Welcome to New York

2014.

režija: Abel Ferrara

scenario: Abel Ferrara, Christ Zois

uloge: Gerard Depardieu, Jacqueline Bisset

Abel Ferrara je raznovrstan i zanimljiv autor kome je uvek više bilo stalo do autorske slobode nego do komercijalnog uspeha, hollywoodske slave i popularnosti. Formiran kao nezavisni autor u sumrak Novog Hollywooda, Ferrara je snimio veliki broj filmova na najrazličitije teme, od uvrnutih komedija, preko mafije, katoličkog misticizma i vampirizma, do opskurnih horora i SF filmova. Ove jeseni imamo priliku da pogledamo dva njegova filma, oba biografska (na neki način) koji su imali premijere na letnjim festivalim. U iščekivanju široj publici interesantnijeg Pasolinija, imamo sreću da se u internet distribuciji već pojavio Welcome to New York koji se bavi aferom Dominic Strauss-Khan.

U principu znamo o čemu se tu radilo, ali hajde da ponovimo, ipak ima ljudi koji se ne pačaju u politiku ili ne slušaju vesti. Strauss-Khan je uhapšen pod optužbom da je seksualno napastvovao (ili čak silovao) sobaricu Nafissatou Diallo u svojoj hotelskoj sobi. Optužbe su isplivale na videlo u nezgodnom trenutku (i zbog toga se mogu smatrati “kuhinjom”) za Strauss-Khana, baš u toku njegove predsedničke kampanje, baš kao što su povučene uz blesavo objašnjenje baš kada se Strauss-Khan povukao iz kampanje i podneo ostavku na mesto direktora IMF-a, a civilna tužba je poravnana daleko od očiju javnosti.

 

Ovaj slučaj nas uči dve stvari. Prva je da se u današnje vreme za svaki kurac viče “SILOVANJE!!!”, čak i kad je taj kurac starački, mlitav i generalno bezopasan. Gde su ona vremena kada su se visprene žene smejale manijacima – presretačima u mantilima? Takva je valjda moda. Kao što je moda da se žene koje vade sisu na javnim mestima ili se slikaju i kače to na internet ne smatraju nepristojnima, ali je nepristojan onaj ko to vidi.

Druga lekcija koju ćemo tu izvući je ona stara, ali nikad naučena lekcija da je politika kurva. Strauss-Khan je ispao iz predsedničke trke, i ispao bi i da je osuđen i da nije. Ne bi ga spasila ni činjenica da bi verovatno bio dobar predsednik zato što je ekonomista i političar velikog formata (reklo bi se moćnik), a da je svakako sposobniji za veću i prljaviju igru od trenutnog francuskog predsednika. Glasači jednostavno ne vole kada njihov kandidat ne zna da ga drži u gaćama. Bivši amrički predsednik i bivši guverner Arkanzasa Bill “I Did Not Have Sex With That Woman” Clinton je imao sreću da ga je afera stigla u drugom mandatu, a svoje prethodne seksualne eskapade je rešavao kako se te stvari i rešavaju – privatno, pa se danas smatra za jednog od boljih američkih predsednika u drugoj polovini XX veka.

Ovo sve možda možete zanemariti kao digresiju ili moju gorčinu zbog kojeg god razloga (recimo zbog ugroženosti muškog egzibicionizma ili zbog lošeg upravljanja krizom u EU, svejedno je). Film se bavi drugim stvarima. Za razliku od gluposti kojim nas zasipaju po školama, umetnost nema veze sa istinom i istini ne duguje ama baš ništa. Umetnost priča svoju priču. Umetnik nema obavezu da bude objektivan, pa čak ni pristojan. Ferrara je mudriji od toga da ide na jeftinu provokaciju i rizikuje tužbu zbog narušavanja ugleda, pa je u njegovom slučaju Strauss-Khan postao Devereaux (Depardieu), a njegova žena Anne Sinclair je postala Simone (Bisset). Film se, najpreciznije rečeno, bavi distorzijom realnosti u svetu bogatih i moćnih.

 

Prvi čin nas upoznaje sa Devereauxom i njegovim seksualnim ponašanjem. On je moćnik, majstor biznisa, ali je seksualni devijant. Njegovi sastanci, formalni ili neformalni, završavaju se žurkama i orgijama. On je toliko brbljiv i opsednut seksom da će o tome lajati i pred osramoćenom kćerkom i njenim novim dečkom. Taj prvi deo obiluje estetikom pornografskog filma, scene seksa su duge i mučne, a glumice u ulogama prostitutki usiljeno vrište od zadovoljstva kao porno-glumice. Taj deo se završava prepadom na sobaricu.

Drugi deo prati Devereauxa u sukobu sa zakonom, u policiji, pritvoru, na čitanju optužnice i određivanju kaucije. Treći čin se odigrava u kućnom pritvoru, na uslovnoj, a kasnije i na bezuslovnoj slobodi kada optužnica padne u vodu i centriran je na odnos između Devereauxa i njegove žene Simone, njegove životne i političke sponzorke za koju je jasno da je kod ovog drtavog i uvrnutog starca bila motor svakog uspeha. Istina, ona svoje usluge nije činila besplatno, za uzvrat je očekivala još moći i još viši društveni status.

Upravo u poslednjoj trećini Welcome to New York sija punim sjajem i pokazuje se kao najkompletniji i najartikuliraniji Ferrarin film u novom milenijumu. Funkcioniše paralelno i kao psihološka i kao socijalna studija, deluje iskreno i mračno. Tu ne treba zaboraviti Ferrarino oko za detalje i veoma preciznu i podrobnu rekonstrukciju slučaja u onim delovima u kojim je to bilo moguće i odgovarajuće za potrebe filma. Primera radi, zatvorske scene su snimane u stvarnom zatvoru gde je Strauss-Khan zadržan. Čak je i sam slučaj napada na sobaricu odgovarao detaljima koje smo znali iz medija, do čuvene replike “Do you know who I am?”

 

Bez potrebe za posebnim isticanjem, glumci su apsolutno sjajni u svojim ulogama. Gerard Depardieu je odigrao svoju najbolju ulogu u poslednjih ko-zna-koliko godina, ali mu Jacqueline Bisset krade show svaki put kad otvori usta. Njihovo prepucavanje je vredno teatra i emotivno iscrpljujuće. Ferrara je majstor rada sa glumcima i iz njih često izvlači maksimum emocija, a “setting” filma mu omogućava skoro pa cassavettesovske razmere. Po Godardovim rečima, svaki film je ujedno i dokumentarni portret glumačkog rada.

Izbor Depardieua za glavnu ulogu uopšte nije slučajan, kao ni odluka da centralno tržište za ovaj film bude Francuska, iako film zapravo neće imati fizičku distribuciju, nego jedino VOD. Kao i Strauss-Khan, sada konsultant u nekim ruskim državnim fondovima i nesuđeni Vučićev savetnik, tako i Depardieu puni novinske stupce više svojim skandalima nego svojim radom. Sklon je bahatom ponašanju, zbog poreza je zaratio sa sopstvenom državom i pobegao da figurira kao nekakav estradni Handke ruskom estradnom diktatoru. Estrada se međusobno razume, bila ona tajkunsko-glumačka ili političko-tajkunska.

Welcome to New York je mračan, naporan i strašan film i verovatno neće privući najširu moguću publiku. Nije mu to ni namera. Ali svakako je vredan gledanja.