Automata

2014.

režija: Gabe Ibanez

scenario: Gabe Ibanez, Igor Legarreta, Javier Sanchez Donate

uloge: Antonio Banderas, Dylan McDermott, Robert Foster, Tim McInnerny, Melanie Griffith, Brigitte Hjort Sorensen, Javier Bardem (glas)

Koji se vrag dešava sa Banderasom? Nekada je bio uspešan glumac koji mlati hollywoodsku lovu uprkos svim svojim nedostacima: lošem engleskom i osrednjoj do lošoj glumi. Pa ipak, bio je zgodan frajer (na onaj divlji, primitivni način) i ženska publika ga je volela na isti način na koji žene fantaziraju o latino-ljubavniku koji u kuću dolazi kao majstor ili kao vrtlar. Iz priloženog (odnosno iz reklame za žvake) se da videti da ga godine nisu poštedele, izgled mu se srozao, ali integritet nije dobio, pa su i značajne uloge krenule da ga preskaču. Sada se može reći da mu je vrhunac karijere kada zaigra kod Almodovara (koji se i sam potrošio sa svojim farsama) ili kad ubode ulogu visokog, tamnog stranca u romantičnoj komediji, a svakako kad se utali sa Stalloneom za epizodu u The Expendables ili sa Rodriguezom za epizodu u Machette filmovima.

Automata, špansko-bugarska koprodukcija i pokušaj jeftinije verzije Europacorp trasha, je film zamišljen kao nešto što će ponovo pokrenuti njegovu karijeru, kao što su Bessonove akcijade oživele karijere akcionih i trilerskih zvezda iz 90-ih. Nemojmo se zavaravati, Banderas nije Neeson, a Ibanez nije Besson, tako da je Automata poprilično nespektakularan film sa možda nekoliko solidnih ideja, jednim ili dva solidna tehnička rešenja, ali i sa gomilom kontradikcija koje ga potapaju možda i pre nego što počne.

A svašta je natrpano unutra. Imamo urbane noir panorame i slike urbanog propadanja iz Blade Runnera, a imamo i robote. Ti roboti, doduše, ne izgledaju kao androidi koji sanjaju električne ovce nego kao skice iz prastarih slikovnica. Imamo postapokaliptičnu pustinju kao iz Mad Maxa, koja je pritom i ozračena. Imamo zaplet koji u prvom delu malo podseća na noir, malo na korporativni triler u koji je umetnut i zametak satire ili farse sa robotiziranim kuplerajem. Imamo i naraciju preko kartica koja nam objašnjava “setting” apokalipse uz zastrašujuće slike Sunčevih oluja. Imamo i sveprisutni soundtrack.

Sve to imamo u prvom, kraćem i napetijem delu. Banderas je agent osiguranja koji istražuje da li su roboti kršili protokole funkcionisanja. On ima trudnu ženu (Sorensen) i mašta o odlasku na more jer mu je dosta sranja. McDermott je sumnjivi pandur koji ima nešto protiv robota. Foster i McInnerny su Banderasovi šefovi koji ga šalju na zadatak da ispita da li neko petlja sa robotima i nadograđuje ih. Melanie Griffith je naučnica koja pravi robote-prostitutke.

Priča od neujednačene i blesave postaje otvoreno dosadna kada se iz grada istraga preseli u pustinju. Tu nemamo ništa osim pseudo-naučnih naklapanja i neveštih moralnih dilema, a mehanika postaje proizvoljna sa gomilom postupaka bez ikakve naznake motivacije. Automata onda postaje jedno iznimno neprijatno filmsko iskustvo koje me je na momente bacalo na ivicu sna.

Moram priznati da je apokaliptični “setting” relativno pristojno osmišljen, iako ne do kraja i opterećen je oprečnim motivima iz drugih filmova. Triler-priča počinje solidno i nudi nešto intrigantno. Kosmološko otkriće dolazi u pravo vreme i relativno je lepo izvedeno, ali nije ni izbliza naplaćeno kako treba. Detalj sa retro robotima umesto CGI izdrkavanja je simpatičan i u skladu sa postavkom priče.

Međutim, loših rešenja je više nego pristojnih. Banderas nije kalibar za ulogu noir lika koji nosi teret sveta na svojim leđima, a skoro nikakva karakterizacija tu samo odmaže. Lik njegove žene je uglavnom nepotreban, osim u jednoj promašenoj sceni. Glasovi Javiera Bardema i Melanie Griffith su zamaskirani jeftinim “robo-voice” efektima i stoga nepotrebni, pošto bi to mogli uraditi mnogo jeftiniji glasovni glumci ili govorni automati. Melanie Griffith ima i “telesnu” ulogu, istina kratku, ali pokazuje kako na planu fizičkog izgleda propala ili je uništena serijom operacija.

Možda je Automatu mogoće gledati kao nekakvu alegoriju, na kraju krajeva to je najjednostavnije objašnjenje. Meni je alegorija tu pobegla. Možda autorova beskrajna logika prevazilazi moj smrtni intelekt, ali rekao bih da je reč o nečemu drugom. Automata je samo pretenciozan i nevešt film.