knjiga Amazing Amy i još uvek je navode pod tim blesavim pseudonimom, iako je njihova devojčica jako porasla). Na koncu slede i ozbiljni bračni problemi i razilaženja.

Situacija se tu zapetljava, jer paralelno imamo dolazak tabloida koji svoju priču izmišljaju kako im je zgodno, nimalo ne štedeći Nicka i Margo, istragu na koju utiče priglupa suseda (Wilson) i istragu u okviru istrage koja se tiče rituala igre tragova koji je Amy spremala Nicku za svaku godišnjicu braka. Otkrivamo da je Nick bio nezadovoljan brakom i da generalno nije bio cvećka, ali je li to dovoljno da posumnjamo da je ubio ženu.

I ovo što sam rekao je verovatno previše, pošto radnja odmah od početka prolazi kroz slalom i gledaočeva perspektiva se menja iz minuta u minut. Pogledajte film, značiće vam. Triler mehanika funkcioniše savršeno što se Finchera tiče, on sve vreme drži napetost na jako visokom nivou, koristeći asocijativnu montažu, sjajno složene kadrove i sugestivnu muziku Trenta Reznora i Atticusa Rossa. Nedostataka u internoj logici, što može biti pogubno za triler, ima tu i tamo, kako film odmiče sve ih je više, ali oni su nekako nasleđeni iz romana i u krajnjoj liniji su nebitni za film iz nekoliko razloga.

Prvi razlog je stilizacija. Gone Girl ima mehaniku trilera, ali je suština priče psihološka studija Nicka i Amy, izvrnuta u veoma morbidnu crnu komediju koju i glumci i reditelj izvode krajnje ozbiljno, ne odajući se nijednog trenutka. Drugi razlog je meta-nivo na koji nas (pomalo naivno) upozorava detektivka Boney (Dickens) u jednoj naizgled nevezanoj opasci za Nickov bar. Ficher tu šalje signale vezane za Verhoevena i Basic Instincts i slične uvrnute trilere sa nadmudrivanjem između dvoje ljudi (obavezno para), kao i za De Palmu, Hitchcocka i ostale legende atmosfere i “suspensa”. Fincher pravilno oboje svojih protagonista koristi kao nepouzdane naratore i to otvara mogućnost naizmeničnog bacanja sumnje čas na jedno, čas na drugo. Treći razlog je uloga masovnih medija i razmatranje kulture “reality” slave u najrazličitijim oblicima, od knjiga o Amy koje su stvorile nekakav kult oko nje, preko frikova koji se pojavljuju i slikaju na mestu nesreće, učestvuju u akcijama potrage i spasavanja ili makar gutaju to na vestima, do cele industrije tabloidnog novinarstva koje ne izveštava, nego kroji sliku. U tu svrhu je savršeno pogođen izbor Tylera Perryja, poznatog trashera koji se svojim serijalom o Madei proslavio i obogatio, kao “celebrity” advokata koji bira slučajeve ubica supružnika koji se čine nemogućim na sudu. Kao i ostatak ekipe, on svoju vrlo ironičnu ulogu igra bez ikakvog namigivanja.

Jedna od stvari koje su u Gone Girl prilična novina je to što nam nije toliko stalo do likova, uglavnom su dobili što su zaslužili, koliko je misterija ovog filma magnetski privlačna. Više od same misterije u priči, voleli bismo da saznamo medijsku sudbinu naših likova. Oni su, suprotno svim očekivanjima, antipatični i verovatno loši ljudi, isfolirani do daske i sa njima je nemoguća identifikacija. Nick je toliko tupav i samoljubiv da ga treba kazniti samo zbog toga, a Amy je u najmanju ruku prepotentna i manipulativna, ukoliko nije baš psihopata u punom zamahu. Advokat ima zamah filmske zvezde više nego prva postava Boston Legal, svi skupa. Dve “talk show” novinarke su karikatura te nazovi profesije, jedna igra na prvu loptu i publici podastire stvarne ili izmišljene odvratnosti ne razmišljajući o posledicama, dok je druga klasičan “kerber” koji se sprema da masakrira sagovornika. Cinična i otrovna Margo i nekako “ljudska” Boney su jedini likovi za koje možemo imati poštovanja.

Glumci su dobili težak zadatak sa veoma kompleksnim likovima. Ben Affleck je apsolutno savršen i ni u jednom trenutku ne odlazi u foliranje, što potvrđuje tezu da je on umetnik kome je potreban inspirativni zadatak i lični angažman oko uloge koju igra. Zbog toga je dosta bolji na polju režije, dok je kao glumac dobijao previše praznih i besmislenih uloga u koje je ulagao truda taman toliko da pokupi honorar. Rosamund Pike ima još teži zadatak, pošto je Amy još kompleksniji lik. To je ostavilo jak utisak na kritiku, ali njena izvedba varira od scene do scene, od sjaja ne baš do očaja, ali svakako do nekoliko promašaja. Rosamund Pike naprosto nema dovoljno iskustva sa velikim ulogama da može napraviti takav raspon kakav se očekuje za ulogu Amy, pa je ponekad malo drvena. Amy je preveliki zalogaj za nju.

Ono što je dobro je činjenica da dvoje glavnih likova i njihovo nadgornjavanje ni u kom slučaju ne guše epizodiste. Poznati i manje poznati glumci briljiraju čak i ako imaju scenu ili dve, a Fincher ih više nego kompetentno vodi kroz sve to. Carrie Coon ima nešto više vremena na ekranu, pa je kao Margo jedan od “highlighta” filma, Kim Dickens je više nego solidna, a Patrick Fugit je dosta porastao od onog momčića u Almost Famous. Izuzetak je Neil Patrick Harris koji je postao glumac od jedne uloge, uloge kicoša, koji ne uspeva da dostigne dubinu poremećaja potrebnu za nimalo zahvalnu ulogu bivšeg ljubavnika koji se mota oko Amy.

Gone Girl je slojevit film. Ta slojevitost nije zbrljana dinamikom i stalnim menjanjem fokusa pažnje kod gledalaca, nego je čak i izraženija. Gone Girl je dokaz da ima autora koji mogu pročitati materijal sa malo slobode i od toga napraviti dobar filma. Gone Girl je dokaz da ima još uvek nešto mislećih bića u Hollywoodu koji su spremni da preuzmu rizik, pa makar samo zbog postojeće fan baze i poznatih imena vezanih za projekat, pa makar samo zbog Finchera koga Akademija voli. Gone Girl najavljuje uzbudljivu sezonu nagrada i ima moju preporuku. Fincher me nije razočarao.