2014.
režija:
Marko Naberšnik
scenario:
Marko Naberšnik, Robert Hofferer
uloge:
Michael Kristof, Simon Šerbinek, Kristian Hodko, Aap Lindberg
Godina
je 1917. Već tri godine traje krvavi Veliki rat, koji će dobiti
novo ime dvadesetak godina kasnije kada izbije još jedan veći i
krvaviji. Uvodna priča nam je poznata, Gavrilo Princip je pucao u
istoriju, krunisanu glavu ili u čoveka, zavisno od percepcije,
Austrougarska je objavila rat Srbiji, što je prouzročilo seriju
međusobnih objava rata itmeđu zemalja u dva velika saveza. Mesto
događanja je alpski front, tačnije dolina reke Soče i okolna brda
i planine gde se očajnički ukopani u pozicije sukobljavaju
austrougarski i italijanski vojnici.
Film
nas uvodi u ratnu rutinu na usamljenoj koti R, gde se nalazi
austrougarska osmatračka stanica. Iskusni kapetan Kopetzky
(Šerbinek) se brine o dvojici vojnika, novajliji Jakobu Linderu
(Kristof) i tek nešto manje zelenom Karlu Hafneru (Hodko). Dani teku
normalno, očekuje se da logistika dopremi nove zalihe, možda i
nekakvo pojačanje ili smenu, sve do jednog odsudnog italijanskog
artiljerijskog napada. Hafner gine, Kopetzky biva teško ranjen, pa
na Linderu ostaje da se brine o svemu. Jedina veza koju ima sa
spoljnim svetom je telefon preko kojeg traži pojačanje ili
intervenciju sanitetske službe, dok glasove sa druge strane zanimaju
samo pokreti neprijateljskih jedinica.
Svoj
emotivni vrhunac film doživljava u drugom činu kada komorna drama
postaje duo-drama. Gledamo dvojicu različitih nacionalnosti,
veroispovesti i klasne pripadnosti, da ne pominjemo različite
činove, kako grcaju u istom sranju. Kopetzky na samrti priča o
svojim uspomenama iz detinjstva i o svojoj familiji. Mnogo mlađi i
zeleniji Linder pak o svojima koji žive tu, nekoliko kilometara
severno. Ispijaju se poslednje zalihe ruma, rakije, vina i morfija, a
nada da će im iko doći upomoć se gasi i gasi.
Film
će jako pasti u tempu kad od duo-drame postane monodrama. Uvod u
Linderovo ludilo i halucinacije obiluje praznim hodom. Stvari se,
međutim, popravljaju prema kraju, pa The Woods Are Still Green,
iako ne osobito nov i originalan, a posebno nespektakularan koncept,
postaje i ostaje jedna jasna i konkretna anti-ratna izjava empatije i
pijeteta prema žrtvama koje su pre 100 godina prolivale krv.
Slika
rata koju nam Naberšnik i Hofferer nude je verodostojna i gadna. Do
pred sam kraj nema muzike, jedino što čujemo, i to čujemo stalno,
su zlokobni huk vetra i topovska paljba. Nema tu mesta junaštvu,
samo očaju i borbi za preživljavanje. Naberšnik i Hofferer već u
scenariju jasno kreiraju atmosferu koristeći se pre svega arhivskim
i muzejskim materijalom, od pisama neimenovanih poginulih, preživelih
ili dezertiralih vojnika, pa do muzejskih scenskih rekvizita,
originalnog oružja, pa čak i krova planinske osmatračnice. Čak su
i lokacije na kojima je snimano originalne, u pitanju je zapadna
strana Nacionalnog Parka Triglav koja je zaista bila poprište
odsudnih bojeva u ratu.
Marko
Naberšnik je poznato ime slovenskog filma, možda jedini pravi
hit-autor koji iza sebe ima veoma uspešne filmove Petelinji
zajtrk (Petlov doručak) i Šanghaj. Ta dva filma
su odisala toplinom i ljudskošću, čemu su doprinele lokacije
Prekmurja i literarna podloga Ferija Lainščeka. Naberšnikov stil i
izraz bi se najbolje mogao opisati kao jugoslovenski. U tom smislu je
njegov novi film, napisan, produciran i snimljen u samo godinu dana,
skok na novu teritoriju, u novu tematiku i novu estetiku. Ravnicu su
zamenile planine, toplinu i bogatstvo boja makar vizuelna hladnoća,
“shaky-cam” realizam, siromaštvo i sivilo, a jugoslovenski izraz
nešto što bi se moglo nazvati centralno-evropski i festivalski. U
tom smislu ne treba prevideti ni koprodukciju sa Austrijancima ni
nemački jezik na kojem se odvija većina dijaloga.
Vreme
za ovakav film je lukavo izabrano. Ove godine se obeležava
stogodišnjica Velikog rata. Ipak, čini se da sa produkcijom nije
požureno zbog čistog kalkulantstva, i da će The Woods Are Still
Green imati uspešnu festivalsku i bioskopsku turneju. U pitanju
je jedan pristojan i čovečan film o tome šta se dešava sa običnim
kada se carevi i kraljevi igraju rata, i to treba podržati nasuprot
herojizaciji i mitologizaciji i podeli na “naše” i “njihove”.
Ovde ćete videti gadost rata, ali i poštovanje za veterane koji
nisu imali izbora.
No comments:
Post a Comment