tekst preuzet sa fak.hr
2014.
scenario i režija: Marie Amachoukeli, Claire Burger, Samuel Theis
uloge: Angelique Litzenburger, Joseph Bour, Samuel Theis, Mario Theis, Severine Litzenburger, Cynthia Litzenburger
Naslov baca sugestije na svašta. Možda na indie komediju, možda na neki “mumblecore”, možda na teen ili koledž dramu. Letimičan pogled na sadržaj filma, štoriju o ostareloj kabaretskoj plesačici hostesi i “soft” varijanti prostitutke (nazovimo to animir-damom, njen cilj je flert sa gospodom kako bi gospoda potrošili enormne količine novca na šampanjac u kabareu), još više će nas zaintrigirati. Očekujemo provokaciju, hrabrost, makar malo seksa i makar jednu žurku, karneval i ludu vožnju, te svakako gomilu emocija. Reputacija filma koji dolazi sa dve canneske nagrade takođe veoma aktivno podgreva očekivanja.
I to je otprilike to. Očekivanja su jedno, ali stvarnost je nešto sasvim drugo. Party Girl je poprilično konvencionalna “studija slučaja” žene koja dolazi u određene godine i, iako bi možda volela da nastavi sa životom u istom stilu, mora proveriti svoje opcije za budućnost. Plesačice, bile one erotske ili ne, nemaju naročitu dugu karijeru. To je sport kao i svaki drugi. Stoga vrlo rano moraju početi razmišljati o opcijama za dalje. Erotske su u posebnom problemu, najčešće nemaju sindikat, plaćaju ih u kešu, dobar deo zarade dolazi od napojnica, nema penzionog, socijalnog i ostalih beneficija. Društvena stigma je tu najmanji problem.
Naša junakinja je Angelique i ima 60 godina, dodaj ili oduzmi. Njen “plan za penziju” je udaja za svoju omiljenu mušteriju, ili jednu od omiljenih, svejedno, Michela (Bour), penzionisanog rudara, generalno pristojnog iako malo priprostog muškarca čije su osnovne vrline prostodušnost, jednostavnost i ljubaznost. Sad, bilo bi lako kada bi osoba koja je ceo život prodavala iluziju o ljubavi i nežnosti znala šta su ljubav i nežnost zapravo. Ona o tome pojma nema, a čak nema ni dovoljno talenta da to isfolira. Priča o moratorijumu na predbračni seks je nešto što će upaliti crvene lampice. To se neće dobro završiti.
Druga stvar vezana za Angelique je to da dolazi sa dosta prtljage. Prvo, ima četvoro dece i dvoje unučadi. Njena kćerka Severine je trashy kao i ona. Sin Mario je rudar, kao i masa ljudi u tom kraju (Loraine, francusko-nemačka granica, sa obe strane). Najmlađa kćerka je kod hraniteljske familije, pošto je socijalna služba ustanovila da razvedena plesačica sa neredovnim primanjima i sklonošću ka alkoholu nije najbolji materijal za majku. Jedino je sin Sam majčin ponos i dika, on radi nešto važno u Parizu, o čijim svetlima njegova majka sanja sa naivnošću šiparice.
Prtljaga u vidu dece i unučadi je dosta manji problem kada se pogleda šta Angelique donosi sama na sebi i u sebi. Zaista, teško je naći vrlinu kod takve osobe. Ona je loša majka i loš (agresivan i zloban) pijanac. Ona nema poštovanja ni prema kome. Bezgranično je sebična i verovatno zaslužuje sve što će je snaći. Ali ipak nam je nekako žao. Ljudski, jer i ona je, majku mu, nekakvo ljudsko biće.
Ružnoća koju u ovom filmu vidimo je deo svakodnevnog života, organska tvar, kao kod Dardennovih, na primer. Međutim, ovo nije socijalna priča, nema višeg cilja ni ideala kojem se teži, ovo je nešto lično bez namere bilo kakve generalizacije. Tome doprinosi i kamera iz ruke, i kadrovi izbliza (čak ponekad i previše blizu) i neprofesionalni glumci. Mi smo stalno u dilemi je li ovo dokumentarac ili igrani film, ili kombinacija oboje, gde su granice između stvarnosti i fikcije. Sa jedne strane, jasno nam je da je to sve napisano (ponegde ubistveno predvidljivo) i odglumljeno (ponegde onako amaterski loše), ali opet, na drugi pogled...
Okolnosti snimanja ovog filma nisu baš najjasnije. Angelique Litzenburger, negde potpisana kao Sonja Theis-Litzenburger, je osoba bez prave filmske biografije. Pre ovog filma imala je jednu ulogu, i to opet same sebe, odnosno Angelique, u kratkometražnom filmu iza kojeg stoji isti autorski trio kao i ovde. Samuel Theis, ko-scenarista i ko-reditelj, a inače televizijski i filmski glumac u usponu, kao i ostali Theisi i Litzenburgeri su njena rođena deca i unuci. Većina njih nema nikakva glumačka iskustva. Ono što ostaje upitno je koliko je Party Girl zapravo biografski portret Sonje Theis-Litzenburger ili njenog alter-ega Angelique. Je li ona stvarno bila plesačica, alkoholičarka, neodgovorna osoba, loša majka i u stalnoj potrazi za zabavom? Je li i ona tako naivna kao i njena screen persona? Je li njena priča tako opšta ili tako posebna da bi se o njoj snimao film? Jasno nam je da je u pitanju eksperiment poigravanja sa stvarnošću i fikcijom, ali nije nam jasno ni čemu to, a ni kakav je rezultat na koncu.
Ono što posebno frustrira je nedostatak provokacije. Na bilo kom planu, seksualnom, psihološkom, socijalnom. Razlog za to je predvidljivost, možda čak i didaktičnost, nešto za šta bi se reklo “poučna priča”. Ako ćemo o feminizmu, ženi, godinama i načinu nošenja sa istima, čileanska Gloria je superiorniji film. Ako ćemo o psihologiji, bilo u formi studije, bilo u smislu efekta na nas, snimljeno je toliko jačih filmova. Ako ćemo o socijalnoj analizi, ako se ona i pojavi, ne ide dalje od površine. Utisak je da je Party Girl film koji je sam sebi cilj i stoga propuštena prilika. Neću puno pogrešiti ako kažem da je istoimena pesma na odjavnoj špici i emotivni vrhunac i najsvrsishodniji autorski postupak u filmu. Možda se zbog te pesme i isplati gledati ga.
scenario i režija: Marie Amachoukeli, Claire Burger, Samuel Theis
uloge: Angelique Litzenburger, Joseph Bour, Samuel Theis, Mario Theis, Severine Litzenburger, Cynthia Litzenburger
Naslov baca sugestije na svašta. Možda na indie komediju, možda na neki “mumblecore”, možda na teen ili koledž dramu. Letimičan pogled na sadržaj filma, štoriju o ostareloj kabaretskoj plesačici hostesi i “soft” varijanti prostitutke (nazovimo to animir-damom, njen cilj je flert sa gospodom kako bi gospoda potrošili enormne količine novca na šampanjac u kabareu), još više će nas zaintrigirati. Očekujemo provokaciju, hrabrost, makar malo seksa i makar jednu žurku, karneval i ludu vožnju, te svakako gomilu emocija. Reputacija filma koji dolazi sa dve canneske nagrade takođe veoma aktivno podgreva očekivanja.
I to je otprilike to. Očekivanja su jedno, ali stvarnost je nešto sasvim drugo. Party Girl je poprilično konvencionalna “studija slučaja” žene koja dolazi u određene godine i, iako bi možda volela da nastavi sa životom u istom stilu, mora proveriti svoje opcije za budućnost. Plesačice, bile one erotske ili ne, nemaju naročitu dugu karijeru. To je sport kao i svaki drugi. Stoga vrlo rano moraju početi razmišljati o opcijama za dalje. Erotske su u posebnom problemu, najčešće nemaju sindikat, plaćaju ih u kešu, dobar deo zarade dolazi od napojnica, nema penzionog, socijalnog i ostalih beneficija. Društvena stigma je tu najmanji problem.
Naša junakinja je Angelique i ima 60 godina, dodaj ili oduzmi. Njen “plan za penziju” je udaja za svoju omiljenu mušteriju, ili jednu od omiljenih, svejedno, Michela (Bour), penzionisanog rudara, generalno pristojnog iako malo priprostog muškarca čije su osnovne vrline prostodušnost, jednostavnost i ljubaznost. Sad, bilo bi lako kada bi osoba koja je ceo život prodavala iluziju o ljubavi i nežnosti znala šta su ljubav i nežnost zapravo. Ona o tome pojma nema, a čak nema ni dovoljno talenta da to isfolira. Priča o moratorijumu na predbračni seks je nešto što će upaliti crvene lampice. To se neće dobro završiti.
Druga stvar vezana za Angelique je to da dolazi sa dosta prtljage. Prvo, ima četvoro dece i dvoje unučadi. Njena kćerka Severine je trashy kao i ona. Sin Mario je rudar, kao i masa ljudi u tom kraju (Loraine, francusko-nemačka granica, sa obe strane). Najmlađa kćerka je kod hraniteljske familije, pošto je socijalna služba ustanovila da razvedena plesačica sa neredovnim primanjima i sklonošću ka alkoholu nije najbolji materijal za majku. Jedino je sin Sam majčin ponos i dika, on radi nešto važno u Parizu, o čijim svetlima njegova majka sanja sa naivnošću šiparice.
Prtljaga u vidu dece i unučadi je dosta manji problem kada se pogleda šta Angelique donosi sama na sebi i u sebi. Zaista, teško je naći vrlinu kod takve osobe. Ona je loša majka i loš (agresivan i zloban) pijanac. Ona nema poštovanja ni prema kome. Bezgranično je sebična i verovatno zaslužuje sve što će je snaći. Ali ipak nam je nekako žao. Ljudski, jer i ona je, majku mu, nekakvo ljudsko biće.
Ružnoća koju u ovom filmu vidimo je deo svakodnevnog života, organska tvar, kao kod Dardennovih, na primer. Međutim, ovo nije socijalna priča, nema višeg cilja ni ideala kojem se teži, ovo je nešto lično bez namere bilo kakve generalizacije. Tome doprinosi i kamera iz ruke, i kadrovi izbliza (čak ponekad i previše blizu) i neprofesionalni glumci. Mi smo stalno u dilemi je li ovo dokumentarac ili igrani film, ili kombinacija oboje, gde su granice između stvarnosti i fikcije. Sa jedne strane, jasno nam je da je to sve napisano (ponegde ubistveno predvidljivo) i odglumljeno (ponegde onako amaterski loše), ali opet, na drugi pogled...
Okolnosti snimanja ovog filma nisu baš najjasnije. Angelique Litzenburger, negde potpisana kao Sonja Theis-Litzenburger, je osoba bez prave filmske biografije. Pre ovog filma imala je jednu ulogu, i to opet same sebe, odnosno Angelique, u kratkometražnom filmu iza kojeg stoji isti autorski trio kao i ovde. Samuel Theis, ko-scenarista i ko-reditelj, a inače televizijski i filmski glumac u usponu, kao i ostali Theisi i Litzenburgeri su njena rođena deca i unuci. Većina njih nema nikakva glumačka iskustva. Ono što ostaje upitno je koliko je Party Girl zapravo biografski portret Sonje Theis-Litzenburger ili njenog alter-ega Angelique. Je li ona stvarno bila plesačica, alkoholičarka, neodgovorna osoba, loša majka i u stalnoj potrazi za zabavom? Je li i ona tako naivna kao i njena screen persona? Je li njena priča tako opšta ili tako posebna da bi se o njoj snimao film? Jasno nam je da je u pitanju eksperiment poigravanja sa stvarnošću i fikcijom, ali nije nam jasno ni čemu to, a ni kakav je rezultat na koncu.
Ono što posebno frustrira je nedostatak provokacije. Na bilo kom planu, seksualnom, psihološkom, socijalnom. Razlog za to je predvidljivost, možda čak i didaktičnost, nešto za šta bi se reklo “poučna priča”. Ako ćemo o feminizmu, ženi, godinama i načinu nošenja sa istima, čileanska Gloria je superiorniji film. Ako ćemo o psihologiji, bilo u formi studije, bilo u smislu efekta na nas, snimljeno je toliko jačih filmova. Ako ćemo o socijalnoj analizi, ako se ona i pojavi, ne ide dalje od površine. Utisak je da je Party Girl film koji je sam sebi cilj i stoga propuštena prilika. Neću puno pogrešiti ako kažem da je istoimena pesma na odjavnoj špici i emotivni vrhunac i najsvrsishodniji autorski postupak u filmu. Možda se zbog te pesme i isplati gledati ga.
No comments:
Post a Comment