Jealousy / La jalousie

2013.

režija: Philippe Garrel

scenario: Philippe Garrel, Caroline Deruas-Garrel, Marc Cholodenko, Arlette Langmann

uloge: Louis Garrel, Anna Mouglalis, Rebecca Convenant, Olga Milshtein, Esther Garrel

Za francusku kinematografiju je Nouvelle vague otprilike ono što je Kopernik bio za astrofiziku: tačka od koje stvari nikad više neće biti iste. Ako ćemo iskreno, francuska kinematografija je najstarija na svetu i u ranim periodima filmske istorije, mnogo je napretka i inovacija došlo baš iz Francuske. Ono što karakterizira Novi talas je to da je to bila poslednja velika i dalekosežna promena u francuskom filmu koja je imala globalni značaj (pre svega, prigrlili su ga Amerikanci i uključili njegova iskustva u Novi Hollywood). Novi francuski ekstremni film s kraja 90-ih je to pokušao, ali je njegov efekat bio ograničen samo na regionalnu kinematografiju.

Philippe Garrel je jedan od mlađih autora iz originalne novovalne postave i jedan od retkih koji je postulatima tog pokreta još uvek veran. La jalousie je njegov najnoviji film, ima biografskih i autobiografskih elemenata kao i kod većine njegovih filmova, i može se reći da je po atmosferi, tematici, stavu i vizualizaciji potpuno postavljen na novovalnim osnovama.

Louis (Garrel) je ne više tako mladi glumac zaposlen u teatru gde izvodi klasične komade za ne baš sjajnu platu. Na početku filma ga vidimo kako napušta svoju ženu Clothilde (Convenant) iz razloga koji su jasni, ali ne i izgovoreni. Vidimo ga kako se useljava u novi stan u skučenom potkrovlju sa Claudiom (Mouglalis) i njih dvoje deluju uglavnom srećno. U početku je Claudia malo ljubomorna, jer ona je, kao neuhlebljena glumica, veći deo vremena kod kuće, dok je Louis stalno u teatru, verovatno okružen lepim i mladim glumicama. I Louis je sklon flertu kao takvom, bilo sa koleginicama, bilo sa ženama koje slučajno upoznaje, ali jedine ženske osobe koje okupiraju njegovo srce su zapravo njegova sestra Esther (Garrel) i kćerka Charlotte (Milshtein). Claudijina ljubomora je posledica nesigurnosti, pa je ona sklona glupavim ekscesima. Kako njene nesigurnosti napreduju, tako propada i njihova veza, a ranije nebitne stvari postaju presudne. Na kraju se uloge menjaju, jer će Claudijini sebični interesi prevladati, pa će ona, u potrazi za boljim materijalnim uslovima, zameniti i životnog partnera.

Možda sam uleteo u spoiler zamku, ali nema veze: glavna radnja filma nije ništa novo i originalno. Mogla bi se nazvati i generalnom i vrlo posebnom pričom, Philippe Garrel je tu u većoj ili manjoj meri ispričao životnu priču svog oca, a na filmu je uposlio i skoro celu svoju familiju, počevši od sina u glavnoj ulozi (koji igra svog dedu). Skrivena privlačnost ovog filma se krije u sporednim detaljima: boemskom životu Pariza, materijalnim i nematerijalnim ciljevima u životu i portretu različitih odnosa koji se kroz film grade. Zanimljiv je i stil, pre svega zbog crno-bele fotografije koja se može tumačiti kao posveta Novom talasu, kao i zbog kompaktnog formata od 70-ak minuta u koji je stalo puno toga, što na glavnom, što na sporednim tokovima radnje. Film postavlja neka zanimljiva pitanja, neka očita, neka i ne baš tako očita, i nudi razne citate (filmske i ne-filmske), te teme za razmišljanje. To čini sa tipičnom francuskom lakoćom.

Glumačka ostvarenja su solidna. Olga Milshtein uspeva da uverljivo odigra tipičnu devojčicu i time ostvaruje jednu najboljih dečijih uloga u poslednje vreme. Louis Garrel je primer za slučaj poznatog prezimena, daleko je on od sjajnog glumca, ali za njega uvek ima mesta u očevim filmovima. Na sreću, od njega se ne traži previše, tako da uspeva da ne uprska stvar kompletno. Mnogo teži zadatak je imala njegova glavna partnerka Anna Mouglalis. Claudia je kompleksan lik i kroz ceo film doživljava transformaciju, a Mouglalisova apsolutno pogađa sve prave note i u svojoj ulozi deluje organski.

La jalousie nije loš film, on je jedna solidna, možda malo staromodna ljubavna priča. Postavlja se pitanje koliko je dobar, a još više koliko je potreban. Je li Novi val stvarno toliko nov da i posle 50 i više godina autori ostaju u njegovim granicama? Nije li taj konzervativizam (da bi se radilo o retro-izjavi, potrebno je prethodno da autor uradi nešto na drugačijem kursu) u suprotnosti sa misijom pokreta koji je pomerao granice? Eto još jedne teme za razmišljanje.