Widows

kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

U dosadašnjem tijeku karijere Stevea McQueena ništa nije ukazivalo na to da ga zanima žanrovski film, i to triler pljačke koji je jedan od zahtjevnijih podžanrova u kojem treba dobro paziti na tempo radi pitkosti, zbog čega se smatra trivijalnim, ali i na ekonomiku pripovjedanja koja je esencijalna da bi takav film uspio. Bivši vizualni umjetnik s iskustvom u video-performansima, McQueen je za filmom kao medijem po pravilu posezao da bi se bavio temama koje njemu nešto znače, usput propitujući mehanizme nasilja i brutalnosti kao krajnje manifestacije odsustva humanosti, bilo da je riječ o štrajku glađu irskih političkih zatvorenika u filmu Glad, seksualnoj ovisnosti i urbanoj otuđenosti u filmu Sramota ili ropstvu, odnosno robovlasništvu u Americi u filmu 12 godina ropstva koji je bio obilato nagrađen Oscarima. Za takve teme McQueen je birao prigodan izraz, bila to minimalistička arthouse drama, kao led hladna i kao skalpel precizna psihološka drama pomalo na tragu Michaela Hanekea, ili kostimirana drama fokusirana na detalje perioda.

Sada priča zahtjeva trilerski pristup, odnosno mješavinu trilera pljačke, političkog trilera, socijalne i obiteljske drame, jer je materijal zapravo takav. Riječ je o temeljitoj preradi britanske mini-serije s početka 80-ih (čiji je McQueen bio fan kao mladić), prebačenoj u suvremeni vremenski kontekst i američko okruženje, što je vjerojatno i najjači adut filma Udovice po pitanju aktualnosti. Sam materijal je “pulp” i to do bez zadrške, ali McQueen od toga ne bježi, kao što ne pristaje ni na “plaćenički”, štanc-pristup, ali ni ne pokušava popraviti materijal, kao što pojedini “arthouse” redatelji čine. Rezultat je dobar i slojevit, kompleksan film sa svojim nedostacima, koji nalazi balans između prijemčivosti i dubinskih zaključaka koji se iz njega mogu izvući.

 

Sve počinje paralelnom montažom akcijske scene pljačke koja je pošla po zlu i scena iz dnevnog života u tu pljačku upletenih kriminalaca koje dijele sa svojim ženama. Vođa bande Harry Rawlings (Liam Neeson) živi naizgled idiličan život sa svojom crnom suprugom Veronicom (Viola Davis). Carlos više odmaže nego što pomaže supruzi Lindi (Michelle Rodriguez) u pokretanju biznisa. Florek tuče svoju ženu Alice (Elizabeth Debicki), ali joj po ukorijenjenom slavenskom patrijarhalnom modelu poklanja pozornost i omogućava finansijski ugodan život. Jimmy i Amanda imaju četvoromjesečnu bebu. Potjera za kombijem, skoro u cijelosti snimljena u atraktivnom kadru prvo fiksiranom, a onda pomičnom kamerom kroz zadnja vrata vozila, završava tragično kada policija pred garažom sačeka i izrešeta rezervni kombi. Pljačkaši ginu, a kombi i plijen u njemu odlaze u zrak.

Naslovne udovice i same znaju da su u problemu bez svojih muževa za koje možda i nisu znale da su karijerni kriminalci jer su navikle na određeni priljev sredstava: Linda ostaje bez radnje, Alice majka (fenomenalna Jacki Weaver) nagovara da se uključi u “dating industriju”, odnosno suvremeni oblik prostitucije preko interneta, a Amanda se mora sama brinuti o djetetu, ali je Veronica jedina pod dvostrukim pritiskom. Opljačkani novac je, naime, pripadao Jamalu Manningu (Brian Tyree Henry), kriminalcu koji je posao prepustio izuzetno nasilnom i beskrupuloznom bratu Jattemeu (Daniel Kaluuya), a sam se pokušava uključiti u lokalnu politiku kao kandidat za vjećnika u okrugu u kojem tradicionalno vlada obitelj Mulligan, stari rasist Tom (Robert Duval) i njegov naoko progresivniji sin Jack (Colin Farrell) koji se po prvi put kandidira. Manning želi svoj novac nazad, a Veronica ima mjesec dana da ga skupi. Na sreću ili da zbrka bude veća, muž joj je ostavio rokovnik s planom za sljedeći posao, pa ona odlučuje okupiti ekipu udovica koje će same, bez potrebnog iskustva, u gotovo očajničkom pokušaju, izvesti pljačku…

 

Film odatle kreće u mnogim pravcima kojima McQueen vješto žonglira. Tako imamo pripreme za pljačku s momentima koji bi drugdje djelovali komično, poput nabavke automobila na dražbi i oružja na sajmu, praćenih apsurdnim nesporazumima, ali ovdje to nije slučaj. Prvo, znamo da je Veronica pod pritiskom, kao što znamo da je Linda vrlo svjesna razmjera neprilika koje samo što joj ne zakucaju na vrata. Također, u krajnjoj liniji, znamo da je Alice ruina od žene, žrtva prvo svoje majke, pa onda svog pokojnog muža, žena nenaviknuta i nesposobna da se uzdržava radom, i koja kao takva mora u kratkom roku izgraditi ličnost u poslovnoj transakciji - kroz vezu s klijentom Davidom (Lukas Haas) za kojeg je ona investicija poput kuće ili automobila, ali mora se izgraditi i u životu općenito.

Druga linija radnje je sam pritisak koji Manningovi vrše na Veronicu pletući mrežu oko nje, i naročito napdajući i ubijajući Harryjeve znance, vlasnika kuglane u kojoj je često boravio i vozača. U tome se za McQueena karakteristična brutalnost iskazuje kroz lik Jatemmea kakav nismo imali prilike vidjeti vjerovatno još od tv-serije Žica, brutalnost koja kulminira scenom nasilja njegovih suradnika prema vozaču izvan kadra, dok sam Jatemme mirno gleda utakmicu na televiziji. Žica se može iščitati i kao ideja-vodilja zapleta o političkoj kampanji, propratnoj korupciji i razmimoilaženju između stare i nove “škole” koje pak skreće u pravcu obiteljske drame između oca i sina.

 

Sve to kvalitetno je snimljeno kamerom Seana Bobbitta koji materijalu pristupa gotovo pjesnički, a opet proračunato, fokusirajući se na hladno-sive tonove urbanog pejzaža, te podjednako kvalitetno montirano od strane Joea Walkera (obojica su McQueenovi stalni saradnici), dok redatelj svoju viziju pokazuje između ostalog i uzdržavajući se od upotrebe muzike negdje do polovice filma, a da pritom ne gubi ništa na napetosti (glazbu je skladao Hans Zimmer, i to mu je jedan od najdiskretnijih radova u opusu). Glumačka postava je takođe jedan od aduta filma – tu je McQueen opet na svom terenu kao jedan od najvećih majstora u radu s glumcima, ma koliko pojedini od njih imali zapravo sitne uloge. Viola Davis briljira kao nikada do sada u karijeri, pred Cynthiom Eviro, čiji lik Belle kasnije ulazi u priču kao Lindina dadilja i istovremeno zaposlenica u frizerskom salonu koji Mulliganovi reketiraju, blistava je budućnost, Liam Neeson i Daniel Kaluuya igraju kontra svog tipa, a Elizabeth Debicki pravo je otkriće.

 

Razlog za uspješnost filma donekle leži i u rukopisu koscenaristice Gillian Flynn, koji smo već imali prilike pročitati u Fincherovom kompleksnom trileru Nestala. Dolazeći iz svijeta novinarstva, kritike i literature, ona voli u filmu obraditi više tema, od kojih je ona oko koje se gradi centralni zaplet zapravo i najtrivijalnija, otkrivajući daljom razradom podzapleta splet anomalija poput korupcije, reketiranja, institucionalnog rasizma i naslijeđenog patrijarhata koje tvore današnje društvo. Navedene teme relevantne su za Udovice, u Nestaloj se, na primjer, bavila roditeljskom eksploatacijom djece, masmedijskim društvom, tabloidizacijom, “reality” programima i bračnim nevjerstvom. Takav pristup u Udovicama ipak uspjeva samo donekle, jer opterećuje centralnu priču odveć oštrim skretanjima koja podrivaju elementarnu internu logiku do tada viđenog ili, pak, odveć brojnim i prečestim obratima koji osnovni žanrovski zaplet izbacuju iz tračnica. Preskoci u logici su pritom manji problem, jednostavno dolaze s pulp literaturom i pulp filmom, a i oplemenjeni su s nešto artističkog pristupa i socijalnog angažmana. Pravi problem je, međutim, autoričina manira da pod svaku cijenu pokušava održati originalni materijal u integralnom obliku, pa makar i na štetu filma u konačnici. To je bilo razumljivo u slučaju Nestale jer ipak je adaptirala za film vlastiti roman, ali ovdje za tako što nema opravdanja: izvorni materijal nije njen i već je bio obrađen u jednom drugom formatu koji ima svoje zakonitosti po pitanju ritma i logike, te stoga trpi i zapravo traži više obrata, doduše drugačije raspoređenih. Steve McQueen s glumcima i kao redatelj-pripovedač čini što je u njegovoj moći, a to nisu čuda, pa tako film ne može spasiti od pada u poslednjoj četvrtini ili čak trećini, samo može učiniti toliko da ne potone do kraja. Rezultat na kraju je dobar, možda čak i vrlo dobar film koji ipak nije odličan, a to je mogao biti.

Dark Places

2015.

scenario i režija: Gilles Paquet-Brenner (po romanu Gillian Flynn)

uloge: Charlize Theron, Nicholas Hoult, Sterling Jerins, Christina Hendricks, Corey Stoll, Tye Sheridan, Andrea Roth, Chloë Grace Moretz, Sean Bridges, J. LaRose, Shannon Kook, Jennifer Pierce Mathaus, Drea de Matteo, Denise Williamson

Gillian Flynn je ipak fenomen na savremenoj američkoj i globalnoj sceni. Možda je taj fenomen površan i prolazan, ali je svakako nešto što treba priznati. Oko njenog pisanja se dizalo mnogo prašine, određene čitateljke su joj zamerale mizoginiju zbog tretmana njenih ženskih likova, što je samo po sebi blesavo razmišljanje. Gospođa Flynn im je odgovarala sa feminističke pozicije, ističući da je za ženu važno da ne bude žrtva, nego da ima svoju volju, pa makar ona bila proračunata, manipulativna, psihopatska ili čak zla.

Druga stvar vezana za fenomen gospođe Flynn je njen veoma vešti karijerni menadžment. Ona vrlo kompetentno pregovara sa Hollywoodom i televizijom, pa je za Gone Girl uspela da isposluje da ona sama uradi adaptaciju, a da reditelj, ko god to bio, od te adaptacije ne sme odstupati. Stoga je i Gone Girl pomalo rupičast film što se tiče interne logike, ali toliko vešto režiran da na to jednostavno ne mislimo. Dok je gospođa Flynn u pregovorima za ekranizaciju svog prvog “southern gothic” romana Sharp Objects, dogodila nam se dugo očekivana ekranizacija njenog drugog uratka Dark Places.

Drugi roman je sam po sebi problematična kategorija. Prvi se popravilu izvuče na čistu inspiraciju koja zamagli tehničke i stilske nedostatke, ali je drugi preloman u nekim stvarima. Treba ga završiti, treba pokazati napredak u tehnici i treba znati raditi sa, po pravilu, manje inspiracije. Ako dođe do trećeg, onda možemo govoriti o ostvarenom romanopiscu. Gillian Flynn je sa Gone Girl definitivno pokazala da zna pisati forme duže od novinskih članaka i TV kritika (time se, naime, bavila pre spisateljske karijere), ali Dark Places je svakako njen do sada najslabiji roman. Kada se na to doda i adaptacija ugovorena pre Gone Girl, prepuštena nekom drugom, u ovom slučaju francuskom reditelju Gillesu Paquet-Brenneru koji u svom domaćem okruženju pokazuje zavidan raspon, ali malo ličnog pečata, ali u Americi figurira isključivo kao štancer, jasno je da je sve moglo poći po zlu.

Naravno, pošlo je. I nije pomogla čak ni plejada dobrih i poznatih glumaca, niti “hype” koji je postojao oko autorice, pa čak ni odjek prošlogodišnjeg hita Gone Girl. Film je proveo dugo u post-produkciji, a kada je izdat je naleteo uglavnom na loše kritike, sa dobrim razlogom. Prvo, misterija je nezahvlan žanr koji se svodi na to da nam dokaže da nije onako kako nam se na prvi pogled čini i koji zahteva veštog autora da nas kroz to putovanje vodi, jer u suprotnom imamo bledunjav uradak u maniru TV serija i filmova. Drugi razlog je to što Gilles Paquet-Brenner ni u jednom trenutku ne uspeva da pronađe ton filma, niti se usuđuje da ponudi nešto svoje, nego režira pešački i sa teškom rukom. Treći razlog izvire direktno iz romana i svodi se na minimalnu karakterizaciju likova, tek toliko koliko je potrebno za priču. Takve likove je teško igrati, ali to je i rediteljska greška i greška u adaptaciji: bilo je prostora da se likovi razviju i da oni preuzmu kontrolu nad pričom, a ne priča nad njima.

Dakle, u centru priče je Libby Day (Charlize Theron kao odrasla / Sterling Jerins u detinjstvu) koja je jedina preživela masakr na farmi negde 80-ih. Njena majka (Hendricks) i sestre su ubijene, a stariji brat Ben (Stoll / Sheridan) je optužen i osuđen za ubistvo, u čemu je ključno bilo Libbino svedočenje. Jasno, ono je bilo posledica navođenja jer je Ben bio idealna žrtva: otpadnik koji je slušao heavy metal i visio sa lošim društvom, već optuživan za pipkanje mlađih devojčica. Ne zaboravimo: u to doba u američkoj provinciji (radnja se dešava u Kansasu) vladale su dve moralne panike – ona o zlostavljanju dece i satanistička, koje su se ovde spojile u jednu.

Tridesetak godina kasnije, Libby je potrošila skoro sva sredstva od donacija “dobrih duša” i od honorara za memoarsku knjigu koju nije sama napisala (nije ju ni pročitala) i živi prilično bedno. Zato je prinuđena da prihvati poziv od kluba entuzijasta za stvarne zločine koji vodi Lloyd (Hoult) i za novac im ispriča svoja iskustva.

Priča tu tek počinje jer su članovi kluba uvereni da je Ben nevin, a uskoro će po zakonskoj klauzuli biti uništeni svi dokumenti o slučaju i sa njima svaka nada da će on ikada biti pušten. Logično, obraćaju se Libby za pomoć. Logično, to je za nju bolna tema i ona isprva odbija, da bi shvatila da je i prazan stomak bolna stvar i prihvatila ponudu.

Prvi susret sa prolazi čudno, ona je živčana, a on miran. Ona se ničeg ne seća detaljno, bila je klinka, ali polako otkriva okolnosti. Majka je bila u dugovima do guše i farma bi otišla na bubanj. Otac (Bridges) ih je napustio, a i on je bio u nezavidnoj finansijskoj situaciji. U priči se pojavljuju i ljudi koji su imali motiva da naude Benu i njegovoj familiji: devojčica koju je navodno zlostavljao i njena familija, njegov suludi drugar Indijanac – satanista i Benova tadašnja trudna devojka (Moretz).

Radnja se odvija na dva paralelna toka. Jedan je u sadašnjosti i u njemu Libby bez ikakavih finansijskih sredstava i realnih detektivskih veština vrlo lako pronalazi i stupa u kontakt sa svim ljudima koji su joj zanimljivi za istragu, što nije pošlo za rukom onovremenoj policiji, sa svim sredstvima na raspolaganju. Drugi se kroz seriju “flashbacka” odvija u prošlosti i Libby u većini njih nije čak ni prisutna, a kamo li aktivan učesnik. Sve će voditi ravnom linijom, uz nekoliko očekivanih dramatičnih obrata, ka zgodnom, prigodnom i neuverljivom raspletu.

Libby je u najboljem slučaju dvodimenzionalan lik, oslikan socijalnom situacijom i ličnom traumom, a takvi su većinom i ostali. Glumci su dobri i trude se iz sve snage da ožive zadate likove i daju im potrebnu dubinu, ali su njihove mogućnosti jednostavno ograničene. Izuzetak je, tek donekle, lik majke u interpretaciji Christine Hendricks koji jedini u sebi ima nešto životnog. Čak je i okruženje američke zabiti dato plošno i nezanimljivo, tako da Dark Places ne funkcioniše ni na jednom nivou.

Učinite sebi uslugu i izbegnite ovo dvočasnovno mrcvarenje. Naslov je znakovit i film će, nadam se, završiti na nekom tamnom i nedostupnom mestu ili makar u zapećku mog uma.

Gone Girl

2014.

režija: David Fincher

scenario: Gillian Flynn (po svom romanu)

uloge: Ben Affleck, Rosamund Pike, Neil Patrick Harris, Tyler Perry, Carrie Coon, Kim Dickens, Patrick Fugit, Missi Pyle, Emily Ratajkowski, Casey Wilson, Scoot McNairy

David Fincher je majstor zanata koji pritom ima nepogrešivu stilizaciju potrebnu za jednog pravog punokrvnog autora. On je poslednji velikan trilera i misterije u doba kada taj žanr ostavlja jači utisak na kritiku i Akademiju nego na publiku. Fincher je sa The Social Network postigao nešto što sam smatrao nemogućim: koristeći mehaniku procesnog trilera, napravio je zanimljiv film o nečemu tako dosadnom kao što je istorijat Facebooka. Kako se samo može pokazati na prirodnom terenu trilera, na adaptaciji krimi-bestsellera kao što je to Gone Girl Gillian Flynn? Fincher je već radio adaptacije i prilazio im je na različite načine.

Sa Gone Girl stvari stoje jednostavno: Gillian Flynn je bila i ostala alfa i omega projekta, sama je adaptirala svoj literarni predložak, i to poprilično vešto, i isposlovala je uslov da reditelj ne sme previše odstupiti od njenog scenarija. David Fincher ipak nije i ne može biti samo najamna radna snaga, u to se uverila i Reese Witherspoone, producentkinja filma koja je zajedno sa Foxom obezbedila prava za ekranizaciju i koja je pucala i na glavnu žensku ulogu koja je pripala Rosamund Pike. Fincher priču puni vizuelanim i auditivnim detaljima, baca više svetla na teme koje nisu imale status primarnih u romanu i uspeva da složi dobar, ako ne i odličan film koji drži pažnju svih 150 minuta, koliko traje.

Film počinje i završava se jednom okvirnom, statičnom scenom u kojoj muškarac u unutrašnjem monologu razmišlja da otvori lobanju ženi i istraži sadržinu njenog mozga, nadajući se da će otkriti ono što ona misli, ma koliko za to bile male šanse. Jasno nam je da ćemo videti nešto intrigantno, relevantno i krvavo.

Prva priča od mnogih (rekao bih bar pet) tiče se prvih nekoliko dana otkako je naslovna devojka nestala. Dakle, Nick (Affleck) i Amy (Pike) su naizgled savršen par, mladi i lepi, žive u velikoj kući i smeškaju se susedima. Jasno nam je da tu nešto ne štima, ali sa većinom brakova je tako, kada na petu godišnjicu Nick ode do bara koji drži zajedno sa sestrom Margo (Coon) i sa njom raspravlja o pizdariji od poklona za Amy. Margo ne bira reči o bratovoj ženi, a Nick joj ne kontrira. Jasno nam je da nije samo godišnjica tlaka, nego je Amy sama po sebi tlaka.

Na poziv zabrinutog suseda, ipak smo u polu-zabiti Missourija, Nick odlazi kući i ima šta da vidi, vrata su širom otvorena, nešto nameštaja je ispremetano, a Amy nema nigde. Ubrzo dolazi policija i počinje istraga, bez značajnijih rezultata: muž je prvi osumnjičeni, drugih i nema. Ubrzo se u istragu uključuju i ženini bogati roditelji, a Nick se sve vreme ponaša suviše srdačno i pristojno, što se ne uklapa u poželjnu sliku ucveljenog i zabrinutog muža.

Usput sa tim dobijamo uvid u dnevnik koji je Amy pisala i koji počinje sa standardnim hitovima početka srećne veze: upoznavanje u New Yorku, prvi poljubac, zajednički život, prosidba i brak. Zatim sledi recesija i gubitak posla, bolest Nickove majke, selidba u Missouri i krckanje onoga što je ostalo od njenog šteka (njeni roditelji – psiholozi bezočno su prodavali idealizovanu sliku njenog detinjstva kroz seriju dečijih knjiga Amazing Amy i još uvek je navode pod tim blesavim pseudonimom, iako je njihova devojčica jako porasla). Na koncu slede i ozbiljni bračni problemi i razilaženja.

Situacija se tu zapetljava, jer paralelno imamo dolazak tabloida koji svoju priču izmišljaju kako im je zgodno, nimalo ne štedeći Nicka i Margo, istragu na koju utiče priglupa suseda (Wilson) i istragu u okviru istrage koja se tiče rituala igre tragova koji je Amy spremala Nicku za svaku godišnjicu braka. Otkrivamo da je Nick bio nezadovoljan brakom i da generalno nije bio cvećka, ali je li to dovoljno da posumnjamo da je ubio ženu.

I ovo što sam rekao je verovatno previše, pošto radnja odmah od početka prolazi kroz slalom i gledaočeva perspektiva se menja iz minuta u minut. Pogledajte film, značiće vam. Triler mehanika funkcioniše savršeno što se Finchera tiče, on sve vreme drži napetost na jako visokom nivou, koristeći asocijativnu montažu, sjajno složene kadrove i sugestivnu muziku Trenta Reznora i Atticusa Rossa. Nedostataka u internoj logici, što može biti pogubno za triler, ima tu i tamo, kako film odmiče sve ih je više, ali oni su nekako nasleđeni iz romana i u krajnjoj liniji su nebitni za film iz nekoliko razloga.

Prvi razlog je stilizacija. Gone Girl ima mehaniku trilera, ali je suština priče psihološka studija Nicka i Amy, izvrnuta u veoma morbidnu crnu komediju koju i glumci i reditelj izvode krajnje ozbiljno, ne odajući se nijednog trenutka. Drugi razlog je meta-nivo na koji nas (pomalo naivno) upozorava detektivka Boney (Dickens) u jednoj naizgled nevezanoj opasci za Nickov bar. Ficher tu šalje signale vezane za Verhoevena i Basic Instincts i slične uvrnute trilere sa nadmudrivanjem između dvoje ljudi (obavezno para), kao i za De Palmu, Hitchcocka i ostale legende atmosfere i “suspensa”. Fincher pravilno oboje svojih protagonista koristi kao nepouzdane naratore i to otvara mogućnost naizmeničnog bacanja sumnje čas na jedno, čas na drugo. Treći razlog je uloga masovnih medija i razmatranje kulture “reality” slave u najrazličitijim oblicima, od knjiga o Amy koje su stvorile nekakav kult oko nje, preko frikova koji se pojavljuju i slikaju na mestu nesreće, učestvuju u akcijama potrage i spasavanja ili makar gutaju to na vestima, do cele industrije tabloidnog novinarstva koje ne izveštava, nego kroji sliku. U tu svrhu je savršeno pogođen izbor Tylera Perryja, poznatog trashera koji se svojim serijalom o Madei proslavio i obogatio, kao “celebrity” advokata koji bira slučajeve ubica supružnika koji se čine nemogućim na sudu. Kao i ostatak ekipe, on svoju vrlo ironičnu ulogu igra bez ikakvog namigivanja.

Jedna od stvari koje su u Gone Girl prilična novina je to što nam nije toliko stalo do likova, uglavnom su dobili što su zaslužili, koliko je misterija ovog filma magnetski privlačna. Više od same misterije u priči, voleli bismo da saznamo medijsku sudbinu naših likova. Oni su, suprotno svim očekivanjima, antipatični i verovatno loši ljudi, isfolirani do daske i sa njima je nemoguća identifikacija. Nick je toliko tupav i samoljubiv da ga treba kazniti samo zbog toga, a Amy je u najmanju ruku prepotentna i manipulativna, ukoliko nije baš psihopata u punom zamahu. Advokat ima zamah filmske zvezde više nego prva postava Boston Legal, svi skupa. Dve “talk show” novinarke su karikatura te nazovi profesije, jedna igra na prvu loptu i publici podastire stvarne ili izmišljene odvratnosti ne razmišljajući o posledicama, dok je druga klasičan “kerber” koji se sprema da masakrira sagovornika. Cinična i otrovna Margo i nekako “ljudska” Boney su jedini likovi za koje možemo imati poštovanja.

Glumci su dobili težak zadatak sa veoma kompleksnim likovima. Ben Affleck je apsolutno savršen i ni u jednom trenutku ne odlazi u foliranje, što potvrđuje tezu da je on umetnik kome je potreban inspirativni zadatak i lični angažman oko uloge koju igra. Zbog toga je dosta bolji na polju režije, dok je kao glumac dobijao previše praznih i besmislenih uloga u koje je ulagao truda taman toliko da pokupi honorar. Rosamund Pike ima još teži zadatak, pošto je Amy još kompleksniji lik. To je ostavilo jak utisak na kritiku, ali njena izvedba varira od scene do scene, od sjaja ne baš do očaja, ali svakako do nekoliko promašaja. Rosamund Pike naprosto nema dovoljno iskustva sa velikim ulogama da može napraviti takav raspon kakav se očekuje za ulogu Amy, pa je ponekad malo drvena. Amy je preveliki zalogaj za nju.

Ono što je dobro je činjenica da dvoje glavnih likova i njihovo nadgornjavanje ni u kom slučaju ne guše epizodiste. Poznati i manje poznati glumci briljiraju čak i ako imaju scenu ili dve, a Fincher ih više nego kompetentno vodi kroz sve to. Carrie Coon ima nešto više vremena na ekranu, pa je kao Margo jedan od “highlighta” filma, Kim Dickens je više nego solidna, a Patrick Fugit je dosta porastao od onog momčića u Almost Famous. Izuzetak je Neil Patrick Harris koji je postao glumac od jedne uloge, uloge kicoša, koji ne uspeva da dostigne dubinu poremećaja potrebnu za nimalo zahvalnu ulogu bivšeg ljubavnika koji se mota oko Amy.

Gone Girl je slojevit film. Ta slojevitost nije zbrljana dinamikom i stalnim menjanjem fokusa pažnje kod gledalaca, nego je čak i izraženija. Gone Girl je dokaz da ima autora koji mogu pročitati materijal sa malo slobode i od toga napraviti dobar filma. Gone Girl je dokaz da ima još uvek nešto mislećih bića u Hollywoodu koji su spremni da preuzmu rizik, pa makar samo zbog postojeće fan baze i poznatih imena vezanih za projekat, pa makar samo zbog Finchera koga Akademija voli. Gone Girl najavljuje uzbudljivu sezonu nagrada i ima moju preporuku. Fincher me nije razočarao.